Pravosudje

Sustina Miloseviceve odbrane u Hagu

Prebacivanje krivice na gradjane

Sudski proces Slobodanu Milosevicu optuzenom za genocid i ratne zlocine pred Medjunarodnim sudom u Hagu dobio je zapazen publicitet u svetu s obzirom da od Tokijskog i Nirnberskog procesa i dakako onog Ajhmanu (1961) do danas nije bilo slicnih pred jednim medjunarodnim sudom. Na Zapadu dozivljen kao logicna posledica zlocinacke politike koja je dovela do uzasne i krvave tragedije na Balkanu kojom prilikom su pocinjena zverstva nevidjena jos od onih nacistickih, kod nas je ovaj proces bila nova prilika za nastavak politickog razracunavanja medju politickim strankama. Ne samo izmedju vladajuce koalicije i opozicije, kako bi se dalo pomisliti, vec i unutar same dosovske vlasti. S druge strane, nasa javnost je, usled nikad do kraja jasnog stava nove vlasti o ratu i zlocinima koje su pocinili Srbi, bila ostro podeljena izmedju snazne podrske Milosevicu koji je u Hagu toboze personifikovao srpsku nevinost1, i stava da je "Milosevic najvise zgresio nama i da mu je trebalo suditi u zemlji". Samo mali deo javnosti je rezolutno smatrao da je Milosevic dobio ono sto je zasluzio i da za nesrecu nanetu Hrvatima, Bosnjacima, Albancima i drugima mora snositi konsekvence. Za trenutak su nas pocetak sudjenja u Hagu i reakcije domace politicke javnosti i mnogih medija podsetili na vremena Miloseviceve diktature kada se onima koji drugacije misle pretilo fizickim likvidacijama.2
Sâm optuzeni je, medjutim, ostao dosledan sebi: kao i dok se nalazio na vlasti, potpuno odvojen od realnosti, uveren u sopstveno poslanje da spase svet od "opasnosti imperijalizma, globalizma i mondijalizma", nadmenoscu bez mere i ukusa (koju svet tek sada javno vidi, a mi smo je trpeli dvanaest dugih godina), Milosevic je podlo pokusao, braneci sebe, da krivicnu odgovornost podeli sa celim narodom. Tacnije, da u cisto individualan sudski proces uvuce ceo kolektivitet. Dok bi se takav koncept spasavanja sopstvene koze, ma kako nemoralan, jos i mogao kvalifikovati kao ponavljanje stare Miloseviceve ideje o "svetskoj zaveri protiv srpskog naroda", odnosno namernog poistovecivanja sopstvene politike sa celim narodom - sto je generalna odlika svih totalitarnih rezima - mnogo vise cudi i zabrinjava nerazlikovanje gradjana od rezima ispoljeno u istupima mnogih nasih politicara i velikog dela javnosti.

Prvo je predsednik Veca gradjana u saveznom parlamentu Dragoljub Micunovic lansirao nerazumnu tezu da "ako Milosevic odgovara za genocid onda bi se krivica mogla pripisati srpskom narodu",3 sto su zdusno, jedva cekajuci, prihvatili opozicioni politicari, pristalice Slobodana Milosevica, ali vrlo nekriticki i mediji dajuci tako Milosevicu, svesno ili nesvesno, okvir za legitimizaciju njegove naopake ideje o tome da on predstavlja sustu personifikaciju celog naroda. Savezni predsednik Kostunica nije se libio da Haski sud nazove "politikantskim" i da ustvrdi kako "sudjenje Slobodanu Milosevicu nije, kako neki misle, njegova licna stvar, niti je to stvar Haga, vec je to nasa, drzavna, stvar". Na takav nacin iskazano je potpuno nerazumevanje odnosa individualnog i kolektivnog, a tipicna i nedvosmislena individualizacija krivice se na silu zeli kolektivizovati. Potpisnik ovih redova ne misli kao vecina analiticara da se, kada se plasiraju ovakve nelogicne tvrdnje, radi iskljucivo o politickim igrama i borbi za prevlast medju pojedinim strankama i njihovim liderima. Takve izjave pre svega pokazuju da i navodno liberalni politicari sa "evropskom orijentacijom", kao pripadnici balkanske politicke kulture, ostaju zarobljenici kulta Vodje i mita da je on taj koji odlucuje u ime naroda; pa ako je vec tako, onda im se cini savrseno logicnim da ako neko okrivi Vodju, to se automatski ima smatrati kao da je okrivljen citav narod. Izuzetak predstavlja premijer Srbije Zoran Djindjic koji razdvaja Vodju od naroda kao i njihove dalje sudbinske puteve. Ali premijerov pragmatizam kao da namerno zaklanja put naseg suocavanja sa onim sto smo drugima cinili tokom bratoubilackog rata: Djindjic, naime, strane kredite i eventualne investicije smatra prioritetnijim od ustanovljavanja individualne krivice za zlocine.4
U takvoj konfuziji stavova i ideja gradjaninu nije lako da se snadje. Zato mu je najlakse da ponavlja tudja ponavljanja (stranacka ili medijska), bas kao u doba Milosevica, i da tvrdi kako je Haski sud nelegalan, kako nije pravno utemeljen i kako deluje "antisrpski". Simplifikacija je uvek posledica neznanja, neobavestenosti ili, pak, politicke osionosti.

Mi smo se kao gradjani dugo mucili u kosmaru nasilja i terora da bismo Milosevicu tako lako zaboravili grehe. Upravo su on, njegova stranka i njihovi politicki sateliti godinama sprovodili uzasnu mehaniku mrvljenja i pritiskanja gradjana, bili okrutna presa za lomljenje dusa. Bili su ono sto bismo mogli nazvati tamne sile srpske novije istorije. Petog oktobra 2000. godine odneli smo politicku prevagu; hocemo li ih, medjutim, isterati iz nasih dusa egzorcizmom uma i savesti i spremnoscu na suocavanja sa nedavnom prosloscu, zavisice pre svega od nase otpornosti prema zlu.

Zlatoje Martinov

1 Samo na potezu od Merkatora do zgrade "Energoprojekta" na Novom Beogradu autor je zabelezio sledece grafite podrske Milosevicu od strane njegovih pristalica (SPS, JUL, SRS): "Sloba heroj", "Slobo care", "Ziveo Sloba", "Slobo, NBG je uz tebe", "Srbija u Hagu?".
2 Odmah nakon ucesca u jednoj televizijskoj emisiji u kojoj je izrazila misljenje da se u Hagu ne sudi srpskom narodu, nego iskljucivo jednom coveku odgovornom za genocid i zlocine cije je ime i prezime Slobodan Milosevic, Borki Pavicevic je stigla pretnja da ce biti likvidirana.
3 U tom svetlu treba gledati na neshvatljivu molbu jugoslovenske vlade upucenu Haskom tribunalu da SRJ ima svog zvanicnog predstavnika na sudjenju kako bi drzava stitila svoje interese!
4 "Mi mozemo da biramo kao narod i drzava: ili cemo saradjivati sa sudom u Hagu i dobijati strane kredite i ulaznicu za ulazak u Evropsku uniju ili cemo reci: ne, mi necemo da saradjujemo sa tim sudom, mi ga ne priznajemo. O.K., ali onda moramo da budemo svesni posledica koje ce iz toga proizaci i da se pomirimo sa tim. Nece biti kredita, nece biti Evrope; u redu, ali onda budimo svesni da smo mi napravili taj izbor" (iz izjave Djindjica novinarima uoci sastanka lidera DOS-a, Drugi dnevnik RTS 19. februar 2002). O tome da se u Hagu sudi ratnim zlocincima, a ne deli ekonomska pomoc, kod Djindjica nema ni reci.

Pravosudje: Pocetak sudjenja Milosevicu «

» Preispitivanja: Slobodarenje i robijanje