Preispitivanja

Slobodarenje i robijanje

Razgovor sa sociologom Ljiljanom Mijanovic o uzletima i stradanju jedne buntovne generacije

Republika: Danas se mnogo govori, ne samo kod nas, o nasilju. Citaoce Republike bi zanimalo i kako evoluira nasilje, posebno neki oblici nasilja, kao sto su montirani sudski procesi. Izdvojili smo, verujem da za to imamo dobre razloge, sudske procese Vladimiru Mijanovicu, tvom kolegi sa studija a potom i suprugu, kome je tri puta sudjeno, a uz to je jos svasta doziveo. Objavili smo nedavno optuznicu protiv njega, u kojoj se vidi da ga optuzuju i sude mu zbog legalnog delovanja, kao predsedniku Fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta, zbog ideja o slobodnim izborima, o slobodi stampe, narocito zbog jednog sada gotovo nepoznatog lista koji je tada stampan, Frontisterion, koji se verovatno moze smatrati jednim od najboljih listova, ne samo onog doba. Kako su ti procesi izgledali, prvi proces u Beogradu, pa onda drugi u Tuzli, i treci opet u Beogradu?

Ljiljana Mijanovic: Ja mislim da je, pre svega, dobro sto se govori o nasilju, i danas, posto mislim da to nasilje traje jos uvek. To je duga prica, uopste o nasilju u jugoslovenskom drustvu. Ono, od kako ja znam za sebe, traje, i to razlicitim intenzitetima u pojedinim periodima, da ne pominjemo sada onaj ratni i posleratni period kada je nasilje bilo i brutalno i masovno. Vi ste sami skrenuli paznju na onu nasu generaciju od sezdeset osme gde je Vladimir Mijanovic bio jedan od simbolicnih likova tog pokreta, i u kojem je zapravo i doziveo najveci broj sudjenja, ali to nije bio jedini oblik nasilja.
Nakon sezdeset osme i gusenja tog masovnog pokreta koji nije prerastao u ono sto smo mi hteli, doslo je do prvog sudskog procesa toj generaciji 1968. godine, to je bilo Vladimirovo sudjenje koje je organizovano 1970. godine. On je uhapsen u julu, za njim je prethodno bila raspisana poternica, zato sto ga policija nije pronasla u mestu stanovanja ili u mestu rodjenja. Ta optuznica je imala cetiri tacke; to su zapravo bile aktivnosti legalnog karaktera koje je on vodio u okviru studentske organizacije, kao predsednik Fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta. Ako treba tacno da navedem ta inkriminisana dela to je bilo, secam se optuzbe, kao prvo zbog organizovanja strajka gladju koji su studenti Filozofskog fakulteta organizovali u znak solidarnosti sa rudarima Kaknja koji su stupili u strajk zbog losih uslova zivota, bolje reci katastrofalnih uslova zivota i rada. Druga tacka optuzbe je bila da je organizovao stampanje lista Frontisterion - jednog satiricnog lista. Treca tacka optuzbe je bila da se angazovao oko odbrane listova koji koji su u to vreme bili guseni - Student, Susret, Vidici. Cetvrta tacka optuzbe je bila njegovo insistiranje na akcionom politickom programu iz juna 1968. godine. Bila je jos jedna tacka, to je da je organizovao proteste protiv sirenja rata u Kambodzi.
Svi svedoci koji su bili pozvani na sudjenje bili su zapravo ucesnici tih dogadjaja. I organizatori i realizatori tih aktivnosti. Inace, sve se normalno odvijalo u okviru studentske organizacije, mozda sa vecim entuzijazmom i intenzitetom, sto je tadasnjoj autoritarnoj vlasti strasno smetalo. Oni su cak preuzimali odgovornost, pokusali sudiji da kazu da su oni organizatori, sto je zaista bilo tacno.
Ja se secam strajka gladju. Organizator je bila jedna potpuno druga grupa ljudi. Dusan Kuzmanovic je jedan od organizatora tog strajka i autor teksta, zajedno smo ga napisali u kafani "Prolece". Medjutim, to je pripisano Vladimiru. Sudija uopste nije obracao paznju na to, nije cak ni dozvoljavao da neko kaze da je on to uradio, a ne Vladimir, jer je sudija imao unapred zadat zadatak da pokaze da je Vladimir to uradio.
I, osudjen je, prva presuda je bila na 20 meseci, kasnije je ona smanjena na 12 meseci i toliko je odlezao u Zabeli - Pozarevac.

Republika: Drugo sudjenje?

Ljiljana Mijanovic: Drugo sudjenje je bilo 1973. godine. U februaru 1973. godine uhapsen je Danilo Udovicki, a i Vladimir. Uhapsena sam i ja. Sluzba bezbednosti je pokusala da napravi novu "trockisticku trojku" koju smo, navodno, cinili nas troje.
Ipak to nisu mogli da izvedu bas onako kako su zamislili, pomocu literature, naravno, koju smo mi u to vreme citali, sto je bio dokazni materijal. Danilo Udovicki je uhapsen u Beogradu, Vladimir je u to vreme bio u vojsci u Tuzli, a ja sam bila profesor sociologije u Herceg Novom. I svi smo uhapseni istog dana. Sedam dana nisam znala da je neko u Beogradu uhapsen i nisam uopste razumela o cemu se radi, posto je to bio jedan od mirnijih perioda zivota, jer je Vladimir bio u vojsci, znalo se da ga prati KOS i bio je vrlo oprezan, posto je uvek postojao taj problem - delikt misljenja. Bilo sta da kazete moze biti napisana optuznica, tako da je jako vodio racuna i nije bilo nikakvog povoda za ovakav dogadjaj. Isto tako je bilo i sa Danilom. Ali se posle ispostavilo da je samo drzanje literature odredjenog tipa dovoljan dokaz. On je tada osudjen na godinu dana. Pusten je iz vojnog zatvora, prvo je odsluzio vojni rok, dosao je, tu je bio vrlo kratko, mesec dana mozda, na "nekoj slobodi" i onda je otisao na odsluzenje u Zabelu, Pozarevac. U to vreme u Zabeli je vec bio profesor Djuric. Tamo su bili i Pavlusko Imsirovic i Lazar Stojanovic. Oni su bili osudjeni zbog nekih drugih delikata. Najvece sudjenje odigralo se u prolece 1984. godine.

Republika: To je "proces sestorici"...

Ljiljana Mijanovic: Jeste. Inkriminacije su bile nesto sto je inace normalno, da ljudi razgovaraju o raznim projektima, raznim idejama, to je istovremeno...

Republika: To je bio Slobodni univerzitet?

Ljiljana Mijanovic: Da, Slobodni ili Otvoreni univerzitet. To je bila neka vrsta tribine. Zasto je doslo do Otvorenog univerziteta? Pa, doslo je zbog toga sto je od 1968. godine doslo do suzavanja prostora za bilo kakvo institucionalno javno delovanje. Prvo su uguseni listovi, zatim je likvidirana studentska organizacija, uklonjeni su profesori na univerzitetu, vise se nije moglo slobodno govoriti, organizovati tribine, bilo gde, gde se to inace radilo (Dom omladine, Kolarac). Pritisak na udruzenja filozofa i sociologa bio je sve veci. U toj mracnoj atmosferi, od 1976. godine pa dalje, rodila se ideja da mi nastavimo da mislimo kao slobodni ljudi i da nadjemo mesto i prostor da razvijamo to svoje misljenje, da razmenjujemo ideje i to se radilo po kucama. To nije bilo nista ilegalno, niti zaverenicki, mi smo se zaista ponasali kao slobodoumni ljudi. I to je trajalo godinama.
To je policija znala. Dolazili su i njihovi ljudi - dousnici - sedeli i slusali, ali je proces usledio tek 1984. godine. Moze se posebno analizirati zbog cega je toliko dugo vremena proteklo - do dana kada su oni smislili da nas pohapse. Uvek je ova represija bila selektivna. Sada mogu da kazem da smo mi bili njihovi neprijatelji u tom smislu sto smo dovodili u pitanje njihov autoritet, totalitarnu vlast.
To je bila ujedno odbrana same ideje univerziteta kao institucije u kojoj se stvara znanje i u kojoj se istovremeno to znanje kriticki proverava. Univerzitet je faktor razvoja drustva. Ne mogu da zamislim drustvo koje moze da se razvija bez takve jedne institucije, autonomne, nezavisne, kao sto je univerzitet.

Republika: Na tom poslednjem sudjenju, posle represije u zatvoru, saslusavanja, pocetka sudjenja, Vladimir nije osudjen. Medjutim, njegove nevolje nisu bile samo sa sudjenjima, u zatvoru, nego nije mogao ni da dodje do bilo kakvog posla od kojeg bi mogao da zivi. Kako je izgledala ta represija izvan sudjenja, prema njemu licno?

Ljiljana Mijanovic: Pa, to je bilo prilicno zestoko. Mislim da je Vladimir u tom pogledu bio u najnezavidnijem polozaju. Uskracene su mu bile sve vrste gradjanskih sloboda. Na primer, jedna od represivnih mera bila je oduzimanje pasosa. Drugo, nigde se nije mogao zaposliti pod svojim imenom, a svako od nas je morao od necega da zivi. Secam se jednog snimanja, jedne televizijske serije, "Vise od igre", gde je on bio statista i radio je fizicke poslove; tu ga je stitio Zoran Radmilovic. A kada se otkrilo da je to "Vlada Revolucija", onda su ga izbacili iz ekipe. I ne samo to, nego su naknadno snimili neke kadrove da bi ga iskljucili i tamo gde je on bio samo statista.

Republika: Posle nekoliko godina Vladimir je napustio zemlju, nadamo se da ce jednog dana, kad se vrati, on ispricati svoju pricu o svemu sto mu se desavalo. Da vidimo kako je tekla stvar sa drugim studentima... Jeste li igrali Kozaracko kolo posle Titovog govora 9. juna?

Ljiljana Mijanovic: Nismo. Kozaracko kolo igrano je na Pravnom fakultetu i u Studentskom gradu, ali na Filozofskom fakultetu nikad nije zaigrano Kozaracko kolo. Secam se strasnog muka i tisine kada smo prekinuli strajk, sto nas je veoma pogodilo, zato sto tada nismo isterali na cistac jednu od elementarnih stvari, a to je ko snosi odgovornost za premlacivanje studenata, jer je bilo vise povredjenih i ozbiljno ranjenih. Istinu nismo saznali, a prekinuo se strajk na Beogradskom univerzitetu.
U vreme dok smo bili pod prismotrom policije, a ona pocinje 1966. godine i intenzivira se 1968. godine (tada je bio zaduzen za Beogradski univerzitet cuveni Panta, kako smo ga mi zvali, odnosno gospodin Pantelic), mi smo pod pritiskom i pod represijom stalno, permanentno bili pozivani na "informativne razgovore" koji su bili vrlo neprijatni i vrlo mucni sa raznim pretnjama. Neki su popustili pod tim pritiskom, neki nisu. Sem toga, stalno smo bili pod presijom prekrsajnih postupaka, mi smo znali da je to izivljavanje, zbog prijave stana, svi smo bili studenti, da moramo imati bas svaku privremenu prijavu stana. Onda, gde god smo bili na nekom javnom skupu, secam se, ako bilo sta kazemo sledio je prekrsajni postupak.
Secam se jednog dogadjaja, festivala dokumentarnog filma u Domu sindikata. Nas cetvoro je nesto uzvikivalo, povodom nekih filmova, posto su to filmovi koji su obradjivali dosta socijalnih tema, to je bila neka nasa reakcija. Potom smo privedeni kod sudije za prekrsaje gde smo bili optuzeni da smo vikali "Ziveo Enver Hodza", sto je bilo van pameti, potpuna izmisljotina.
Sada kada sam ja gledala svoj "dosje", posle ovog kobajagi otvaranja, ustanovila sam da je Sluzba bezbednosti trazila nase hapsenje i privodjenje sudiji i da je direktno naredila sudiji da nam izrekne kaznu; na papiru jasno pise da je to Sluzba bezbednosti, oni to nisu sklonili, naredjivala sudiji koliku ce nam dati kaznu.

Republika: Kakvo je tvoje licno iskustvo s kaznjavanjem?

Ljiljana Mijanovic: Ja sam u Herceg Novi otisla zbog toga sto mi je u Beogradu bila nepodnosljiva egzistencijalna situacija. Naprosto, nisam imala novca, nisam imala od cega da zivim...
Diplomirala sam i prekinula postdiplomske studije, jer sam morala iz egzistencijalnih razloga da dodjem do nekog posla. U Beogradu je to bilo jako tesko, nemoguce za nas "ekstremiste" da nadjemo neki posao. Primera radi, ja sam pisala razne prikaze knjiga za Treci program i nikada ih nisam potpisala svojim imenom, vec imenom jedne moje dobre prijateljice, koja je time dovela sebe u neprijatnu situaciju; kad je to bilo otkriveno ona je bila kaznjena.
Dakle, otisla sam u Herceg Novi. Tamo sam radila kao profesor. Uspostavila sam dobar kontakt sa djacima, moja forma predavanja je bila neobicna za njih zato sto sam ja razvijala dijalog sa njima, tako da u jednom trenutku, to je bio samo jedan semestar, jedno polugodiste, imala sam cak 30 prijavljenih radova djaka za maturu. Do te mere sam ih animirala, verovatno je to bio razlog sto su kasnije u optuznicu stavili da sam predavajuci vrsila neprijateljsku propagandu.
Uhapsena sam u februaru 1973. godine. Sluzba bezbednosti sprovela me je od Herceg Novog do Titograda. Tamo sam bila oko sedam dana bez ikakvog resenja, sto je protivzakonito.
U titogradskom zatvoru me niko nista nije pitao niti su obracali paznju na mene. Crnogorci jednostavno nisu bili zainteresovani da me nesto posebno ubedjuju i obradjuju da ja dam izjavu.
Kod svih nas je postojao jedan problem - kako da se ponasamo kada nas uhapse. Ja sam odmah razumela da sa njima nema razgovora i da svaka vrsta razgovora u smislu dijaloga, odbrane nekih svojih ideja i misljenja, znaci pisati sebi optuznicu. To je bio njihov metod, tako da sam se uvek branila cutanjem do momenta sudjenja. Na samom sudjenju, a ne pre toga, ja sam im govorila ono sto imam da kazem, iznosila sam svoje misljenje. Mnogi moji prijatelji vole stalno da diskutuju, medjutim, ja sam imala jaku samokontrolu da uopste ne ulazim u dijalog, jer mozete slucajno pomenuti neko ime i dovesti nekoga u neku neprijatnu situaciju.
U Titogradu su me ostavili na miru, cak mi je jedan od sudija, vrlo pristojan covek, rekao: "Pa, sta vam je to trebalo da pricate, znate kakva je ova zemlja", odmahnuo je rukom i vise me nije pozivao na razgovor. Branio me Srdja Popovic. Nakon tri meseca pustena sam iz zatvora. Optuznicu su podigli u Crnoj Gori, ali je proces odrzan u Beogradu tek za godinu dana i negde u junu 1974. godine sam osudjena.
Zanimljivo je da kazem o nacinu na koji je policija delovala sto se tice mene i Vladimira. Posto smo mi, nakon njegovog prvog zatvora, stupili u brak, onda je stalno bilo to delovanje u smislu razdvajanja. To je jedna policijska metoda pritiska. Ja sam bila ucenjivana, tako sam dobila onaj poziv, po clanu 292, a to je sirenje laznih vesti, i to je jedna vrsta pritiska da budem svedok optuzbe na procesu Vladimiru 1970. godine. To im nije uspelo.
Znaci, to je bila samo jedna manipulacija, pritisak da ja budem svedok optuzbe. Uvek je bilo tako da Vladimir ode u zatvor, pa onda u vojsku, pa ja odem u zatvor, pa se tako godinama razbija porodicni zivot. To je jedan metod pritiska, da se razbije jedna zajednica, posto smo mi bili bas veliki prijatelji i uvek smo delili neke ideje i bili aktivni. Skoro sve aktivnosti, sve tribine, sve peticije smo prosli zajedno.

Republika: Pomenula si da si kao gimnazijski profesor uspostavila dobar kontakt sa djacima, da su bili zainteresovani da citaju razlicite knjige, da razmisljaju i da razgovaraju. To nekako spada u ideju gimnazije, ali spada pre svega u ideju kako treba da izgleda univerzitet. Kako je to izgledalo na univerzitetu u vreme kada si studirala?

Ljiljana Mijanovic: Ja sam naglasila taj veoma dobar kontakt sa djacima i to je nesto veoma lepo sto nosim u secanju, taj kontakt sa mladim ljudima koji su uvek u stvari otvoreni i zeljni saznanja i preispitivanja i iznosenja ideja, te vrste slobode koju mi stariji gusimo na razne nacine. Mislim da se toga jos uvek nismo oslobodili. Ja tu slobodu misljenja, cini mi se, nosim jos iz porodice, ali sam tu potrebu razvila na univerzitetu. To je krenulo odmah kada sam upisala 1965, a vec 1966. godine, kad je doslo do prvih demonstracija, tu se otvorio jedan dijalog u kojem sam kasnije stalno bila prisutna.
To su bile demonstracije protiv rata, americke agresije u Vijetnamu, i tada smo bili prvi put verbalno napadnuti, a onda je krenuo dijalog, doduse, dijalog u okviru partijskih organizacija, to se prenelo na studente, i od tada traje ta neka sloboda misljenja za koju smatram da je temeljno pravo coveka i da nema demokratskog drustva bez te slobode, kao i slobode izrazavanja, pa to smo zaista naucili na univerzitetu. Pripadam jednoj od onih srecnih generacija koje su studirale u vreme kada su i profesori zagovarali takav nacin rada - slobodu misljenja, stalnog kritickog preispitivanja...
Mi uopste nismo poznavali udzbenike, niti skripta, kako je bilo na vecini fakulteta. Mi smo imali brdo literature, knjiga, i to je bila pozitivna strana sto su se u ono vreme intenzivno prevodile knjige. Mi smo bili upoznati sa svim savremenim dostignucima uopste u teoriji drustvenih nauka. Mi smo studirali iz obilja literature, a ne ono bubajuci iz nekih skripti ili udzbenika.

Republika: To je bilo vreme previranja na univerzitetima u citavom svetu.

Ljiljana Mijanovic: Jeste. I to je jedan od kanala uticaja. Bili smo zaneti tim procesima sirom sveta. Videlo se da je to bila borba za neku istinu, protiv lazi tog drustva koje ima neku vrstu svog totalitarizma za razliku od onog kojeg smo mi imali, ali je to vrsta spontaniteta procesa koji je bio masovan na primer u Francuskoj; posebno nas je ganula Nemacka, pokret na celu sa Rudijem Duckeom. Sve te ideje su u stvari dolazile do nas i mi smo o tim idejama diskutovali. To je bila jedna permanentna tribina.
Secam se, pre 1968. godine, bukvalno nisam mogla da stignem koliko je tih tribina bilo. A istovremeno je to i vreme kada izlazi casopis Praxis, pa se redovno odrzava Korculanska letnja skola. Ideje oslobadjanja coveka, emancipacije, okupljanja, druzenja prozimale su nas nacin zivota. Sve smo kriticki preispitivali, posebno drustvo u kojem zivimo. Videlo se da stvarnost nema nikakve veze sa onim sto se proklamuje. Postojala je odredjena solidarnost medju nama, ne samo da smo prihvatali ideje socijalne pravde, humanizma, nego smo tako i ziveli. Niko u to vreme ko je bio ugrozen iz egzistencijalnih razloga nije ostao sam, usamljen i bez neke vrste pomoci. Niko nije bio u situaciji da ne moze negde i nema gde da prespava. Mi smo generacija solidarnosti i nekog istinskog humanizma koji nas je drzao, pa je tako i dan-danas sa onim prijateljima sa kojima sam ostala bliska od 1968, oni i dan-danas tako zive. Nisu postali otudjeni. Mislim da smo mi cak bili na neki nacin idealisti u toj ideji da se moze menjati sve.
Bila je to neka utopija da se svet moze brzo menjati. I u jednom trenutku kad je ukljucen taj uticaj Trockog, to uopste nije bilo to, nego upravo u to vreme su njegove knjige prevedene i po prvi put smo culi za opoziciju. To je bilo tako. Nema tabu-tema. Nije bilo moguce da bude tabu-tema. Knjige koje su stampane povodom pogroma, o velikim Staljinovim cistkama, koje su ovde objavljivane, sva literatura koja je bila u inostranstvu napisana o staljinizmu u Sovjetskom Savezu bila je prevodjena i mi smo to citali i prepoznavali taj staljinizam i kod nas. To je jedna varijanta staljinizma.

Republika: Niste prihvatili ni tabuisanje Djilasa? Djilas koji je dugo bio tabu, vi ste i o Djilasovim radovima raspravljali.

Ljiljana Mijanovic: Naravno. Zato se kroz optuznice i proteze: "Kontaktirali sa djilasovcima, rankovicevcima, informbirovcima", a i to je bila jedna vrsta zelje da se sve procita, da se upozna, nista nije opasno citati, nego je pozeljno citati.

Republika: Iz te atmosfere nastaje 1968?

Ljiljana Mijanovic: Jeste. 1968. je bila bas utemeljena u kritickom promisljanju, da se kriticki preispita i koncept socijalizma i same realnosti koja je jako odudarala od samog koncepta. Samoupravni koncept, a nasa stvarnost je bila uredjena po nekim hijerarhijskim principima, principima autoritarnosti. I dominacije neprikosnovenog vodje, neprikosnovene partije, i tako dalje. Godine 1968. je bila smisljena sjajna forma konventa gde se po citavu noc raspravljalo o raznim problemima, pitanjima, ali taj dijalog nikada na Filozofskom fakultetu nije prestao i vodjen je i u dvoristu, i gde god smo sedeli, mi smo vodili neku vrstu dijaloga. Zatim kroz istrazivanja tih fenomena, realsocijalizma u Poljskoj, Cehoslovackoj, Madjarskoj...
Sva ta iskustva realsocijalizma, ukljucujuci i iskustvo realsocijalizma koji je prikriven tom formom samoupravljanja, koje je u stvari bilo nekakva, kako bih to rekla, simulacija istinskog demokratskog drustva. Ja sam uvek tu podrazumevala neku vrstu politickog pluralizma koji nije postojao. Ili je bio strogo kontrolisan. Vi ste mogli o nekom jako parcijalnom pitanju izneti svoj kriticki stav, ali nikada niste smeli javno dovoditi u pitanje koncept i sustinu, bit drustva. Onog koje nije bilo demokratski ustrojeno nego naprotiv, sadrzavalo je sve vidove represije kao i realsocijalizam, samo sto se to izrazavalo u nekoj drugoj formi.

Republika: Pomenula si strajk 1968. godine. Obicno se to zaboravlja ili ne zna. Postoji jedan povod za strajk. Naime, Savet Univerziteta proglasio je sedmodnevni strajk kao reakciju na premlacivanje studenata u Studentskom gradu i kod podvoznjaka. Dakle, nasilje je bilo podsticaj da se proglasi strajk. Kako je zavrsio strajk?

Ljiljana Mijanovic: Strajk je zavrsen nazalost nakon tog famoznog govora Tita koji je on odrzao devetog juna. I tu vidimo jos jednu manipulaciju... Strajk je prekinut. Na razlicite nacine na razlicitim fakultetima. Ja znam sta se desilo na Filozofskom fakultetu, a saznala sam sta se desavalo u Studentskom gradu i na nekim drugim mestima. To je ono sto sam vec rekla, da je Filozofski fakultet nastojao da se barem dodje do elementarne istine o nasilju ili brutalnom fizickom nasilju nad studentima kod podvoznjaka. I insistiranje na odgovornosti onih koji su to nasilje direktno i primenili. Nije se uspelo u tome, svi su prekinuli strajk, mislim da je doslo i do razilazenja na samom fakultetu. Moram da istaknem da ni profesori nisu bas bili voljni da se nastavi strajk, nego da ostane ta forma akcionog odbora i da se ta aktivnost nastavi tako sto cemo sad poceti da spremamo ispite i da se udje u neku kolotecinu, a da se tim problemima bavimo, pratimo ostvarivanje akcionog programa, medjutim, nama, vecini studenata bilo je jasno da mi u stvari odustajemo od necega sto je bilo jako vazno postici, a to je barem odgovornost za represiju i da je to...

Republika: ... Istina o represiji i odgovornosti.

Ljiljana Mijanovic: I odgovornosti, da. I tu smo...

Republika: I to je izostalo...

Ljiljana Mijanovic: To je izostalo, a to je u stvari pocetak naseg "poraza". Barem sam ja to tako dozivela, i ljudi sa kojima sam se intenzivno druzila. I vreme je pokazalo da nije bilo odrzavanja tog intenziteta borbe za neke ideje, to uvek slabi posle nekih intenzivnih dogadjaja, ali mislim, sto se tice Filozofskog fakulteta, on je ipak istrajavao, i zato je i bio na udaru represije i otud sva sudjenja studentima, a kasnije i izbacivanje profesora, sto pokazuje da vlast tu nije uspela da ugusi taj pokret, taj nacin zivota i ponasanja. Naprotiv. Istina, nije bio masovan, nije obuhvatao sve studente, ali smo uspeli da promenimo Fakultetski odbor, "ekstremista" je izabran za predsednika Odbora, stampamo Krug, filozofski casopis, pa stampamo Frontisterion, pa stampamo stalna saopstenja kojima "bombardujemo" javnost o gusenju slobode stampe, udruzivanja, i ta aktivnost traje sve do 1975. godine.

Republika: Smatralo se, a jos uvek ima ljudi koji tvrde da su to bili neki neobicni studenti kojima je bilo malo komunizma pa su hteli vise komunizma.

Ljiljana Mijanovic: To je krajnje uproscavanje stvari. Dominantna ideja je neka leva ideja u smislu stvaranja nekog pravednog drustva, u smislu jednog drustva socijalne pravde. Zasto je to toliko potencirano? Pa upravo zbog tog raskoraka izmedju onih koji su se stalno pozivali na proletarijat, na radnicku klasu, oni su imali fantasticne privilegije, zapravo ceo visak vrednosti su uzimali nekontrolisano, a radnici, hajde da tako kazemo jer u to vreme je bila popularna radnicka klasa kao subjekat, to smo u stvari videli, zivela je u bednim uslovima. To je pokazao na kraju krajeva taj strajk koji smo pominjali, strajk rudara, koji su posli u Sarajevo kod rukovodstva zbog toga sto nisu imali od svoje plate da kupe nijedan mesni obrok u toku meseca. To su bile neke frapantne cinjenice koje smo mi koristili. Neki su delili jako ekstremne leve ideje, drugi nisu. Drugi su bili na pozicijama neke socijaldemokratije evropskog tipa, neko je bio pripadnik neke gradjanske varijante demokratije, liberalne...

Republika: Sloboda stampe je bila ono sto je zajednicko...

Ljiljana Mijanovic: Jeste. Ali u tom trenutku mi smo bili na neki nacin zajedno u tom pluralizmu zato sto smo se borili protiv autoritarne vlasti. Ja mislim da smo mi u odnosu na vlast bili vise levo.

Republika: Da li su oni uopste bili levo?

Ljiljana Mijanovic: To je sustina stvari. Zato su oni toliko i gusili taj pokret, zato sto su oni bili jedna klasa koja je imala apsolutnu i ekonomsku i politicku moc. I to uopste ne moze da se dovede u vezu sa nekom levicom i socijalizmom.
Socijalizam podrazumeva neke slobode. Barem u teorijskom smislu. Nase opredeljenje uglavnom je islo ka nekom demokratskom socijalizmu, sto je zaista trazila vecina, vecina nas je bila na toj idejnoj poziciji. Ja opet govorim o Filozofskom fakultetu. Nikad nisam cula, barem ne na ovom fakultetu, neke desne ideje, zaista nisam, nego se pozivalo na ravnopravnost ljudi u svakom pogledu i zbog tog pritiska sve vise se insistiralo; jeste u junu bio najjaci akcenat na toj ekonomskoj eksploataciji, ali kasnije se islo sve vise u pravcu socijalistickog monopola koji u osnovi stoji iza svega. Zbog dominacije politike nad nacinom zivota. Tako je shvatana sloboda kulture, sloboda stvaralastva, medjutim, to nisam dotakla, a to sve u stvari ugrozava i dovodi u pitanje njihov monopol. I tu je poenta. Ako se njihov monopol ne dovodi u pitanje, onda su tu razne kritike, glavne kritike bile moguce po nekim parcijalnim pitanjima. Ja sam se, kao sociolog, uverila, proucavajuci razne socijalne probleme, u kojoj je meri to bio pritisak, da se ne sme dovoditi u pitanje globalni koncept i taj osnovni karakter, karakter osnovnog drustvenog odnosa. Sve drugo se moze kritikovati.

Republika: Pomenula si u jednom trenutku solidarnost kao vrednost, kao normu koje ste se drzali. To je nesto sto nije bila uopste fraza nego je bio nacin zivota. Da i ovo ne bi ostalo fraza, vredelo bi nesto reci o tome kako je izgledao strajk studenata povodom sudjenja Vladi Mijanovicu. Tako nesto je retkost u sistemima realnog socijalizma, i sire, kad je covek izlozen represiji, a da veliki broj ljudi vise dana strajkuje. Sta se to, u stvari, desilo?

Ljiljana Mijanovic: Vladimir je na pocetku sudskog procesa izjavio da je to sudjenje sezdeset osmoj godini: to i jeste bilo sudjenje svima nama i idejama sezdeset osme. I tu je probudjena i ta moralna odgovornost da jedan covek odgovara za sve ono sto smo zajedno radili. To je bio nekakav osnovni elementarni poriv i motiv da se kaze istina: mi smo svi sezdeset osma, mi smo vodili te aktivnosti, to su nase ideje, ne moze jedan covek da odgovara za ono sto je radio citav Beogradski univerzitet. To je ta vrsta moralne odgovornosti, moralnog poriva.
Drugi faktor bio je bezobrazluk da se posle godinu dana, kada su toboze usvojeni svi ti zahtevi studenata i data neka podrska, da nije proteklo ni godinu dana i dolazi do drasticne represije, da pocinje to hapsenje i krivicno gonjenje.

Republika: Iz ovoga sto si rekla moglo bi se pretpostaviti da je to bio jedan glasan i snazan protest, protiv hipokrizije. Toboze ste prihvatili nase ideje, a u stvari obmanjujete i sebe i druge. A upravo ovo sudjenje to pokazuje. U tom protestu protiv hipokrizije ucestvuju studenti cetiri fakulteta.

Ljiljana Mijanovic: Da, Filozofski fakultet, Filoloski, dve akademije - Likovna akademija i Akademija za pozoriste, film, radio i televiziju.

Republika: ... Nedostaje jos jedan pa da to bude forum citavog univerziteta.

Ljiljana Mijanovic: Jos jedan fakultet da bi se ispostovala ta procedura pokretanja postupka na celom Univerzitetu.

Republika: Zasto nije mogao da se angazuje peti?

Ljiljana Mijanovic: Ja znam da smo mi sa Filozofskog bili angazovani, da smo isli na sve beogradske fakultete, ubedjivali, i da su neki fakulteti bili na ivici da stupe u strajk. Ja sam isla na Farmaceutski fakultet i cak mislim da smo uspeli kod studenata, ali da su profesori vrsili pritisak i zaplasili studente da ukoliko dodje do strajka da ce biti svi pod represijom itd. Pretpostavljam da je tako bilo i na drugim fakultetima, da je tu ipak doslo do nekakvog diferenciranja izmedju profesora i studenata, a ocigledno tamo gde nema istinske zajednice to bas nije islo tako jednostavno, a ne treba zaboraviti da su studenti koji su ucestvovali u sezdeset osmoj imali velike neprijatnosti kasnije kod zaposljavanja. Svi su u lokalnim sredinama bili ispitivani. Kad su trazili posao, ako su studirali 1968. godine, bilo je problematicno naci posao. Pretpostavljam da nije bilo lako izdrzati taj stepen iskljucivanja iz zajednice. I osipanje ide tako da se smanjuje krug ljudi i da se na neki nacin izdvaja grupa disidenata. Mislim, ceo taj pokret se vremenom svodi na grupu najaktivnijih koji - nije to velika grupa ljudi - dobijaju obelezja disidenata.

Republika: Tokom desetodnevnog strajka predstavnici studenata su odlazili na razgovore sa predstavnicima vlasti. Sta se tu, u tim razgovorima, desavalo?

Ljiljana Mijanovic: Uvek je bila ta pozicija da nisu problematicne ideje, ali da je sporan nacin. Nacin, metod - da nismo izabrali dobar metod za ostvarivanje svojih ideja, da ne treba to tako, da treba uvek u okviru organizacije, institucije, a to je u stvari kontrolisanje ideja i ponasanja. Oni u stvari nikada nisu mogli da prihvate neko spontano okupljanje i neku vrstu spontane ideje koja narusava ono sto sam rekla - monopol vlasti, i da se ne dovodi u pitanje pozicija vladajuce oligarhije. Uvek je to bilo negde prisutno kao strah i otud potreba za kontrolom. A sve sto je spontano to je za njih opasno.

Republika: Koji je broj studenata koji je strajkovao povodom sudjenja?

Ljiljana Mijanovic: Cetiri fakulteta, svi studenti su fakticki strajkovali.
Zaboravila sam da kazem jednu stvar - kako je doslo do te solidarnosti. Vladimir je objavio strajk gladju. Zaista je bilo, najblaze receno, necasno da samo jedan od ucesnika sezdeset osme odgovara za sve, a pri tom ugrozava i svoj zivot zbog presude koja je izrecena.

Republika: Da li je bilo nekih izgleda da ga puste da se brani sa slobode?

Ljiljana Mijanovic: Ne. U tom periodu kad su hapsili zbog politickog procesa nije bilo nikakve sanse da se izadje na slobodu, da se brani sa slobode. To je uvek zavisilo od pritiska ljudi koji brane princip slobode. Tako se desilo i sa Vladimirom. Dok je bio u Centralnom zatvoru, on je bio cak doveden do izlaznih vrata, da bude pusten, a onda je u poslednjem trenutku vracen u celiju. Pretpostavka je da su medju njima - u Partiji - SK - bila neka previranja i u jednom trenutku je doslo do toga da bude pusten. Medjutim, vracen je, pretpostavljam zbog toga sto su se vise plasili njega na slobodi ili sto sam pritisak da izadje na slobodu nije bio dovoljan. Plasili su se pustanja Vladimira na slobodu zbog toga sto bi to bio pocetak njihovog popustanja, odnosno otvaranja nekih demokratskih procesa koje oni kasnije ne bi mogli da kontrolisu.

Republika: Kako ti danas izgledaju te ideje o slobodi, ideje o solidarnosti, o pokusajima demokratskih promena? Da li je to imalo smisla, ne samo onda, nego ima li smisla iz danasnje perspektive sve sto ste mislili i radili?

Ljiljana Mijanovic: Jako komplikovano pitanje. Ja nikad ne bih promenila svoj zivot sto se tice sezdeset osme i svog ucesca u svim tim dogadjanjima i smatrala bih sebe da sam bila neslobodna da sam pristala na njihove ultimatume i njihova ogranicenja koja su postavljali. Ni u jednom trenutku nisam bila politicar, niti sam to zelela, nego sam reagovala kao gradjanin. I dan-danas se tako ponasam. Nikad nisam ogranicavala sebe u izrazavanju onoga sto mislim, a bez toga, verujem, nema ni napretka drustva uopste. Sloboda je u tome da covek moze slobodno da misli i slobodno da se ponasa. Ja mislim da smo 1968. godine pomerili neke granice. Mozda je doslo do nekog zastoja i neke regresije, ali mislim da su to temelji nekih kasnijih dogadjanja u smislu otvaranja nekih demokratskih procesa, a oni jesu dugo vremena bili zaguseni nacionalizmom, ali mislim da ono sto je bilo zaceto 1968. godine ima svoj nastavak u godinama koje dolaze. Mozda to nije bilo toliko jasno u protekloj deceniji mraka, rata i nasilja, ali to je ono sto ostaje u tradiciji, u demokratskoj tradiciji ovog drustva. Sezdeset osma, koja nije samo dogadjaj na podvoznjaku, utkana je, zbog ideje o slobodi i demokratiji, i u istoriju kao veoma pozitivan dogadjaj i nikako se ne moze diskvalifikovati time sto ce joj se prilepiti etiketa levice i staljinizma ili trockizma, kako pokusavaju neki desnicari da diskvalifikuju taj pokret. Mislim da nista ne treba da bude diskvalifikovano i da svaka ideja ima pravo da egzistira i da bude preispitivana, a taj pokret bio je po mom misljenju veoma vredan upravo zato sto su u vreme velikog nasilja i Titovog monopola i kulta licnosti upravo ti ljudi, ta grupa ljudi ili pokret, doveli u pitanje njegovu vladavinu. Pa ko je jos u Jugoslaviji doveo u pitanje njegov monopol? Niko nije imao hrabrosti da kaze, osim tog studentskog pokreta, i nekih pojedinaca ranije (Djilas, na primer). Ali mislim da su ideje sezdeset osme dovodile u pitanje autoritarnu vlast Tita i njegove partije. I tu je vrednost tog pokreta. To je ono nasledje koje se prenosi na kasnije generacije koje se bore za demokratski poredak.

Republika: Da li su se bas to iskustvo, te ideje, te vrednosti prenosile na kasnije generacije i koliko se danas uopste zna o tome?

Ljiljana Mijanovic: Pa, veoma malo se zna. Mislim da to vreme nije ni istrazeno i da ima jako malo interesovanja za to; nema rehabilitacije tih ljudi koji su 1968. stradali na razne nacine. Mislim da je taj pokret potcenjen zato sto je oznacen kao levicarski. Neki su igrali Kozaracko kolo, ali se mora znati da je u pojedinim trenucima postojala i mimikrija ponasanja. Ljudi su mislili mnogo slobodnije nego sto su govorili jer su bili svesni da bi represija bila mnogo surovija, pa svako od nas nije rekao sta je mislio, ono sto je zaista mislio, do kraja. Ipak smo se morali sluziti nekim metodama da se ne dovodi u pitanje poredak i da se ne radi na nacin koji bi izazvao represiju koja bi mogla da nas kosta i zivota. Naravno, u tom trenutku nisam razmisljala o posledicama, tek kasnije kad sam dosla u neke godine, shvatila sam da je to moglo da se plati i mnogo vecom cenom.

Republika: Svih tih godina i burnih dogadjanja ti ipak svoju struku, sociologiju, nisi napustila. Cime si se bavila svih ovih godina i cime se sad bavis?

Ljiljana Mijanovic: Ma koliko da sam bila politicki aktivna, ja sam sociologiju veoma volela i smatrala da je moje osnovno zanimanje da budem sociolog. Sticajem okolnosti dospela sam u oblast socijalne zastite, i tu sam ostala, radim vec dvadeset godina u toj oblasti. Ona je vrlo interesantna i na neki nacin se povezuje sa mojim humanistickim opredeljenjem, jer socijalna zastita je oblast koja se bavi nesrecnim ljudima zbog raznih problema, pre svega zbog siromastva, i tu sam nasla veliki profesionalni izazov, bavljenje raznim pojavama kao sto su siromastvo, maloletnicka delinkvencija, zastita dece, hendikepirana lica, tako da je to zaista ona oblast gde ljudi koji gaje nekakav humanisticki koncept drustva mogu puno toga da urade. Ja sam se trudila, bilo je tesko u pojedinim periodima kriticki misliti u toj oblasti, ali mislim da nikada nisam ustuknula na nacin da nesto napisem sto ne mislim. Doduse, bilo je perioda kada se sve nije moglo reci onako kako bi trebalo, ili nisam mogla da koristim terminologiju, ali sam ono sto sam istrazivala pokusavala da prikazem u svojim radovima. Jer, bilo je velike cenzure rezultata istrazivanja, cak su to sve bili naruceni radovi, finansirani od strane drzavnih organa, bilo je i perioda da oni iz tih radova uzmu ono sto im se svidja, ali je ostajao taj empirijski materijal koji je objavljivan u casopisima.
Problemi su vremenom eskalirali i mislim da se trenutno nalazimo u jednoj izuzetno teskoj socijalnoj situaciji, mislim da su masovni delovi drustva ugrozeni na razne nacine, ne samo siromastvom, nego i svim onim sto ide sa siromastvom. Mislim da je nasilje jedan od kljucnih drustvenih problema na tom mikronivou gde dolazim do odredjenih saznanja, pokazuje se da je veliki broj porodica opterecen nasiljem i da je to jedan od dominantnih problema koji ide zajedno sa siromastvom. I veliki je izazov, ukoliko ne budemo imali neke progresivne promene. Ukoliko ih ne bude, onda mislim da nas cekaju strasne stvari. Ne mogu da zamislim - ukoliko ne bude takvih promena, sta ce se uopste desiti, recimo, sa mladom generacijom i decom koja su sve ugrozenija na razne nacine.

Republika: Uprkos represiji i razlicitim oblicima pritisaka ipak u jednom, makar malom krugu kolega bilo je solidarnosti, profesionalne i ljudske, tako da si ipak mogla nesto da radis, uz velike teskoce, cak su ti odali jedno priznanje - predlozili su te za direktora, upravnika tog Zavoda, sto je takodje jedan znak solidarnosti u bitnim stvarima.

Ljiljana Mijanovic: Bez te solidarnosti ja ne bih imala od cega da zivim. Ili bih se vratila kod svojih roditelja u Cacak pa bih zivela na njihov teret, jer u pojedinim periodima bilo mi je tesko doci do posla, pogotovo kad sam izgubila posao u Herceg Novom. Onda je bilo nemoguce naci posao. Medjutim, uvek su bile neke institucije, oaze ljudi koji su mislili isto sto i ja, i koji su rizikujuci svoj polozaj pomagali ljudima koji su proganjani. Takvu srecu sam imala i ja, to je bio Zavod za proucavanje socijalnih problema u kojem je radio veliki broj sociologa, takodje sa sezdesetosmaskim iskustvom, i oni su prosto doneli odluku da me prime u kolektiv, prikrivajuci, ne obavestavajuci nadlezne o tome da sam ja "neprijatelj". Onda je to tako proslo i zadrzala sam se u Zavodu. Radila sam intenzivno, nisu imali nikakve primedbe na rad, prosto to formalno vise nije bilo moguce izvesti - da me bas brutalno najure. Mada su oni to mogli, ali su to na neki nacin tolerisali. Ali, Vladimir je neprestano bio pod udarom, on nije mogao da nadje posao, tako da smo ziveli veoma siromasno od jedne plate, kao podstanari. Verovatno je tu negde bila "zadrska" da i mene ne izbace sa posla. Inace, kaznili su me na druge nacine: zbog oduzimanja pasosa izgubila sam stipendiju koju sam dobila u Francuskoj. Nisam mogla da idem na usavrsavanje. Plata je bila nedovoljna za prezivljavanje, a honorarni posao nisam mogla da dobijem.
Srecom, u ogranicenim krugovima uvek je postojala izvesna solidarnost i zahvaljujuci tim oazama kolegijalnosti i humanosti bar jedan broj progonjenih ljudi koji je bio najugrozeniji mogao je da prezivi taj period. Bez toga mislim da bi bilo jako tesko preziveti.

Pravosudje: Prebacivanje krivice na gradjane «

» Sta citate: Pjer Burdije