Sta citate

Covek borbe

Pjer Burdije, kome su se jedni divili i hvalili njegov sarm a drugi ga kritikovali i smatrali sektasem, bio je covek ubedjenja

Mnogi od onih koji su u nekom trenutku dosli u sukob sa Burdijeom nasladjuju se ostrim sudom koji o njemu donosi Rejmon Aron (Raymond Aron), napisavsi u svojim Memoarima za njega da je kao "vodja sekte, siguran u sebe i dominirajuci", i izjavljuje da je on "nemilosrdan prema onima koji bi mogli da ga bace u zasenak". Mozda nisu obratili paznju na pasus u istoj knjizi, dve strane ranije, u kojem Aron podvlaci da su njegovi odnosi sa asistentima uvek bili "teski". On dodaje i to da "Pjer Burdije, koji je pocetkom sezdesetih bio moj asistent, takoreci nikad nije progovarao kada je asistirao na mojim seminarima". U tom upornom cutanju mladog univerzitetlije pred svojim prestiznim sefom ima svakako i nelagodnosti provincijalca poteklog iz skromne sredine, suocenog sa briljantnim umovima glavnog grada; isto kao sto u ostrini koju su mu kasnije prebacivali - a koja se ogledala u nasilnosti jednog rado polemickog diskursa, u beskompromisnosti u medjuljudskim odnosima, u nepoverljivosti prema drugima, u osecanju neshvacenosti cesto uzetom za znak arogancije - verovatno ima i revansiranja za ponizenja iz proslosti.
Ovaj sin sitnog sluzbenika iz Bearna, ljubitelj ragbija koliko iz regionalnog atavizma, toliko i iz sklonosti ka guzvi, ka suocavanju i odmeravanju snaga, nikad se nije osecao prijatno u pariskim salonima. Od njegovog porekla mu je dugo ostala jaka sumnjicavost u pogledu lakoce - retoricke ili finansijske - koju imaju "bastinici". I sam njegov rukopis, slican dubokoj brazdi povucenoj preko papira, svedoci o tom odbijanju sjaja, elegancije i sika, sto su za njega bili znaci iskljucenja. Postaje nam jasnije zasto je ovaj stidljiv i zahtevan covek voleo da se okruzi ekipom saradnika u koje je mogao da se uzda, zasto je tesko prastao onima koji su ga napustali, zasto je onima izvan kruga, bilo da su mu nekad pripadali, bilo da su izabrali druge idejne pravce/skole misljenja, delovao kao sektas.
Ali za one koji su imali privilegiju da udju u broj njegovih sagovornika - za studente, istrazivace, kolege, ponekad cak i za novinare - Burdije je bio otvoren, ljubazan, pazljiv covek. Talentovan pedagog, umeo je da se igra svojim blagim naglaskom sa jugozapada, svojim osmehom i svojim sarmom da bi oziveo i najslozenije analize i ucinio svoju publiku ocaranim svedokom dokazivanja. Tokom sezdesetih godina je sa Zan-Klod Paseronom drzao seminar u École normale superieure, na istom onom mestu gde je Lakan okupljao svoje poklonike i Alister svoje sledbenike. Objasnjavao je Dirkema i Vebera sociolozima-pocetnicima, razvijao vec tada neke od tema koje ce postati kljucni elementi njegovog ucenja, nije se libio da napusti visine teorije da bi usao u detalje metode, uvek vodeci racuna da izbegne ono precutno, ono nedoreceno, ono implicitno, sto ide naruku kultivisanim ljudima a na stetu ostalih. Zastupao je tada ideju jedne racionalne pedagogije kadre da ogranici, koliko je to moguce, prednosti bastinika, i suvise naviknutih na sastavljanje vestih disertacija koje su, niti istinite niti lazne, po njegovom misljenju spadale u kategoriju onog sto nije cak ni lazno - ucinak dovoljan za dobijanje prelazne ocene na ispitu.
Pjer Burdije je u svoju nastavu unosio zar, humor, energiju. Bio je ponekad jedak u svojim kritikama, ali je plenio svojom preciznoscu i svojim znanjem. Kako je napredovao u karijeri tako se broj njegovih "fanova" povecavao. Njegova zraceca harizma je osvajala paznju auditorijuma u École des hautes etudes, zatim u College de France, kao i na mnogobrojnim univerzitetima u inostranstvu gde je bio vrlo cesto pozivan. Njegova predavanja su bila dogadjaji: covek je tada vec bio vedeta, to je znao i nije mu smetalo. Iako je tvrdio da nema nikakve moci na Univerzitetu, bio je svestan svog intelektualnog uticaja i bez srama uzivao u rastucoj slavi.
Posto je postao javna licnost, Burdije je vise nego ikad poceo da daje maha svojoj pamfletskoj zici, pruzajuci tako povod optuzbama za netoleranciju i dogmatizam. Njegove zrtve su bili novinari, esejisti, medijski intelektualci, svi oni koji, ako verujemo njemu, nezasluzeno zauzimaju stupce u novinama i studije u televizijama. U toj strogosti je bilo i malo igre. Pjer Burdije nije bio ona stena izvesnosti koju su neki hteli da vide u njemu. Njegova misao je uvek bila u pokretu. Desavalo mu se da okleva, da nije siguran, da vise od dvadeset puta preradi delo. Ali je on bio covek borbe. A u borbi se sumnje ne pokazuju.

Le Monde, 26. januar 2002.

Thomas Ferenczi

Sta citate: Angazovani humanista «

» Sta citate: Originalni sociolog