Zbivanja

Zivot u zoni neizvesnosti

Zasto nam se onaj snazan gradjanski duh koji je trijumfovao 5. oktobra 2000. pomalo degenerisao i javnu scenu u dobroj meri ponovo prepustio nacionalistickoj agresivnosti koja je svojevremeno i porodila Slobodana Milosevica

Dragos Ivanovic

Srbiji je, izgleda, dosudjeno da svoju buducnost osvaja samo na kasicicu. Tacno je da je reformski dinamizam ohrabrio mnoge, a narocito najkreativniji deo drustva, ali je istina i to da je nasa javna scena ponovo preplavljena zloslutnim politickim zavadama u kojima se sve manje prepoznaju i pravi razlozi i nacelna opredeljenja. Na delu je opet ona stara matrica zagrizljivog obracunavanja i porazavajuce nemoci - sve nase politicke svadje i euforije iste su kao i u bliskoj proslosti.

Umorna dosovska druzina

Sto vreme vise odmice, sve se jasnije ocrtava da je centar ovih kontroverznih i zabrinjavajucih dogadjanja upravo u DOS-u. Pobednicka koalicija jos nije sastavila ni godinu i po dana na vlasti, a vec nam se, umesto nekadasnjeg poletnog borca, sve vise prikazuje kao umorna i bezvoljna druzina, beznadezno zapletena u sopstvene protivrecnosti. Njegovi celnici cak nisu uspeli da se sastanu vise od dva meseca, uprkos tome sto se medjusobno razjasnjavanje o nesuglasicama nametalo kao neodlozno. Kada su najzad uspeli da se 19. februara sakupe i porazgovaraju, javnosti je ostalo nejasno da li je DOS na novom pocetku ili i dalje u starom glibu. Bilo je na tom susretu mnogo otvorenih pitanja koja su se u medjuvremenu nagomilala: redefinisanje odnosa medju koalicionim partnerima, saradnja sa Hagom, rad skupstina, rekonstrukcija republicke vlade, mesto predsednika Skupstine Srbije i saveznog ministra finansija. Vecina DOS-a je, kako je saopsteno, bila za to da se sva ta pitanja resavaju zajedno, DSS bi radije da izdvoji pojedina pitanja, narocito ona personalna. Pribegli su oprobanom receptu - osnovali su radne grupe.
Saradnja sa Hagom je bas zahvaljujuci vlasti postala nasa prava mora i dokaz opasne nemoci. Uskoro ce biti puna godina dana od hapsenja Slobodana Milosevica, a mi ni do danas nemamo propis o saradnji sa ovom sudskom institucijom. Sada se, kazu, na tome opet radi, ali ne treba zaboraviti cinjenicu da se uvek, kada se god na tome radilo, tom poslu pristupalo ne po nasoj inicijativi i dobroj volji, nego na pritisak iz sveta. Nema jos dokaza da je nasa vlast voljna da izadje iz ove dvosmislene situacije, iako je, kako rece nas predsednik Kostunica, sama vlasna da to oposli.

Stranputice i nedoumice

Nista nije bolje ni sa toliko razglasenom popunom ili rekonstrukcijom srpske vlade. DSS i ostali u koaliciji vec se mesecima jalovo preganjaju oko mesta ministra zdravlja. Premijer Djindjic kao da nema snage da to presece i tako odbrani integritet izvrsnog organa, plaseci se, valjda, da ne rizikuje vecu krizu u DOS-u. Kriza, medjutim, zbog toga nije nista manja, a moze da bude jos dublja ako se otvorena pitanja neprekidno odugovlace. Uz sve to ide i ono neukusno visemesecno natezanje hoce li Velja Ilic biti potpredsednik Vlade ili ne. Zasto je jedan covek ogranicenih sposobnosti i opasnih nacionalistickih shvatanja zavredio toliko paznje i vremena javnosti jos niko iz DOS-a nije valjano objasnio. Pre ce biti da je i to jos jedan od dokaza da se vladajuca koalicija ozbiljno zaplela na stranputici iz koje ne vidi kako da se izvuce. Zabrinuti postavljaju i ovakvo pitanje: kako ova vlast uopste misli da ostvari reformu kada na plecima nosi toliki teret besmislenih i uskogrudih nadmetanja?
Sada se, kazu, srpsko-crnogorski odnosi blize resenju, ali i ako dodje do srecnog raspleta, ocigledno je da ce i u novim okolnostima stara pitanja zadrzati istu aktuelnost. Zasto, na primer, nase dve strane, koje su uostalom i najzainteresovanije, vec godinama, u medjusobnim razgovorima, pokazuju tvrdu iskljucivost i nepopustljivost, a postaju mekse i tolerantnije tek kada se umesaju strani posrednici? Kolika moze da bude vrednost i trajnost ovakvih dogovora kada smo mi sami u njima najslabija tacka?

Bekstvo od odgovornosti

Dok nam tako vlast, a bogme i drzava, glavinjaju u sopstvenim nedoumicama i nedorecenostima, s druge strane javno mnenje, ionako nestabilno i podlozno raznim uticajima, dozivljava frustracije koje dovode do neocekivanih obrta. Posle pocetka sudjenja Slobodanu Milosevicu u Hagu opet smo svedoci raznoraznih poznatih reakcija - od euforicnog zadovoljstva Milosevicevom verbalnom agresivnoscu, do suprotnih tvrdjenja da ljudi i nemaju neko interesovanje za sudjenje i da ce uspomenu na bivseg sefa drzave ubiti narodna ravnodusnost. Pitanje je, medjutim, kako se jedan narod uopste moze bekstvom u ravnodusnost spasti od suocavanja sa pocinjenim zlocinima? Ovih su dana, u poplavi raznih anketa, narocito mucan utisak ostavili razgovori sa srednjoskolcima koji su listom tvrdili da se njih ne tice hasko sudjenje, da to nije problem njihove, vec starije generacije. Kakav je to nas skolski sistem koji se jos nije poduhvatio posla da mladim ljudima objasni sta nam se to zapravo desavalo svih ovih godina? Koliko dugo mozemo da ostavljamo bele stranice nase bliske istorije, a da ne rizikujemo opasnost da nam se najgori delovi te istorije ne ponove? Nemacka je vec od skolske godine 1946. u udzbenicima imala jasan odgovor na pitanje sta je bio nacizam i kakvo je zlo naneo nemackom narodu.
Nije lako objasniti ovakve nase nedoslednosti. Jedno od mogucnih tumacenja sastoji se i u tome da je nasa zemlja citav XX vek provela u nacionalnim ratovima i socijalnim revolucijama, sto je stvorilo kod nasih ljudi ideologiziranu svest, a sasvim potislo razvijanje pravne svesti o odgovornosti za zlocine. Zato su se, valjda, ne samo mnogi ljudi nego i veliki broj nasih medija sa egzaltiranim zadovoljstvom vise bavili Milosevicevim verbalnim okrsajima sa svedocima - sto nekima moze da bude atraktivno i politicki privlacno - a mnogo manje onim cemu je i posveceno hasko sudjenje. To, naravno, ne znaci da kod nas nema i drugacijih senzibiliteta i poimanja odgovornosti za nedavnu proslost. Tako i dolazimo do pravog pitanja: zasto nam se onaj snazan gradjanski duh koji je trijumfovao 5. oktobra 2000. pomalo degenerisao i javnu scenu u dobroj meri ponovo prepustio nacionalistickoj agresivnosti koja je svojevremeno i porodila Slobodana Milosevica.

Svet i mi: Drzava po meri «

» Zbivanja: Individualna krivicna odgovornost Slobodana Milosevica