Prevod

Restauracija klerikalizma*

Rekatolizacija je jedna od najprimetnijih drustvenih pojava tranzicijskog perioda. To ne vazi samo za Sloveniju, vec i za druge "katolicke" drzave nekadasnjeg socijalistickog bloka. Rec je o nastojanju da Rimokatolicka crkva ponovo zauzme onaj drustveni polozaj koji je izgubila revolucijom i uspostavljanjem komunistickih rezima. Ponovo bi da stekne vodecu drustvenu ulogu i tako obezbedi sebi odlucujuci uticaj na celokupan drustveni zivot, pa i politicki

Politika prikrivena verom

Pojava savremene rekatolizacije koincidira sa projektom nove jevandjelizacije koja je za papu Jovana Pavla II prioritetni zadatak RKC. Teoloski aspekti tog pokreta i njegov prakticni znacaj za unutrasnji zivot crkve predstavljaju posebno pitanje koje bi iziskivalo posebnu analizu. Treba, medjutim, uzeti u obzir da savremena rekatolizacija zbog jevandjelizacije i dimenzija tog pokreta ima odredjene specificnosti. Odvija se paralelno sa verskom obnovom, stoga bez velikih akcija i javnih programa. Crkveno politicko delovanje prikriveno je verskim i stoga je manje upadljivo. Laicka javnost primecuje samo ekstremna stanovista i delanja. Sama obnova slovenacke Katolicke crkve je razgranat proces i otvara se u lepezu pravaca od izrazito duhovne i karitativne prirode koja se svesno ogradjuje od politickog uplitanja u javni zivot, do potpuno deklarisanih politickih verskih grupa sa jasnim restauracijskim pobudama. Medjutim, politizacija crkvenog rukovodstva i ekstremnih grupa katolika ostaje upravo zbog razgranatosti religioznog delovanja vise ili manje prikrivena, pa stoga opsteuzev i ne smeta. Naime, i u samoj crkvi se moze primetiti otpor tendencijama da se duhovna obnova upotrebi u politicke svrhe. U socioloskoj analizi katolicke obnove je, dakle, neophodno uzeti u obzir sve ove razlicite faktore samog procesa, ali i osvetliti rekatolizacijsku akciju u njenom aktivistickom i ideoloskom naboju. U svojim radikalnim pojavama katolicka restauracija naginje u pravcu konfesionalnog fundamentalizma, sto je vec ozbiljno drustveno pitanje. Tako na vidiku nije samo novo razdvajanje duhova u Sloveniji, vec i nastavci modernog oblika versko-ideoloske borbe koja je karakteristicna za militantni katolicizam. U tom pogledu deo slovenackog drustva, doduse marginalan, iskazuje istu onakvu civilizacijsku retrogradaciju kakva je karakteristicna za anahronisticka drustva pre svega tzv. treceg sveta. (...)
Period komunisticke diktature Katolicka crkva u Sloveniji prezivela je zatvorena u svoj geto. Polozaj geta uvek podstice unutrasnju kohezivnost odredjene zajednice i u tom smislu njenu radikalnu idejnu monolitnost. Na taj nacin geto odrzava konzervativne drustvene modele ponasanja, jer mu pruzaju osecaj cvrstine iz koje crpi snagu za prezivljavanje. Slovenacka Katolicka crkva je zbog toga ostala zatocenica proslosti. Kada se suocila sa drustvenim promenama koje su joj pruzale mogucnost za ponovan procvat njenih delatnosti, ona je, razumljivo, imala pred ocima samo model inkorporacije u drustvo koji je kao ideal cuvala u secanju sve vreme svog progona u crkve i sakristije. Zelela je, dakle, da ponovo stekne ugled u drustvu kakav je imala pre revolucije. Njeni vodeci ideolozi vise puta su prostodusno priznavali da se zalazu za obnovu predratne slike crkve i njenog drustvenog polozaja. Celokupna politika crkvenog rukovodstva koje se zalaze za vracanje svog nekadasnjeg uticaja u vaspitno-obrazovni, kulturni, socijalni, pa i politicki prostor, potvrdjuje ovu njenu osnovnu usmerenost.
Takav svoj polozaj crkva zeli da ucvrsti u skladu sa opstim trendom nove drustvene strukturisanosti, a ne u suprotnosti sa njim. Ona prihvata logiku neokapitalistickog drustvenog uredjenja i ideologije neoliberalizma. Osnovnu paznju poklanja izgradjivanju svojih drustvenih struktura i obezbedjivanju materijalnih sredstava za njihovo odrzavanje. Samo stanje drustva navodi je na to da trazi vracanje nacionalizovane imovine i da se u drustveno-ekonomskom pogledu organizuje po nacelima savremenog kapitalizma. U tom smislu ona je potpuno na liniji neokapitalistickog drustvenog preobrazaja i njegove neoliberalisticke ideologije i kada zastupa stanoviste da ce u novim drustvenim prilikama njen uticaj zavisiti od njene ekonomske moci. Prioritet, dakle, vidi u organizacionoj i ekonomskoj osnovi svog delovanja. Pravnu regulativu svog drustvenog statusa takodje shvata kao nadgradnju stvarno stecene ekonomske i drustvene moci. I u politickom angazovanju prati neoliberalisticku politiku globalizacije i aktivan je zagovornik evroatlantskih integracija Slovenije. U takvom okviru ona vidi garanciju za svoj nesmetani razvoj. Dakle, u pogledu drustvene, ekonomske i politicke orijentacije brani iste stavove kao preovladavajuce slovenacke politicke i ekonomske elite. Do kolizije izmedju crkve i njih dolazi pre svega na ideoloskom nivou, gde se aktiviraju rezidualni drustveni modeli ponasanja slovenackog drustva - borba izmedju klasicne ideoloske desnice i levice. Konflikt, medjutim, postaje dublji, poprima, naime, karakteristike civilizacijskog sukoba izmedju dva koncepta drustva: sekularizovanog i konfesionalno fundamentalistickog. Laicke stranke sve su vise tehnokratski usmerene i uglavnom su vec prevazisle ideoloske modele koji su odredjivali politiku partijske vladavine. Civilno drustvo u Sloveniji, koliko je jos zivo, deluje po nacelima savremenog sekularizovanog drustva i polazi od autonomije coveka. Medjutim, crkva, a i politicke stranke koje deluju pod njenim uticajem, zadrzavaju autoritarni model ponasanja i ideologizaciju svojih pozicija jacaju u pravcu zavicajnog nacionalizma i konfesionalnog fundamentalizma. Raskorak izmedju obe drustvene orijentacije se produbljuje i stvara konfliktnu atmosferu. Slovenija u tom pogledu deli sudbinu tranzicijskih drustava i moze se ocekivati da jos neko vreme nece dostici polozaj zapadnih drustava gde je bitka za demokraticnost vec izvojevana i pri tom sprovedena i drustvena sekularizacija.
Proces revitalizacije Katolicke crkve u Sloveniji treba shvatiti kao sastavni deo procesa demokratizacije. Medjutim, od demokratskih procesa ona odstupa sa teznjama da afirmise konzervativne politicke i ideoloske modele koje postavlja projekat postojece rekatolizacije. Kako je rec o verskoj instituciji, ocekivalo bi se da ce u prvi plan svog preporoda staviti duhovno moralne dimenzije religioznog zivota pojedinca i zajednice, sto u demagoskom smislu doduse cini. Medjutim, najvise energije crkva ulaze u strukturno i ekonomsko ucvrscivanje svog polozaja, dakle vracanje svog nekadasnjeg drustvenog uticaja. (...)
Model slovenacke rekatolizacije ima nekoliko jasno zacrtanih ciljeva: 1) Organizovanjem razlicitih institucija i udruzenja kao i podsticanjem razlicitih duhovnih pokreta crkva obnavlja bogati unutrasnji zivot; osniva nove manastire, parohije i druge institucije i obnavlja one koje je raspustio komunisticki rezim. 2) Narocito snazno se angazuje u karitativnoj, socijalnoj i vaspitnoj oblasti. Organizuje i vlastite tzv. civilne drustvene grupe, kao sto su staleska drustva pedagoga, lekara, privrednika, omladinska udruzenja, odnosno organizacije, npr. skaute i sl. Ovim delatnostima, a pre svega udruzenjima i organizacijama, stice kapilaran i stalan uticaj, pa i nadzor nad drustvenim zivotom. 3) Organizuje vlastito skolstvo, za sada na srednjem stepenu koji smatra najosetljivijim u formiranju mladih, a pocela je da organizuje i vaspitne ustanove za decu. Zeli da stekne patronat nad religiozno-moralnom nastavom u javnim skolama, cemu pripisuje kljucni znacaj kod uticanja na formiranje licnosti skolske omladine, stoga to zadaje sebi kao jedan od prioritetnih zadataka svoje politike. 4) Zeli da obezbedi dovoljan kapital u imanjima i bonitetima za izdrzavanje svojih struktura i institucija, dakle za odrzanje i ucvrscenje svog drustvenog uticaja. 5) Konacno, Katolicka crkva zeli da ostvari poseban pravni status u drzavi, nekakav privilegovani polozaj u odnosu na druge verske zajednice, sto namerava da postigne posebnim sporazumom izmedju Svete stolice i slovenacke drzave. (Posle osamostaljenja izneti su cak zahtevi da se jednostavno ustavom odredi poseban polozaj Rimokatolicke crkve i da se adekvatno tom statusu brise clan ustava koji govori o razdvajanju drzave i crkve jer je anahronistican. Predlagaci su od ove namere odustali zbog kritike da je razdvajanje drzave i crkve jedna od osnovnih civilizacijskih tekovina koja proizlazi iz sklopa osnovnih prava coveka.) 6)Radi ostvarivanja i ocuvanja ovih ciljeva zeli da obezbedi trajnu politicku moc uspostavljanjem katolickog politickog bloka.
Rec je, dakle, o promisljenoj strategiji koja ce u nekim delovima sigurno biti efikasna. Njeni izvodjaci verovatno je smatraju istorijski proverenim metodom. Model katolicke inkorporacije u drustvo, koji je ideal savremene slovenacke rekatolizacije, delovao je u Sloveniji u svim svojim dimenzijama u decenijama posle gradjanske revolucije 1848. godine i sve do kraja Drugog svetskog rata. Zato crkva tako samopouzdano sprovodi svoje reforme i takoreci ne mari za kritiku, niti poklanja nuznu paznju vlastitim kritickim glasovima. Na laicku kriticku analizu odaziva se arogantno i etiketira je kao ideoloski konstrukt ili nastavak partijske ideoloske bitke. Ova cinjenica samo razotkriva ideolosku zaslepljenost rekatolizacijskih ideologa, njihovo cvrsto ostajanje pri autoritarnim modelima drustvenog diskursa, karakteristicnim za period klerikalne vladavine i ukazuje takodje na stanje duha u crkvi, sto moze da pobudjuje zabrinutost. Zbog ove zaslepljene i neprijateljske atmosfere koja se siri i na laicke krugove i izaziva sve snaznije anticrkveno raspolozenje u drustvu utoliko je potrebnije nepristrasno i neemocionalno prosudjivanje. (...)

Ozivljavanje mrtvih neprijatelja

Politicki katolicizam u Sloveniji konstituisao se u konfrontaciji sa drustvenim snagama koje su bile nosioci sekularizacije, shvatio ih je i proglasio svojim neprijateljima, iako su nosioci sekularizacije u vecini slucajeva bili katolici i mnogi prakticni vernici. Posle gradjanske revolucije katolicka restauracija izrodila je katolicku politiku kao politiku radikalne ideoloske konfrontacije. Taj model ostaje na snazi sve do naseg doba. Iako je danas zbog preovladavajuce sekularizacije drustvena klima nenaklonjena takvom modelu politike, slovenacki katolicizam ocito je ostao duboko konzervativan i u tom pogledu i neprilagodljiv drustvenim promenama. Prenosenje modela iz istorije u sadasnjost uvek je problematicno, a nesumnjivo moze da uspeva samo u drustvenoj sredini koja je po svom mentalitetu i strukturisanosti ostala konzervirana u prevazidjenim modelima misljenja i ponasanja. Medjutim, iako je ta konzervativna drustvena sredina, u kojoj takav model rekatolizacije uspeva danas u Sloveniji, marginalna, ne treba zanemariti cinjenicu da crkva upravo zbog ozivljavanja politike konfrontacije i autoritarnosti postaje kohezivna snaga konzervativnih i restauracijskih snaga danasnjeg slovenackog drustva.
Ako zasad ostavimo po strani pitanje da li ozivljavanje prezivelih drustvenih modela uopste moze biti dugorocno uspesan projekat, jer je ocigledno da ostrva konzervativnih drustvenih sredina naglo nestaju pod zapljuskivanjem globalizacijskih tokova, ipak ne treba zanemariti cinjenicu da restauracijska akcija danas izaziva sve jace drustvene konflikte. Stoga je neophodno posvetiti ovom pitanju posebno brizljivu analizu. Nije problematicna revitalizacija Katolicke crkve kao ni njeno nastojanje da stekne sto povoljniji drustveni status u okviru ustavnosti. Problematicna je politicka tendencija da se obnovi arhaicna drustvena struktura i autoritaran model vlasti, da se eliminise ili zaustavi sekularizacija drustva i ponovo ustolice ideoloski modeli drustvenog ponasanja. U pokusajima da se anulira drustvena strukturisanost koja je rezultat revolucionarnog preobrazaja i zatim demokratizacijskog procesa slovenackog drustva nije rec samo o deklarisanom revansizmu, rec je o ozbiljnijim pokusajima da se anulira moderno preoblikovanje slovenackog drustva. Revansizam crkvenih krugova psiholoski moze da se shvati ako prenebregnemo da bi crkva trebalo da bude nosilac obznanjivanja ljubavi i pomirenja, ali se ne mogu prihvatiti ideolosko-politicke akcije koje hoce da obnove arhaicnu drustvenu strukturisanost. Zapadna demokratska drustva ni u jednom segmentu ne dozvoljavaju ozivljavanje autoritarnih i fundamentalistickih teznji, jer ih shvataju kao pretnju postojanju demokratije. Laicnost drustva smatraju osnovom demokraticnosti. Politicka borba sa slovenackim konzervativnim snagama ostaje, medjutim, suprotno zapadnim drustvima, vise ili manje na demagoskom nivou i izivljava se u banalnom politikantskom verbalizmu, demagoskom blacenju i kompromiserstvu. To samo podstice konzervativne teznje i ne stvara odgovarajucu drustvenu atmosferu koja bi jacala demokratsku i kriticku svest. Kriticko misljenje je uslov za autorefleksiju odredjenog drustva, i tek ona omogucava uspesno prevazilazenje drustvenih konflikata.
Nesumnjivo je usmerenost na politicki i ekonomski interes, koji potiskuje u drugi plan duhovno i moralno poslanstvo crkve, orijentacija koja je karakteristicna za slovenacki katolicizam jos od vremena rekatolizacije posle gradjanske revolucije. Model autoritarnog rukovodjenja crkvom, koje uslovljava i autoritarno ponasanje prema laickom drustvu, utemeljen je u samoj ideologiji katolicizma. Autoritarizam daje prednost dogmatskoj strukturisanosti misljenja i nedemokratskom delovanju i nema sluha za kriticko prosudjivanje i prilagodjavanje drustvenim promenama. Stoga je osnovni odnos katolicizma prema svetu i coveku autoritaran, a ne dijaloski. Dijalog koji je autentican izraz jevandjelske blagovesti Katolicka crkva, doduse, deklarise kao drustvenu potrebu, ali ga nikada ne smatra razgovorom ravnopravnih partnera.
Korena katolickog konzervativizma ima mnogo i treba ih uzeti u obzir. Uglavnom je kod njih rec o izrazu same doktrine i strukturisanosti katolicizma, dakle o unutrasnjem problemu crkve na koji od spolja ne moze mnogo da se utice.
Ova analiza zeli da se usredsredi na glavni koren politickog konzervativizma slovenackog katolicizma. Kljucni politicki i istorijski konflikt izmedju laickog drustva i katolickog integralizma u Sloveniji odigravao se na pitanju naroda i njegove emancipacije. Jos od pocetaka pokreta za nacionalno budjenje u 19. veku pa sve do pobede nacionalne revolucije osnovni ideologem slovenackog katolicizma ogleda se u poistovecivanju katolicanstva i slovenackog nacionalnog bica. Na tom podudaranju zasnivala se klerikalna politika kao integralni deo katolicke restauracije u drugoj polovini 19. veka, uz pomoc tog jednacenja klerikalna vladavina odrzavala se tokom citavog veka, u tome se nalazi uzrok razdvajanja duhova u Sloveniji krajem prethodnog veka kao i raspada katolickog tabora u deceniji pre Drugog svetskog rata, a prouzrokovalo je i sudbonosni rascep naroda za vreme okupacije i zabludu kvislinske antirevolucije. Upravo zbog ozivljavanja tog modela danas, posledice rekatolizacije slovenackog drustva koja je u toku nepredvidive su kako za samu crkvu tako i za slovenacko drustvo u celini. Zato je ova pojava jedan od kljucnih uzroka stalnog konflikta unutar slovenackog naroda.

Prociscenje ili skliznuce u sektu

O "zaslugama" slovenacke Katolicke crkve prilikom rusenja komunizma trebalo bi reci pravu istinu. Njeno delovanje pre je kocilo nego podsticalo demokratizaciju slovenackog drustva. Crkva je u vreme partijske vlasti i svog progonstva iz javnosti odrzavala u zivotu konzervativne oblike katolicizma, podanicki mentalitet, autoritarni model rukovodjenja i time sprecavala osavremenjavanje slovenackog hriscanstva na organizacionom i idejnom podrucju. Tako je hotimice ili nehotice kocila nicanje nove duhovne klime i civilne hrabrosti medju svojim vernicima. To, medjutim, nije odgovaralo samo postojecem konzervativizmu u crkvi, vec i partijskom totalitarizmu. O servilnosti mnogih vodecih crkvenih ljudi prema partijskim drzavnim strukturama nema svrhe govoriti, jer je to interno pitanje crkve. Treba, medjutim, utvrditi uzroke zasto crkva nije videla neophodnost da u periodu komunisticke diktature treba da se bori za uspostavljanje civilnog drustva kao uslova za vlastiti autonomni polozaj u drustvu. Njena borba protiv rezima bila je borba za vlastite interese, prvenstveno staleske interese klera, koje on jednostavno izjednacava sa interesima crkve. Ova borba staleza za vlastite interese je, doduse, razumljiva sa stanovista drustvene pragmaticnosti, ali manje sa stanovista jevandjelja. Demokratske akcije civilnodrustvenih grupa nisu ni interesovale kler, osim retkih izuzetaka, ako u njima nije video vlastite interese. Boriti se za civilno drustvo znaci boriti se za laicko drustvo i time pristajati na samo civilnopravni polozaj u sekularizovanom drustvu. Ali sa takvom pozicijom slovenacka Katolicka crkva nece da se pomiri. Ove cinjenice verovatno dovoljno recito govore zasto slovenacka Katolicka crkva nije ucestvovala u civilnoj borbi za demokratizaciju, ukoliko se nije i sasvim svesno distancirala od nje. Ono malo protivnika rezima, koliko nas se javno deklarisalo pripadnicima te crkve i koliko nas je istovremeno delovalo za uspostavljanje civilnog drustvenog uredjenja, bilo je stalno pod udarom obe vlasti, kako partijske tako i crkvene.
Borba protiv komunizma, njegovih ostataka i naslednika moze danas, u demokratskom drustvu koje treba da dopusta sve politicke opcije, da sluzi samo za prikrivanje vracanja u politiku sa metodima i ciljevima koje je politicki katolicizam razvio u borbi sa svojim ideoloskim protivnicima u moderno doba, od liberalizma do komunizma. Metodi te borbe su ideolosko ekskluzivisticki i vlastodrzacki totalitarni, stoga za demokratsko sekularizovano drustvo neprihvatljivi. Borba protiv ostataka totalitarizma totalitarnim metodima vraca slovenacko drustvo natrag u totalitarni drustveni model i ne doprinosi izgradnji modernog drustva. Demokratija zahteva ne samo tolerisanje razlicitosti, vec omogucavanje pluralizma. Stoga restauracijsko vracanje slovenackog katolicizma u politicku arenu nuzno izaziva ostru reakciju civilnih demokratskih drustvenih snaga. Nije rec o odbacivanju katolicizma ili Katolicke crkve, vec o odbijanju njegovog politickog integralizma. Odbijanje u ime licne i drustvene slobode coveka. Etiketiranje slobodoumnih drustvenih grupa i svih koji odbacuju metode politickog katolicizma, tvrdeci da je rec o ostacima ili povezanosti sa slovenackom komunistickom politickom tradicijom, dakle o snagama tzv. kontinuiteta, treba shvatiti kao sracunatu demagogiju. (...)
Ocito je da slovenacki politicki katolicizam nije priznao svoj civilizacijski poraz (ako vec stavlja u zagradu politicki i vojni poraz kao istorijsku varijablu, a koji je toboze vise rezultat nenaklonjenih istorijskih okolnosti a ne pogresne politike) i nije promenio svoju ideologiju i cak nije prilagodio svoju politicku taktiku novim prilikama. Proces demokratizacije shvatio je kao obracun a ne kao zahtev za temeljitim drustvenim i idejnim preobrazajem, i vlastitim. Nije, naime, moguce ucestvovati u izgradjivanju modernog demokratskog i civilnog drustva sa pozicija militantnog katolickog integralizma. Da li je pri tom rec o istorijskom i duhovnom slepilu ili pak slovenacki katolicizam vise nema onu zivotnu snagu koja bi mu nalagala da trazi, vremenu adekvatnu, inkorporaciju u drustvo i tako obezbedi bar drustvenu buducnost, ako vec ne deluje iz svojih duhovnih korena i ne trazi samo ono "sto je bozje"? Sadasnja slovenacka katolicka teologija i ideolozi katolicizma ocito su ucinili veliki korak unazad od stavova II vatikanskog koncila i slovenacke koncilske teoloske misli. A pre svega je veliki korak unazad ucinila katolicka drustvena praksa. Koncilska pastoralna konstitucija o crkvi u modernom svetu Gaudium et spes, jedan od osnovnih koncilskih dokumenata, ukida klerikalnu matricu crkvene integrisanosti u drustvo kada kaze: "... stoga Crkva sama koristi stvari vremena, koliko to zahteva njeno posebno poslanstvo. Ali svoju nadu ne vezuje za neka vanredna prava (privilegije) koja joj daje drzavna vlast; da, koriscenja nekih prava, iako zakonito stecenih, ona ce se cak odreci, tamo gde ce se pokazati da je zbog njihovog koriscenja postala sumnjiva iskrenost njenog svedocenja ili da nove okolnosti zahtevaju drukcije resenje". Slovenacki koncilski teolog Vladimir Truhlar smatra da je ovo stanoviste jedno od najradikalnijih dostignuca koncila. On daje i prakticno tumacenje tog stanovista: "Crkva nema pravo da daje uputstva u politickim stvarima (in rebus politicis), kao sto drzava nema pravo da ih daje in rebus sacris (u svetim stvarima)". On isto tako nedvosmisleno zauzima stav u pogledu neopravdanosti privilegovanog polozaja Katolicke crkve u drustvu: "Crkva ne sme ocekivati da ce joj drzava davati prednost u odnosu na druge religije. Jer, drzava je prema Izjavi o slobodi veroispovesti duzna da postuje i stiti sve religije". Koncil se, dakle, nedvosmisleno odrekao privilegovanog statusa Crkve, a sto je bio osnovni zahtev katolickog integralizma koji je zeleo da sacuva feudalna prava crkve i u postfeudalnom drustvenom uredjenju.
Slovenackoj Katolickoj crkvi tek predstoji takav silazak sa vlastodrzackih pozicija i unutrasnje prociscenje. Nesumnjivo ce se suociti sa dilemom da odbaci politicki katolicizam kao oblik svoje integrisanosti u drustvo i prihvati jevandjeljsko nacelo oslobodjenja od svih drustvenih stega. I to stvarno, ne samo deklarativno. U suprotnom, nezadrzivo ce degradirati na nivo samo jos jedne od brojnih sekti koje zaposedaju opustoseni duhovni prostor hriscanstva, prostor koji za sobom, za svojim 150-godisnjim delovanjem u slovenackom nacionalnom prostoru, ostavlja refeudalizovani katolicki integralizam.

Peter Kovacic Persin

*) Skracena verzija teksta »Restauracijski model rekatolizacije u Sloveniji« (1-3), Delo, Ljubljana, 25. 11, 2. i 9. 12. 2000. Prevod T. P. Oprema redakcijska.

Susedi: Iz dnevnika u dusi

Ogledi: Alahovi hriscani

 


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar