Ogledi

Iako je prelaz na islam bio postepen, obicno je vodio kroz kriptohriscanstvo, odnosno dvoverstvo

Alahovi hriscani

Rec je o primitivnim slojevima religije koji su preziveli u vidu sujeverja medju hriscanima, ne manje medju muslimanima

Olga Zirojevic

Fetva, izdata krajem 1568. godine - odnosi se na podrucje danasnje zapadne Makedonije - predvidja najstrozu kaznu za one koji su samo formalno primili islam i nastavili i dalje da se pridrzavaju stare religije - hriscanstva; a to znaci, pred turskim vlastima su se deklarisali kao muslimani, a nastavili da idu u crkvu, krstavaju decu i zene se u crkvi. Imali su i dva imena; jedno hriscansko kojim su se sluzili medju sobom i u porodicnom krugu, i drugo muslimansko, kojim su se dozivali na javnim mestima i pred turskim vlastima; kao Ferhat - Djon, Mustafa - Nikola, Hasan - Bogdan.1
Proces islamizacije domaceg stanovnistva na balkanskim i drugim prostorima Osmanskog carstva nije isao ni brzo ni jednostavno. Prolazio je kroz vise etapa u kojima su novi muslimani nastojali da sacuvaju veze sa starom verom; najdrasticniji oblik cuvanja stare vere bio je kriptohriscanstvo, a jos rasprostranjenija je bila "nezavrsena islamizacija". St. Skendi cak smatra da je mozda bolje govoriti o stepenima kriptohriscanstva nego o nesavrsenoj konverziji ili o pomesanoj religiji2 (koristi se i naziv oblici verskog sinkretizma). I dok su se u prvom slucaju tajno sledili hriscanski propisi, u drugom su se javno cuvali stari praznici i obicaji, uz koriscenje svog dotadasnjeg "nevernickog" jezika. Medju njima je, medjutim, tesko povuci jasnu granicu. Otuda, kao da su u pravu francuski istoricari B. i L. Bennasar kada preobracenike na islam (renegate) nazivaju Alahovim hriscanima (Les chretiens d'Allah).3
Iako je prelaz na islam bio postepen, obicno je vodio kroz kriptohriscanstvo, odnosno dvoverstvo. Mnogi dvoverci docekali su i sam kraj Osmanske imperije, da bi se tada uglavnom slobodno vratili staroj veri, ali, ponekad, i ostajali u novoj. Ili, pak, u obema.
Dvoverci, vezani za pocetke islama, utvrdjeni su na mnogim balkanskim i drugim prostorima. Prva vest o kriptohriscanstvu medju Srbima datira iz 1568. godine; jedan srpski vojnik (delija) priznao je francuskom poslaniku na sultanovom dvoru u Jedrenu da je srpske nacije i vere, da zivi sa Turcima i pretvara se, ali da je rodjenjem i srcem hriscanin.4
Klasicna zemlja kriptohriscanstva bila je danasnja Albanija; otuda i albanski sinonim za dvoverstvo - »laramane«, sto ce reci sareni, raznobojni (di vari colori).5
Dvoverje (dvoverci, sareni - domaci, slovenski nazivi, kod Grka dipistia, patsali) je registrovano i u Makedoniji, na Kosovu, u juznoj Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Bugarskoj. Bilo ih je i na Pontu, u Trapezuntu (stavrioti), u Grckoj,6 Dodekanezu, Mitileni, Kritu, a narocito na Kipru; tu su ih nazivali linovamvaki (lan i pamuk - izmedju hriscana i muslimana u veri, poput tkanine), pa lardokophtedi (jer su jeli svinje), mesokertedi (ital. mezzo quarto - pola i pola), odnosno mesi (paramesi), patsali, apostoliki, kao i Valahadi (u grckoj Makedoniji), koji se, za razliku od ostalih kriptohriscana, nisu krili.7
Dvoveraca je bilo cak i u Istanbulu, kraj samih zidina Topkapi saraja.8
Godine 1743. vizitator Jovan Nikolovic izvestava papu da u Srbiji postoje dve vrste katolika; oni koji javno ispovedaju svoju veru i podnose sve tegobe i namete i oni koji, da bi izbegli placanje danka, to cine tajno u kuci pokazujuci se javno kao muslimani. Ovih drugih ima na hiljade u Srbiji i Arbaniji. Njihove zene javno ispovedaju katolicku veru.9
U istocnim delovima danasnje pokrajine Kosova (G. Morava i Izmornik) stanovnistvo je ranije, kaze At. Urosevic, bilo u "prividnom islamu", odnosno u "okultnom hriscanstvu", dok je Skopska Crna Gora (Karadag) dugo vremena bila u kriptokatolicanstvu. Tek nakon izgradnje dzamija, u drugoj polovini XIX veka, to "dvojeverstvo" je "popustilo", ali i pored toga i danas (1935) ima onih, istice dalje Urosevic, koji se izdaju za muslimane, a tajno posecuju katolicke crkve. Kao sto ima i rodova koji su se izdavali za muslimane, a okolina ih smatrala za ljarmane. Isti autor takodje tvrdi da Srbi katolici nisu nikad bili prividno u islamu.10
Ima i rodova koji su se izdavali za muslimane, ali ih je okolina smatrala za ljarmane. U prizrenskom Podgoru "ljaromanima" su se nazivale i kuce u kojima je otac katolik, a sin musliman.11
I u nekadasnjem Novopazarskom sandzaku - kako svedoci jedan dopis iz 1848. godine - bilo je kuca u kojima su dva brata "pak jedan veruje u Hrista, a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti. U nekim kucama ima po tri brata i sva tri drze se da su Turci, a otac im je Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti, a kad bajram (...) dodje, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u dzamiju..."12
Odavde potice jos jedan naziv za dvoverstvo; kada su dva brata Vasojevica zivela u bratskoj slozi cak i onda kada se jedan od njih islamizirao "narod ih je nazvao karma - karisik, sto znaci mesavina verska". Njihovi potomci, Crnogorci i Muslimani, nazivaju se i danas Karisici.13
U udaljenim planinskim krajevima citava sela i oblasti bili su naseljeni dvovercima; pravoslavna crkva bila je trpeljiva prema svojim "sarenima", jer je uvidela da samo na taj nacin moze duze da ih zadrzi pod svojim uticajem. Posle 1821. godine u vec oslobodjenim grckim oblastima linovamvaki su odbacili svoj muslimanski ogrtac i proglasili se cistim hriscanima. Da odbace muslimansku mimikriju pokusala su - nakon hatiserifa od Gulhane (1839), koji je objavio ravnopravnost svih verskih zajednica - i neka dvoverska sela u Skopskoj Crnoj Gori izjavivsi da ubuduce treba da budu smatrani za hriscane, sto je rezultiralo njihovim proterivanjem i zatocenjem u Anadoliji.14
Medjutim, pojava dvoverstva (kriptokatolici i kriptoortodoksni) na balkanskim prostorima pominje se i sezdesetih godina upravo minulog veka. Susrece se narocito medju Albancima, ali je ranije bilo i kriptoortodoksnih Srba (u Solunu i na maloazijskoj obali) i kriptojevreja - donme - u Solunu.15
Kriptohriscanstvo je cvetalo, tvrdi Skendi, na onim podrucjima gde je bilo bektasija, a to su juzna Albanija i oblasti oko Berata i Elbasana, Kosovo i Metohija (Djakovica, Prizren, Pec), Tetovo, Krit i Kipar. Bektasizam je za hriscane cak predstavljao prihvatljiviji oblik konverzije i povoljniji izbor od - kriptohriscanstva.16
Na fenomen dvoverstva reagovale su obe strane. Papa Benedikt XIV, na Prvom albanskom koncilu (1744), javno ga je osudio isticuci da "katolicima nije nikako dopusteno prikrivati priznanje svoje hriscanske vere, a da simuliraju muhamedanstvo".17
Oslanjajuci se na mnogobrojne fetve, osmanske vlasti smatrale su nove muslimane, koji su se i dalje drzali hriscanskih obicaja i praznika, za nevernike i pribegavale surovim kaznama; uz ponovni cin konverzije i sklapanja braka, ukoliko su prestupnici bili ozenjeni. 18
Poznato je da nijedna religija nije konsekventnije monoteisticka od islama ("nema drugog boga osim Alaha"). Otuda nema ni posrednika izmedju coveka i boga. Medjutim, nastanak islama je, uprkos ekskluzivitetu te religije, upravo skolski primer za nastanak sinkretizma. Pri tom je narocito zanimljiva uspesna sintetizacija jevrejskog i hriscanskog nasledja, kao i elemenata staroarapskog paganstva (Kaba - Caba, na primer). Mogu se dobro razluciti modaliteti vise ili manje uspele integracije; savrseno apsorbovani elementi pored takvih koji su od strane ortodoksije "trpljeni" kao marginalni iako su u narodnoj religiji zauzimali centralno mesto (kao hodocascenje grobova svetitelja), da bi, opet, zbog toga izazvali puristicke reakcije (kod Vahabita, na primer).19
Postovanje svetaca (vali, veli) bilo je uobicajeno u narodnoj veri i sufizmu (islamska mistika), dok ga je stroga ortodoksija samo trpela, a Vahabiti ga strogo zabranjuju. Koreni ove, u arapskom svetu ali i drugim islamskim zemljama, veoma rasprostranjene pojave idu do kulta lokalnih bozanstava iz duboke paganske proslosti; pri cemu su, svakako, i hriscanski uticaji, ali bez primisli o mucenistvu, kao i idejni svet indijskih religija mogli bi u tome imati udela. I neki anticki heroji ili hriscanski sveci pretumaceni su, na taj nacin, u islamske svece.20 Svojata ih cak i vise religija, islam i hriscanstvo, a susrece se i pojava zajednickog postovanja.
Muslimanski svetac nije, medjutim, kanonizovan od vise vlasti muslimanske zajednice; njegova svetost je rezultat glasa naroda (vox populi). Legenda o svecu ne trpi kontrolu nikakvog regularnog ispitivanja. Istovremeno, kult muslimanskih svetaca nema nikakve veze sa javnim i zvanicnim upraznjavanjem religije.
Postovanje svetaca najcesce je povezano sa hodocascem (ziyara). Ovakva hodocasca treba hodocasnicima da omoguce da budu pod ucincima blagoslova (baraka), koji dolaze od svetaca, odnosno iz njihovih grobova, relikvija i dr., a koji se prostiru na sve oblasti zivota do kojih je coveku stalo. Molitve i darivanja (svece, jelo, caranja) treba da pridonesu dejstvu blagoslova. Veoma je rasiren obicaj da se o ogradu groba ili o grane okolnog drveca vesaju komadici odece, koje nosi hodocasnik, da bi se sve njegove brige i nevolje prenele na sveca, a nakon nekog vremena hodocasnik bi ponovo uzimao komadice tkanine i nosio ih kao amajliju.
Isceljenje bolesnika, ozivljavanje mrtvih, telepatija, izazivanje kise, razgovor sa zivotinjama i biljkama, to su cuda (karamat) koja muslimani, i ne samo oni, ocekuju od svojih svetaca, a koja ovi mogu da cine zahvaljujuci posebnoj bozjoj milosti.21
Otuda i lokalna bozanstva zive i dalje u svetiteljima cija imena su delimicno i nepoznata; to vazi, pre svega, za kult grobova. Tako se neka hriscanska mesta smatraju svetim i u islamu (Hizir - Sveti Djordje-Elias). Za najraznovrsnije nevolje postoje pomocnici, njima se daju zaveti i zavetni darovi. A to moze biti zastiranje grobova svetitelja (obicno leze kraj izvora, pecina ili na posebnim mestima) komadicima tkanine, paljenje sveca, citanje odredjenog broja molitvi. Posebno plodno tlo za kultove svetitelja su podrucja sa bogatom predislamskom prosloscu kao sto su to severna Afrika ali i Indija gde mnoge grobove postuju i Indusi i muslimani.22
Islam poznaje i kult relikvija. Odsecene Muhamedove dlake iz brade sakupljale su se redovno i nosile kao amulet, jer se verovalo da su ispunjene blagoslovom; njegov ogrtac (hirkayi serif) moze se videti i u Istanbulu i u Kandaharu, a otisci njegovih stopa (kao i njegovog zeta i cetvrtog halifa Alija) - divovske udubine u stenama, pokazuju se na raznim mestima. I grobovi svetitelja poseduju, najcesce, neke predmete koji se vezuju za zavestaca ili neku drugu vaznu licnost.23
U raznim religijama mnogi ljudi imaju potrebu za cudima. U narodnom islamu, pre svega u sufizmu, znacajno mesto zauzimaju cudotvorna isceljenja i zbog toga se hodocaste grobovi svetitelja-cudotvoraca (kao Lurd i Fatima kod hriscana).
Shodno svedocenju Kur'ana Muhamed je jasno odbio da svoje poslanje dokaze cudima, mada su kasniji izvestaji njegov zivot ukrasili mnogobrojnim basnoslovnim detaljima. Verovesnik je izjavio da je sam Kur'an "cudo nad cudima", a on, pak, nije nikakav cudotvorac vec samo ljudski poslanik koji poziva na pokajanje. Strogo ortodoksni vernici (kao Vahabiti) smatraju svaki kult svetitelja i obmanjivanje cudima nespojivim sa pravim islamom. Ni postovanje relikvija ni grobova svetih islam, za razliku od hriscanstva, nije zvanicno priznao, i sami svetitelji uzeti su nevoljno i pod pritiskom narodne vere.24
Taj i tako "obogaceni" islam dosao je na balkanske prostore preko Male Azije.
A islamizacija Anadolije pocela je uglavnom posle bitke kod Mancikerta (1071), nakon koje su pobednici, Turci Seldzuci, bili dugo u manjini u odnosu na zatecene hriscane, Grke i Jermene. I sami Turci, pretezno nomadi (Oguzi) bili su tek nedavno i povrsno islamizirani tako da su sacuvali svoja centralnoazijska samanisticka sujeverja. Dolazi do mesovitih brakova i izvesne verske konfuzije. I islamizacija hriscana, koji su presli na stranu pobednika, bila je povrsna i sumnjiva. Ova neobicna mesavina nacija, religija, jezika i kultura, nasla je, mozda, svoj najbolji izraz u stihovima velikog turskog pesnika Junusa Emrea (umro 1320/21, a 1991. UNESCO ga je proglasio za coveka godine): "Sta me briga za vase spletke i vase rajeve, Jevandjelje to sam ja, ja sam autor Kur'ana". "Sve religije su za nas pravovaljane" - tvrdi on, na drugom mestu. Ili jos: "Tu i tamo odlazeci u dzamiju, moje srce se tu baca nicice, moli se; katkad iduci u crkvu, ono postaje svestenik koji cita Bibliju".
Jaz izmedju hriscana i muslimana na selu smanjivao se i bilo ga je lakse prebroditi islamom dervisa (posebno bektasija), islamom koji je vec bio razvodnjen tolerancijom paganskih turskih verovanja i obicaja, razvodnjavan je jos vise prihvatanjem svetih mesta - grobova, izvora, drveca - hriscana i prethriscana za popularna kultna mesta.25
U ranom osmanskom periodu na Balkanu su se tako susreli i uzajamno delovali jedno na drugo narodno hriscanstvo obogaceno nasledstvom paganstva i narodni islam u kojem je jos punokrvno ziveo turski samanizam.26
A hriscanstvo, zajedno sa svojim paganskim elementima, nije moglo biti sasvim istisnuto vec i zbog svoje dugovekovne ukorenjenosti, pa otuda medju novim muslimanima - konvertitima citav niz hriscanskih survivala koji ce docekati i nase vreme.

Hriscanske bogomolje, ikone, Novi zavet

I danas, pise 1946. etnolog Sv. Tomic, Cengici u Sarajevu smatraju Pivski manastir kao svoj vakuf (zaduzbinu). A prica se da je Smail-aga Cengic, a narocito njegov sin Dedaga, cesto dolazio u manastir i klanjao se pred freskom, koja je, opet, navodno predstavljala Mehmed-pasu Sokolovica (strica mitropolita Savatija). Dedaga je redovno ostavljao prilog crkvi, a godisnje je davao manastiru izvesnu kolicinu zita, masla i voska.27
I razvaline manastira i crkava kod Brodareva (Mili, Zastup, Kumanica, Davidovica) posecivali su, uz pravoslavne, i muslimani i prilagali vosak. Na letnjeg Svetog Arhandjela skupljalo se stanovnistvo iz citavog Srednjeg Polimlja i ostajalo tu po dva dana.28
U Crnogorskoj Krajini pamti se da su se tamosnji muslimani "o Spasovu dne skupljali kod crkve Svete Petke i donosili zavjete u vuni i siru, pa su tu cio dan igrali, pjevali, veselili se i gadjali u nisan". Isti autor kazuje da nasi muslimani cine "denija" po pravoslavnim manastirima "kad im se sto krupnije ukrade i zagubi, pak da bi bog 'obejanio' (otkrio) lupeza". Pop Vaso Vukotic iz Bara nalazio je "stare bule gdje zorom klanjaju pred crkvom".29
Kada su u Kacanickoj klisuri otkriveni ostaci stare Crkve svetog Ilije, na ovaj praznik, ali i u druge dane, dolaze (1932) ovim ostacima ne samo hriscani vec i muslimani cak iz Stipa, Vucitrna, Pristine da im se poklone i ucine priloge.30 U selu Drajcicu, tvrdi I. Jastrebov, poturcenjaci su cak prisustvovali liturgiji, a na Svetog Jovana donosili su u crkvu i svece, od hriscana su se razlikovali utoliko sto se ne bi prekrstili.31
Zna se da je Sinan-pasa Sijercic (poginuo 1806. kod Sapca) prizidao, uz Hercegovu crkvu u Gorazdu, pripratu, na grobu svoga pradeda Radoslava.32
I bugarski Pomaci obicavali su da nose u crkvu priloge - obroci - ponajpre ulje i vosak. Cesto postuju (1966) i rusevine crkava i manastira, gde uz razne ceremonije prinose i zrtve - kurban.33
Maslo, ulje, novac i svece nosili su u crkvu i Valahadi u Grckoj (Makedonija). Oni su cak po potrebi i popravljali crkve, a cesto ih je i jedna od njihovih zena i cuvala.34 I kriptohriscani na Kipru posecivali su, uz dzamije i crkve, a oni bogati na Kritu imali su, u svojim domovima, cak male tajne kapele.35 Anonim iz 1585. tvrdi da poturi u Bosni nisu "ni kafiri ni muslimani, da sa nevjernicima idu u crkvu, a kada se spomene namaz (molitva) onda se podsmijevaju".36
Kada je rec o odnosu prema hriscanskim bogomoljama, treba svakako istaci da i poznate manastirske vojvode, cuvari nekih pravoslavnih manastira na Kosovu do u najnovije vreme imaju svoje ishodiste u predturskom vremenu.
U svom izvestaju iz 1600. godine bosanski biskup Balicevic potanko opisuje poboznost naroda "prema cudotvornoj slici Gospe u franjevackoj crkvi u Olovu, gde dolaze hodocasnici ne samo katolici i pravoslavci nego i muslimani". I cudotvorna ikona Bogorodice u Cajnicu bila je, shodno vestima s kraja XIX veka, cilj hodocasca i muslimana u Bosni i Hercegovini.37
Ikone su se, medjutim, cuvale i po kucama; prilikom pretresa (1939) vlasti su u sanduku, u jednoj urvickoj (Polog) kuci, nasle krst i ikonu, takodje i muslimani u Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) "treba da po kucama imaju ikone".38
Primitivno izradjena ikona, koja je bila u upotrebi medju hriscanima na selu, nadjena je (1972) u zidu jedne muslimanske kuce u Velingradu (Rodopi), ocigledno sakrivena od strane onih koji su primili islam formalno, a tajno nastavili da postuju hriscansku veru. I prilikom rusenja jedne stare muslimanske kuce u podrucju Razgrada otkriven je bronzani triptih ruske izrade (s kraja XVII i poc. XVIII veka), koji se serijski proizvodio i bio predvidjen za masovnu domacu upotrebu. Sacuvano je pismo jednog Silistrijca, trgovcu u Bukurestu, da mu posalje u Silistriju veliku kolicinu stampanih ikona da bi ih prodavao po gradu u velikoj silistrijskoj eparhiji. Uznemiren sirokom ruskom trgovinom ikonama na Balkanu veliki vezir Ali-pasa Corlu naredio je (1706) da se ruski trgovci zatvore, a roba da im se oduzme i unisti. Uz objasnjenje da su narodu prodavali idole i sirili idolopoklonstvo.39
Navodno su i Valahadi u Grckoj drzali u svojim kucama ikone pred kojima bi, nocu, palili kandila; sigurno je, medjutim, da su u vreme haranja spanske groznice s puno postovanja (kao i Grci) celivali cudotvornu manastirsku ikonu koja je nosena po Makedoniji.40 Podatak Pola Rikoa (Ricaut), sekretara engleskog poslanstva u Carigradu i jednog od najboljih poznavalaca Turske carevine u XVII veku, da se poturi "gnusaju ikona i znaka krsta" protumacena je tako da se radi o potomcima bogomila (koji su, kako se zna, mrzeli ikone i znak krsta). On dalje tvrdi da ti sektasi "koji cine cudnu mjesavinu krscanstva i muhamedanstva", koji zive kao vojnici "na krajinama Ugarske" - "a svi poturi u Bosni" pripadaju tom verskom ucenju - citaju Jevandjelje (the Gospel) na slovenskom jeziku iako se smatraju za muslimane. Oni se trude da citaju i Kur'an na arapskom jeziku, da ga usklade sa Jevandjeljem.41 Ima i drugih vesti o tome da su bosanski muslimani nabavljali Sveto pismo (stampano 1563), u prevodu istarskih protestanata i na cirilici.42 I neki stavrioti u Trapezuntu ljubomorno su cuvali svoje hriscanske svete knjige.43
Jevandjelje je prihvatano i od strane pripadnika pojedinih derviskih redova. Tako hurufije (dervisi) ne oklevaju da se pozovu na Hrista, na Sveto pismo i na hriscanske svece. U svom delu Cavidan-name, Fazlullah (XIV vek) cesto citira Jevandjelje, a posebno dobro poznaje Jovanovo. I njegovi ucenici se takodje pozivaju na Jevandjelja.44

Krst i krstenje

Najsveobuhvatniji od svih simbola krst se potvrdjuje od najdavnijih vremena; u Egiptu, u Kini, u Knososu na Kritu (mermerni krst iz XV veka pre n. e.), u Fenikiji (gde je naznacavao zivot i zdravlje). Hriscansko predanje obogatilo je simbolizam krsta, sabravsi u toj slici istoriju spasenja i muku Spasiteljevu. Ni u Aziji, premda nema toliko misticnog bogatstva kao u hriscanskom svetu, simbolizam krsta nije i manje znacajan. Kod Abu Yaqiba Sedzestanija (hanefitskog pravnika) nalazimo na neobicno ezotericno tumacenje simbolizma krsta: cetiri kraka poistovecuju se tu sa cetiri reci sahade (veroispovedne izjave muslimana).45
Osim crkava, tvrdi Tih. Djordjevic, nasi muslimani postuju i krst. Drveni krst srpskog kneza Sv. Jovana Vladimira (ubijen 1016) kao svetinju cuvaju muslimani u Crnogorskoj Krajini "svake godine o Duhovima, muslimani zajedno sa hriscanima rano u praskozorje nose ovaj krst na planinu Rumiju. Tu se svi mole bogu, zatim se vesele i pucaju iz pusaka".U Bosni su neki muslimani drzali u svojim zitnicama zaplenjene manastirske krstove, radi roda i bericeta, i nikako nisu hteli da ih prodaju.
Poturceni Arnauti u Poljanici cuvali su (1932), kao znamenje, kosulje na kojima su bili izvezeni krstovi (iz vremena kada su im preci bili hriscani). I na delu muslimanske nosnje (Dreznica) - sindziru, koji su nosile neveste i mlade zene, javlja se krst. A i u ostalim oblastima carstva, kako pouzdano svedoci Hasluk, muslimani su uvazavali moc krsta. U Eldziku (Galata) kamen ukrasen krstom lecio je bolesti. U vreme stocnih bolesti muslimanke u Bugarskoj pravile su male krstove od ebanovine i vesale ih, spolja, o stalska vrata, ili su katranom iscrtavale krstove po kapijama. Takvi krstovi se i danas (1966) mogu videti na vratima stala u bugarsko-muslimanskim selima.
I kod Valahada u Grckoj najbolji lek protiv uroka (zlooka) bila je jedna vrsta raspeca - monokero, a ponekad su i oni smolom crtali velike krstove po kapijama, kao zastitu od uroka. Kizilbase (siiti) u Pontu, kao i muslimani u Bugarskoj, obelezavali su hleb, pre pecenja, krstom, dok su zene u Tunisu tetovirale krst na licu. U Bugarskoj bi se pre spavanja (ili kupanja), mala deca obicno prekrstila, kao sto bi se prekrstio i svaki novi komad odece pre prvog nosenja.
U Rodopima, ali i u drugim oblastima u Bugarskoj sacuvali su se muslimanski nadgrobni spomenici (XVII-XVIII vek) s izdubljenim krstom i hriscanskim imenom pokojnika.46
I zivot novorodjenih kriptohriscana, ali i muslimana pocinjao je, ponekad, sa znakom krsta, odnosno krstenjem. Najraniji pomen ove pojave nalazi se u putopisu Francuza B. de la Brokijera (1432/33); Ibrahim-beg Ramedang iz turkmenske dinastije Ramazanoglu bio je, kaze Brokijer, sin jedne hriscanke "koja ga je krstila po grckom zakonu da bi ga ocistila od mirisa i zadaha koje imaju oni sto nisu krsteni". O tajnom krstenju dece preobracenih Evropljana u Carigradu i drugde ima vesti i na stranicama putnih dnevnika Evropljana, najcesce clanova diplomatskih poslanstava. Uz obicne ljude iz naroda cinili su to, kako obavestava Nemac St. Gerlah, i zene pasa. A venecijanski bailo iz Carigrada cak tvrdi (1579) da turske majke uopste smatraju da je krstenje zastita protiv lepre, pa i sam sultan Murat III treba da je krsten, ovog puta radi zastite od padavice. Kriptohriscani na Kipru krstavali su i krizmali svoju decu pre muslimanskog sunecenja i, uz muslimansko ime, davali i staro, hriscansko. I stavrioti su krstavali decu i davali im dva imena, ali su izbegavali turska imena kao Mehmed i Ali.
Godine 1624. papski vizitator Petar Masarek izvestio je u Rim da franjevci u Bosni i okolnim krajevima "krste sinove Turaka", sto znaci, deca su bila najpre sunecena, pa krstena. Krstenje ovakve dece podlegalo je smrtnoj kazni, a u pitanju su, najverovatnije, bili kriptohriscani, odnosno kriptokatolici koji su, kako to navodi Masarek, u najvecem poverenju donosili svoju decu da budu katolicki krstena, jer su verovali da ce tako biti zasticena od raznih bolesti i pobediti u boju. Zbog tog praznoverja nekad su cak i prisiljavali fratre na taj cin. Bosanski franjevci su se obratili i papi Urbanu VIII sa molbom da im dopusti krstiti muslimane, sto je papa svojom bulom (iz 1625) i dopustio: "Vama (dopustamo) da mozete krstiti koju mu drago djecu krscana, a tako i Turke i druge nevjernike".
Krstenju se pribegavalo, kako to svedoci sekretar francuskog konzulata u Travniku Somet de Fose, i kad bi se neko tesko razboleo; takvog bolesnika katolicki svestenik bi krstio i dao mu poslednje pomazanje. Iako je to bilo u suprotnosti sa njihovim zakonom, muslimani se, tvrdi on, nisu skrivali.
I u Albaniji su muslimani videli u hriscanskom krstenju magicno sredstvo koje pruza zastitu protiv zlih duhova, vestica, vukova, pa je 1625. zabranjeno krstavanje dece iz tih razloga "jer je krstenje ulaz u sva svetotajstva i ispovedanje vjere".
Ove zabrane ce se donositi i u kasnijem vremenu. Ali, po svedocenju M. Filipovica, i danas (1951) ima medju muslimanskim Arbanasima pojedinaca koji su krsteni, jer "obicaj je kod muslimanskih Arbanasa, a narocito kod muslimanskih Cigana, u okolini Preseva i Bujanovca, da se novorodjeno dete iznese na put, ako se u porodici ne drze deca. Ako prvi covek koji naidje na dete bude muslimanin, on ga podize, prima, i vrsi sisano kumstvo. Ako prvi naidje hriscanin, on ga krstava kao kum po pravoslavnom obredu. Kad odraste, takav muslimanin odlazi i u crkvu i veoma postuje svog kuma".
Sudelovanje u mnogim hriscanskim praznovericama svakako je nastalo, smatra Hasluk, zbog prisilne intimnosti hriscanskih i muslimanskih zena, narocito usled mesanih brakova i uvodjenja hriscanki u harem. Muslimani, koji su koristili krst, cak i krstenje kao profilaksu ne mora obavezno da znaci da su bili preobracenici (kao, na primer, u Albaniji i na Kritu).
Objasnjenje ovog zanimljivog verovanja i obicaja jednostavno je, po misljenju M. Filipovica. Roditelji kojima se "ne drze" deca cine i najneverovatnije stvari da bi im se dete odrzalo u zivotu. Obicaju muslimana da krstavaju decu radi odbrane od bolesti i smrti, narocito odgovara kod hriscana obicaj da krstenje odlazu mesecima, pa i godinama, jer se veruje, narocito u Bosni, da nekrsteno dete raste bolje, kao sto rastu i deca kod muslimana (kako su oni videli), koja se ne krstavaju. Prihvatljiva je i pretpostavka - za starije vreme - da su zabrinuti roditelji smatrali da ih nesreca snalazi zbog toga sto su napustili svoju staru veru, pa su trazili leka u krstavanju svoje dece. I samo dvoverstvo, koje je nekada bilo rasireno, moglo je doprinositi odrzavanju tog obicaja, ako mu mozda u dvoverstvu nije i pocetak.47

Slava i praznici

Jedan od razloga sto nije doslo do kontaminacije u proslavljanju islamskih sa zatecenim praznicima bio je i taj sto se islam ravna po lunarnom kalendaru. A racunanje po solarnom kalendaru u svakodnevnom zivotu daleko je prakticnije. Otuda i pojava da su bosanski, ali i drugi muslimani u osmanskoj drzavi uvazavali i islamske i predislamske svetkovine. A proslavljanje mnogih svetkovina koje imaju hriscansko obelezje ima, opet, svoj koren u prethriscanskim kultovima (slava, Bozic, Djurdjevdan, uz druge).48
Mnogi nasi muslimani, kaze Tih. Djordjevic, pamte svoja stara krsna imena i ne propustaju da toga dana odnesu crkvi tamjana, zejtina i svecu. A kako svedoci jedan izvestaj iz prve polovine XIX veka svaka familija bosanskih muslimana zadrzala je svoga nekadasnjeg sveca, te slave praznike: Svetoga Petra, Svetoga Iliju, Svetoga Djordja. I Mrkovici kod Bara produzili su, i nakon prelaska na islam, slavljenje krsnoga imena i zadugo im niko u tome nije pravio smetnje: "docekivali su prijatelje, palili vostanice, davali prijateljima vina i rakije, pa su i sami pili, a mnogi su nosili u crkvu vino i prosforu da je pop osveti..." I danas (1932) se tacno zna za mnoga bratstva koju su slavu slavili. Tako su Petricevici u Veljem Selu slavili Ivanjdan, a prisluzivali Spasovdan. Na slavi - bilo je sedamdeset do osamdeset zvanica - pilo se vino i rakija, pevalo se i gostilo dva do tri dana.49
Ruski konzul I. Jastrebov navodi (1879) da su Brodjani (Gora) drzali i svoje kucne slave "lomili kolac i pri urvinama crkve pricescivali se ovim kolacem, zalivajuci ga vinom", kada vise nije bilo svestenika u selu.50 U Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) muslimani su slavili Svetog Nikolu, palili svece i kadili tamjanom.51 Ima vesti da su i Torbesi, kao muslimani, slavili slavu.52
U XIX veku, i kasnije (sve do Drugog svetskog rata), bugarski muslimani nosili su na Djurdjevdan i Svetog Iliju kolace u crkvu.53
Mnoge muslimanske porodice u oblasti Brodareva odrzavale su slavu, makar i prikriveno. Znalo se, takodje, koju su slavu slavili njihovi stari (svi doseljenici iz Kuca slavili su Nikoljdan, oni iz Drobnjaka Djurdjevdan).54 A u oblasti Raske muslimani na dan svoje napustene slave posecuju ili obavezno salju svece, vosak i ulje crkvama i manastirima i "cuvaju slavske lonce na tavanima u kojima su njihovi preci kuvali slaninu o svecanostima" (kraj XIX veka).55
Za Gorane najveci stari praznik bio je Bozic i Badnji dan. Tada se varila psenica i mesio bozicni kolac u koji se stavljala "jaka para", a devojke bi praznik provodile u pesmi i igri, gosteci se raznim poslasticama, pa i posebnim bozicnim kolacem sa "jakom parom".56
U nekadasnjoj Visockoj nahiji "u mesovitim selima pravoslavni idu kao polaznici muslimanima i obratno. Deci se i inace na Bozic dele orasi i lesnici". Nalagao se i badnjak (Mrkovici, Raska) i na Badnji dan u kucu unosila slama (Tikves, Raska). Jos sredinom XIX veka Arnauti u Juznoj Srbiji palili su badnjak. I medju muslimanima u Travniku paljene su uoci Bozica vatre.57 A i nakon Drugog svetskog rata pojedine muslimanske porodice u Bihoru proslavljale su Bozic.
Po misljenju M. Hadzijahica, Bozic spada u onu grupu svetkovina koja je zapravo pracena rezistencijom u tom smislu sto se magijskim radnjama odbijalo stetno delovanje odnosne svetkovine. Tako se uoci Bozica - na Badnji dan - vrse razne magicne radnje: zapiranje kuce nozem, mazanje brava belim lukom, razna kadjenja (smrekovinom) posto tada Karandjolo58 oko Bozica hoda "i zamace svoju zurnu u sudove, pa ih tako opogani" (Sarajevo). Iz istih razloga muslimani u Banjaluci i Prijedoru uoci Bozica sklanjaju kasike tako sto ih zadenu za strehu ili vesaju na kucna vrata.59 U Prozoru, pred Bozic, u jelo se mesa beli luk, a njime se, pre spavanja, mazu i ukucani, jer odbija demone od postenih dusa, da ne naude zdravlju ljudi i stoke.60 U nekadasnjoj Visockoj nahiji (Bosna) bio je opsti obicaj, a i sada (1949) se drzi u nekim muslimanskim selima da uoci Bozica ide povorka narocitih igraca, koju negde zovu "zvonari", a negde "vukovi" (vucari). U mesovitim selima posecuju podjednako i pravoslavne i muslimanske kuce. "Opsti je obicaj kod muslimana, sem u varosi Visokom, da gledaju na 'polaznika', ili 'pohodnika', prvo lice koje ce im na Bozic stupiti u kucu. Zadrze ga u kuci, pospu zitom, pocaste jelom i darivaju orasima, jajima, sljivama, kakvim komadom odece..." Imaju obicaj, isto kao i pravoslavni, da na Bozic rano izjutra uvode u kucu, u svojstvu polazajnika, vola, kozu, ovcu ili vec sta ko ima od stoke.61
Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Bozica, vezivalo najmanje nasledja iz prethriscanskih vremena, nasao je odredjeno mesto kod bosanskih,62 ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja sarenim jajima uvazavajuci, tako, nehriscansku stranu uskrsnjeg kulta.63
U Crnogorskom Primorju i Krajini muslimani su doskora (1932) bojili jaja za Uskrs, kao i hriscani (osim onih koji su bili u zalosti). "Svima je i danas milo kad im ko da crveno jaje."
Muslimani u G. Papratnici (Bosna) ne rade (1932) poljske radove na Veliki petak. Praznuju ga, takodje, i muslimani oko Srebrenice. U Debarskoj oblasti, pak, praznuje se veliki cetvrtak, kao i svi cetvrtci do Spasovdana, sto cine i neki medju Turcima u okolini Strumice (ne oru tih dana da im led ne pobije useve). U Kicevskoj oblasti pomuslimanjenici su odrzavali obicaj da za Uskrs boje jaja i da ih daruju izmedju sebe kao hriscani. I stari Uzicani, i Srbi iz Skopske Crne Gore, kao i oni po Bosni darivali su svoje komsije muslimane (Turke) sarenim jajima. Ni Arnautase u Staroj Srbiji nista nece tako obradovati (kraj XIX veka) kao kada o Uskrsu dobiju od pravoslavnih Srba po koje crveno jaje.
Pomaci u Rodopima obelezavali su na razne nacine Uskrs (Velikden, Paskale, Cervenite jeca) i Veliki petak primajuci rado bojena jaja od hriscana.
Rado su primali crvena uskrsnja jaja od hriscana (i pazljivo ih cuvali) i Valahadi u Grckoj, konzervativnije zene cak su cistile svoje kuce kao i njihove hriscanske sestre, a u nekim selima bilo je obavezno razmeniti uskrsnju posetu sa svojim hriscanskim susedima.64
Dan Velike Gospodje bio je u Crnogorskoj Krajini dan opste slave, a taj obicaj nije prestao ni posto su Krajinci presli na islam. Sve do rusenja manastira Preciste Krajinske (1850) oko njega su se okupljali i pravoslavni i muslimani, te "palili vostanice i donosili zejtin", provodeci dan "u zajednickoj gozbi", igri, veselju, pjevanju, pucanju u nisan i momackom nadmetanju.
I ostali praznici posveceni Bogorodici bili su u postovanju kod muslimana; za Blagovesti (Blagovec) torbeska deca pravila su surle (zurle) od vrbe (simbol napretka i podmladjivanja) i jasena (verovalo se da ima snaznu zastitnu moc), a u Crnogorskom Primorju i Krajini pobola bi se ujutru lovorika na svakoj njivi zasejanoj psenicom.
U vreme medjudnevice, takodje u Crnogorskom Primorju i Krajini, ni pravoslavni ni muslimani nece otpoceti nikakav posao.
Kod Torbesa u Makedoniji odredjeni obredi prate i Mladence (Mucenici), Cveti (Cvetnice) i Lazarevdan.65
Medju bugarskim muslimanima postuju se i Tri kralja, koji se nazivaju i D'ska (sto oznacava drveni krst), a cesce Vodici.
Zajednicki bugarski prolecni praznik, tzv. Martenici, kada se trakama od crvenog konca vezuju deca, jaganjci, telad, a kao zastitno sredstvo protiv zla koje dolazi iz probudjene prirode. Na dan Cetrdeset mucenika (9. marta) teraju se, isto tako, i zmije i gusteri magijskim radnjama (uz oganj i buku). Negde se to opet desava na Blagovec (7. aprila).66
Proslavljanje, medju muslimanima, citavog niza hriscanskih svetitelja prilicno je neujednaceno. Izuzetak cini svetkovanje Djurdjevdana (Jurjeva) i Ilin-dana (Alidjuna) koje nesumnjivo ima, kako to s pravom istice M. Hadzijahic, odredjeni opste muslimanski, ali i opste bosanski karakter (oba svetitelja su, naime, vazili kao zastitnici Bosne).67
Djurdjevdan je, u stvari, praznik ozivljene prirode, kada se bezbrojnim radnjama nastoji preneti snaga ozivljene prirode, pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni obicaji u vezi sa stokom.68 Tako muslimani u Prijevoru (kod Bilece) uoci Djurdjevdana pale tamjan i njime kade stoku i pcele, a radi zdravlja beru dren, jorgovan i dr. i time kite vrata i prozore.69
U Crnogorskom Primorju i Krajini, pak, uz igru i veselje u prirodi, cobani rano ujutru kupaju stoku u moru i "masaju" preko nje puskom, jer se ovde veruje da je pucanje preko stoke i kupanje pre zore spasonosno i da leci od mnogih bolesti. S istom svrhom mlada celjad u Mrkovicima lezi ili sedi na zelenoj travi.70
U Skopskoj kotlini Djurdjevdan je bio opsti narodni praznik; slavili su ga Srbi, Arbanasi, Turci i Cigani. Arbanasi u Dervenu (Cajlanima) slavili su tri velika cetvrtka; jedan pre i dva posle Djurdjevdana (da grad ne ubije zito).71
Medju muslimanima u Bosni, ali i u Grckoj, Maloj Aziji i na Bliskom istoku, Sveti Djordje se proslavljao kao Hidr, Hizr, Hizir Elias (H)edrelez.72 Ovaj praznik padao je 23. aprila i u Osmanskom carstvu davan mu je sluzbeni karakter.73
Pravoslavno svetiliste posveceno svetom Djordju (izmedju Vitlejema i Hebrona) posecivali su i hriscanski i muslimanski hodocasnici. A svetitelj je vise bio poznat pod imenom al-Hadr nego pod imenom Djordje. U stvari, na celom Prednjem istoku kako muslimani tako i hriscani upotrebljavaju imena Hadr i Djordje kao potpune sinonime.74
I fanaticni muslimani medju Valahadima kazu da je sveti Djordje u stvari muslimanski svetitelj Hizr, a to je taj Hizr koga oni slave 23. aprila (mada mnogi medju njima ne znaju nista o njemu).75
Ko je el-Hizr, el-Hidr (Zeleni)?
Muslimanski svetitelj pod ovim imenom iako nije spomenut po imenu u Kur'anu identifikovan je od strane komentatora kao Mojsijev drug na njegovim putovanjima, koji je sam sebi obezbedio besmrtnost otkricem izvora zivota. Njegov dan (praznik Lide - 23. aprila) slavi se u celoj Turskoj kao pocetak proleca. U Turskoj uopste cini se da je Hizr bio maglovita licnost i zamisljan je uglavnom kao onaj koji pomaze u iznenadnim nevoljama, narocito putnicima. On je bio identifikovan sa vise licnosti Starog zaveta, pa tako sa Ilijom i pravoslavnim svetim Djordjem, ciji je dan bio preuzet zajedno sa asocijacijama iz Lide;76 karakteristike koje je preuzeo od svetog Djordja ukljucivale su i reputaciju ubijanja azdaje, koju je sveti Djordje mogao da nasledi od paganskog prethodnika. Delovanje i koncepcija Hizra bili su istovremeno tako razliciti i neodredjeni da se mogao zameniti bilo kojim svetiteljem, kao sto je mogao da zauzme i svako slobodno mesto, dok je njegovo delovanje kao patrona prolecne vegetacije i kisonosca preporucivalo njegov kult primitivnom stocarskom i zemljoradnickom stanovnistvu.77
Ali, nije se ostalo samo na identifikaciji svetog Djordja sa Hizir Ilijasom, razni heterodoksni dervisi, vec od XIII veka, znaci od vremena osvajanja Anadolije i Rumelije (evropska Turska), odredjene osobine svetog Djordja uveliko koriste kao sredstvo za islamsku propagandu i identifikuju ga sa sejhovima konjanicima - ratnicima.78
I u muslimanskom svetkovanju Alidjuna - Ilindana - dosle su do izrazaja staroslovenske paganske tradicije povezane s kultom sunca, gromova i kise. Narodni teferici i dove odrzavani su na Alidjun cesto "na kakvim visovima". "Turci u Bosni" - pise 1872. godine G. Vukovic - "na dan naseg Svetog Ilije imaju neku slavu, neko veselje. Oni izlaze na najvisa i najveca brda i tamo noce, loze vatre, piju, puskaraju, Bogu se mole".79
Dok su se na Ilindanskom derneku kod turbeta Djerzelez Alije u Gerzovu (Mrkonjic-Grad) zabavljali odvojeno Srbi od muslimana,80 u Vecicima (Mrkonjic-Grad) sve tri vere su ga zajedno proslavljale, opet kraj turbeta i u hladu ogromne lipe.81
I na Pesteri i Bihoru, za razliku od nekih drugih praznika, Alidjun se, na odredjenim mestima, proslavljao pesmom i svirkom, a najatraktivnije bile su konjske trke - kosija.82
Na Ilindan bude kod Fazlagica kule u Gacku veliki muslimanski zbor s konjskom trkom i borbom volova.83
Nakon prelaska na islam Mrkovici u Crnogorskom Primorju i dalje su se okupljali oko Crkve svetog Ilije kod Veljeg Sela, a popovi iz Bara dolazili su da sluze liturgiju. Muslimanska deca donosila su vostane svece i velike pogace bez "pecata". A za vreme sluzbe "bilo je uz pravoslavne i muhamedanaca i bula, i svi su prestajali sluzbu u crkvenoj avliji (...). U igri kolu (...) uzimali su ucesca podjednako i muhamedanci i pravoslavni. Pri razmetanju pred crkvom Asan Petricevic je jedne godine sav narod svratio kod svoje kuce i pocastio ga picem govoreci: Dao ga je Bog i Sveti Ilija dosta!"84
Sveti Ilija (Elias) bio je u posebnom postovanju i kod Albanaca koji su ga, kako to svedoci Marino Bizzi (1610), zajedno slavili, pri cemu su i muslimani bili u crkvi.85
S Alidjunom narodna tradicija povezuje i islamizaciju, sto se ogleda narocito u izreci "Do podne Ilija, od podne Alija". A jedna crkvica svetog Ilije u Brusi (Daud manastir) dobila je novu svetost ukopom u njoj sultana Osmana, tako je postala ne samo sveto mesto za muslimane, vec i nacionalno osmansko svetiliste. A da pri tom nikad nije bila dzamija, jer su je njene male proporcije i kruzna osnova predodredile za turbe.86
Poput svetog Djordja, i sveti Nikola se cesto identifikovao sa Sari Saltukom, za koga Hasluk kaze da je "lay-figure" bektasijske propagande medju hriscanima u Rumeliji. Cini se da je on preuzeo odredjen broj crkava posvecenih ovom svetitelju u istocnoj Turskoj i Evropi.
Sari Saltuk se dovodi u vezu i sa kultom Cetrdeset mucenika (posle smrti nadjeno je cetrdeset njegovih tela, po drugoj verziji sedam), a identifikuju ga i sa drugim hriscanskim svetiteljima: Djordjem, Naumom i Spiridonom. U Kroji je ubio azdaju, a treba da je umro na Krfu, zbog cega ga bektasije identifikuju sa svetim Spiridonom i stoga su jos u XIX veku Albanci dolazili na Krf i postovali zastitnika ostrva pod njegovim islamskim imenom.
Mesto posebnog postovanja, i hriscana i muslimana, bio je grob svetog Nauma u istoimenom mestu na Ohridskom jezeru; pristalice bektasijskog derviskog reda postovali su u svetom Naumu svog Sari Saltuka.87
Muslimani u Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) slave Svetog Nikolu, pale svece, kade tamjanom, a treba da po kucama imaju i ikone.88
Kod bugarskih muslimana to je Nikuldan.89
"Petrovdan je najveselji dan muhamedanaca u Gornjoj Hercegovini", zapisace krajem XIX veka L. Grdjic-Bjelokosic. I u Sarajevskom polju muslimani "uoci Petrovdana pale lile".90
Na Pesteri i Bihoru, gde je Petrovdan zajednicki praznik pravoslavnog i muslimanskog stanovnistva, uoci ovog praznika pale se lile, koje kao baklje nose cobani od tora do tora, ili od kuce do kuce, uglavnom tamo gde se nalaze mlekare. Daruju se, pri tom, kajmakom. A veselje se nastavlja i sutradan, kada se priprema cicvara za rucak. Cobani veruju da na Petrovdan "obad ocori" - pa je manje opasan za stoku, te ona daje vise mleka.91
I ostali hriscanski svetitelji i praznici - Ivanjdan, Krstovdan, Mitrovdan, Sveta Varvara (vare varicu) - slave se najcesce tako sto se toga dana ne radi, uz odredjene magijske radnje.
Pored svetkovina koje svi slave, ima i svetkovina cisto lokalnog karaktera kao sto je, na primer, proslavljanje Vidovdana i Spasova u nekim muslimanskim selima podno Jahorine (Turovo, Trebecaj). Tada se odrzavaju derneci koji su, po pricanju starijih, u vezi sa njihovim tezackim radovima.92
U Skopskoj kotlini Mraticnjake (Mratince), vucje praznike, slave tri dana, sutradan po Mitrovdanu je Misolovden.93

Mladic u gostionici, iz: Robert Suzien, Sarv-e naz, Geneve-Rijeka 1968.

Po tvrdjenju M. Hadzijahica, kod bosanskih muslimana ocuvao se, moglo bi se reci, pravi panteon starih paganskih bozanstava.94 Odrzao se, takodje, i kult lipe (donekle vrbe, kao i kult kucne zmije). "Lipa je" - kaze Hadzijahic - "sve do u najskorije doba bila posebno postovana u bosanskih muslimana. Uocljivo je da se narocito sadila pokraj dzamija i drugih vjerskih objekata". Godine 1628/29. zabelezeno je da se bosanski muslimani (Turci) zajedno sa hriscanima skupljaju kod neke lipe i tom prilikom donose zavetne darove, svece i dr. A ima vesti i o lipi staroj 500 godina (1897) pod koju su, jos od starih vremena, "dolazili muslimani na Bajram ujutro cim bi izisli iz dzamije, te bi pod njom malo sjeli i zijaret je uciniti". I cela mahala (Lipa mahala) "klala bi kurbane" pod lipom, to se smatralo "kao da je na Mecu (Meku) otisao". Znaci, jos jedna zanimljiva sinkretisticka crta: spajanje kurbanske zrtve sa starim slovenskim obicajem prinosenja zrtava svetim drvetima.95
Kako su duhovni predstavnici islama reagovali na ove hriscanske survivale medju svojim vernicima?
Za razliku od visoke uleme, koja se borila za prezentiranje islama u njegovom izvornom obliku, deo hodza - slabije obrazovanih i u zabacenijim krajevima - cinili su u vecoj ili manjoj meri ustupke narodnim religioznim shvatanjima. Dervisi su, opet, unosili izvestan nonkonformizam i produhovljavanje u ustaljene religiozne forme i sadrzaje.96 A posebno znacajno mesto pripada heterodoksnom derviskom redu - bektasijama, koji su od hriscana prihvatili ispovest sa oprostom, znamenje krsta, euharistiju i celibat.97

Obicaji

Dvojaki su; jedni se odnose na zivotni ciklus coveka a drugi na agrarni. U prvom slucaju rec je o ritualnim radnjama koje su povezane sa zivotnim dogadjajima, kao sto su rodjenje, vencanje i smrt, gde se kod muslimana nailazi na duboko ukorenjene ostatke prethriscanskih verovanja, kao i hriscanskog ucenja. Tako kod bugarskih muslimana vlada uverenje da Bogorodica pomaze zeni pri porodjaju, zbog cega joj se izrazava posebna zahvalnost. Za rodjenje je narocito cvrsto vezano verovanje u sudjenice, sudjaje, orisnice, koje trece noci po rodjenju odredjuju novorodjencetu sudbinu za ceo zivot. Ova verovanja su se, uz hriscane, odrzala i kod bugarskih muslimana. I oni treceg dana po rodjenju pozivaju zene - rodbinu i prijatelje - na cast koja se zove smidal (prepeceni, fino izmrvljeni beli hleb sa medom ili secerom i uljem). U podrucju Zlatograda (Rodopi) i obicaj i jelo muslimani nazivaju molitva. Tom prigodom posetioci donose porodilji odabrana jela, koja se zovu ponuda. Odmah po rodjenju, ili kad trudnica oseti da ce roditi, obicaj je da se zgotovi blaga pita, koja je namenjena Bogorodici (Meremanajka). I hriscanke i bugarske muslimanke odrzavaju obicaj cetrdesetnica, a to znaci one smeju da klanjaju u dzamiji ili kod kuce, tek cetrdeset dana nakon porodjaja, jer se do tog vremena smatraju necistim. Ovo ciscenje se obznanjuje i posetom (zajedno sa novorodjencetom) trima srodnickim ili susednim kucama. Trece noci po rodjenju ostavlja se obed za narecnice da bi, kad dodju, bile blagonaklone i novorodjenom detetu prorekle srecnu sudbinu.98
I kod Valahada ima dosta sujeverja u vezi sa decom. Odmah po rodjenju dete se okupa, a potom celo istrlja solju,99 jer ga, veruje se, to cini jakim i sprecava ojede koze (otuda su azijski Turci za Valahade - "nesoljene glave"). I ovde je treci dan po rodjenju veoma znacajan za bebu. Ona se svecano kupa u prisustvu rodjaka i porodicnih prijatelja, od kojih se ocekuje da spuste novcic u vodu, uz dobre zelje za buducnost deteta. I dok babica navlaci novorodjencetu kosulju preko glave (otvor za glavu napravljen je spaljivanjem na vatri), svi prisutni pljeskaju i urnebesno se smeju, da bi cule nevidljive sudjaje i tako zadovoljne pozelele dobro detetu. Verovanje u paganske sudjaje tako je prezivelo i medju Grcima i medju Valahadima. One, po opstem uverenju, posecuju decu treceg dana nakon rodjenja i tada odlucuju o njihovoj sudbini, a buduci da su njihove odluke neopozive, treba ih umilostiviti.
U Trapezuntu, Bugarskoj, Albaniji i drugde, kako je vec istaknuto, renegati, ali i Turci, ukljucujuci i one iz visih slojeva neretko su, u cilju prevencije od bolesti (lepre), krstavali decu. Obicno tajno. Kao sto je kod kriptohriscana bilo uobicajeno da, uz muslimansko javno, nose i hriscansko ime za tajnu upotrebu.100
I brak i bracni obicaji nasih muslimana - kaze Tih. Djordjevic - imaju izvesnih crta koje su im ostale iz hriscanskih vremena. Pre svega, poligamija je vrlo retka; ko bi bez nevolje (a to znaci da nema uopste poroda ili da ima samo zensku decu) uzeo drugu zenu, smatrali bi ga za vrlo pogana coveka. I kod muslimana je postojala otmica devojaka u istoj meri kao i kod hriscana. Samo vencanje kod muslimana ima cisto pravni karakter i sa vencanjem kod hriscana nema nikakve veze. Ostala je, medjutim, sama rec vencanje, a glavne licnosti o svadbi - jendja, jendjija, jendji bula, dever, caus - iste su kao i kod hriscana. Mladozenja mladu unosi u kucu. O svadbi se i kod nasih muslimana tuku mlada i mladozenja da se iz njih isteraju demoni. I kod muslimana musko dete igra vaznu ulogu, pa se u mnogim krajevima Bosne i Hercegovine pre nego sto mlada legne u bracnu postelju po njoj povalja musko dete. Umesto vina ovde mlada unosi u kucu ibrik vode ili Kur'an (Musaf). Najzad, blagoslov mladenaca - koji postoji jos od prethriscanskih vremena - postoji i kod nasih muslimana.101
Koriscenje istog jezika uticalo je i na Valahade da na svadbama pevaju slicne pesme kao i Grci; i jedni i drugi pevaju pesme u horu i cesto igraju syrtos. Valahadi na selu slede grcki seljacki obicaj, ne traze novac za mladu.102
A kriptohriscani u Trapezuntu, koji inace nisu davali svoje kceri Turcima (kao ni oni na Kritu), najpre bi se tajno vencali u jednom hriscanskom manastiru. I kriptohriscani na Kipru vencavali bi se po muslimanskom i hriscanskom obicaju i redovno je od mladozenje muslimana trazeno da postane kriptohriscanin i podvrgne se krstenju.103 Najzad, i u Pendzabu, u Indiji, muslimanskoj svadbenoj ceremoniji bila je dodata hindu ceremonija.104
U mnogim islamskim obredima cuje se i odjek preislamskih verovanja. Najvise neortodoksni bili su, verovatno, pogrebni obicaji. U Manisi, na primer, kako svedoci arapski putopisac Ibn Batuta (XIV vek), balsamovano telo sina Saruhan-beja bilo je polozeno u drveni grob, prekriven kalajisanim gvozdenim krovom. Grob je bio smesten na visokom postamentu, u zgradi u obliku kubeta sa otvorom na vrhu. Na taj grob, uoci praznika zrtve, dolazili su clanovi porodice umrlog. Boja zalosti u Ajdinskom bejluku bila je crna, a sama zalost trajala je sedam, u Sinopu - cetrdeset dana, sto je ocigledni uticaj pravoslavlja.105
Na stotine mesta - kaze M. Hadzijahic - najstarija muslimanska groblja situirana su uz srednjovekovne nekropole. A na najranijim nisanima nalaze se i neki simboli preuzeti sa stecaka; kao: ljudske figure, soko, lovacki pas, jelen, konj, vuk, zmija, zatim mac, koplje, stit, luk i strela, pa sunce, polumesec, polukugle, ruka, arkada, kukasti krst. Nekoliko najstarijih nisana ima, sasvim u stilu stecaka, i natpise bosancicom. I cesta pojava muslimanskog sahranjivanja izvan grobalja (u Srebrenici, na primer) mozda ima svoj izvor u pokapanju "na svojoj zemlji, na plemenitoj". Kod starih Bosnjaka postojao je i obicaj da svoje mrtve sahranjuju na visovima, odakle je bio lep pogled na susedna naselja, a slicna praksa nalazi se i kod Osmanlija, tako da su islamizirani Bosanci mogli jednostavno da nastave ovu preislamsku tradiciju. Dobar primer bosansko-muslimanskog groblja je "Grad mrtvih" na Alifakovcu (iznad Sarajeva).106
Po svedocenju savremenika nekoji Mrkovici u Crnogorskoj Krajini i "dan danas (1932) su zadrzali obicaj da nose citulu u crkvu. Jedanput su bili prekinuli ovaj obicaj, pa su im bravi lipsavali; onda su ponovo poceli, pa to i danas rade". A pop Vaso iz Bara "cinio je u skorasnje vrijeme, po molbi izvesnih poturcenjaka, pomen na grobovima Muhamedanaca". Najzad, tamosnji muslimani "na zadusnu subotu nose u crkvu panahiju, proskuru i svijecu, a kod kuce prave i jedu priganice ili masnicu (kolac posut vrelim uljem)". Inace, Mrkovici su ranije "lelekali nad umrlima kao sto jos i danas Crnogorci lelecu, ali su taj obicaj napustili pod izgovorom da im to zabranjuju njihove knjige. Ranije su i njihove zene djekale i tuzile nad umrlima kao danas Crnogorke; danas samo naricu nad umrlim u kuci, a nikako kad ga nose ka groblju". Bilo je, doskora i drugih; muhamedanci su davali svake sedmine, cetrdesetine, na pola godine i godinu posle smrti veceru, na koju su pozivali prijatelje, svojtu i komsije. Na podusje su umesto koljiva, uz veceru, uvek davali alvu.107
I Gorani su sacuvali "zadusnice", koje daju cetiri puta godisnje; posle sedam i cetrdeset dana, zatim na pola i na kraju godine.108
Zadusnice (odusi) postuju i bugarski muslimani, pale se cak svece po grobovima, koji se prelivaju vinom ili vodom, kod kuce se kadi tamjanom, a zene idu javno na svoja pradedovska hriscanska groblja. Hriscanske sahrane (XVI i XVII vek) u tekiji "Kavak baba" u Trnovu, muslimanski nadgrobni spomenici (s kraja XVII i poc. XVIII veka) u cijoj osnovi je izdubljen krst i uklesano hriscansko ime pokojnika u nekim selima po Bugarskoj (Varna, Burgas, Balcin, Rodopi) svedoci o rasprostranjenosti kriptohriscanstva na ovim podrucjima.109
I dok kod Valahada u Grckoj u pogrebnim obicajima nema nikakvih hriscanskih tragova (hodza, po islamskom zakonu preuzima pokojnika i pogrebni ritual), a zene su udaljene iz njega, u Trapezuntu, medjutim, dok je kriptohriscanin sahranjivan, za njega se, istovremeno, obavljao i obred u hriscanskoj crkvi. I na Kritu je pravoslavni svestenik pozivan da se moli pre muslimanske sahrane ili je u vreme sahrane sluzio sluzbu u crkvi tihim glasom, dok su oni na Kipru dobijali na samrtnoj postelji hriscanski oprostaj, da bi potom bili sahranjeni na muslimanskom groblju.110
U obicaje zivotnog ciklusa spadaju i duhovna srodstva: kumstvo i pobratimstvo. Po misljenju V. Cajkanovica i kumstvo i bratimstvo - misticno krvno srodstvo koje se sklapa ceremonijalno (izmenom ili pijenjem zajednicke krvi ili vina) - svakako su stariji od hriscanstva.111
Srbi i Hrvati muslimanske vere, kaze N. Zupanic, prilikom obrezivanja (sunet), koje se vrsi kod decaka od seste do osme godine, pozovu nekog prijatelja za kuma, koji decaka prilikom suneta drzi i daruje. Kod muslimana u Hercegovini naziva se sisano ili vodeno kumstvo; tako muslimani bivaju hriscanima "sisani i vodeni kum", i obratno. Ovde odrezu cuperke na tri mesta; nad desnim uhom, u sredini i nad levim uhom i bacaju ih u zdelu napunjenu vodom, koja se nalazi kraj kumceta i u koju gosti bacaju novac. Osmanski Turci pri tom ne uzimaju kuma, jer ga Koran ne zahteva.112
U Bosni je sisano ili strizeno kumstvo bio opsti obicaj bez obzira na veroispovest. Njime se nije sticalo srodstvo, ali se pojacavalo prijateljstvo. "Kum odstrize bic kose kumcetu, u koji se stavi novac. Zatim se kum casti jelom i picem i daruje." Za razliku od verskog kuma, koji je mogao biti samo jedan, prijateljskih je moglo biti nekoliko. Srbi su okumljivali muhamedanske vernike da bi od njih imali zastitu ("Oj, Turcine, za nevolju kume").113
"Sisano kumstvo naslo je odjeka i u narodnoj epici. Najvise pesama je u vezi sa hajdukom Mijatom Tomicem (verovatno u drugoj polovini XVII veka), koji je imao, vise puta, sisano kumstvo kod muslimana.114
O starini pobratimstva svedoce Herodot i Tacit. Ovo vestacko orodjavanje u narodu ili, kako kaze Cajkanovic, misticno uspostavljeno krvno srodstvo, nastaje iz vise razloga. Pojednostavljeno receno, iz dva: iz ljubavi i iz nuzde. A moguce su i sve kombinacije, i nema nikakvih prepreka, ukljucujuci i verske, i nacionalne. Cak su mesovite sredine predstavljale pogodno tlo za razvijanje ovog obicaja. Pojedini oblici pobratimstva sklapani su, pre svega, iz prakticnih razloga, a u manjini su, ipak, madjijski pobratimski odnosi.115
Obicaj bratimljenja izmedju hriscana i muslimana u Bosanskoj Krajini, kaze svetski putnik Evlija Celebija, je cest 'premda ovo nema ni u muslimanskoj ni u krscanskoj (svetoj) knjizi'.116
Kod Brdjana i Arbanasa bratimili su se ljudi raznih 'zakona' (veroispovesti). Kuci su se vise od drugih Brdjana bratimili sa Turcima i Arbanasima. Tako je Marko Miljanov bio pobratim Saban-bega iz Tuzi i Alila Becova iz Tudjemila. Pobratimstvo se drzalo jednako izmedju pobratima istih kao i izmedju pobratima razlicitih veroispovesti; s tim sto je ceremonija bratimljenja drukcija kada nisu u pitanju jednovernici. Pobratimstvo izmedju crnogorskih glavara svestenika i turskih dostojanstvenika, uprkos opstoj netoleranciji prema islamu, nije izuzetna pojava. U doba Njegosa drustvena svest je vise bila opterecena tradicijom plemena nego dogmatikom pravoslavlja. Pa i sam Njegos, uprkos kanonima pravoslavne crkve, bratimi se sa hercegovackim Ali-pasom Stocevicem. I katolicki svestenici u Albaniji bratimili su se, krvlju, sa muslimanskim bajraktarima. Pored kumstva, pobratimstvo je, sve do novijeg doba, imalo veliki znacaj za umir krvne osvete. Zbog nesigurnog stanja u granicnim krajevima Crne Gore i Turske pobratimstvo sluzi i jednima i drugima kao 'propusnica' za medjusobni saobracaj i licnu i imovinsku zastitu. U Kucima u vreme 'besudja' ljudi su sreda imavali po desetak pobratima, a cim je besudje nestalo i primjeri bratimljenja su smanjeni."117
Poput kumstva, i pobratimstvo je naslo odjeka u epskoj poeziji, pa je tako pobratim Kraljevica Marka janicarski aga.118
Kod muslimanskog stanovnistva u Bosni i Hercegovini, ali i drugde, sacuvali su se, najzad, zemljoradnicki i stocarski obicaji koji se vrse bilo uz poslove oko zemlje i stoke ili, jos cesce, o praznicima, a u nameri da se utice na proizvodnju. Vecina ovih muslimanskih narodnih obicaja vezana je za pojedine hriscanske praznike, i to po starom kalendaru. Otuda mnoge obicaje vrsi, u iste dane, i muslimansko i hriscansko stanovnistvo. U tim obicajima ima i takvih koji poticu jos iz slovenske starine. Tako, jedan primer, izraziti muslimanski stocari u Podvelezju, pored brojnih stocarskih obicaja o Djurdjevdanu, na Novu godinu odrzavaju zemljoradnicki obicaj kada izlaze na guvno "na kolanje".119
Djurdjevdan se, takodje, uzima i kao vazan rok u godini; od tada se pogadjaju sluge i po njemu se odredjuju vazniji dogadjaji. I po Mitrovdanu se odredjuje kraj vaznijih poslova, a tada se isplacuju sluge i cobani. Ova dva praznika (Hizir Iliyas gunu, Kasim gunu) obelezavala su, cak, i pocetak i kraj turskih vojnih pohoda, a uzimani su i kao rok za predaju nekih feudalnih dazbina, pa cak i odredjenih trzisnih taksi u Istanbulu.120
Ako bi nastala velika susa muslimani u okolini Nevesinja bi se iskupili kod dzamije u Zovidolu i molili za kisu. Zapazeno je da se jedan dobar deo tzv. dovista ili molitvista na kojima se obavljaju molitve za kisu, najcesce u odredjeni utorak posle Djurdjevdana (Jurjeva), nalazi na samim grobovima sa steccima (mramorovima), uz koje se obicno produzuju muslimanska groblja. Dovista su nekad bila vezana i za stara muslimanska ili katolicka groblja (Srebrenica), planinske vrhove (znaci drevna kultna mesta) i pecine.121

Kultna mesta i lecenje

M. Hadzijahic s pravom istice da se u Bosni elementi sinkretizma u islamu najevidentnije ocituju u kontinuitetu kultnih mesta; u jednom, dakle, fenomenu koji se prilikom suocavanja starih i novih kultova javljao svuda u svetu, u svim civilizacijama. Ta kultna mesta bila su sledeca: visovi, stara groblja i grobljanske kapele, izvori, pecine, jezera, crkve. Kontinuitet kultnih mesta vidljiv je i po brojnim dzamijama situiranim na crkvistima, odnosno crkvama pretvorenim u dzamije. A kultna mesta, pak, koja bi izgubila svoju raniju funkciju, bila su najpogodnija da budu nadomestena novim kultom.122 Tako su u Egiptu bogovi postali sveci, a hramovi grobovi svetaca. Praznik je ostao; dobio je novu sadrzinu, novi smisao, ali je u kalendaru sacuvao isto mesto.123 I Partenon je (sredinom XVII veka) postao znacajni centar muslimanskog hodocasca, a vodili su ga dervisi iz Male Azije. U Nazaret Turci, Arapi i hriscani jednako dolaze (poc. XX veka) da se lece tako sto prolaze izmedju dva stuba - koji obelezavaju mesto gde su stajali Bogorodica i andjeo (Blagovesti) - trljajuci obolele delove o njih.124
Uz stubove, i visoki obronci, stene kao i kamene gromade, cesto su predmet postovanja. Pada u oci da se te stene gotovo uvek dovode u vezu sa zenama (mladim i starim), sto ukazuje na njihovo praistorijsko poreklo. Dobar primer postovanja kamenih gromada je Govedarev kamen u Ovcem Polju (Makedonija); posecuju ga i postuju Muslimani, Makedonci, Srbi, Turci i Aromuni izvodeci tu razne ritualne i magijske radnje; nerotkinje i bolesnici kruze oko kamena i omotavaju ga koncicima, spavaju pored njega, razbijaju o njega glinene posude, pale svece. Najzanimljivije je, svakako, zrtvovanje crnog jagnjeta (i to pri izlasku sunca) i njegovo bacanje sa stene.
Lecenje bolesti, ozivljavanje mrtvih, telepatija, izazivanje kise, razgovor sa zivotinjama i biljkama, to su cuda (karamat) koja muslimani, i ne samo oni, ocekuju od svojih svetaca, a koja ovi mogu da cine zahvaljujuci posebnoj bozjoj milosti.125
Grob svetog Dimitrija (u crkvi u Solunu) bio je mesto hodocasca hriscana, a kasnije mesto lecenja muslimana. Cudotvorni grob svetog Amfilohija u Konji Seldzuci su identifikovali sa filozofom Platonom. U XV veku crkva ovog nekadasnjeg episkopa Ikonije bila je mesto hodocasca obe religije.126
I grob svetog Save u Milesevi postovali su ne samo pravoslavni nego i narodi "drugoga jezika i zakona", kao i muslimani. I narodna pesma kazuje da svecu idu na klanjanje "bas i nasi Turci Osmanlije" - jer, kazu - "ovaj svetac cuda cini".127
U postovanju i kod inovernika bili su i grobovi svetog Nauma i svetog Klimenta, kao i grob Stefana Decanskog u Decanima; tu su narocito dolazile zene nerotkinje i umobolni. Na grobu bi se molili, darivali ga i provlacili se ispod njega (1967).128
Isceljenje se trazilo i u samim hriscanskim bogomoljama, "sarajevski proto Bakovic vrlo cesto jos i danas (1889) cita Turcima molitve u crkvi i po domovima. To cine i mnogi drugi po Bosni i Hercegovini. Isto tako idu i u Cajnice cudotvornoj ikoni Bogorodice (a prije i pod Ostrog vodeci 'bjesomucne' da se iscjele), osobito kad vec ne pomazu ni lijekovi ni zapisi odzinski ni fratarski".129
Poznato mesto hodocasca, posebno za zene obeju vera, bila je i crkva - drzali su je franjevci - svetog Ivana, kod Jajca, gde su, na dan ovog svetitelja isterivani djavoli.130
A po svedocenju Francuza De Klervala (1855): "Turci koji placu, kako se prica, kad im se u Fojnickom samostanu pokaze ferman njihovog velikog sultana Mehmeda II gaje duboko postovanje za ove fratre; slovenski muslimani ih cak cesto zovu svojoj kuci i narucuju im mise kada su bolesni".131
Slicno su postupali i albanski muslimani; u katolicku crkvu u Brinju cesto su dolazili bolesni muslimani koji bi se lecili tako sto bi noc proveli na njenom pragu. Crkva Shen Prenna u Kurbinovu uzivala je glas cudotvornog mesta i kod muslimana; posebno su dusevni bolesnici ostajali preko dana ili noci, da bi se cudom iscelili. U Lurji (Albanija) u vreme mise dovodili su muslimani bolesnike, posto je prethodni pokusaj izlecenja kod svojih izostao.132
I bugarski Pomaci su se, u cilju izlecenja bolesnika, obracali crkvi donoseci priloge (ulje, vosak, odecu, nakit) ili dovodeci bolesnike da prenoce u crkvi. Na veliki petak u crkvu su dovodili i bolesnu decu, a ponekad su i tajno pozivali svestenike, verujuci da ce molitvom isceliti bolest. Isceljenje je donosio, verovali su, i bilo koji predmet koji bi se u toku vise praznika nalazio u crkvi i nad kojim je svestenik izgovorio odgovarajuce molitve (opjavane).133
Cenila se i bogojavljenska vodica, pa su muslimani u Crnogorskom Primorju trazili od pravoslavnih malo "krstene vode" za bolesnike. A pop Savo iz Bara "vise puta je na poziv svetio vodicu u muhamedanskim kucama; muhamedanci su mu donosili i u kucu vodu da je blagoslovi, pa su tom vodom umivali i kupali bolesnike".134
S druge strane, i hriscani su trazili u bolesti pomoc po derviskim tekijama (obicno su u pitanju hriscanski kultovi koji su islamizirani). Tako grob u bektasijskoj tekiji u Kaliakri (Dobrudza) postuju (poc. XX veka) i hriscani i muslimani; prvi ga pripisuju svetom Nikoli (verovatno je tu ranije bila hriscanska crkva posvecena ovom patronu) a drugi poznatom bektasijskom svecu Sari Saltuku, ciji se grob, po legendi, nalazi u sedam kraljevina. Identifikacija Sari Saltuka sa hriscanskim svetim Nikolom je, po misljenju Hasluka, jedna od vise manifestacija bektasijskog filozofskog uverenja da su sve religije u stvari jedna.
I druge tekije imaju svoje hriscanske tradicije i posecuju ih i muslimani i hriscani. Kad ulaze u tekiju Hadzi Bektasa (kod Kirsehira - Anadolija) hriscani se krste i drze je za raniji manastir svetog Haralampija, dok u tekiji, u istoimenom selu kraj Skoplja (Aleksandrovo), posvecenoj Karadza Ahmedu (opet jedan bektasijski svetitelj koji poseduje mnoge grobove), odnosno svetom Djordju, hodocasnici, uz razne obrede, prinose i zrtvu (mladog ovna), a uvece pale svece.135
Vec u XV veku, kako svedoci jedan vizantijski izvor, hriscani, pa cesto cak i svestenici, kada su bili bolesni, zvali su emire i dervise da im citaju molitve; u iste svrhe zvali su i Turci hriscanske svestenike.136
Uz molitve, hriscani su za svoje bolesnike trazili od hodza i da im "grade amajlije i pisu zapise".137 Tome su se u Kucima protivili i pravoslavni i muslimanski svestenici, ali "ni priblizno nijesu uspjeli suzbiti pisanje muslimanskijeh zapisa, kao sto ni muslimanske hodze nijesu uspjele odvratiti bolesnike tezijeh rodova bolesti od prilazenja hriscanskim svetiteljima, osobito svetom Vasiliju Ostroskome".
Krajem XVI veka, po svedocenju jednog anonimnog autora, vecina potura (misli se na islamizirane Slovene seljake u Bosni) nosila je "dvostruke zapise; jedan od popa, drugi od hodze". Krajem XIX veka u blagajskoj tekiji (kod Mostara) bio je cuven po svojim zapisima seh Sipcina "te mu je svijet sa svijeh strana, iz Hercegovine i susjedne Dalmacije vrvio". A jos pocetkom XX veka muslimani iz Ljubuskog i Vitine dolazili su u selo Orah katolickom svesteniku "da im gradi zapise ili moci" (tj. amajlije koje vise o vratu).138
"Zapise od razlicitijeh bolesti, a i od drugijeh zala" - kaze Vuk St. Karadzic - "zapisuju gdjesto i nasi ljudi, ali najvise turske hodze".139
U Albaniji su bili jako trazeni amuleti, neka izreka iz Biblije ili ajet iz Kur'ana napisani na komadicu papira, koje su hriscanski i muslimanski duhovnici pravili na isti nacin. Muslimani nisu zazirali od toga da ih traze od hriscanskog svestenika, kada bi se oni dobijeni od hodza pokazali nedelotvornim.140
Poput hriscana, i Valahadi su zbog odredjenih bolesti posecivali manastire peruci lice vodom koja kaplje s krova i ostavljajuci darove u novcu i svecama. U mestu Trivenu, gde je zivelo izmesano hriscansko i muslimansko stanovnistvo, vecina svestenikovih "pacijenata" bili su muslimani, a hodzinih - hriscani.141
Po opstem verovanju, koje potice iz prastarih vremena, postoje ljudi (a i zivotinje) urokljivih ociju, koji mogu ljudima, ali i zivotinjama, pa i stvarima, doneti bolest i stetu, a hamajlije, odnosno talismani ili amuleti trebalo je da ih sacuvaju od toga zla. Hamajlija se, u stvari, smatra kao najmocnija zastita od uroka. Uz nju veoma uspesno stiti od uroka ako se uz svaku pohvalnu rec kaze masala(h),142 ponekad cak i 41 put. Inace, izraz masalah je i najobicniji zapis protiv uroka medju muslimanima; kod nas ga nose kao amajliju i muslimani i Turci i Arbanasi i Juzni Sloveni. Ova rec masal (cirilicom) ponekad je isla u kombinaciji sa krstom.143 Hriscanstvo je unelo izmenu utoliko sto su sada talismani koristili krstove, medaljone, relikvije, ali i razne neorganske i organske predmete (skoljke, korenje, vucje zube). Upotreba talismana, hamajlija, zapisa ili amuleta bila je rasirena u islamskim zemljama; i na nasim prostorima, najvise su ih nosili muslimani vrseci jak uticaj, u tom smislu, i na hriscane.144

Ishrana

Medju osobenosti islama - u domenu ljudske ishrane - spada potpuna zabrana alkoholnih pica, kao i jedenje svinjskog mesa.
Kur'an - izvor prvog reda - tu je nedvosmislen: "O vjernici, zaista su vino (alkoholna pica), kockanje, kipovi, strelice (za gatanje) necista djela sejtanova. Klonite se toga da bi ste se spasili".145 Pa dalje: "Zaista vam je Alah zabranio (jesti) lesinu, krv, svinjsko meso i ono sto je zaklano u necije drugo ime osim (imena) Bozjeg,146 a tko bude prisiljen (jesti), ne trazeci i ne prelazeci (granice dozvoljenog), nema mu grijeha. Bog oprasta i milostiv je".147 Ove zabrane dopunjene su predanjem (hadis), odnosno izrekama i postupcima poslanika Muhameda i njegovih drugova. Najpre, zabrana se odnosi ne samo na vino (hamr) vec na sva opojna pica (kao, primerice, prevreli sok urme). A kazna za konzumiranje alkohola kretala se od cetrdeset udaraca stapom do smrtne kazne. I trgovina alkoholom bila je strogo zabranjena. Zabrana alkohola postala je, tako, obelezje muslimanskog drustva.148
Tradicija dopunjuje i propise o ishrani muslimana zabranjujuci sve one cetvoronosce koji svoju zrtvu kidaju zubima, ptice koje love kandzama i sve insekte.149
Zabrana pijenja vina - iako je jednodusno prihvacena - dovela je do razmimoilazenja pravnih skola (kojih u ortodoksnom islamu ima cetiri). Rasprava pocinje pitanjem: Sta je, zapravo, vino? U vreme Kur'anske objave zabrane vino se uveliko pravilo od datula. Halifi Omeru pripisuje se hutba (verska propoved petkom): "Kur'an je zabranio vino: ono se radi od pet vrsta plodova: grozdja, datula, meda, psenice i jecma..." Ostaje pitanje da li su zabranjena i pica koja se prave od grozdja, ali na drugaciji nacin. Postoje, na primer, neke vrste sirupa. Sok od grozdja koji se priprema gnjecenjem smatra se vinom. U vezi sa alkoholom uopste iskrslo je jos jedno vazno pitanje; da li ga treba tretirati kao vino ili ne. Sve pravne skole (osim hanefijske) odgovorile su potvrdno, pa se tako zabrana koja se odnosi na vino prosirila i na ostala alkoholna pica. Dopustena su bila sva slatka, neprevrela pica. Dopusta se i sok od grozdja, ako se kuvanjem ispare dve trecine tekucine (muselez). B. Georgijevic (XVI vek) kaze da se u Turskoj jedno pice "pravi od onog kuvanog soka, sto se zove pekmez, koji je napravljen od sire i ono po ukusu i za oko izgleda kao med, a razvodni se i daje se za pice robovima".150
Treba istaci da je u preislamskom vremenu vinogradarstvo bilo veoma razvijeno na podrucju plodnog polumeseca, na jugu Arabijskog poluostrva, dok je u Siriji i Palestini vino bilo nacionalno pice. Vinu su se dodavale i razne mirodjije.
Rakiju (arak),151 pak, Arapi poznaju tek od XIII veka.
Pohvala vinu, tako cesta u predislamskoj poeziji, i kasnije je jedna od omiljenih tema muslimanskog pesnistva (tzv. vinske pesme, hamriyyat).152 I neki muslimanski lekari (Ibn Sina, umro 1037) preporucuju vino kao lek za telo i duh.153 I ne samo to. Vino se pilo i na dvorovima halifa, uz muziku, pesme i igre, a obican puk nalazio ga je u krcmama hriscana i Jevreja.
U razlicitim epohama vladari su imali veoma ambivalentan odnos prema zabrani vina. Stroge mere ranog islama zamenila je visoka tolerancija Omajada, da bi Abasidi ponovo pribegli rigidnim merama i protiv vinogradarstva i trgovine vinom unistavajuci ne samo vino nego i sve ono sto je bilo u vezi s njim.154
Zvanican odnos prema vinu menjao se i u Osmanskom carstvu;155 zabrane su bile cesce, kao i u ranijem periodu, u nemirnim i kriznim vremenima, pa javno pijenje vina ponekad nije bilo dozvoljeno cak ni nemuslimanima. U vreme vladavine Sulejmana Zakonodavca bila je zabranjena javna prodaja vina. Njegov sin, sultan Selim II bio je, medjutim, velika pijanica, a cuvena su i opijanja janjicara kojima se, kako to svedoci jedan evropski putnik iz XVI veka, moralo gledati kroz prste. Pilo se i po tekijama heterodoksnih dervisa, pre svega bektasija, a ritualnu upotrebu alkohola praktikovale su sve alevije (siiti) nezavisno od etnicke sredine u kojoj su ziveli. Sa vinom se susrece, na svojim putovanjima po carstvu, i Evlija Celebija; na hanovom dvoru u Bitlisu sluzilo se kuvano vino, u Smirni susrece lavlje mleko, u Sarajevu muselez ("nevareno vino", koje se pravilo od grozdja, uz dodatak raznih mirodjija), a kao specijalitete od pica navodi gorusicu - hardaliju (most u koji je stavljena gorusica odnosno neka vrsta poluprevrelog dezertnog vina) i ramazaniju (pravi se od grozdja i "s nogu obara covjeka").156 U Banjaluci specijalitet je bila pelonija.157 Nesto ranije, francuski putnik Zedoen (Gedoyn) nalazi u Sarajevu "izvrsna vina". Dva veka kasnije, medjutim, francuski putnici su zacudjeni odsustvom vina u Bosni, koje je bilo zamenjeno drugim picem - sljivovicom ("malo ugodnom za pice"), a koju muslimani piju "bez imalo griznje savjesti". Sarajevski hronicar XVIII veka Mula Mustafa Baseskija kaze da u Sarajevu ima dvadesetak mehana i veoma mnogo pijanica, od kojih su neki mnogo pili i bili uvek pijani. Od cega? Imenom samo nekoliko puta pominje rakiju koju su muslimani cak i prodavali.
Drugujuci s bektasima u Skoplju (1925) Dr. Lapcevic kaze da oni javno i sasvim "serbez bektase": jedu domuzinu (svinjetinu) i piju vino. Na slavama crnogorskih preobracenika pili su se vino i rakija. I muslimani u dvoverskim siptarskim zadrugama u Metohiji dugo su pili rakiju "iz ljubavi prema svojim rodjacima katolicima". A pivo od zitarica i voca i danas se pravi u seoskim podrucjima Sudana i Egipta, dok je pivo od prosa (zbog svoje izuzetne hranljivosti) tu i dalje osnovna zivotna namirnica.158
Ocigledan je, kako se vidi, napor muslimana (i novih muslimana) da sitnim lukavstvima - preimenovanjem, odnosno eufemizmima, dodavanjem vinu raznih mirodjija, kuvanjem - nastave sa konzumiranjem alkoholnih pica na koja su bili navikli i koja im je obicno stedro nudila okolna priroda. Tako princ Dzem (sin sultana Mehmeda Osvajaca) zacinjeno vino ne smatra vinom i pije ga bez zazora, dok ono nezacinjeno odbija da pije.
Za razliku od alkoholnih pica (vina), mnogi muslimani zaista osecaju odvratnost prema svinjskom mesu - divlja svinja im, inace, nije zabranjena - tabuisano jos u predislamskom vremenu.159
Problem je, medjutim, postojao kod preobracenika na islam buduci da su se oni veoma tesko odricali dotadasnjih navika. Anonim iz 1585. kaze da "svinjarije nece napustiti Poturi / Pa kada bi u dzenet, a ne u kabu unisli". Poturi, a to su za ovog autora (nebosanca) ona prosta masa seljaka u Bosni, koji se nisu mogli otresti nekih starih verskih obicaja "ostajuci u pustinji nevjerstva". Cak im prebacuje da ni njihov pilav nije bio od pirinca vec od kupusa (najgrubljeg jela).
Uz nove muslimane bezmalo redovno ide sumnjicenje da konzumiraju svinjsko meso160 ili bar da jos cuvaju na tavanima slavske lonce u kojima su njihovi preci kuvali slaninu o svecanostima. S druge strane, bektasije su javno "mezetile domuzinu". Zanimljivo je da su u nekim bugarskim selima Cigani muslimani (kao i hriscani) na Badnje vece kadili i jeli svinjsku glavu.161

Zakljucak

Proces islamizacije domaceg stanovnistva na balkanskim i drugim prostorima Osmanskog carstva nije isao ni brzo ni jednostavno. Prolazio je kroz vise etapa u kojima su novi muslimani nastojali da sacuvaju veze sa starom verom; najdrasticniji oblik cuvanja stare vere bilo je kriptohriscanstvo, a jos rasprostranjenija bila je "nezavrsena islamizacija". Postoji i misljenje da je mozda bolje govoriti o stepenima kriptohriscanstva nego o nesavrsenoj konverziji ili pomesanoj religiji. I dok su se u prvom slucaju tajno sledili hriscanski propisi (izuzev kod grckih Valahada), u drugom su se javno cuvali stari praznici i obicaji, uz koriscenje svog dotadasnjeg "nevernickog" jezika. Medju njima je, medjutim, tesko povuci jasnu granicu. Otuda su, cini se, u pravu francuski istoricari B. i L. Bennasar kada preobracenike na islam (renegate) nazivaju Alahovim hriscanima (Les chretiens d'Allah).
Iako je prelaz na islam bio postepen - obicno je vodio kroz dvoverstvo (sto, opet, ukazuje na nasilnu islamizaciju ili prihvatanje islama iz materijalnih razloga) - mnogi dvoverci docekali su i sam kraj Osmanske imperije, da bi se tada uglavnom slobodno vratili svojoj staroj veri, ali, ponekad, i ostajali u novoj. Ili, pak, u obema.
Dvoverci - nazivaju se i kriptohriscanima, kriptokatolicima, kriptoortodoksnima, ljaramanima (alb. laramane - sareni, raznobojni), uz druga imena, registrovani su na podrucju danasnje Albanije (klasicna zemlja kriptohriscanstva), u Makedoniji, Bugarskoj, Kosovu, Juznoj Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, na Pontu i Grckoj (narocito na Kipru i Kritu). Ili, kako to tvrdi St. Skendi, na podrucjima gde je bilo bektasija cvetalo je kriptohriscanstvo.
Na fenomen kriptohriscanstva reagovale su obe strane. Papa Benedikt XIV na prvom albanskom koncilu (1744) javno ga je osudio, a za osmansku vlast - kako svedoce mnogobrojne fetve - dvoverci su bili nevernici i podvrgavani su surovim kaznama.
Iako najkonsekventnije monoteisticka religija ("nema drugog boga osim Alaha"), osnivanje islama je upravo skolski primer za nastanak sinkretizma; jevrejsko i hriscansko nasledje uz elemente staroarapskog paganstva (Caba), pored takvih koji su od strane ortodoksije trpljeni iako su u narodnoj religiji zauzimali centralno mesto, kao sto je postovanje svetaca (vali, veli) i hodocascenje njihovih grobova. A od svetaca su se ocekivala cuda (karamat), to znaci isceljenje bolesti, ozivljavanje mrtvih, telepatija, izazivanje kise. Otuda lokalna bozanstva nastavljaju i dalje da zive u svetiteljima, pa se neka hriscanska sveta mesta smatraju svetim i u islamu (Hizir - Sveti Djordje). Islam poznaje i kult relikvija (Muhamedov ogrtac).
U ranom osmanskom periodu na Balkanu su se tako susreli i uzajamno delovali jedno na drugo narodno hriscanstvo obogaceno nasledstvom paganstva i narodni islam u kojem je jos punokrvno ziveo turski samanizam.
A hriscanstvo, zajedno sa svojim paganskim elementima, nije moglo biti istisnuto vec i zbog svoje dugovekovne ukorenjenosti, pa otuda medju novim muslimanima - konvertitima citav niz hriscanskih survivala, koji ce docekati i nase vreme.
Ukratko, oni su se ocitovali u postovanju hriscanskih bogomolja (crkava i manastira, kojima nose zavete i priloge, ponekad i prisustvuju liturgiji), prihvatanju krsta i krstenja, proslavljanju krsne slave, Bozica, Uskrsa, Svete Gospodje i, narocito, Djurdjevdana, pa Petrovdana, Svetog Ilije, Svetog Nikole, uz druge svetitelje (s tim, sto se neki od njih identifikuju s islamskim, odnosno bektasijskim svetiteljima Hizrom/Hidrom i Sari Saltukom). Tu je i cuvanje starih obicaja, onih zivotnog ciklusa (rodjenje, vencanje i smrt) u koje spadaju i duhovna srodstva (kumstvo i pobratimstvo) i agrarnih (koji su se vrsili oko zemlje i stoke). Elementi sinkretizma u islamu najevidentnije se mozda vide u kontinuitetu kultnih mesta, pre svega grobova svetaca na kojima su i hriscani i muslimani trazili isceljenje od bolesti, ali i pomoc od drugih zivotnih nedaca.
Istoj svrsi sluzile su i hamajlije (talismani), odnosno zapisi, koje su "gradili" hodze, ali i hriscanski svestenici. Muslimani nisu zazirali od toga da ih traze od ovih poslednjih kada bi se oni dobijeni od hodza pokazali nedelotvornim. I obrnuto.
U domenu ishrane novi muslimani, ali ne samo oni, teze su se odricali alkohola - vina i rakije - dok su mnogi prema svinjskom mesu zaista osecali odvratnost. Preobracenici su se, medjutim, veoma tesko odricali dotadasnjih navika u ishrani. Za razliku od dervisa bektasija koji su obicno javno krsili obe zabrane.
Pada u oci da proslavljanje mnogih svetkovina koje imaju hriscansko obelezje ima opet svoj koren u prethriscanskim, znaci, paganskim kultovima (slava, Bozic, Djurdjevdan, i drugi). Ili, kako to kaze Hasluk, rec je o primitivnim slojevima religije koji su preziveli u vidu sujeverja medju hriscanima, ne manje medju muslimanima. Pa je tako krstenje "turske dece", navodno i mnogih Turaka, cak i samih sultana, imalo za njihove roditelje samo apotropejsko dejstvo, drugim recima, da ih zastite od lepre, padavice ili nekog drugog zla. Istoj svrsi sluzili su i krst, ikone, bogojavljenska vodica, trazenje pomoci od svetitelja, zapisa i kumova inovernika. Dok je na hriscanskoj strani zastitu detetu trebalo da osigura nadevanje turskog imena ("strasno ime").
Inace, sudelovanje u mnogim hriscanskim praznovericama svakako je nastalo, smatra Hasluk, zbog prisilne intimnosti hriscanskih i muslimanskih zena, narocito usled mesovitih brakova i uvodjenja hriscanki u harem.


Bibliografija
Antonic, Dr., Prilog proucavanju pobratimstva, Glasnik Etnografskog instituta XXVI, Beograd 1972.
Bajic, Lj., Muslimanska narodna nosnja u Dreznici, GZM 38, Sarajevo 1983.
Bajraktarevic, M., Dvovjerske siptarske zadruge u Metohiji, SAN Zbornik radova IV, Etnografski institut, 1, Beograd 1950.
Balic, Sm., Das unbekannte Bosnien Europas Brücke zur islamischen Welt, Köln-Wien 1992.
Balivet, M., Chretiens secrets et martyrs christique en islam turc; quelque cas a travers les textes (XIIIe-XVII siècles), Islamochristiana 16, 1990.
Bartl, P., Kryptochristentum und Formen des religiösen Synkretismus in Albanien, Grazer und münchener Balkanologische Studien, München 1967.
Baseskija, M. M. S., Ljetopis (1746-1804), Sarajevo 1968.
Bennasar B., Bennasar, L., Les Chretiens d'Allah, L'histoire extraordinaire des renegats XVIe-XVIIe siècles, Paris 1994.
Bogisic, B., Narodne pjesme iz starijih, najvise primorskih zapisa, I, Beograd 1878.
Brokijer, B. de la, Putovanje preko mora, Beograd 1950.
Cajkanovic, V., Mit i religija u Srba, Beograd 1973.
Catic, A., Bozic kod muslimana (Prozor u Bosni), Zbornik za narodni zivot i obicaje Juznih Slavena XXVI, Zagreb 1928.
Dimitrie Cantemir, Historian of South- east European and Oriental Civilization, Bucharest 1973.
Djordjevic, Tih., Preislamski ostaci medju jugoslovenskim muslimanima, Nas narodni zivot, 6, Beograd 1932.
Djordjevic, Tih., Zle oci u verovanju Juznih Slovena, SEZ LIII, Zivot i obicaji narodni 23, Beograd 1938.
Efendic, F., O islamizaciji, Gajret za 1941.
Evlija Celebi, Putopis odlomci o jugoslavenskim zemljama, predgovor, uvod i komentar H. Sabanovic, Sarajevo 1967.
Farocqi, S., Kultur und Alltag im Osmanischen Reich, vom Mittelalter bis zum Anfang des 20 Jahrhunderts, München 1995.
Filipovic, M., Etnicka proslost naseg naroda u okolini Visokog (u Bosni), etnoloska rasprava, Beograd 1928.
Filipovic, M., Razlicita etnoloska gradja, SKZ LXXX, Beograd 1967.
Filipovic, M., Uskrs kod muslimana, Hriscansko delo, god. IV, sv. 2. Sarajevo 1938.
Filipovic, M., Volksglauben auf dem Balkan, Einige Betrachtungen, Südostforschungen 19, München 1960.
Filipovic, M., Zivot i obicaji narodni u Visockoj nahiji, SEZ LXI, Beograd 1949.
Filipovic-Fabijanic, R., Verovanje u kurativnu moc kultnih grobova, GZM, XXXIII, Sarajevo 1979.
Gellner, E., Contributions of Liberty, London 1996.
Georgijevic, B., Moje robovanje i obicaji Turaka, Skopje 1924.
Gerlah, St., Dnevnik na edno patuvane do Osmanskata Porta v Carigrad, Sofija 1976.
Goldziher, I., Aus dem mohammedanischen Heiligenkultus in Agypten, Gesammelte Schriften, IV, Hildesheim 1970.
Goldziher, Ig., Le culte des saints chez les musulmans, Gesammelte Schriften, VI, Hildesheim 1973.
Grozdanova, E., Balgrskata narodnost prez XVII vek, demografsko izsledvane, Sofija 1989.
Hadzijahic, M., Jedan bogomilski relikt u kulturi bosanskih muslimana, Pregled LIX, 4-5, Sarajevo 1969.
Hadzijahic, M., O vezama islamiziranih bogumila s hrvatskim i slavonskim protestantima, Historijski zbornik XXIX-XXX, Zagreb 1976/77.
Hadzijahic, M., Sinkretisticki elementi u islamu u BiH, Prilozi za orijentalnu filologiju, 28-29, Sarajevo 1980.
Hadzi Kosanovic, S., Crte iz Bosne, Glasnik SUD, 69, Beograd 1889.
Hadzi Vasiljevic, Muslimani nase krvi u Juznoj Srbiji, Beograd 1924.
Han, J. G., Putovanje kroz porecinu Drima i Vardara, prev. Mih. N. Ilic, Beograd 1876.
Handzic, M., Jedan prilog povijesti prvih dana sirenja islama u Bosni i Hercegovini, Narodna uzdanica VI, Sarajevo 1938.
Hardy, M. (Mrs Hasluck), Christian Survivals among certain Moslem Subjects of Greece, The Contemporary Review, CXXV, London 1924.
Hardy, P., Modern European and Muslim Explanations of Conversion to Islam in South Asia: A Preliminary Survey of the Literature, Contribution to Islam, edit. by Nehemia Levtzion, New York-London 1979.
Harvis, M., Krave, svinje, ratovi i vestice: Zagonetke kulture, Novi Sad 1995.
Hasluck, F. W., Christianity and Islam under the Sultans, 1, 2, New York 1973.
Heine, P., Weinstudien, Untersuchungen zu Anbau, Produktion und Konsum des Weins im arabischen Mittelalter, Wiesbaden 1982.
Hughes, T. P., Lexikon des Islam, Wiesbaden 1995.
Jastrebov, I., Podatci za istoriju srpske crkve, Beograd 1879.
Jastrebov, I., Stara Serbija i Albanija, Spomenik SKA XLI, Beograd 1904.
Jovicevic, A., Crnogorsko Primorje i Krajina, Naselja 11, Beograd 1922.
Kanuni i kanun-name za bosanski, hercegovacki, zvornicki, kliski, crnogorski i skadarski sandzak, Orijentalni institut, Sarajevo 1957.
Karaulac, M., Price francuskih putnika sa puta po otomanskoj Bosni, Matica srpska, 1998.
Korkut. D., Makbuli-i arif (Potur sahidija Uskufi Bosnevije), GZM LIV, Sarajevo 1943.
Kreiser, Kl., Istanbul, Ein historisch-literatisches Stadtführer, München Beck 2001.
Kreiser, Kl., Wielanat, R. (hrsg), Lexikon der islamischen Welt, Verlag W. Kohlhammer, Stuttgart-Berlin-Koln 1992.
Kriss, R., Volksglauben in Bereich des Islam, XIX, Deutscher Orientalistentag 1975, Vortrage, Wiesbaden 1977.
Kriss, R., Kriss, Heinrich, H., Volksglaube im Bereich des Islam, Band 1, Walfahrtswesen und Heiligenverehrung, Wiesbaden 1960.
Kulisic, Sp., Razmatranja o porijeklu muslimana u BiH, GZM, VIII, Sarajevo 1953.
Kuper, Dz. K., Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Nolit, Ljubljana 1986.
Kur'an casni, Zagreb 1969.
Lakisic, A., Bosanski kuhar, tradicionalno kulinarstvo u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1975.
Lapcevic, Dr., O nasim muslimanima, socioloske i etnografske beleske, Beograd 1925.
Lexikon arabische Welt, Wiesbaden 1994.
Lexikon der arabischen Welt, Amsterdam 1959, 1966.
Limanoski, N., Svadbarskite jadenja kaj islamiziranite Makedonci vo rekansko-debarskiot kraj, Etnolog 7-8, Skopje 1997.
Little, D. P., Coptic Converts to Islam During the Bahri Mamluk Period, Conversion and Continuity, Indigenous Christian Communities in Islamic Lands Eighth to Eighteenth Centuries, edit. by Michael Gervers und Ramzi Jibran Bikhazi, Toronto 1990.
Lutovac, M., Gora i Opolje, Naselja 35, Beograd 1955.
Mandic, D., Bosna i Hercegovina, povijesno kriticna istrazivanja, III, Etnicka povijest, 2 izd., Toronto-Zürich-Roma 1982.
Mantran, R., Le bitirme, Taxe de l'ihtisab d'Istanbul, Memorial Omer Lütfi Barkan, Paris 1980.
Marinov, D., Narodna vjara i religiozni narodni obicai, vtoro fototipno izdanie, Sofija 1994.
Masignon, L., Annuaire du monde musulman statique, historique serial et economique, Paris 1955.
Matkovski, Al., Islamizacijata kako metod na pacifikacija na Debarskiot kraj, Bigorski naucno-kulturni sobiri, Gostivar 1971, Skopje 1973.
Menage, V. L., The Islamisation of Anatolia, Contribution to Islam, edit. by Nehemia Levtzion, New York-London 1979.
Mikov, Lj., Pienjeto na alkohol pri aleviite vo Balgarija, Etnolog 7-8, Skopje 1997.
Musovic, E., Etnicki procesi i etnicka struktura stanovnistva Novog Pazara, Beograd 1979.
Musovic, E., Muslimani Crne Gore od pada Zete (1499), Novi Pazar 1997.
Musovic, E., O nekim zajednickim obicajima muslimanskog i pravoslavnog stanovnistva Pesteri i Bihora, Glasnik Etnografskog muzeja, 43, Beograd 1979.
Niskanovic, M., Ilindanski dernek kod turbeta Djerzelez Alije u Gerzovu, Novopazarski zbornik 2, 1978.
Ocak, Y., XIII-XV, Yuzyillarda Anadolu' da Türk-hiristiyan dini etkilesimler ve Aya Yorgi (Saint Georges) Kültü, Belleten, LV, 214, Ankara 1991.
Panati, Ch., Populares Lexikon religiöser Brauche und Gegenstände von Altar bis Yin und Yang, München-Zürich, 1999.
Petrovic, P. Z., Raska, antropogeografska proucavanja, 1, Beograd 1984.
Popovic, Al., Les derviches balkanique hier et aujourd'hui, Analecta isisiana IX, Istanbul 1994.
Radonic, N., Rimska kurija i juznoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, SAN, Beograd 1950.
Rajcevski, St., Balgarite mohamedani, Sofija 1998.
Roemer, H. R., The Qizilbash Turcomans: Founders and Victims of the Safavid Theocracy Intellectual Studies on Islam, edit. by Michael M. Mazzani and Vesa B. Morren, University of Utah Press.
Skendi, St., Crypto-Christianity in the Balkan Area under the Ottomans, Slavic review, XXVI, Baltimore 1967.
Smailagic, N., Leksikon islama, red. Darko Tanaskovic, Sarajevo 1990.
Solovjev, Al., Engleski izvjestaj XVII vijeka o bosanskim Poturima, GZM, VII, Sarajevo 1952.
Srpski mitoloski recnik, drugo dopunjeno izdanje, Beograd 1998.
Stojanovic, P., Pobratimstvo kao osobita vrsta srodstva u Crnoj Gori i sjevernoj Arbaniji (osvrti na stanje u XIX i u pocetku XX vijeka), Zbornik za narodni zivot i obicaje Juznih Slavena 47, Zagreb 1977.
Samic, M., Francuski putnici u Bosni na pragu XIX stoljeca i njihovi utisci o njoj, Sarajevo 1966.
Chvalier, J., Gherbrant, A., Rjecnik simbola, Zagreb 1983.
Schimmel, An., Der Islam, Eine Einführung, Stuttgart 1991.
Skaljic, A., Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo 1965.
Tomic, Sv., Piva i Pivljani, Naselja 31, Beograd 1949.
Trifunovski, J., Urvic i Jelovjane, dva torbeska sela u Pologu, Glasnik Etnografskog instituta SAN 1, 1-2, 1952.
Urosevic, At., Gornja Morava i Izmornik, Naselja 28, Beograd 1935.
Urosevic, At., O Kosovu, Pristina 2001.
Vakarelski, Chr., Altertümliche Elemente und Kultur der bulgarischen Mohammedaner, Zeitschrift für Balkanologie IV, Wiesbaden 1966.
Wellhausen, Reste arabischen Heidentums, zweiter Ausgabe, Berlin-Leipzig 1927.
Wensinck, A. J., Wine in Islam, The Moslem Wold, XVIII, Cairo 1928. New York 1966.
Vlahovic, P., Brodarevo i njegova okolina, etnoloska rasprava, Beograd 1968.
Zachariadou El., Co-existence and Religion, Archivum Ottomanicum 15, Wiesbaden 1997.
Zachariadou, El., Religions Dialogue between Byzantines and Turks during the Ottoman Expansion, Religionsgespräche im Mittelalter, hrsg. von B. Lewis und Fr. Niewohner, Wiesbaden 1992.
Zirojevic, O., Sveti Sava i nasi muslimani, Zbornik radova sa medjunarodnog naucnog skupa sveti Sava u srpskoj istoriji i tradiciji, SANU, Beograd 1998.
Zwi, R. J. Werblowski, Syncretismus in der Religionsgeschichte, Syncretismus in den Religionen Zentralasiens, Wiesbaden 1987.
Zeljazkova, A., Razprostranenie na isljama v zapadno-balkanskite zemi pod osmanska vlast XV-XVIII vek, Sofija 1990.
Zukov, K. A., Egejskite emirati v XIV-XV vv., Moskva 1988.
Zupanic, N., Sisano kumstvo kod jugoistocnih Slovenaca i ostalih Slovena, Glasnik Etnografskog instituta 1-2, 1952.

Autorka je doktor filozofskih nauka, istoricar-osmanista

Ovaj ogled je deo projekta »Put Srbije k miru i demokratiji« koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom »Hajnrih Bel«


1 Matkovski, Islamizacijata, 230-231.
2 Skendi, Crypto-Christianity, 246.
3 Bennasar B.-Bennasar L., Chretien d'Allah.
4 Skendi, Crypto-Christianity, 242.
5 Bartl, Kryptochristentum, 118.
6 Hasluck, Christianity and Islam, 469-474. Na Pontu i u Grckoj zabelezeni su i tridesetih godina XX veka (Masignon, Annuaire du monde musulman, 411, 176).
7 Skendi, Crypto-Christianity, 230, 234, 239, 245-246. Selo Trakhona (kod Nikozije) Turci su zvali Kizilbas; u Maloj Aziji to je verska sekta koja ima vise hriscanskih nego muslimanskih obicaja. Kada su Rusi anektirali Kars, stanovnici dva sela - kizilbase - trazili su da ih Rusi registruju kao poluhriscane (yarim Kristian) sto nije prihvaceno (isto, 245). Poluhriscanima su nazivani i Pomaci u Bugarskoj (Rajcevski, Balgarite, 60).
8 Hasluck, Christianity, and Islam, 474, nap. 2.
9 Radojcic, Rimska kurija, 570.
10 Urosevic, Gornja Morava, 111-113, 213.
11 Filipovic, Razlicita, 96.
12 Petrovic, Raska, 217. U ovom kraju su se, i nakon Prvog svetskog rata, neke hriscanke, udovice, preudale za muslimane (radi udobnijeg zivota) ostavsi potajne hriscanke, dok su u drustvu bile "prave muslimanke" (isto, 216-217).
13 Musovic, Etnicki procesi, 196. Dodajmo da se medju bosanskim muslimanima covek koji se mnogo ne drzi verskih propisa, odnosno onaj koji je slabe verske postojanosti, nazivao lutor. U Sarajevu je nekad zivela istoimena porodica (Hadzijahic, O vezama, 192).
14 Tek polovina njih ili jos manje uspela je, nakon diplomatske intervencije u Carigradu, da se vrati svojim domovima (Dimitrov, Kriptohristijanstvo, 22-23); Skendi, Crypto-christianity, 239; Urosevic, Gornja Morava, 112-113. Vecina stavriota javno se vratila hriscanstvu oko 1860. godine (Hasluck, Christianity and Islam, 470).
15 Filipovic, Volksglauben, 243-244.
16 Skendi, Crypto-Christianity, 244-245.
17 Musovic, Muslimani, 89.
18 Grozdanova, Balgarskata narodnost, 582-584; Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 302-303.
19 Zwi-Werblowsky, Synkretismus, 2-3.
20 Egipcani su cak i Ozirisov grob postovali kao vecnu kucu jednog muslimanskog svetitelja (Goldziher, Aus dem mohammedanischen, 112).
21 Gellner, Contributions, 18; Lexikon der arabischen Welt, 427-428, 602; Lexikon arabische Welt, 272; Kreiser, Lexikon, 121-122; Smailagic, Leksikon, 570; Schimmel, Der Islam, 110-111. Po narodnom verovanju poseta grobovima svetaca ima takav znacaj da moze zameniti i obavezno hodocasce u Meku (Goldziher, Le culte, 73, 89).
22 Schimmel, Der Islam, 110-111.
23 Schimmel, Der Islam, 111-112; Wellhausen, Reste, 140; Lexikon arabische Welt, 127; Kreiser, Istanbul, 101; Kriss-Kriss-Heinrich, Volksglaube, 330-331.
24 Pavati, Populares Lexikon, 54, 318.
25 Zachariadou, Religious Dialogue, 301-303; ista, Coexistence and Religion, 123; Balivet, Chretiens secrets, 112; Roemer, The Kizilbash Turcomans. 31; Menage, The Islamization of Anatolia, 66.
26 Zeljazkova, Razprostranenie, 146.
27 Tomic, Piva i Pivljani, 422-423.
28 Vlahovic, Brodarevo, 157.
29 Djordjevic, Preislamski ostaci, 31, 47; Jovicevic, Crnogorsko primorje, 157.
30 Djordjevic, Preislamski ostaci, 48.
31 Jastrebov, Stara Serbija, 77.
32 Hadzi Kosanovic, Crte iz Bosne, 256. I Ali-pasa Janinski sagradio je, za svoju prelepu zenu Grkinju, hriscansku kapelu u svom saraju (Hardy, Christian Survivals, 227).
33 Vakarelski, Altertümliche Elemente, 159, 160.
34 Hardy, Christian Survivals, 226.
35 Skendi, Crypto-Christianity, 230, 233.
36 Handzic, Jedan prilog, 41.
37 Mandic, Bosna i Hercegovina, 281; Hadzi Kosanovic, Crte iz Bosne, 254.
38 Trifunovski, Urvic i Jelovjane, 10; Filipovic, Razlicita, 97.
39 Energicna ruska diplomatska intervencija u Carigradu spasla je uhapsene trgovce, ali im je roba bila unistena (Dimitrov, Skritoto hristijanstvo, 22).
40 Hardy, Christian Survivals, 229. Ikone su imali i kriptohriscani koji su ziveli kraj zidina sultanovog saraja (Hasluck, Christianity and Islam, 474, nap. 2).
41 Solovjev, Engleski izvjestaj, 107, 105-106.
42 Na podrucju Bosne sacuvala su se dva primerka Novog zaveta (sada u posedu pravoslavne crkve), a "iskupljena iz agarenskih ruku". Pojava Novog zaveta kod bosanskih muslimana jedan je od bogomilskih relikata, smatra M. Hadzijahic (O vezama islamiziranih bogumila, 127-132).
43 Hasluck, Christianity and Islam, 470.
44 Balivet, Chretiens secrets, 106. Inace, Jevandjelje (Indzil) je prevodjeno na arapski, s grckog, sirijskog i koptskog jezika, veoma rano, najverovatnije s pocetka IX veka. Prema Kur'anu Indzil je knjiga koja je objavljena Isusu (Isa) i mnogim cudima, izrekama i idejama, koje su pripisivane Muhamedu, trag vodi do Jevandjelja. Rec je o cetiri Jevandjelja pod kojima se obicno podrazumeva citav Novi zavet (Smailagic, Leksikon islama, 272-273).
45 Chevalier-Gherbrant, Rjecnik simbola, 309-316; Kuper, Ilustrovana enciklopedija, 78.
46 Djordjevic, Preislamski ostaci, 48-49; Hadzi Vasiljevic, Muslimani, 43, nap. 91; Bajic, Muslimanska narodna nosnja, 137; Hasluck, Christianity and Islam, 30-31; Vakarelski, Altertumliche Elemente, 160-161; Hardy, Christian Survivals, 228-229; Grozdanova, Balgarskata narodnost, 580.
47 Brokijer, Putovanje, 57, 168; Gerlah, Dnevnik, 149, 162; Hasluck, Christianity and Islam, 31-36, 473; Skendi, Crypto-Christianity, 230; Mandic, Bosna i Hercegovina, 280-281; Samic, Francuski putnici, 256; Bartl, Kryptochristentum, 122-123; Urosevic, O Kosovu, 85; Filipovic, Krsteni muslimani, 121-127; Rajcevski, Balgarite, 55, 60.
48 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 316-317.
49 Djordjevic, Preislamski ostaci, 37-38.
50 Jastrebov, Podatci, 141.
51 Filipovic, Razlicita, 97.
52 Filipovic, Obicaji, 344.
53 Rajcevski, Balgarite, 36.
54 Vlahovic, Brodarevo, 154.
55 Petrovic, Raska, 217.
56 Lutovac, Gora i Opolje, 43.
57 Djordjevic, Preislamski ostaci, 35-36; Petrovic, Raska, 217; Filipovic, Zivot i obicaji, 130; Bartl, Kryptochristentum, 124; Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 318.
58 Odnosno novogrcki glavni Kalikancar - hromi demon iz bozicne sezone (Cajkanovic, Mit i religija, 423).
59 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 318-319.
60 Catic, Bozic kod muslimana, 379.
61 Filipovic, Zivot i obicaji, 129-130.
62 Za sarajevskog hronicara Mula Mustafu Basekiju "Uskrs je hriscanski praznik sarenih jaja" (Ljetopis, 197).
63 Kao izvor zivota jaje je igralo veliku ulogu u kultu mrtvih (Cajkanovic, Mit i religija, 228-233).
64 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 326; Djordjevic, Preislamski ostaci, 31; Filipovic, Uskrs kod muslimana, 128-131; Rajcevski, Balgarite, 132, 109; Vakarelski, Altertumliche Elemente, 167; Hardy, Christian Survivals, 226.
65 Djordjevic, Preislamski ostaci, 34, 31; Filipovic, Obicaji i verovanja, 393. A kada je rec o mestu Bogorodice kod muslimana mozda treba pomenuti pecat Muhameda, vojvode Vlaske (iz 1585), na kojem izmedju ostalog pise: "U ime Isusa i Marije" (Efendic, O islamizaciji, 71-72).
66 Vakarelski, Altertümliche Elemente, 167.
67 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 318-320.
68 Jer Sveti Djordje je, takodje, poznati zastitnik sitne stoke, sto pokazuje da je njegova funkcija doista stara i autenticna (Srpski mitoloski recnik, 169-170; Cajkanovic, Mit i religija, 366-367).
69 Filipovic, Razlicita, 267.
70 Jovicevic, Crnogorsko primorje, 153-154.
71 Filipovic, Obicaji, 396.
72 U jednom turskom recniku iz Bosne (XVII vek) citamo: Ruz-i (dan) Hizir - znaj, znaci Djurdjevdan (Korkut, Makbul-i arif, 392).
73 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 320.
74 Kriss, Volksgklaube, 52, 48.
75 Hardy, Christian Survivals, 226-227. I za svetog Dimitrija Turci su tvrdili da je bio musliman, pa su njegov praznik - Kasim günü - slavili zajedno sa istocnim hriscanima (26. oktobra, po starom: Dimitrie Cantemir, 97).
76 Crkva svetog Djordja u Lidi bila je delimicno ostavljena Grcima, a delimicno pretvorena u dzamiju.
77 Hasluck, Christianity and Islam, 319-321, 329-331.
78 Ocak, Aya Yorgi, 670.
79 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 320-321.
80 Niskanovic, Ilindanski dernek, 163-167.
81 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 321.
82 Musovic, O nekim zajednickim obicajima, 236-237.
83 Filipovic, Razlicita, 268.
84 Djordjevic, Preislamski ostaci, 33.
85 Bartl, Kryptochristentum, 123.
86 Hasluck, Christianity and Islam, 18.
87 Hasluck, Christianity and Islam, 576-579, 583-584, 436, passim; Kriss-Kries Heinrich, Volksglaube im Bereich, 335-336; Bartl, Kryptochristentum, 124.
88 Filipovic, Razlicita, 97.
89 Vakarelski, Altertümliche Elemente, 167.
90 Djordjevic, Preislamski ostaci, 32.
91 Musovic, O nekim zajednickim, 236.
92 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 319.
93 Filipovic, Obicaji, 128.
94 Jos pre Drugog svetskog rata naslo se osoba koje su se, iako nesvesno, molile starim slovenskim bogovima.
95 Sinkretisticki elementi, 309, 311, 315; Srpski mitoloski recnik, 154, 292.
96 Jedan deo hodza bliskih puku nije smatrao odvec zazornim kult paganskih tradicija. Kompleks tih relikata oznacavan je kao "zemljin zakon" (zakon - verozakon) koji je odrzavao toleranciju prema narodnim tradicijama, jer se smatrao starijim i "od turskog i od kaurskog. Pa ako se on ne postuje zemlja nece dati nafaku". Hodze su, medjutim, nekad pribegavale i nasilnim sredstvima u cilju iskorenjivanja tradicionalnih obicaja (Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 301, 303, nap. 4, 2).
97 Kreiser, Lexikon, 54.
98 Vakarelski, Altertümliche Elemente, 168-169.
99 I kod Jevreja je bio obicaj da se dete trlja solju (Wellhausen, Reste, 173).
100 Hasluck, Christianity and Islam, 472-473.
101 Djordjevic, Preislamski ostaci, 39-41.
102 Hardy, Christian Survivals, 231-232.
103 Hasluck, Christianity and Islam, 473; Skendi, Crypto-Christianity, 232, 230.
104 Hardy, Modern European, 93.
105 Zukov, Egejskite emirati, 133.
106 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 325; Balic, Das unbekannte Bosnien, 156.
107 Djordjevic, Preislamski ostaci, 41-42; Jovicevic, Crnogorsko primorje, 143.
108 Lutovac, Gora i Opolje, 272.
109 Vakarelski, Altertümliche Elemente, 170; Rajcevski, Balgarite, 55; Grozdanova, Balgarskata narodnost, 580.
110 Hardy, Christian Survivals, 231; Hasluck, Christianity and Islam, 473; Skendi, Crypto-Christianity, 233, 230.
111 Cajkanovic, Mit i religija, 334-390. Kod paganskih Arapa prilikom sklapanja pobratimstva krv se prinosila bozanstvu tako sto se njome mazao kamen (Wellhausen, Reste, 128).
112 Zupanic, Sisano kumstvo, 52.
113 Srpski mitoloski recnik, 281.
114 Zupanic, Sisano kumstvo, 522.
115 Antonic, Prilog proucavanju, 43-56.
116 Evlija Celebi, Putopis, 146-147.
117 Stojanovic, Pobratimstvo, 291-320; Bartl, Kryptochristentum, 123.
118 Bogisic, Narodne pjesme, 86.
119 Ovaj obicaj spada u krug starih slovenskih novogodisnjih obicaja (Kulisic, Razmatranja, 151, nap. 43).
120 Dimitrie Cantemir, 97; Kanuni i kanun-name, passim; Mantran, Le bitirme, 142, 144.
121 Filipovic, Razlicita, 274; Hadzijahic, Jedan bogomilski relikt, 558-566. Kod paganskih Arapa posebnu vrstu molitve za kisu (du a) uvek je vrsio neko ko je bio blizak bozanstvu; sveci, kraljevi, rodjaci proroka (Wellhausen, Reste, 138).
122 Hadzijahic, Sinkretisticki elementi, 304-309.
123 Goldziher, Le culte, 112.
124 Hasluck, Christianity and Islam, 14, 185. Inace, poslanik Muhamed je zabranjivao postovanje uspravnog kamenja, grobova i svaku vrstu sujeverja. Ali je islam tu dao ustupak pritisku narodnog osecanja (Smailagic, Leksikon, 663).
125 Lexikon der arabischen Welt, 427-428, 602; Lexikon arabische Welt, 272; Kreiser, Lexikon, 121-122; Smailagic, Leksikon, 570. Po narodnom verovanju poseta grobovima svetaca ima takav znacaj da moze zameniti i obavezno hodocasce u Meku (Goldziher, Le culte, 89).
126 Hasluck, Christianity and Islam, 16, 17.
127"Od slijepijeh postaju okati. / Gluvi namah u casu procuju. / Nemima se jezik odresuje. / Hromima se noge opravljaju. / Maniti se brzo pametuju" (Zirojevic, Sveti Sava, 434).
128 Video sam jednog Albanca koji je pratio puna kola zena u Decane. Na pitanje kako to da one, muslimanke, idu da traze pomoc od hriscanskog sveca, odgovorio mi je: "bolest je od Boga, a Bog je jedan. Svejedno je u kojoj ce se bogomolji traziti lek, samo kad ga ima" (Filipovic-Fabijanic, Vjerovanje, 60-61).
129 Hadzi Kosanovic, Crte iz Bosne, 254. Na Kipru, kada joj je dete bilo bolesno ili je imalo neku drugu nevolju, kriptohriscanka se obracala za pomoc Bogorodici (Panagia): Skendi, Crypto-Christianity, 233.
130 Kriss-Kriss-Heinrich, Volksglaube, 338. Kada je u pitanju djavo, trazi se utociste u egzorcizmu, pri cemu, u ulozi samana, nastupaju kako hriscanski tako i muslimanski duhovnici. Kod muslimana je bilo i specijalista, tzv. dzin hodza, koji su isterivali djavole iz obolelih svih vera (Filipovic, Volksglauben, 247-248, 243). Cak ni katolicki svestenici nisu odbijali da isteraju djavola iz muslimana.
131 Karaulac, Price, 230.
132 Bartl, Kryptochristentum, 126.
133 Vakarelski, Altertümliche Elemente, 159-161. Uz bogomolje, i sam krst je, kako je vec istaknuto, bio predmet postovanja; kao u muslimanskom selu Dubu (kod Travnika), i to kod sveg okolnog stanovnistva (ukljucujuci i katolike). Odlazili su mu bolesni, radi lecenja, obilazili ga i molili se (Filipovic-Fabijanic, Vjerovanje, 78).
134 Djordjevic, Preislamski ostaci, 49, 44.
135 Hasluck, Christianity and Islam, 75-97; Kriss-Kriss-Heinrich, Volksglaube, 336-337. Tekija kod Skoplja srusena je oko 1960. godine, ali je i dalje ostala (1991) kultno mesto hodocasnika obeju vera, koji dolaze, narocito na Djurdjevdan, i prinose kurbane (Popovic, Les derviches, 70-71).
136 Hasluck, Christianity and Islam, 77.
137 Prica se da je i sam sultan Mehmed II nosio amulet nacinjen od besavne Hristove tunike (Hasluck, Christianity and Islam, 35, nap. 6).
138 Djordjevic, Preislamski ostaci, 54-55, 45; Handzic, Jedan prilog, 41; Djordjevic, Zle oci, 269.
139 Djordjevic, Zle oci, 269.
140 Bartl, Kryptochristentum, 126.
141 Hardy, Christian Survivals, 230.
142 Arap. - "ono sto bog hoce (to i biva), tj. sve zavisi o volji bozjoj"; Skaljic, Turcizmi, 448.
143 Djordjevic, Zle oci, 5, 167-295, 159-160; Kreiser, Lexikon, 17. Inace, islamska teologija podnosi upotrebu hamajlija i one su obicno delo dervisa (Smailagic, Leksikon islama, 235-236). Tih. Djordjevic podelio je hamajlije na: narodne, hriscanske i islamske. Ove poslednje jos na narodne islamske hamajlije, verske islamske hamajlije i kombinovane hamajlije.
144 Filipovic, Volksglauben, 251.
145 Kur'an, 5, 93.
146 Misli se na uginule zivotinje ili one koje je rastrgnula neka divlja zver.
147 Kur'an, 2, 173.
148 Lexikon arabische Welt, 37. Jos nekoliko hadisa koji se odnose na vino: Vino je kljuc svih zala; Alah ne prihvata molitvu onog ko pije vino. Cak je nepreporucljivo koristiti ga kao lek, a zabranjena je i upotreba vina za proizvodnju sirceta (Wensinck, Wine in islam, 367).
149 Hughes, Lexikon des Islam, 560.
150 Georgijevic, Moje robovanje, 33.
151 Ovo je uobicajen naziv za rakiju svih vrsta na prostoru od Indonezije do Sredozemlja. U arapskim zemljama pravi se, pre svega, od datula ili grozdja, ali i od smokava, kajsija, jecma i prosa. Dodatkom anisa (mastix) dobija se karakteristicni ukus, a u narodu se ovaj napitak zbog svoje belicaste boje naziva lavljim mlekom (Lexikon arabische Welt, 59).
152 Vino ima posebno mesto u knjizevnim delima mistika, u kojima je simbol ekstatickog zanosa, dok se za pesme o vinu i ljubavi najpoznatijeg perzijskog pesnika Hafiza (XIV vek) ne moze reci da li one imaju tek metaforicko znacenje ili ne. "Rijeke od vina", najzad, teku i u raju (cennet), koje je "prijatno onima koji ga piju" i "od koga ih glava nece boljeti i zbog koga nece pamet izgubiti" (Smailagic, Leksikon islama, 157).
153 Arapi su svim delovima vinove loze pripisivali lekovitost, a samo vino ima 62 dobre osobine (Heine, Weinstudien, 111-112).
154 Smailagic, Leksikon islama, 664-666; Lexikon arabische Welt, 37; Lexikon der arabischen Welt, 142-143; Kreiser, Lexikon, 284-285.
155 U zvanicnim osmanskim popisima beleze se prihodi od sire (mosta) i vina, koje su proizvodili i prodavali hriscani, a pijani se, shodno kanunu, kaznjavaju batinanjem, uz placanje i novcane kazne.
156 Najbolju vrstu ove ramazanije imali su imami. Bilo je to prijatno pice koje je coveka jacalo za molitvu. Onaj, medjutim, dodaje Evlija, koji pije pravo vino (sarab), nesrecnik je koga stanovnici ovog grada izbegavaju i preziru.
157 Mozda isto sto i hardalija, ali s dodatkom pelina, ili je to bila medovina zacinjena pelinom.
158 Farocqi, Kultur und Alltag, 240-241; Mikov, Pieneto alkohol, 184-185; Evlija Celebi, Putopis, 119, 214; Lakisic, Bosanski kuhar, 307-309; Samic, Francuski putnici, 271, 33; Lapcevic, O nasim muslimanima, 27; Djordjevic, Preislamski ostaci, 38; Bajraktarevic, Dvovjerske siptarske zadruge, 205; Lexikon arabische Welt, 37; Baseskija, Ljetopis, passim. Zanimljivo je da su neki islamski pravnici nasli i u kafi (koja se javlja u carstvu od XV veka) analogiju za vino, pa je i ona u XVI i XVII veku cesto potpadala pod udar sultanskih zabrana (Lexikon arabische Welt, 314).
159 Americki antropolog M. Haris nudi prihvatljivo objasnjenje tabuisanja svinje u Bibliji i Kur'anu. Svinja je, kaze on, prvenstveno zitelj suma i senovitih recnih dolina; jede uglavnom ono sto i covek, a to je cini njegovim konkurentom, drukcije receno, ne moze da opstane iskljucivo na travi, pa je nomadski stocari nigde ne gaje u vecem broju; uz to, nije ni izvor mleka, a i njeno krdo tesko je odrzati na okupu (Krave, svinje, 35).
160 Cak su u kuci nekog umrlog kadije, koptskog konvertita, nadjene (XIV vek) velike kolicine vina i svinjskog mesa (Little, Coptic Converts, 280).
161 Kreiser, Lexikon, 252; Lexikon arabische Welt, 209; Handzic, Jedan prilog, 229-45; Skendi, Crypto-Christianity, 230; Petrovic, Raska, 217; Marinov, Narodna vjara, 462.

Prevod: Restauracija klerikalizma

Pravosudje: Zasto tuzioci ne tuze, a sudije ne sude?

 


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar