Pravosudje

Reforma pravosudja u Nemackoj

Koncept reforme pravosudja kod nas ne postoji

U organizaciji nemacke Fondacije za medjunarodno-pravnu saradnju i Vrhovnog suda Srbije sudija Jürgen Thomas i tuzilac Horst Ross odrzali su jedno veoma zanimljivo predavanje. Tema je bila "provera sudija iz Istocne Nemacke". Predavaci su ljudi koji su neposredno ucestvovali u procesu lustracije. Sudija Jürgen Thomas je tada bio na radu u ministarstvu, radio je na pisanju zakona, a tuzilac Horst Ross bio je clan radne grupe koja je posao provere sudija iz Istocne Nemacke trebalo da organizuje i sprovede. O reformi pravosudja, ili lustraciji, ili kako su to predavaci nazvali "proveri sudija iz Istocne Nemacke", oni su napisali knjigu koja ce uskoro biti dostupna i citaocima u Jugoslaviji.
U Istocnoj Nemackoj sudstvo je bilo podredjeno odlukama Komunisticke partije koja je funkcionisala po sistemu demokratskog centralizma i preko coveka zaduzenog za pravosudje davala smernice kako da se sudi i kakve presude da se donose. U sudskim odlukama morala je da postoji, morala je da bude vidljiva ili bar naznacena spremnost sudije da u svojim odlukama i u svom radu izvrsava partijske odluke.
Postavilo se pitanje da li sudije iz Istocne Nemacke koje su niz godina radile u takvim uslovima, koje su se skolovale i pravile karijeru u takvim uslovima, mogu biti nosioci prvosudnih funkcija u jednoj demokratskoj, pravnoj drzavi, u pravosudju koje je nezavisno, ne samo u formalno-pravnom smislu. Takodje se postavljalo pitanje kako resiti problem istocno-nemackih sudija. Da li ih treba sve razresiti i na pravosudne funkcije postaviti sudije iz Zapadne Nemacke? Zauzet je jedinstven stav, o kojem su odlucile obe skupstine, da pitanje sudija iz Istocne Nemacke nakon ujedinjenja dve Nemacke treba resavati pojedinacno. To je princip ne samo pravde i pravicnosti, vec i princip demokratije. Ova odluka imala je i prakticne razloge. Razresenjem svih sudija pravosudje u Istocnoj Nemackoj ostalo bi bez ijednog sudije, a sudije iz Zapadne Nemacke koje ne poznaju dovoljno zivot i okruzenje u Istocnoj Nemackoj bez pomoci ne bi mogle uspesno da vrse tu funkciju.
Na prvoj skupstini posle ujedinjenja dve Nemacke takodje je doneta odluka da se pitanje sudija iz Istocne Nemacke resava tako sto ce se pojedinacno, od slucaja do slucaja, za svakog sudiju posebno, donositi odluka, hoce li ili ne u novoj ujedinjenoj Nemackoj vrsiti sudijsku funkciju.
Nakon ujedinjenja dve Nemacke, da se ne bi dogodilo da pravosudje ostane bez ijednog sudije, jer je sudijama isticao mandat na koji su izabrani za sudije, donet je zakon o sudijama kojim je produzen mandat svim sudijama do okoncanja pojedinacne provere svakog sudije. Cilj ove odluke bio je da se kod stanovnistva stekne poverenje u pravosudje.
Ugovorom o ujedinjenju dve Nemacke postavljen je princip da se pravni sistem iz Zapadne Nemacke prenosi na Istocnu Nemacku, da se pojedinacna provera sudija sprovodi u Istocnoj Nemackoj i da su za to nadlezne skupstine pokrajina. Utvrdjeni su samo osnovni principi koji ce biti smernica za sprovodjenje pojedinacne provere sudija iz Istocne Nemacke.
Obrazovani su odbori za izbore i postavljenja sudija i tuzilaca. U svakom odboru je bilo po 6 clanova koje delegira odgovarajuca skupstina, i po 4 clana koje sudije same biraju iz svojih redova.
Odbori su u svom radu koristili podatke, informacije o radu svakog sudije koje su se nalazile u izvestajima, pisanom materijalu "Stazija" (sluzbe drzavne bezbednosti), zatim podatke iz licnih dosijea sudija koriscene za presude koje je svaki sudija donosio u svojoj karijeri kao i podatke kojima su odbori raspolagali na osnovu dojava gradjana. Sav taj materijal, podaci o sudijama, prikupljani su sa ciljem da se dobije odgovor na pitanje da li se konkretna osoba moze iskoristiti u pravnoj drzavi u kojoj se garantuje nezavisno sudstvo, da li konkretan kandidat za sudiju moze da radi u ovom okruzenju kao sudija, da li je prihvatljiv u svom okruzenju u pravnoj drzavi, da li je dovoljno strucan i sposoban da obavlja taj posao.
Zauzeto je stanoviste da sudije ne mogu biti oni koji su potpisali pristupnicu o razumevanju (to su oni koji su dali pristanak da saradjuju sa drzavnom bezbednosti), oni koji su imali funkcije visokog nivoa u partijskoj organizaciji, oni koji su strcali, koji su se upadljivo angazovali i isticali u partijskim aktivnostima, oni koji su imali vise funkcija u partiji, kao i oni koji su imali partijske funkcije koje su ih diskvalifikovale za vrsenje sudijske funkcije.
Organizovana je jedna sluzba koja je proverila rad "Stazija", ozloglasene sluzbe drzavne bezbednosti, i o tome sacinila izvestaj. Ti izvestaji su korisceni prilikom donosenja odluka o izboru sudija iz Istocne Nemacke. Saradnja sudija sa "Stazijem" bila je obavezna, pa je nadlezni odbor za izbore i postavljenja sudija trebalo da utvrdi stepen saradnje sudija sa "Stazijem". Ako je sudija saradjivao onoliko koliko je morao, koliko je bio obavezan, nije dobijao negativne poene. Ako je saradnja bila intenzivna, ako je bila preko prosecne, ako je sudija koristio svoj status za saradnju sa "Stazijem", onda je njegovo ponasanje u proslosti bilo takvo da nije bio ponovo biran za sudiju.
Licni dosijei sudija su bili nekompletni, jer su prethodno predati svakom sudiji, pa su zato dopunjavani, kompletirani na osnovu informacija dobijenih u razgovoru sa svakim kandidatom za sudiju. Za razgovor svakom kandidatu odredjen je po jedan dan. Cilj razgovora je bio da se o kandidatu za sudiju stekne kompletna slika. Svaki kandidat je u razgovoru mogao da iznese svoje misljenje, svoj stav, da dâ odgovarajuce objasnjenje za odredjene postupke i odluke, podatke o uslovima i vremenu u kojem je odluka doneta, okolnosti u kojima se radilo i slicno.
Iz presuda koje su analizirane samo se delimicno, povrsno moglo videti koliko je sudija strucan i sposoban za obavljanje tog posla. Presude najcesce nisu imale nikakvo obrazlozenje, sve su bile iste, bez individualne crte sudije koji ih je donosio. Zato je razgovor sa kandidatom za sudiju bio prilika da se sazna licni odnos sudije prema desavanjima, o radu u proslosti i o vremenu u kojem je konkretna odluka doneta.
Za izbor kandidata za sudiju bilo je bitno da li je sudija strucan. To se delimicno moglo proveriti iz presuda, ali je preovladalo misljenje da ce potreban nivo strucnosti i sposobnosti sudija postici preko odgovarajucih kurseva i strucnog prakticnog rada.
Dojave gradjana o ponasanju i radu sudije bile su vazne, ali su tretirane vrlo kriticki i oprezno. Temeljito su proveravane i koriscene onoliko koliko su ostali podaci i cinjenice govorile o njihovoj verodostojnosti i objektivnosti, i onoliko koliko su bile putokaz koje cinjenice za konkretnog kandidata treba preispitati.
Ciljevi koji su zacrtani, zbog kojih su sve ove akcije preduzete, ostvareni su. To su pokazale analize rada sudija i ispitivanje javnog mnenja.

*

Nakon izbora 2000. godine kod nas je mnogo govoreno o reformi pravosudja, najavljivana je takva reforma koja ce pravosudje dovesti u azurno stanje, reforma koja ce povratiti gradjanima poverenje u pravni sistem i koja ce biti osnov pravne drzave. O tome je govoreno, a uradjeno vrlo malo.
Iz tekstova koje je Republika objavila: "Prava reforma pravosudja jos nije pocela" (broj 274-275), "Lustracija - da, ponizenje - ne" (broj 276-277), "Nezavisno sudstvo mnogima nije u interesu" (broj 270-271), jasno se vidi da koncept reforme pravosudja kod nas ne postoji.

Sonja Brkic
Predsednik Okruznog suda u Novom Sadu

Pravosudje: Zasto tuzioci ne tuze, a sudije ne sude? «

» Preispitivanja: Isti znak nasilja