Preispitivanja

Isti znak nasilja

Posle 22 godine, u Narodnom pozoristu u Beogradu, Karamazovi opet na tapetu. U ciklusu "Sudbine i savesti" o nasilju nad umetnickim delom kao o zlocinu protiv covecnosti

"Zelimo da skinemo misteriju - sta se desilo, kakvi smo izasli iz toga. Za nas je to onda bila rasomonijada i jedna velika borba. Bili smo mladi glumci, prvoborci! Borili smo se za predstavu. Mislim da ova ekipa to radi i dan-danas..."
Tako je, secanjem glumice Ognjanke Ognjanovic, poceo 22. marta razgovor u ciklusu "Sudbine i savesti" u Narodnom pozoristu u Beogradu o nasilnom skidanju sa repertoara predstave Karamazovi prema tekstu Dusana Jovanovica, marta 1980. Razgovor je organizovan u saradnji sa Republikom koja je pokrenula preispitivanje represije, uspona i padova slobode umetnickog stvaralastva u nasoj novijoj istoriji.
Karamazove je, posle poslednje generalne probe, "odlozio" Programski savet pozorista. Tacnije - spoljni clanovi ovog tela, preglasavanjem, "u ime baze", "sire drustvene zajednice" ili nekog slicnog "argumenta" koji se nadmeno postavljao kao "drustveni interes". Po zakonu, nisu imali pravo na to, po ovlascenjima, sve im je bilo dopusteno. Tako je i moglo da se dogodi da jedno delo, artikulisano jezikom umetnosti, pravde i slobode, dozivi jos goru sudbinu nego Kad su cvetale tikve, prema romanu Dragoslava Mihailovica, deceniju pre, u Jugoslovenskom dramskom pozoristu. Tikve je publika sest puta videla, a Karamazove nijednom (ne racunajuci onih nekoliko stotina prisutnih generalnoj probi).
Sta se tacno dogadjalo, kako su i zasto Karamazovi, u reziji Nikole Jevtica, nestali sa repertoara pre nego sto su tu bili i uvrsteni? Ima cinjenica koje, u vezi s tim, do danas nisu razjasnjene. Mnogi akteri, na obe strane pozorisne rampe, silom fizickog postojanja, vise ne mogu da svedoce. Govore zivi.
U secanju Ognjanke Ognjanovic "iz kuce je stigla dojava da se na sceni Narodnog pozorista nesto desava": "Jos na poslednjim probama pricalo se da ce nam zabraniti predstavu. Mora se znati da u Narodnom pozoristu nijedna predstava nije skinuta posto je izasla premijera. Mozda je neko kasnije rekao: Aha, ovde ima nesto opasno, kao sto se u drugim kucama desilo sa Golubnjacom ili Tikvama. Ovde je predstava uvek ubijana pre izlaska pred publiku... Kako sam posumnjala? Poslednje, generalne probe su obicno otvorene. Ovog puta receno je da mogu samo nasi ljudi da gledaju. Ceo Beograd se okupio oko glumackog i glavnog ulaza, a ne dozvoljava im se da udju... I ja, mlada, buntovna, viknem nasred kluba: Ko brani mojim roditeljima, Mijacu, Serbedziji - njih sam videla - da gledaju generalnu probu?! Upravnik me uhvati za ruku, izvede u hodnik: Sta radite vi ovde? Znate li sta se desava? Sta se desava, pitam..."
Usli su gotovo svi koji su hteli... da bi nas, dodaje Ognjanka Ognjanovic, posle probe, nabili u probnu salu i prva recenica predsednika Programskog saveta koji ulazi, sa lulom u zubima, bila je: "Deco, sjajna vam je predstava, ali, nazalost, ne moze da ide!" E, tek posle usledila je sednica Saveta...
Nepuna tri meseca kasnije na Sterijinom pozorju u Novom Sadu ucestvovali su Karamazovi Kamernog teatra 55 iz Sarajeva, u reziji Zvoneta Sedlbauera. Kao sto je bilo uobicajeno u to vreme, predstave sa Pozorja su, na proputovanju, igrane i u Beogradu, odnosno Zemunu (Scena Narodnog pozorista). U secanju Ognjanke Ognjanovic ostale su reci zamenika upravnika: "Narodno pozoriste ne moze da dozvoli da komad, koji je kod nas skinut, sada gostuje na nasoj sceni". Dodaje kako su ona i Predrag Ejdus pitali - hoce li se Narodno pozoriste suprotstaviti CK BiH. I onda je Sasa Gligorijevic, tada glavni covek u Komitetu, rekao: "Pa sta je s tim Karamazovima, skinite vise tu tabu-temu, raspravite je..." Navodno, nasa predstava nije zabranjena, samo je odlozena, i tako smo nas dvoje uspeli da ih ubedimo da se igra bar sarajevska, dodaje Ognjanka. Svoju predstavu, medjutim, u Narodnom pozoristu nisu mogli da obnove, posto uskoro vise nije bilo glumice Nede Spasojevic.

"Pravno" opravdanje

Uz primedbu da je i ovakav razgovor trebalo da se odrzi mnogo ranije Petar Banicevic, jedan od aktera predstave, ispricao je prisutnima njen size, komentarisuci: "Nasa predstava apsolutno nije favorizovala Informbiro, ni osudjivala Goli otok i nije bilo razloga za zabranu. Radilo se o porodici, o ljudima koji stradaju, o procesu stradanja, ne mnogo naznaceno gde, na kom mestu, sto je za pozoriste dobro... I - nije islo u politikantstvo. E sad, mi smo imali prosireni Programski savet, bilo je ljudi iz raznih preduzeca, ustanova i njih jedanaest je doslo na taj sastanak gde je trebalo da clanovi naseg pozorista glasaju (programski saveti, u to vreme, nisu imali pravo odlucivanja, njihova uloga je bila savetodavna - Sl. V.). Mislim da je tada napravljen veliki skok, dosta velika prevara, a pozoriste, nasa pravna sluzba, nije reagovalo i tako su glasali i preglasali oni iz sireg sastava. Posle su me ljudi pitali zasto smo to dopustili. A ja sam naseg pravnika to isto pitao. Odgovorio mi je: Ja sam na trenutak izasao..."
Kao sto cesto i nimalo neobicno biva u pozorisnom svetu, kafanski i kuloarski razgovori dobijaju takav zamah da se ponekad cak izdignu na nivo opsteg misljenja. Prevagnu, pri prosudjivanju, u secanju, ispada da su bili presudni. U tom smislu se Banicevic prvi u ovom dvosatnom razgovoru u izvesnom smislu "udaljio od teme": "Tu istu predstavu neki pozorisni ljudi koji su pripremali tada svoju predstavu u Zagrebu1, neke vise medijske licnosti, poceli su usrdno da ogovaraju. Jedan glumac, vrlo poznat, otisao je u 'Maderu' (na to je reditelj beogradskih Karamazovih Nikola Jevtic dobacio: 'On se zove Rade Serbedzija') i pricao da nasa ne valja nista. Da bi posle njihova dosla, po meni papirnata, gde nisi imao nikakve kriticnosti... tu je zrtva, tu je dzelat, potpuno isti. A mnogi od njih su vec govorili da je njima bilo na vrh glave tih pitanja, tako da je rukovodilac Studentskog kulturnog centra (gde su se u Beogradu igrali Karamazovi KPGT, Milorad Vucelic - Sl. V.) jednom napisao: 'Dosta mi je te fantomske predstave'. Jedna gospodja koja je posle otvorila neko demokratsko pozoriste (opet dobacuje Nikola Jevtic: 'Borka Pavicevic'2) rekla je da je ta (nasa) predstava losa... I vi onda vidite kolika je ta prljavstina od vasih kolega, od vaseg zanata, koji vam podmecu nogu na takav nacin, na jednu represivnost koju smo mi tesko podneli... Mi znamo kakva je bila politika, predstavu smo odlozili mi, ali, malo je bilo kolega koji nisu igrali u predstavi, a koji su dosli na taj sastanak da nas brane. Cudni su bili ti strahovi, neopravdani, koji su doneli losu atmosferu. Mada mi koji smo bili tamo, bili smo hrabri i mislim da je to ostavilo i dosta dobroga traga. Mislim da je mnogo bitnije ono sto kaze poslovica 'ne pada sneg da pokrije breg...' nego govoriti o ljudima koji su imali stav da se zabrani predstava. Ne hrabrost, kukavicluk koji nas okruzuje mnoge stvari je upropastio...
Kada je umro veliki pisac Crnjanski, govorio sam deo iz Lamenta nad Beogradom i u povratku s groblja kaze mi Nikola Milosevic: 'Jeste li videli koliko je malo sveta bilo. To su strahovi. Niko im nista ne bi uradio, ali, kao sto mi je jedan italijanski sociolog rekao - Jugosloveni imaju hrabrosti, ali nemaju gradjanske hrabrosti. Rat traje nekoliko godina, gradjanski zivot traje vekovima...'" U tom kontekstu Banicevic je video i stanje koje je zavladalo u vezi sa odlaganjem Karamazovih: ljudi se sakriju u misju rupu, a kad se podignu, moze biti kasno. Paradigmaticno, nije to nikakva proslost za nama, nismo u idealnoj situaciji ni sada i tako nesto moze svakog trenutka ponovo da nam se desi.
Moderator razgovora Irena Kresic prepoznala je u njegovim recima jedan od mogucih odgovora na odnos vlasti i umetnika, kulture u celini.

Nadovezujuci se, glumac Predrag Ejdus je ispricao kako se sudbina predstave nadovezala na njegovu - "u smislu poimanja sveta u kojem zivim": "Mozda sam gajio iluzije da zivim u komunistickom, socijalistickom vremenu koje ima ambicije da ostvaruje reforme. Ukratko, bio sam clan Partije. Moram da priznam, radeci na ovom komadu, a posto se stalno govorilo o reformama i prevazilazenju ideoloskih predrasuda, verovao sam da cinimo pionirski poduhvat. Ohrabrenje sam video u prethodnim dostignucima knjizevnosti, filma... Nismo mnogo znali, ali smo mi, glumci, izuzetno poverovali tom komadu i napravili smo, ubedjen sam, mozda jednu od najboljih predstava u kojima sam igrao ili ih gledao... Naivno smo verovali da smo u prelomnoj fazi, kada ce istina, ili delovi te istine prodreti kroz teatar, verovali smo da jednom uzbudljivom predstavom menjamo svet. Naravno, danas znam da su sve to bile umetnicke tlapnje, kojima cemo vecno biti ucesnici, svedoci i zrtve. Ali, onda je sve to u nama izazivalo veliko uzbudjenje. Velimir Lukic je shvatio da to ne moze da ignorise i uprkos zabrani koja je vec bila nagovestena odlucio je da pusti publiku u salu. Prakticno, nasa generalna proba bila je premijera".

Kao bumerang

Posle probe-predstave (po Ejdusovoj proceni bilo je 500-600 ljudi, smestenih uokolo na sceni, koju je od sale delila gvozdena zavesa) mnogi su tvrdili da je posle Tikava ovo bio prvi ozbiljniji prodor u tkivo represije sistema u kojem smo ziveli. "Mi, mladji, shvatili smo tada da je to prava tema o kojoj moramo govoriti da bismo pokrenuli drustvo, da bismo doprineli demokratizaciji u sferi slobodnog misljenja...
Paradoksalno, aprila 1980. godine, mesec dana pre Titove smrti, kad se nije znalo ko ce preuzeti vlast, u slobodarskom Beogradu, bio je otvoren grad - imajuci u vidu sve politicke faktore od Slovenije do Makedonije, desilo se da garnitura Gradskog komiteta, posebno oni koji su bili zaduzeni za kulturu, utvrdi da tu predstavu treba zabraniti! Da li svojom inicijativom ili znakom odozgo, ne znam. Zasto? Bilo je zabrana i pre toga, ali sve su one na neki nacin bile bumerang. I, odlucili su perfidno da mi sami ukinemo predstavu. Dakle, ne administrativnom odlukom. Prvi put se desilo da kompletno pozoriste, na celu sa upravnikom, koji je bio deo establismenta, brani svoje delo. Velimir Lukic je briljantno branio ovaj komad, u svakom pogledu. Branili smo ga svi, koliko smo mogli."
I Ejdus je navodio primere "mrtvih dusa", spoljnih clanova Programskog saveta, koji su prisiljavani da dodju na sednicu, a da cestito i ne shvataju cemu i zasto treba da se usprotive, kao i surevnjivosti koja je u to vreme vladala od strane KPGT (koji je cetiri meseca pre Narodnog pozorista poceo probe Karamazovih, pa ih obustavio, da bi u jesen trijumfalno izasao sa izmenjenim tezistem komada)...
"Predstava je govorila o stravicnim posledicama zabrane politickog misljenja, o onome sto se desava u jednom narodu generacijama, kada se sputava politicko misljenje. Bila je to kataklizmicna vizija onoga sto sledi posle burnih dogadjaja i koja se cena placa. O tome smo hteli da govorimo, ali su nam zabranili. Srecom, ljudi u Narodnom pozoristu nisu hteli da igraju tuzne uloge mucenika, zrtava tih oligarhija, nisu na to pristajali.
To drustvo mrtvih pesnika3, ti pesnicki "genseci" verovali su da cemo nasesti na njihove ujdurme i prekinuti razgovor duboko potreseni", rekao je, izmedju ostalog, reditelj Nikola Jevtic.
Ispricao je i jedan detalj iz glumacke garderobe - publika je vec ulazila, a iza kulisa se jos suskalo da ce predstava biti zabranjena. "Da li da oblacim kostim?" pitala je u jednom trenutku Neda Spasojevic... Razgovor o predstavi koja nije zvanicno postojala on je uporedio sa parastosom, pa makar i posle dve decenije.
Sada direktor Drame Narodnog pozorista u Beogradu, dramaturg Slavko Milanovic je, u vreme sarajevskih Karamazovih, radio u tamosnjem Kamernom teatru 55. Kako je tamo predstava stigla na repertoar? "Ne mogu reci da sam imao gradjansku hrabrost. Vise je to bila mladalacka hrabrost. Imao sam izuzetnu priliku za mladog coveka, da sam odlucim o repertoaru, za mnom je vec bila jedna zabranjena radio-drama i jedna televizijska... Od reditelja Zvoneta Sedlbauera i dramaturga Marka Slodnjaka iz Slovenije saznao sam za Jovanovicev tekst. U Celju je Mile Korun vec radio predstavu, spremala se u Beogradu i kad su poceli skandali, probe smo, u poslednjoj fazi, pocinjali - citanjem novina! Zanimalo nas je sta se desava u Beogradu. Jer, mi smo takva iskustva vec imali u Sarajevu, koje je tezilo onome sto je Beograd za nas bio: slobodan grad.
Dolazila je televizija, Dzevad Sabljakovic, svakog je zanimalo sta mi to radimo... Prosli smo sve procedure koje ste i vi prosli. Najpre je glumac Miralem Zupcevic vratio ulogu, smatrajuci da vredjamo svetle tradicije... A onda sam ja bio pozvan na razgovor u Gradski komitet, kod Sajrudina Musabegovica, koga sam dotle znao samo kao urednika u casopisu Odjek. Ceo sat nismo progovorili o predstavi, pitao me je da li poznajem Lubardu, Djoga... Posle desetak dana jos jedan glumac je vratio ulogu, zasedao je prosireni Pozorisni savet... svi su nas zainteresovano pratili, a mi smo se osecali hrabri. Stigli smo na Pozorje, ali, zanimljivo je da prvi put sada cujem da smo u Zemunu igrali samo zahvaljujuci glumcima Narodnog pozorista".
Po Milanovicevom misljenju, Kamernom teatru je bilo dozvoljeno da igra Karamazove bez ikakvih "strihova", kako bi se "dokazalo da Bosna i Hercegovina nije tamni vilajet, nego liberalnija, slobodnija, otkako je nova garnitura na vlasti" (Branko Mikulic, Hrvoje Istuk...). Kasnije se pokazalo, dodao je Milanovic, da su stimulisali bezazlene dogadjaje, kako bi popravili imidz. "Pozoriste je institucija koja interesuje politicki establisment, na nama se vezbaju i na nama pokazuju sta se, u stvari, desava."

Uvek - zlocin

Urednik Republike Nebojsa Popov podsetio je, najpre, na cinjenice da svaka vlast, a narocito nedemokratska, nastoji da bude apsolutna, totalna. Stalo joj je, takodje, da podanici budu sto poslusniji, sto vise uplaseni, da ne budu slobodni gradjani. Od pocetaka pozorista, medjutim, u njemu se traga za motivacijom ponasanja pojedinaca prema razlicitim vrednostima i prema raznim autoritetima: nadzemnim, podzemnim, pa i vlastima. To je u jezgru tragedije, kroz istoriju pozorista. Tako se i u nasem pozoristu dogodilo da postoje osobe, talentovane i gradjanski hrabre i mastovite, koje tu personalisticku komponentu koja sadrzi i potencijal slobode, razvijaju do dimenzija koje zabrinu vlast. Narocito je zabrinu u trenutku, kada se na sceni pojave uverljive licnosti, oblikovane velikom umetnickom snagom, koje prelaze ne samo rampu u pozorisnoj dvorani, nego prelaze rampu i prema drustvu. Stvar postaje dramaticna kada se u predstavama otvara pitanje o motivaciji ljudi da muce druge, da primenjuju torture prema uhapsenima, da cine - zlocin protiv covecnosti". To pogadja i jednu potrebu kod ljudi - u publici - da razmisljaju sta se, u stvari, i kako, dogodilo, i da time uklanjaju naslage iracionalnog straha. Dakle, vlast je u ovoj zemlji htela da spreci suocavanje gradjana koji su imali veze sa tim iskustvom, da onemoguci prociscavanje cula nad strasnom traumom koja traje veoma dugo.
Podsetivsi da je u Republici objavljena jedna ubedljiva analiza o posebnom obliku ketmana koji postoji u Jugoslaviji. Prilagodjavanja vlastima, obmanjivanja, samoobmanjivanja, podvaljivanja ima u svim nedemokratskim sistemima, ali nigde u zemljama realnog socijalizma nije bilo komponente ovdasnjih branitelja slobode: da se predstavljaju kao tolerantni ljudi, koji toboze brane autonomiju umetnosti i kulture.
"U Republici hocemo da nasoj javnosti ne samo skrenemo paznju na neprijatne dogadjaje iz proslosti. Hocemo da podsetimo gradjane na budjenje duha umetnicke slobode u trazenju umetnicke istine. Bitno je ono sto u odredjenim trenucima u kulturi, umetnosti, dozivi uzlet, otvori probleme ljudske prirode, karaktera, motivacije za ponasanje dzelata, ali i zrtve... Ne moze o sudbinskim situacijama da se govori bez konflikta."
Nije rec o "arheoloskom prekopavanju", na sta bi ova tema danas mogla da lici, upozorio je Nebojsa Popov. Upravo ovih godina, rekao je, suocavamo se takodje sa zlocinima i opet se mocni ljudi u masinerijama vlasti ponasaju kao i ranije - da se ne zna ko je odgovoran za zlocine, ko treba da odgovara za zlocine, da je bitno razjasnjavanje zlocina.
Nikola Jevtic je na ovo dodao da mladi stvaraoci danas oslobadjaju druge tabue, ne striktno politicke, i prave predstave koje podrivaju razne izvore zlocina, kao pozadinu slobode (rec je o trenutno aktuelnoj "dramaturgiji krvi i sperme"). Nebojsa Popov se, u izvesnom smislu, slozio s njim, podsecajuci da je sloboda ugrozena razlicitim totalitarnim ideologijama i da je zaobilazenje politike takodje jedna vrsta politike i ideologije.
Debatu je na neposredan povod, Karamazove, vratila glumica Nada Blam: "Predsedniku Saveta Sasi Markovicu smetalo je cak i ime jednog od glavnih likova, Svetozar! Ni to, po njima, nije bilo slucajno! Pitala sam se zasto, pokusala da tumacim. I nisam uspela. Jedino sto mi se nametalo, bilo je Sve to zar? Smesno. Ili, ako se secate, u sceni groba je bio sitan, beli tucani kamen - 'grozni reditelj hteo je da podmetne publici'... Pronalazili su niz stvari koje mi nismo ni primetili u tekstu. Za moju ulogu, devojku koja istovremeno odrzava vezu sa dva brata, rekli su kako nije dobro da se prikazuje publici. Sve je bilo lose - losi ljudi, lose namere, los tekst, a narocito je bilo lose kad jedan lik kaze 'ta vasa komunisticka demagogija...'. Vadili smo se da to izgovara negativac, ali, po njima, to uopste nije smelo da se izgovori".
Entuzijazma, mucne borbe i pitanja na koja nije dobila odgovor seca se i glumica Andjelka Ristic: "Htela sam da znam da li mi to zivimo u istoj zemlji, da li je ista Partija, ako jedan tekst na jednom mestu dobije nagradu, a na drugom ga zabrane. Mozda vec tada nismo ziveli u istoj zemlji?"
Irena Kresic je osnovnu temu, mehanizam zlocina, protumacila kao indukovano ubistvo, na sta se nadovezao nekadasnji dramaturg Narodnog pozorista Zarko Komanin: "Kako dzelat natera zrtvu da ga obozava?" Podsetio je da je Bata Stojkovic, saznavsi da je predstava skinuta sa repertoara, dao citulju u Politici, kao da je sahranjeno nesto veliko i lepo.
Ljubivoje Tadic, glumac, upravnik Narodnog pozorista, govorio je o pozoristu kao oazi slobode u zemljama totalitarnih sistema, ali sa vecom gradjanskom tradicijom. Naveo je primer Krakova u kojem se gledaliste javno, muklim cutanjem, podsmehnulo glumackom prvaku koji je saradjivao sa vlastima. "Mi nismo imali prilike da pokazemo svest gradjana u pozoristu", rekao je Tadic.
Pitanja gledalaca te veceri malo su se ticala samog zlocina nad predstavom.
O akterima zabrane Predrag Ejdus je rekao: "Najstrasnija kazna za te ljude je sto su postali NN. Svi koji smo stvarali, preziveli smo, egzekutori su otisli na stratiste".

Slavica Vuckovic

1 Predstava KPGT u reziji Ljubise Ristica.
2 Borka Pavicevic je, inace, bila jedan od clanova zirija zagrebackog magazina Start koji je Karamazovima, ravnopravno sa Slikama zalosnih dozivljaja Deane Leskovar, dao nagradu "Gavela".
3 Fraza se odnosi na pesnike, clanove tadasnjeg GK SK, izmedju ostalih Djoku Sojicica, Boru Radovica...

Pravosudje: Reforma pravosudja u Nemackoj

Preispitivanja: Tragom vrednosti zivota

 


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar