Preispitivanja

Tragom vrednosti zivota

Sta je sa nama koji nismo ucestvovali u zlocinima? Da li postojimo uopste ili nas je neko izmislio, kao sto je izmislio i masovne grobnice?

NVO kuvari

U Novom Sadu me je stid od primedbe sa kraja teksta iz proslog broja, za Srebrenicu i Vukovar. Stid je rec koju veceras, posle jedanaest gradova, prvi put cujemo, od nekadasnjeg predsednika SSRNJ Dejanovica koji je iskreno i uverljivo evocirao svoje emocije pred prizorima razorenog Vukovara. Stid zbog strahota koje jedan covek moze da ucini drugom coveku. Neko sa kim disem isti vazduh je ubijao decu, meni je to dovoljan razlog da se postidim sto sam covek. Jos strasnije je ako smo odrastali u istom gradu, govorimo istim jezikom, dobro se razumemo, ako smo vaspitavani u duhu istih vrednosti i mozemo bez mnogo uvoda i objasnjavanja da razgovaramo o najtananijim rukavcima svojih zivota, htenja, nadanja i verovanja.
Jedan momak govori kako je pokusao da se ukljuci na neku sarajevsku mailing listu i da su ga, cim su provalili odakle je, ostali clanovi isutirali etiketama tipa "cetnik" i sl. Kaze da razume kako se osecaju ljudi koji su tri godine ubijani granatama i gladju, ali ne misli da je on taj koji treba da se pravda. Besmisleno je da se covek izvinjava za nesto sto nije uradio, kao i to sto vlast odbija da nam odveze ruke. Stariji gospodin iz jedne novosadske NVO se seca kako je pre nekoliko godina imao priliku da cuje Jelicu Minic, tada samo ispred Evropskog pokreta i jedne grupe Srba koji su se protivili ratu, kako se izvinjava za srpske zlocine. Izvinjenje je politicki gest koji jedino treba i mora da dodje sa strane sa koje je indukovan fasizam, iz centara iz kojih su planirani zlocini - od vlasti, i to upravo one koja je preuzela mandat da raskine sa genocidnim rezimom Slobodana Milosevica i njegovim posledicama. Medjutim, kad vec govorim da drzava mora da pokrene rasvetljavanje zlocina i odgovornosti, a ne da se sa tom pricom po Srbiji potucaju putujuci cirkusi, zasto mi je onda tako gadno kada kragujevacki G17 plus u sminkerskom kafe-bioskopu govori o Srebrenici? Zato sto me je stid da slusam kako neko govori o ljudskoj patnji iz bilo kojeg drugog razloga osim radi istine. Ali, kako sam drugacije zamisljao? Da li je realno ocekivati da bilo koja vlast progovori nekim drugim recima osim mrtvorodjenim? Na kraju krajeva, zar odgovornost za razumevanje okruglih cifara nije na onima koji ih slusaju? Kad se sada vratim na vece u Kragujevcu priznajem da mi se cini ispravnim.
Ali je ujedno i jako gadno.
Nebojsa Popov pita kako je bilo moguce da u "srpskoj Atini" na izborima pobedi Seselj, a u antifasistickom Beogradu SPO i SRS? Milosevic nije pao sa neba. Popov govori o kontinuitetu nasilja na ovim prostorima. O zatvaranju Roze Sandora i Miroslava Mandica pocetkom sedamdesetih godina u Novom Sadu. Tisina i okretanje preko ramena u jednom delu sale, medju starim NVO aktivistima. Jeste li se nekada pitali kud se dedose sa politicke scene bivsi "autonomasi"? I odakle, zapravo, dolazi cudan fenomen da se toliki poznati borci protiv Milosevica sa nevladine scene odjednom tako ostrve na namestenja predsednickih savetnika i ministarskih pomocnika? Kao da su oduvek sedeli u njima.
Nemam pojma, bio sam suvise mali.

Danski kraljevski voz

Ako ste mislili da razumete svoj maternji jezik sintagma iz podnaslova ce vas bar malo razuveriti - u Cacku se tako kaze za dnevni voz za Kraljevo. Radi se, naravno, o nadaleko cuvenom i priznatom bogatstvu srbskog jezika, u kojem se denotacija i konotacija jednog pojma, u zanosu pesnicke (misli se na poeziju, ne na pesnicenje) razbarusenosti cesto razlete u potpuno suprotnim pravcima. Na primer, siptarski ciganin se koristi kada se govori o najgladnijem i u svakom mogucem smislu najugrozenijem sloju gradjana Srbije, a zapravo znaci isto sto i masovni ubica ili djavo licno. Cetrnaestog marta Verica i ja stizemo u Kraljevo, grad u koji su se slile sve one izbeglice sa Kosova kojima je Miloseviceva policija u leto '99. godine zaprecila ulaz u Cacak, Rasku i jos neke slobodne i neslobodne gradove Srbije.
U Kraljevu ponovo razgovaramo o sudjenju Milosevicu. Nas domacin Radovan Milicevic i jos nekoliko njegovih saradnika okupljenih oko kraljevackog Foruma NVO su za vreme NATO bombardovanja bili mobilisani za rat na Kosovu. Kazem kako se sudjenje ne odvija na nacin na koji smo ocekivali i da se lako moze desiti najgore: da krivac bude osudjen, ali da se zlocin ne razjasni i tako ostane sirok prostor za manipulacije. Radovan ne misli da je problem samo u nepripremljenim svedocima. Zasto se toliki Srbi raduju kada Milosevicu podje za rukom da zbuni svedoka kojem je pobijeno 16 clanova porodice? Da li ljude uopste zanima istina? Sicko, mladic ciju sam ispovest sa Kosova krajem 1999. godine procitao u kraljevackom fanzinu Kontrapunkt, kaze da bi pet srpskih boraca sa Kosova svojim svedocenjima rasturili Milosevicevu pricu, a ima ih sigurno koji bi govorili. Tribunal se, medjutim, bavi vezom izmedju Memoranduma i genocida. Jedan momak dodaje da njegov otac i brat misle kako oni bolje znaju sta se desavalo na Kosovu nego on koji je bio u ratu.
Forum NVO nedavno je zavrsio kampanju kojom je pokusao da utice na odnos lokalnog stanovnistva prema izbeglicama. Makar da umesto Siptari pocne da se koristi rec sugradjani. S druge strane, lokalni funkcioner Nove Srbije je svojom formulacijom problema demonstrirao zapanjujucu doslednost idejama i nacinima politicke borbe Velimira Ilica: "Oni (izbeglice, prim. prev.) piju nasu (ciju?) vodu". Krug fasizacije Kraljeva zatvara neizbezna crkva (list Zicki blagovesnik), koja na pocetku 21. veka isteruje djavole olicene u nevladinim organizacijama (ili, kako kazu, otvorenom drustvu; konotacije su, verujem, jasne). Verica kaze da nikada u Srbiji nije bilo ovoliko ljudi bez krova nad glavom, a gradilo se toliko crkava. Veljina zaduzbina u Cacku ce imati zvonik visok preko trideset metara.
Radovan i njegovi prijatelji su 5. oktobra bili u Beogradu. Danas su iznevereni. Partijska drzava je ostala netaknuta, u gradjane se ponovo uvuklo tupo verovanje da ce se sve nekako srediti samo od sebe, ili ce srediti neko drugi, a najbolje - Velja Ilic. Sicko kaze da Kraljevcani vole Velimira jer je gazda. Znacenje? Gazda kod koga radi jedan od momaka iz Foruma ima obicaj da kaze: "U ovu butiku name politike!"
Jedan deda koji je svasta prevalio preko glave kaze da se ipak desila vazna promena - sada mozemo slobodno da se okupljamo i govorimo bez straha od policije.
Meni je vaznije to sto zelimo da se okupljamo i govorimo.
Napustamo Kraljevo sa zeljom da uskoro nastavimo razgovor.

Juce su uhapsili Perisica

Kako smo stigli do Nisa, to vise stvarno nije za pricu. Sesnaesti mart, gost Mirko Djordjevic.
Mirko se pita kako nam se desilo da istoriju ucimo iz mitova. Malo kasnije, sam daje jednu verziju odgovora - lakse je pevati uz gusle "Sve je cisto i cestito bilo / I milome bogu pristupacno", nego se suociti sa cinjenicama. Umesto da bude nosilac kritickog misljenja, srpska elita (ili bar ono sto se tako zvalo) huskala je na verovanje u mitove. Pozivajuci se povazdan na istoriju, Srbi su, kaze Djordjevic, "izasli iz istorije". Smenom Milosevicevog rezima ponovo smo pokrenuli vreme. Sada je vazno da izadjemo iz mitova, suocimo se sa cinjenicama i napokon odrastemo. Utvrdjivanje krivice moze da saceka dok ne dodje na dnevni red sudjenja, ali pitanje odgovornosti mora da se postavi odmah.
Verica misli da je izostanak drzavne akcije na utvrdjivanju odgovornosti postao alibi za citavo drustvo, gradjane, nevladine organizacije, medije, da takodje ne preduzima nista. Na drzavnoj televiziji je stidljivo prikazan "Krik iz groba", pocelo je iskopavanje masovnih grobnica po Srbiji, a onda je odjednom sve stalo. Narod cija su se Akademija i Crkva odrekle temeljnih vrednosti i potrcale u zagrljaj goloj vlasti, da li ima smisla taj narod pozivati na odgovornost? Ako drzava ne preduzima nista zato sto u Srbiji i dalje zajedno zive dzelati i zrtve, lopovi i opljackani, sta se to onda nas tice?
Univerzitetski profesor iz Nisa poredi cuvanje nacionalnog identiteta u Srbiji sa sirokim tracnicama kod brace Rusa. Onemoguciti da bilo sta udje ili izadje bez kontrole. U jezicima civilizovanih naroda takvo cuvanje se zove izolacija. Na srpskom, izolacija je ona plastika oko strujnog kabla, da te ne ubije struja. Struja je mrtvacka glava sa dve ukrstene koske, i ne treba joj prilaziti.
Decko koji sedi iza mene se javio da kaze da ga je ponovo strah. Juce su uhapsili Perisica. Nekakva vojna UDBA, kojoj se ni ime tacno ne zna, uhapsila je potpredsednika Vlade jer je odavao vojne tajne. Da li ce ljudi ponovo nestajati usred bela dana, na ulicama, iz vozova? Nece, naravno. Usled nedostatka novca i jacanja uticaja stranog faktora.
Da li je uopste potrebno da ljudi nestaju ako je strah vec tu?
Na povratku ne uspevamo da nadjemo restoran u kojem moze da se vecera. Sve moguce kafane uz put su zatvorene zbog svadbi. Tresti "Mars na Drinu". Ne, nije ispracaj u vojsku, vidim mladu kako se smara u cosku. Nije njen dan.
Mirko Djordjevic kaze da ovo sto radimo ima smisla. Trenutno mozda ne izgleda tako, ali ima. Zapadna civilizacija povremeno dovodi u pitanje sopstvene vrednosti, sto je cini jacom, dok na istoku ta stvar ide malo sporije. Mislim da razumem.
Kada kazes "Freebird", to prosto zvuci kao dva drndava bluz akorda, da si veliki kao planina, ili medved, da letis prema jugu, prema kuci, ili negde gde je toplo kao kod kuce, da letis tamo i nikad se ne zaustavis. A kada kazes "Slobodna ptica", to onda ne zvuci ni na sta, i kad budes shvatio gde je razlika, zateci ces sebe kako galamis: "Polecela dva vrana gavrana" i pitas se kada si tacno postao onakav: pijan, nostalgican, zatvoren u sebe.

Zavesa

Dvadeset prvi mart. Dupke puna sala gornjemilanovacke Moderne galerije, bar 150 dusa. Branka iz G17 plus iz Gornjeg Milanovca kaze kako je dobra posecenost kulturnih desavanja u gradu pokazatelj da je GM nekada bio varos.
Verica krece razgovor od pocetka, od 5. oktobra 2000. godine. Sta smo ocekivali? Veliki broj Milanovcana je bio i 4. oktobra na Tamnavi? Zasto su rizikovali zivote? Zvanicnici DOS-a i njihove prikljucne NVO su zakucali sat na poslovici da se onog 24. septembra "glasalo protiv, a ne za", i ni makac dalje. Povremeno proture pricu da je DOS-Kostunica srusio Milosevica, ali jos uvek tu i tamo dobiju po prstima. Pokusavace dok potpuno ne zaboravimo, a onda jednog dana: "Ali, drugovi, odakle vam uopste to da Slobodan Milosevic vise nije predsednik SRJ i Vrhovni komandant Oruzanih snaga?" Nece, naravno. Strani faktor.
Gradovi kao sto je Gornji Milanovac, u kojima 1996. godine koalicija Zajedno nije osvojila lokalnu vlast, zaista su imali srece. Verica prica koliko su se nasi prvoborci u Cacku osilili u drugom mandatu. Postaje nepodnosljivo.
Novinar lokalnog lista vidi problem srpske kulture u "sukobu nacionalnog i etickog pitanja". Naravno da nacionalno i eticko nisu na "ili-ili", medjutim, kako naci pravu meru nacionalnog posle deset godina pod Milosevicem, i godinu i po pod Kostunicom?
A mera licnog? Jedna Milanovcanka smatra da pojam individualne odgovornosti u srpskoj kulturi ne postoji. Postoji samo kolektivna neodgovornost.
Covek koji ce kasnije reci da se ponosi svojim nacionalizmom i ucescem u bosanskom ratu kaze da je proslog leta dosao iz Milanovca u Cacak kada je cuo da cemo prikazivati film o pokolju u Srebrenici. Pocinje pricu kako postoje i neutralni filmovi o Srebrenici, i pita zasto ne prikazujemo filmove o... znate vec. Kada sam pokusao da mu objasnim sta ja mislim o tome, uzvratio mi je cinjenicama po kojima cu, nazalost, ovo vece u Milanovcu pamtiti do kraja zivota.
Cesto sam imao priliku da slusam kako ubice i ratni profiteri pokusavaju da opravdaju zlocin ili prikriju tragove. Medjutim, ovaj covek, koji je onomad krenuo u rat da brani srpski narod, sada tvrdi da su masakr u Srebrenici u leto 1995. godine, u besu osvete pocinile zene iz Bratunca, Srpkinje kojima je banda Nasera Orica prethodno pobila muzeve i sinove.

Pustite me da govorim!

Bilo je jos puno price u Milanovcu, razgovor se otegao do kasno. Verica je govorila o modernizaciji, onda se javio neki lik koji je dobro poceo sa tezom da Srbi nisu shvatili znacenje pada Berlinskog zida i da su se fiksirali na sirenje granica, a onda je poceo nesto da sere o komunistima koji su unistili tri stuba srpskog drustva: crkvu, porodicu i seljaka, i kako je bolje da se vratimo tradicionalnoj Srbiji nego toj modernoj koja je jako daleko... Ama, ne razume ni on, niti hoce da razume sta zaista znaci to sto govori, mada je razumeo kada su mu Branka i Verica rekle da u Srbiji nije unisteno samo selo nego i gradovi, i da cestit verujuci svet vise ne moze ni da udje u crkvu od srebroljubaca i fundamentalista...
Mene crkva nesto posebno ne zanima. Imam svoj odnos prema Bogu, sto je moja licna stvar. Mogu vam samo reci da o tome ne razmisljam preterano cesto. Dule kaze da sam u tim godinama. Sta god to znacilo, imam 26. Volim sve filmove Filipa de Broke sa Belmondom, a posebno "Coveka iz Rija". Oduvek sam prizeljkivao da mi se u zivotu desi takva avantura na drugom kraju sveta, neizvesna potraga za voljenom zenom, dijamantima. Traganje za vrednostima, da cu, mozda, novim iskustvom udahnuti novi zivot svim onim stvarima koje sam jednom davno cuo i razumeo: da laz boli, a iskrenost leci, da nema dobrog rata i loseg mira, da je ljudski zivot neprocenljiv, da je ljubav jaca od smrti. Zasto sve ovo pisem? Tragajuci za istinom i za ljudima kojima je istina vazna, koji nastoje da zivo kriticki misle i opiru se mitskom dozivanju smrti, stigao sam do Milanovca.
Tog 19. juna prosle godine, kada smo u Domu kulture u Cacku emitovali "Krik iz groba", covek iz Milanovca nije rekao ni rec. Ili se bar ja ne secam. Jedan drugi lik je ustao da govori, vidno pijan, i da se cenka oko broja zrtava. Kad krenu da se gadjaju okruglim ciframa smuci mi se zivot. Ljudi su poceli da ga ucutkuju. I ja sam mu sa bine nekoliko puta rekao da sedne. U jednom trenutku se samo okrenuo prema ostalima i u dubinu sale viknuo sto je jace mogao: "Pustite me da govorim!" I seo.
Kada su nam pre dve nedelje otkazali gostoprimstvo na Tehnickom fakultetu za film "Novo, novo vrijeme" i razgovor sa Stasom Zajovic i Linom Veljakom zbog pretnji kamenovanjem, pozvali smo Cacane da dodju u prostorije GPS-a da pokazemo da nismo zatvoren grad, "da se ne brukamo vise". Na razgovoru se pojavio i nas prijatelj od letos. Odgledao je film, postavio profesoru Veljaku nekoliko pitanja o situaciji u Hrvatskoj i o mogucnostima povratka izbeglica. Tako sam saznao da je i on izbegao iz Hrvatske. Ostao je do kraja, zahvalio se profesoru Veljaku, pozeleo mu srecu i otisao.
Srebrenicki pokolj bez prestanka traje vise od sest godina. Pobili su sve koje su stigli, ali niti je krivac kaznjen, niti je zlocin priznat, razjasnjen i osudjen. Zlikovci se i dalje osecaju sigurnije nego zrtve. Ubiti coveka je jos uvek legitimno kao i ici u bioskop. Od nas zavisi da li cemo naterati vlast da prekine agoniju. Mnogi su, pod zastavom nasih interesa, isli u rat da ostvare svoje: neko da krade, neko da ubija, pali, siluje... i to je uzasna istina koju moramo znati, razjasniti, razumeti ako hocemo dalje. Sta je sa nama koji nismo ucestvovali u zlocinima? Da li postojimo uopste ili nas je neko izmislio, kao sto je izmislio i masovne grobnice? Postoji dug i snazan kontinuitet misljenja, govora i razgovora o slobodi i pravdi na jeziku na kojem se tako dobro razumemo. U ovih petnaest gradova smo (ipak) culi ljude kako u svojim gradovima, prema svojem vaspitanju i po svojoj savesti govore o najvisim vrednostima modernog, otvorenog drustva. Sada kad je ponestalo novca i municije za rat, a strani faktor nije u stanju da donira mir, od nas zavisi da li cemo izabrati bezbednu laz ili neophodno suocavanje sa istinom, da li cemo ponovo pokrenuti svoje zivote. Sicko je u Kraljevu rekao da nas dvadesetak koji smo ostali na razgovoru zvucimo kao neki ocajnici koje niko na slusa. Raduje me sto smo na putu ipak upoznali dovoljno ocajnika, jer sebe bas tako vidim - kao nekoga ko vise nema sta da izgubi u borbi za zivot.

Ivan Zlatic

Preispitivanja: Isti znak nasilja «

» Sta citate: Vrednost - smisao zivota