Dogadjanja

Na slepom koloseku

Osamnaestog marta zeleznicari su stupili u strajk posto su propali pregovori sa Vladom o povecanju plata za osam odsto. U strajk se ukljucilo 28 000 od 32 000 zaposlenih. Radnici nisu bili zadovoljni Vladinom ponudom da se plate uvecaju za tri odsto i da poslovodstvo zeleznice doda jos toliko. Posle deset dana, tokom kojih su trajali nevidljivi pregovori sa ministarkom saobracaja, Samostalni sindikat (drzavni) prekinuo je strajk i prihvatio povecanje plata. Ali, niko tacno ne zna koliko je to povecanje: cetiri, cetiri i po ili pet odsto.
Pregovori Vlade i sindikata takodje su bili u nacionalnom stilu: mutavi i enigmaticni za gradjane koje je Vlada uvlacila od pocetka u spor sa zeleznicarima jer nije propustala da naglasi kako bi vece plate isle na ustrb poreskih obveznika.
U prici o strajku zeleznicara Vladi pripada posebno mesto. Premijer Djindjic je, uz podatke o zapustenosti zeleznice, optimisticki izjavio da strajk nece proizvesti posledice jer zeleznica ionako ne funkcionise. S tim se slozila i ministarka za saobracaj. Ali, ne lezi vraze, posle nekoliko dana poceli su vapaji iz Sartida, Petrohemije i Bora. Ispostavilo se da zeleznica prevozi i vredne sirovine. Sartid je morao da ugasi visoku pec i steta od toga iznosi milion dolara. Premijer je posle toga naucio nesto vise o zeleznici, valjda i ministarka.
Sindikati su overili svoje rivalstvo. Drzavni sindikat nacinio je odstupnicu. Onaj koji je najavljivao najvecu guzvu i generalni strajk prvi je sklopio primirje. Tesko je poverovati da se radi o pobedi razuma i sklonosti ka kompromisu. Bice pre da je rec o nastavku stare prakse po kojoj je drzavni sindikat poznat iz Milosevicevog vremena: biti uz drzavu, ulagivati se, predstaviti joj se kao bolji partner. I sindikat Nezavisnost ostao je u svojoj matrici - opozicionoj - i na odstojanju od drzave, tolikom da onemogucava pravi dijalog. Oba sindikata nemaju iskustvo saradnje i to se sada vidi jasnije nego ikada. Samostalni sindikat bio je sluskinja bivsem rezimu, a Nezavisnost se u vreme gradjanskih protesta i kasnije veoma trudila da ostane po strani od politickih tokova, partija i kljucnih subjekata koji su se borili za promenu rezima. To se danas reflektuje kao nemogucnost za uspostavljanje socijalnog dijaloga. Umesto toga imamo praksu zaskakanja, "ko ce koga" i "ko duze izdrzi".
Otuda su i nase neizvesnosti vece. One se ne ticu samo plata nego i drustvene klime koja je bremenita politickim nasledjem i nadolazecim nasiljem koje provociraju i prizeljkuju pojedine politicke stranke.

Olivija Rusovac

Dogadjanja: Vlada pada, sta sledi dalje? «

» Dogadjanja: Seksualno uznemiravanje