Prevod

Pravo gradjanstva ili aparthejd? *

Etjen Balibar

Pravna pitanja pokrenuta nacinom na koji su, jedna za drugom, razne vlade nameravale da rese status stranaca u Francuskoj, kao i drustvena pitanja koja postavljaju razliciti oblici politike imigracije i njihove posledice po javno mnenje, suocavaju nas s temeljnim problemom koji se tice republikanske gradjanskosti. * * (...)

Ozvanicenje »nacional-republikanizma«

Nije na stvari samo tvrditi da se polozaj imigranata u Francuskoj, bez obzira na njihov razlicit licni status i modalitete rada ili boravka, svodi na iskljucenost, odnosno da ona obuhvata sveukupnost aspekata tog polozaja. Medjutim, duga rasprava, prepuna dramaticnih epizoda - koja se vodila povodom otpravljanja "lica bez dokumenata" u zemlju porekla ili, pak, manje ili vise potpunog regulisanja njihovog statusa, izmedju projekta Debre (mart 1996) i povratka na snagu zakona Sevenman o "ulasku stranaca i njihovom boravku u Francuskoj" s jeseni 1998. godine, preko nasilnih procedura proterivanja carter avionima i strajkova gladju (Sent-Ambroaz, Sen-Bernar, Tampl de Batinjol u Parizu, ali i Kretej, Avr, Lil...), s reakcijama koje su one izazvale u Francuskoj i Alziru - sve ce to zasluzivati da se potpuno osvetle tri bitne cinjenice:
(1) Represivni i ponizavajuci metodi koji uzimaju maha u trenucima kada drzava misli da njen autoritet "ugrozavaju" oni ciji se boravak u Francuskoj izjednacava s organizovanom delinkvencijom predstavljaju vidljivu stranu jednog sirokog skupa postupaka oprecnih osnovnim pravima zapisanim u nasim ustavnim tekstovima, postupaka kojima su svi stranci koji se vode kao "imigranti" svakodnevno izlozeni;
(2) Smenjivanje levice i desnice na vlasti nema znacajnijih posledica po sadrzaj te politike, cija sustina ostaje nepromenjena, pa je cak i predmet brojnih rasprava o borbi protiv nesigurnosti i o odbrani nacionalnog interesa. U tom pogledu je vrlo indikativan nacin na koji je Zospenova vlada htela da silom nametne preuzimanje sustinskih dispozitiva iz zakona Paska i Debre, cije je ukidanje sama obecala u izbornoj kampanji, a protiv kojih je u poslednje vreme pokrenuta velika mobilizacija "levicarskog naroda". Utoliko pre sto je taj vladin poduhvat bio propracen intenzivnom produkcijom "reakcionarne retorike" (u smislu koji tom izrazu pridaje Albert Hirsman), ciji je cilj bio da stigmatizuje "moralnu (ili andjeosku) levicu" i njen "apstraktan zahtev za postovanjem ljudskih prava", a zapravo stranacke aktiviste cija je slabost bila u tome sto su, u svetlu prethodnih iskustava, poverovali da je vernost datim obecanjima bitan sastavni deo kredibilnosti politicara;
(3) Kontinuitet represivnog stanovista u nacinu utvrdjivanja statusa imigranata u Francuskoj - koji izrazava konvergenciju politicke klase i sluzi kao mesto na kojem se, u periodima "kohabitacije", usaglasavaju partije levice i desnice - odsad se legitimira osobenim diskursom. Taj diskurs organizovan je oko ideje da se nad republikanskom drzavom nadvija pretnja koja dopire istovremeno od ekonomskih sila "mondijalizacije", "kriminalnih" imigrantskih mreza, verskog ili kulturnog "komunitarizma", te najzad od kosmopolitskih intelektualaca i nevladinih organizacija koje se daju zavesti od strane "postnacionalne" ideologije.
Taj diskurs kristalizovao se, zacelo, u trenutku kada se predsednik vlade (L. Zospen), primoran da stvari uzme u svoje ruke posto je, u leto 1998. godine, strajk gladju "treceg kolektiva" lica bez dokumenata uzeo dramatican obrt, nije vise zadovoljavao da svoje odluke predstavlja kao "uravnotezavanje" krajnosti, vec je hteo da politicka pitanja "regularizacije zakona Sevenman" izdigne na visinu sukoba za ili protiv postovanja zakona i ugleda administracije, objedinjenih pod imenom pravne drzave. Od tog casa uspostavljena je veza sa "odbranom Republike", na koju se istovremeno poziva desnica (S. Paska) i levica (Z.-P. Sevenman), a koja - najuopstenije govoreci - ima u vidu pretnje iz inostranstva i agente koji za tudj racun navodno deluju protiv nacionalnog suvereniteta.
Upravo taj kompleks postupaka i diskursa nazivamo nacional-republikanizmom. Zapanjujuce je da on osvaja teren ne samo u politicko-literarnim krugovima ili, sto je jos ozbiljnije, u korporacijama kao sto su nastavnici, zaposleni u javnom transportu ili policiji, koji su neposredno pogodjeni fenomenima destrukcije drustva i krizom javnih sluzbi, nego i medju odgovornim ljudima na levici. Izgleda da se tom taboru, bar u pogledu stava prema imigraciji, prikljucio i sâm Lionel Zospen, isti onaj koji je, kao ministar nacionalnog obrazovanja 1989. godine, u doba "afere s islamskim maramama" u Kreju, odbijajuci da se protiv devojcica primene mere iskljucenja iz skole i na taj nacin uvede verska diskriminacija, skoro uspeo da osujeti manevar dramatizacije i mobilizacije nastavnickog korpusa u prilog odbrane "republikanskog laiciteta".
Moze se ukazati na vise oblasti u kojima se efekti republikanskog nacionalizma neposredno osecaju. To je slucaj, pre svega, s funkcionisanjem pravosudja, u kojem se, uprkos revoltima, uvrezila praksa dvostrukog kaznjavanja, koja se sastoji u tome da se krivicnim presudama koje pogadjaju osobe strane nacionalnosti pridodaju mere proterivanja ili zabrane ulaska na francusku teritoriju, bez obzira na zivotne ili porodicne veze (to jest, cim je rec o strancu, svakoj krivicnoj kazni dodaje se izgon). Dvostruko kaznjavanje narocito jasno razotkriva nacin na koji se, u perspektivi nacionalne bezbednosti, toboze "neotudjiva" osnovna prava prilagodjavaju s obzirom na nacionalnu pripadnost. Ono dovodi do toga da lisavanje gradjanskih prava ima povratan efekat po uzivanje prava licnosti. Videcemo malo kasnije da isto vazi i kada je rec o socijalnim pravima, koja su u industrijalizovanim demokratskim zemljama pre pedeset godina tendencijski ukljucena u pojam ljudskih prava.
Ovaj indikativan primer treba dopuniti celovitim opisom razlicitih oblika institucionalnog rasizma administrativnih sluzbi kojem stranci (ili, radije, neki stranci: najsiromasniji, "obojeni", poreklom s "juga") bivaju izvrgnuti cim postave zahtev za povlasticama koje proizlaze iz kakvog prava ili se posumnja da bi hteli da takvo pravo prigrabe. Oblici tog rasizma krecu se od policijske kontrole ljudi zbog njihovog "izgleda", pa sve do gotovo koncentracionih modaliteta zadrzavanja ili proterivanja s teritorije. U takvim gnusnim prilikama, koje su dosta dobro poznate ali ih predstavnici vlade ili administracije tvrdoglavo poricu, cak i kada im se dokazi uredno podastiru, izrazava se jedna duboka tendencija drzave i onih koji se s njom potpuno poistovecuju. Nije je dovoljno objasniti manijakalnom opsednutoscu autoritetom: ona je naddeterminisana dvama drugim ideoloskim i afektivnim kompleksima. (...)
Medjutim, to nije sve, jer nacionalizam zahteva i specificnu stigmatizaciju stranca. "Republikanska" ocigledna istina, po kojoj status gradjanina mora pribavljati prava koja ne-gradjani nemaju, pruza joj odmah besprizivno opravdanje koje funkcionise kao supstitut: gradjani koji imaju drzavljanstvo uverice se da njihova prava nisu nistavna ako vide da su prava stranaca manja, privremena ili podlozna cesto ponavljanim manifestacijama vernosti (koje se katkad nazivaju "znakovima integracije"). Tako se razvija jedan apstraktan komunitarizam, usredsredjen na drzavu i njenu ekskluzivnu pretenziju da utelovljuje univerzalno. Taj javni komunitarizam neprestano se potvrdjuje razoblicujuci opasnost koja preti od suparnickih komunitarizama, odnosno stvarnih ili umisljenih diferencijalizama koji odrazavaju nesvodivost savremenih drustava na jedan jedini model nacionalne asimilacije. On omogucuje da trajno, kao takav, bude stigmatizovan stranac koji za sebe ne misli da je "nevidljiv" i svoje prisustvo na nacionalnoj teritoriji ne smatra pukom koncesijom koju je moguce opozvati. Velika jednacina koju su moderne drzave uspostavile izmedju gradjanskosti i drzavljanstva (koja upravo cini sadrzaj ideje "narodnog suvereniteta") tada pocinje da funkcionise protivno svome demokratskom znacenju: ne da bi drzavljanstvo ucinila istorijskim oblikom u kojem se izgradjuju kolektivna sloboda i jednakost, nego da bi je pretvorila u samu sustinu gradjanskosti, u apsolutnu zajednicu koju sve ostale zajednice moraju da odrazavaju.
Moze li se reci da ovde dolazimo do pojma "nacionalne preferencije", koji je postao omiljena lozinka organizacija krajnje desnice ili otvoreno fasistickih organizacija poput francuskog Nacionalnog fronta? Treba biti oprezan posto pragovi jezika izrazavaju i linije podele u javnom mnenju, od kojih zavisi buducnost nasih javnih sloboda.
"Nacionalna preferencija" podrazumeva danas da su imigranti, pocev od stranaca ciji status nije regulisan ili se lako moze proglasiti ilegalnim, liseni osnovnih socijalnih prava (osiguranje protiv nezaposlenosti, socijalno osiguranje, decji dodatak, socijalno stanovanje, skolovanje, itd.) i izlozeni mogucnosti da budu proterani u zavisnosti od "praga tolerancije" ili "prijemnih kapaciteta" koji su arbitrarno utvrdjeni u skladu s kriterijumima "kulturne distance", odnosno rase, u znacenju koje je taj pojam danas poprimio. Republikanski nacionalizam se ne moze nacisto izjednaciti s takvim diskursom, kao sto smo videli u doba rasprava o reformi zakona o drzavljanstvu ili pak zahvaljujuci svom insistiranju na prijemnom kapacitetu francuske gradjanskosti. No, zbog nacina na koji on sakralizuje drzavljanstvo, poistoveceno s procesom asimilacije u vladajucu kulturu politickih i intelektualnih uglednika (upor. "republikanski elitizam"), ili projektovanu, od strane demagoskog populizma, na mnogostrukost kultura koje postoje u Francuskoj, najmanje sto se moze reci jeste da on ne pruza bas jak otpor onima ciji je cilj da kriterijume ukljucivanja i asimilacije izokrenu u kriterijume iskljucivanja i prociscavanja. Eto kako je moguce doci u situaciju u kojoj bi projekt "opste socijalne zastite" (CMU) funkcionisao i kao sredstvo razvrstavanja na drzavljane i ne-drzavljane, zahtevajuci saradnju sluzbenika policije, nacionalnog obrazovanja, socijalnog staranja itd. (...)

Lica bez dokumenata, aktivni gradjani

Ostaje da aparthejd uradja neodrzivim protivrecnostima i sukobima, i to s vise razloga koji se medjusobno preplicu.
Prvi se sastoji se u tome sto je aparthejd zariste nasilja koje se neprestano ponavlja. Najmasovnija su institucionalna nasilja, koja iz temelja razaraju javni red, a na marginama zakonitosti sprovode ih pritezaoci "legitimne sile". Najshvatljivija, mada ne i nuzno prilagodjena ili proporcionalna, jesu reaktivna nasilja zrtava diskriminacije (poznato je da im skoro nikad ne pribegavaju radnici bez dokumenata, koji su najizlozeniji represiji, vec pre svega mladi iz druge ili trece generacije imigranata, izvrgnuti socijalnom iskljucivanju i administrativnom i profesionalnom rasizmu). Najvise zabrinjavaju "ideoloska" nasilja, cesto smrtonosna, koja sprovode nacionalisticke grupe ili marginalci koje oni huskaju protiv neevropskih stanovnika. Svi ti oblici nasilja uklapaju se u opsti kontekst degradacije drustvenih odnosa i "dezafilijacije" (R. Kastel) onih koji su prepusteni mondijalizaciji. Sekuratirani diskurs koji ovoj potonjoj drzave spontano suprotstavljaju, udarajuci na sva zvona neke od tih oblika nasilja, a drugima umanjujuci znacaj, te stvarajuci kategorije a priori sumnjivih i zrtvenih jaraca, mnogo je teze opravdati u evropskim razmerama nego u nacionalnom okviru, posto bi on u srediste komunitarne konstrukcije uveo policijski poredak koji bi znacio trajno udvostrucenje (a bez sumnje i uzajamnu sumnjicavost) nacionalnih represivnih aparata.
Drugi razlog lezi u tome sto se nece moci doveka odlagati dovodjenje u red socijalnog aspekta evropske konstrukcije. No, to ce moci da se obavi samo ugovorima, i to ne samo izmedju vlada, centralnih banaka i finansijskih grupa koje zasad imaju celokupnu moc odlucivanja, nego pregovaranjem i sporazumevanjem s predstavnicima sveta rada (pa i manje ili vise prinudnog nerada). To, naravno, znaci da ce ponovno uspostavljanje snaznog sindikalizma i razvoj asocijativnog pokreta predstavljati politicki zahtev jedne istinske transnacionalne javne sfere koja ce se sve vise javljati ili - ako hocemo - jedne decentralizovane drzave novog tipa. No, ovi narodski sastavni cinioci institucije socijalnog i politickog nece moci da zadobiju nuzno predstavnistvo i univerzalnost bez intenziviranja borbe protiv bezmalo kolonijalnih oblika moderne eksploatacije - sto se, uostalom, vec i zbiva na nejednak nacin u pojedinim zemljama.
Najzad, poslednji ali ne i najmanje vazan razlog tice se ocigledne protivrecnosti koja ce se sve vise razvijati izmedju aspekata ukljucenosti i iskljucenosti sadrzanih u izgradnji evropske politicke celine. Posle propasti sovjetskog sistema, Evropska unija - koja je u pocetku obuhvatala tek polovinu nacija na kontinentu - pocela je sebe da predstavlja kao organizatorsku i civilizatorsku silu u regionalnim razmerama, zapodevajuci raznovrsne procese integracije, asocijacije ili uzajamne saradnje s onim sto je bilo "Istok" (ili "Druga Evropa"). Jasno je da se taj razvoj ne moze odvijati bez pokreta stanovnistva, kako kroz ponovno uspostavljanje slobode kretanja koja je dugo bila zabranjena, a predstavljala je jedan od najvaznijih zahteva naroda s Istoka, tako i kroz povecavanje pokretljivosti radne snage. Ovo vazi utoliko pre sto su u postkomunistickom razdoblju dramaticni sukobi, zapodenuti nacionalistickim ludilom i osiromasenjem, doveli do egzodusa stanovnistva i postavljanja brojnih zahteva za azilom. No, ne moze se pomisljati da "vladajuce" evropske nacije prosire na Istocnu Evropu politiku zatvaranja granica i lov na potajne useljenike, koji se danas primenjuju kada je rec o imigrantskim strujama iz treceg sveta, niti da udvostruce svoje diskriminatorske procedure gradeci dodatnu skalu u hijerarhiji prava na kretanje. U doba etnickog ciscenja na Kosovu, a sutra mozda i masovnog pomeranja stanovnistva u Srbiji, Albaniji ili Makedoniji, nesrecna recenica Lionela Zospena o ljudima kojima je odbijen zahtev za regulisanje statusa ("Njihovo je da se vrate kuci"), zajedno s postupcima "prociscavanja" francuske teritorije od nezeljenih elemenata koje ta izjava prakticno podrazumeva (ili podrazumeva nastavljanje takve prakse), neizostavno ce predstavljati nepodnosljivu provokaciju.
Koja je alternativa takvom stanju? Alternativa je ono sto mi nazivamo pravom gradjanstva stranaca, a narocito "imigranata", u raznovrsnosti kolektivnih situacija ili individualnih problema koje taj izraz pokriva. Pravo gradjanstva podupire i priprema gradjanskost, bez prejudiciranja pravnih modaliteta pod kojima ce ono biti ustanovljeno i preobrazeno kako bi se prilagodilo zahtevima savremenog sveta, bilo kroz preinacavanje kriterijuma za dodelu drzavljanstva (na primer, generalizacija dvostrukog drzavljanstva pred kojim je Nemacka upravo ustuknula pod pritiskom svoje krajnje desnice, a Francuska ga, uprkos kolonizaciji i dekolonizaciji, nikad nije ozbiljno imala u vidu), bilo kroz postepeno prosirivanje politickih prava svih stanovnika, nezavisno od njihovog drzavljanstva, na lokalnom, nacionalnom i komunitarnom nivou. To pravo gradjanstva ne odgovara trijumfu "liberalizma", nego - sto je nesto sasvim drugo - smeloj liberalizaciji prava na boravak i rad. Neophodna regulacija tog prava moze ishoditi samo iz pregovaranja i priznavanja zainteresovanih kao pravovaljanih sagovornika, legitimno sposobnih da objasne svoj polozaj, formulisu zahteve ipredloze resenja.

Atelje I i II

Postaje nam sada jasno da se pravo gradjanstva, a u sirem smislu i gradjanskost, ne dodeljuju samo odozgo, vec se - jednim bitnim delom - izgradjuju i odozdo. Paradoksalno, borbe lica bez dokumenata, koje vlast opaza kao narusavanje javnog reda, ocajnicke ucene ili plod zavere kojoj bi kolovodje trebalo potraziti u "krugovima kriminalaca", bile su i jesu najznacajniji momenti razvoja aktivne gradjanskosti (ili, ako hocemo, neposrednog ucestvovanja u javnim poslovima), bez koje nema drzave vec samo drzavne forme odsecene od drustva i upetljane u sopstvenu apstraktnost.
Postavljajuci na svoj, neposredniji i konkretniji, nacin zahtev za "ispoljavanjem volje", o kojem je bilo toliko reci u vreme rasprave o reformi zakona o drzavljanstvu, lica bez dokumenata - medju kojima je u toku prethodnih meseci i godina bilo mnogo onih koja su, zahvaljujuci zakonima Paska i Debre, bila ilegalizovana, ispoljila su volju da izadju iz prinudnog potajnog polozaja i steknu status saglasan funkciji koju, cesto odavno, obavljaju u francuskom drustvu. Brizljivo proucivsi listu kriterijuma za prijem u drzavljanstvo koje je vlada izradila, pretpostavljajuci njenu dobronamernost, te poslusavsi savete udruzenja koja rade na terenu, a sluzbeno su priznata (u okviru Nacionalne savetodavne komisije za ljudska prava), ona su ispunila upitnike koje im je administracija ponudila i svoju licnu sigurnost, kao i buducnost, stavila u njene ruke. Nije preterano tvrditi da su na taj nacin unapred pretpostavila racionalnost drzave, koju su omogucila konkretno je informisuci i praveci razliku izmedju vlasti i samovolje.
Ali, formama i sadrzajem svoje akcije lica bez dokumenata dala su svoj doprinos i razvoju aktivne gradjanskosti, budeci borbenu solidarnost koja je, uprkos sasvim razumljivih smenjivanja mobilizacije i obeshrabrenosti, dala dokaza o paznje vrednom kontinuitetu na dug rok. Ta solidarnost je u biti bila oslobodjena utopijske naivnosti, kao i politikantskih kalkulacija. Ona je postovala autonomiju radnika i njihovih porodica angazovanih u borbi, stavljajuci im na raspolaganje analiticke i pregovaracke sposobnosti iskusnih aktivista ili pak onih koji su u toj akciji kovali svoja prva oruzja. Zahvaljujuci toj solidarnosti okupljao se znacajan broj manifestanata koji su na taj nacin zeleli da istaknu svoje pripadnistvo levici i da, u isti mah, o vlasti prosude na osnovu njenih dela. Prevazidjeno je organizaciono sektastvo i unapredjen nacin razmisljanja bar jednog dela "zvanicne" levice. Najzad, u trenutku kada je projekt zakona Debre, pokusavajuci da ustanovi oblike pojedinacnog prokazivanja †nelegalnih imigranata‡ koji podsecaju na mracne periode unistavanja javnih sloboda, prekoracio crvenu liniju nasrtaja na osnovna prava, borba lica bez dokumenata navela je deo intelektualaca i javnog mnenja da reaktiviraju ideju o gradjanskoj neposlusnosti, te nas tako upozorila da ova potonja - uza sve rizike koje podrazumeva - predstavlja bitan sastavni deo gradjanskosti i doprinosi njenom preinacavanju u trenucima krize ili kada njena nacela bivaju dovedena u pitanje.
Na kraju, ukazimo na jedan aspekt ciji znacaj ne bi smeo da nam promakne u ovom razdoblju kolebanja starih oblika nacionalnog suvereniteta (daleko je to od iscezavanja nacionalnih drzava): borba lica bez dokumenata i njihovih branilaca doprinela je unapredjenju, ma koliko malom, demokratizacije granica i slobode kretanja osoba koje je drzava sklona da posmatra samo kao pasivne objekte jedne diskrecione vlasti. To se jasno videlo kada je koriscenje carter letova za proterivanje iz zemlje moralo da bude obustavljeno zbog reakcija redovnih putnika i javnog mnenja odredisnih zemalja ili zbog manifestacija koje su takvi poduhvati izazivali. Demokratizacija granica - za postojanje drzava bitnih, ali po sebi duboko nedemokratskih institucija - moze poteci samo iz razvoja reciprociteta u organizaciji njihovog prelazenja i zastite. U meri u kojoj kruzenje kapitala, dobara, ljudi i informacija postaje sve opstije, ona je danas postala presudan kriterijum za razlikovanje izmedju policije i politike, ali ostaje predmet duboko neegalitarne kontrole od strane najmocnijih aparata javne i privatne dominacije. Jedno naspram drugoga stoje, zapravo, dva shvatanja gradjanskosti. Prvo je u isti mah autoritarno i apstraktno. Ono se moze pozivati na ciljeve kao sto su socijalni preobrazaj i unapredjenje jednakosti, ali se i dalje, u krajnjoj liniji, drzi etatistickog aksioma "zakon je zakon", koji pretpostavlja da je administracija sveznajuca, a sukob nezakonit. Drugo shvatanje pokusava da konkretno poveze prava coveka i prava gradjanina, odgovornost i borbeni angazman. Ono zna da su istorijska unapredjivanja gradjanskosti, kojima je sve jasnije precizirano njeno znacenje, uvek prolazila kroz borbe, te da u proslosti nije trebalo samo "davati udela onima koji udela nemaju" (Z. Ransijer), nego zaista provaljivati kapije drzave i na taj je nacin redefinisati u dijalektici sukoba i solidarnosti. Ono sto je vazilo za anticki i srednjovekovni plebs, treci stalez, radnike, zene, u podjednakoj meri vazi danas za strance - tacnije, za one vrlo cudne "strance" koji su, iako "odnekud", u isti mah u potpunosti "odavde" - dakle, za moderne proletere, imigrante.
U svom referentnom delu Zajednica gradjana Dominik Snaper je napisala: "Danas rado osudjujemo zatvorenost nacije, definisane kao sistem iskljucivanja onih koji ne spadaju u nju. Ovo znaci staviti akcenat na jednu dimenziju, a zapostaviti odnos ukljucenja/iskljucenja koji karakterise svaku politicku organizaciju. Jasno je da ukljucujuci i integrisuci jedne, nacija samim tim iskljucuje druge, da ukljucenje prvih podrazumeva iskljucenje drugih, da se kolektivni identitet pripadnika nacije definise drugoscu stranca. To je svojstvo svake grupe pa i, opstije uzeto, svakog identiteta koji se potvrdjuje kroz suprotstavljanje drugima (...). Diskriminacija nije ipak nuzno i diskriminatorna, to jest zasnovana na pobudi koja je ocenjena kao nelegitimna".
Ali, metod treba promeniti kada, zahvaljujuci jednoj strukturnoj nuznosti, kriterijumi razlikovanja i probiranja postanu zestoko diskriminatorni, kada iskljucivanje "drugih" nije vise naprosto logicki korelat inkluzije "jednih", vec ono sto je cini nemogucom ili iluzornom, te kada se politicki identitet moze zamisliti ili uzvratno osigurati samo preobrazavajuci se u nacionalni komunitarizam po ugledu na ono sto on navodno pobija. Tada treba iznova staviti u pokret ideju "zajednice gradjana", tako da ona proizadje iz doprinosa sviju onih koji su u drustvenom prostoru prisutni i aktivni.
Francuzi, ucinite jos jedan napor ako hocete da budete republikanci!

Preveo Aljosa Mimica

* Poglavlje (skraceno) iz knjige francuskog filozofa Etjena Balibara Mi, gradjani Evrope? Granice, drzava, narod, koja ce u srpskohrvatskom prevodu uskoro biti objavljena u izdanju Beogradskog kruga (naslov originala: Étienne Balibar, Nous, citoyens d'Europe? Les frontières, l'État, le peuple, Éditions La Découverte & Syros, Paris 2001). Ovde je tekst oslobodjen obimnih autorovih napomena.
* * Francuski izraz citoyenneté (engl. citizenship, ital. cittadinità) morao je da bude pomalo nesklapno preveden kao gradjanskost. Jer, niposto nije rec o drustvenom sloju, stalezu ili klasi (gradjanstvo, burzoazija), nego o svojstvu, statusu, pravima, pa i manje ili vise opravdanim teznjama gradjanina ili pretendenta na polozaj gradjanina u modernoj demokratiji - prim. prev.

Svakidasnjica: Izbegavanje istine o zlocinu «

» Ogledi: DOS - otvaranje traumaticnog kruga?