Svakidasnjica

O jednom uobicajenom sofizmu

Izbegavanje istine o zlocinu

To sto ce svi narodi sa ovih prostora na svojim stranputicama obaviti svoj ritualni korzo u kojem ce pregaziti preko zrtava sakrivenih i od samih sebe nece im dati kvalifikaciju za moderne evropske autostrade vec samo za dalje balkanske stradije

Megaranin Eubulid ostavio je iza sebe sofizam koji kaze: "Mozes li poznati svojega oca? Mogu. Mozes li poznati ovoga zastrtoga coveka? Ne mogu. Ti sebi protivrecis; jer ovaj zastrti covek je tvoj otac. Ti, dakle, mozes svoga oca poznati, pa opet ga i ne poznati". Isti sofizam mogli bismo danas primeniti na ovdasnja (ne)razumevanja i (ne)prepoznavanja zlocina, a pitanje bi glasilo: mozes li poznati zlocine? Oni su na ovim prostorima toliko zastrti "opravdavajucim" argumentima da ih vecina niti zeli niti hoce prepoznati. Opet je stvar u naivnoj pretpostavci da rec "pre-poznati" za svakoga znaci isto stanje stvari, i to subjektivno (moralno) i objektivno (na terenu dokaza i cinjenica). Ali ovde je zanimljivo to sto sami "saznavaoci", sopstvenom mislju a nekada cak i svojerucno, zastiru mogucnost svoga moralnog znanja, dok su u antici to cinili njihovi seretski ucitelji. Svesno se cini sve sto je moguce na saznajnoj samodestrukciji na temu "domacih" ratnih zlocina i udovoljenju zeljama mnogih da se o njima nista ne (sa)zna.
Mozda izgleda nepotrebno navoditi plitke sofizme ljudi koji obicno i ne misle ozbiljno ono sto misle (da misle) i da je pametnije upustati se samo u rasprave na visem nivou. Ali kada se zna ne samo da je takvo misljenje jos uvek preovladjujuce, vec i da ga zastupaju oni koji misle da u ime svih (ima da) misle, to postaje vazno. Takvi ljudi se, u stvari, zalazu da za neke falsifikujemo propusnice neosumnjicenika i pred nekim belosvetskim prekim sudom i pred jos precom kolektivnom srpskom savescu. Medjutim, ovde se izgleda pokazuje kao u onoj narodnoj "preko prece, naokolo blize". Tj. ako je nacionalnoj pristrasnosti najprece da jednostavno, ne trepnuvsi, kaze kako (joj) je njena kolektivna savest mirna, a o tudjim savestima i te kako moze da promislja, to pokazuje koliko sopstvena nacija kod same sebe ima protekciju. Medjutim, posto je moral nepristrasan to bi jedini moralni happy end ovde bio onemogucavanje falsifikatora ljudskih (ne)dela u retusiranju kolektivne svesti. To sto ce svi narodi sa ovih prostora na svojim stranputicama obaviti svoj ritualni korzo u kojem ce pregaziti preko zrtava sakrivenih i od samih sebe nece im dati kvalifikaciju za moderne evropske autostrade vec samo za dalje balkanske stradije. Oni koji pored popisa zivih ne izvrse i popise stradalih nemaju nijedan put kojim iduci napred ne dolaze tamo odakle su posli. U prilicno mracnu proslost. Ako nas bela kuga kao podatak o "manjku" rodjenih plasi, kako da ne uplasi i podatak o neprirodnom "visku" mrtvih. To sto se ista prica valja otkako je sveta i veka ne moze biti nicije bljestavo znamenje.
Bas zato sto je previse dosadan navodimo sofizam koji je najcesci "argument" protiv istrazivanja "nasih zlocina", sofizam koji sa nasih pleca ne skida nijedan teret vec samo i dalje tovari:
"Hteli bi i mi da se Milosevicu sudi, ali ovde". Lako je proveriti da je to obicno zavaravanje nas ostalih (kao da ih mi ne znamo), a ponekad mozda i samozavaravanje. Dovoljno je samo pokusati progovoriti o zlocinima koji su, na kraju, pocinjeni i na teritoriji ove zemlje pa dobiti odgovor kako je to obican falsifikat ili nesto umerenije: "ALI to je samo bio nas odgovor na..." Logicno sledi pitanje kako bi mu se ovde sudilo, i za sta, ako se o predmetu sudjenja ne moze ni progovoriti a da neko ne prigovori sa ALI? Jer oni kao podju od toga kako ne bi valjalo da se desi da svi mi postanemo krivi, ali i kada se, nekako stigne do samoga S. M.-a - vidi se u cemu je, u stvari, stvar: cak je najmanje prihvatljivo i patriotski unosno da on postane kriv. Tu kao da deluje onaj Hajzenbergov princip neodredjenosti koji u fizici kaze kako ne mozemo istovremeno znati i polozaj necega veoma sicusnog i njegov impuls - kako znamo jedno drugo nam izmice i obratno. I kao sto se u fizici u nasem znanju ne mogu spojiti dve stvari koje po prirodi jedna drugoj pripadaju i u ovoj stvari se desava slicno: dok oni kao hoce da mu sude njega nema, vec su na redu samo neke opste, globalne teme, ali cim treba lokalizovati, tj. personalizovati stvarna zlodela nema njihove volje za to. Gledajuci po stvarnom zalaganju, a ne formalnom deklarisanju, njihovo sudjenje njemu je nemoguce jer oni ne korespondiraju svojoj sopstvenoj nameri: ili postoji zelja da mu se sudi ili zlodela, ali nikada oboje istovremeno. Ovde, dakle, neprimereno vazi Hajzenbergov zakon neodredjenosti, a ne precizni zakoni prava i moralni zakon kao adekvatniji ljudskom duhu. Deklarativan stav po kojem bi mu oni bili najstrasniji i jedini (is)pravan sud stoji na jednoj, a zla na drugoj strani i to dvoje se u njima ne srecu. Kao da ukrstanje tog coveka i zlodela nije vec stvar proslosti, a ne sadasnjosti koja bi nesto prepravljala u bilo ciju korist. Kao da ikome moze biti milo da se iz cista mira, hobija ili dosade bavi zlocinima. Kao da sadasnjosti nije najpametnije da potrazi nesto mira za sto vise pojedinacnih savesti pred ovakvom zajednickom prosloscu. Kao da sve to ne znaci da se mora(mo) suociti sa suocavanjem.
Namerno je prvo izostavljen drugi deo ustaljenih izjava o "silnim zeljama" za ovdasnje sudjenje. Da neko ne bi podigao jos i tuzbu zbog pogresnog citiranja jedne masovne izjave, istine radi, treba reci da cela misao obicno glasi: S. M.-u treba da se ovde sudi, ali (samo) za ono sto je ucinio ovom narodu. Sto su plate sa 1000 spale na 50 DEM, sto su izgubljeni toliki ratovi i teritorije, sto je bilo nestasica... Nigde coveka. Tako se pokazuje visak emocija, naravno, samo u odnosu na same sebe, ali se ne pokazuje ni zdravorazumsko poznavanje krivice i prava. Npr., ko je, gde i kada coveku sudio zato sto (mu) je narod osiromasio ako istovremeno protiv njega nije imao optuzbu povodom nekih finansijskih malverzacija? A ipak postoji samo taj deklarativan zahtev prema njemu, dok za to sto su u neposrednoj okolini njihovog osiromasenja neki drugi i ubijeni - postoji ALI. Sto ih za to nije briga - to vec dolazi od moralnog, a ne ekonomskog osiromasenja.
Zanimljivo je da se u ovakvom razmisljanju - bilo da ga zastupaju neuke, poluobrazovane ili ucene glave - ne moze povecati ni broj "argumenata" ni suptilnost obrazlaganja. Tu naprosto nema vise dokaznog misljevinskog materijala za ucenog nego za neobrazovanog - ni ucena glava od toga ne moze napraviti nista vrednije od onoga sto je ono po sebi. Vec to je dokaz za nevaljanost tog razmisljanja: ono sto je moralno istinito sadrzi mogucnost da se razradjuje i argumentuje (cak i ako se sve, u stvari, svodi na prastaru zapovest "ne ubij") dok je moralna neistina jednolican i lazan materijal siromasan za bilo kakvu razradu. S druge strane, u zastupanju teze da svi zlocinci treba da odgovaraju (i da je najbolje da se svako postara o "svojim") postoji vise nivoa u tumacenju i argumentovanju i cela zbirka etickih dokaza; jer iz moralne jasnoce proizlaze mnogi argumenti kod onih koji ih samosvesno zastupaju. Neki imaju moralnu intuiciju da za zlocin jednostavno, bez ikakvoga ALI, treba da se odgovara, a drugi koji poseduju vise inteligibilne moralnosti to i obrazlazu. Zato i stoji ono sto je neko skoro primetio da se na pitanje o nasim osumnjicenima odgovara pitanjem "a zasto ne taj i taj njihov?" i to jednom refleksnom, dakle i izrazito predmoralnom reakcijom, istom i u njenim zastupnicima sa najvisim i sa najnizim obrazovanjem. Za to je presudan uspostavljeni odnos prema zlu pa pamet tu niti mnogo pomaze niti odmaze.
Ocigledno da je u ovakvoj sofistici rat oduvek bio olaksavajuca i opravdavajuca "okolnost" za ljudsko zlo. I ako se za vecinu ljudi ipak moze reci da ce osuditi nekoga ko u miru ucini nedelo, nazalost, izgleda da ce ga, takodje vecina, u ratu i posle rata opravdati, cak i podrzati. Za njih je rat ne samo olaksavajuca (npr. preko tumacenja ratnog prava), vec i opravdavajuca okolnost! Otuda se onda pokusavaju razne vratolomije u "argumentovanju", istorijske npr., ali u njima nema istinske vestine, vec samo instrumentalizacije u korist zlodela. Pa cak i ako je "ratno pravo" moralno naopak, paradoksalan i sumnjiv izraz, u praktikovanju zala kojima je ljudski rod sklon, ono se ipak pokazuje kao praktican pronalazak ljudskog roda. I eto to pravo, ako ponekad i ne moze da znaci pravo na dostojanstven zivot, podrazumeva bar pravo na dostojanstvenu smrt.
Ali neki idu i protiv tog dostojanstva i u tome kao da se ugledaju na neke primerke iz zivotinjskog sveta, npr. na zolju potajnicu koja svojim urodjenim instinktom i simpatijom ima informaciju o povredljivosti svoje zrtve pa je ubada tako da je paralizuje - ne ubije, vec je poluusmrti. Onaj ko u ljudskom svetu ne uspostavlja pravdom dostojanstvo necije smrti, cini isto. U stvari, bolje receno, situacija je ovde i slicna i suprotna jer ono sto je u zivotinjskom svetu uspeh u ljudskom je neuspeh. I ono sto u zivotinjskom svetu predstavlja cudnu urodjenu simpatiju izmedju dve zivotinjke i za jednu znaci njen opstanak, kada se pojavi u ljudima u jednom coveku znaci mrznju. Paralizovati pricu o zlocinima znaci ne prihvatati da je borba za ljudskost u ljudskom rodu njegova najvaznija borba za opstanak.
Zanimljivo je i posle mnogo vekova prisetiti se nekih sofizama jer se tako vratimo u staru i pomalo zaboravljenu gimnastiku misljenja koja se, doduse, manje-vise lako pobija. Ali kada tragom necijih zlodela idu sofisti koji ih opravdavaju, to nije nimalo zanimljivo. Ni trenutno ni istorijski. Naravno, i njih ko hoce lako pobija.

Tatjana Jovanovic

Mediji: Kriza i izneverena ocekivanja «

» Prevod: Pravo gradjanstva ili aparthejd?

 


© 1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar