Dogadjanja

Divlji strajkovi

Dok su se najuticajnije politicke stranke nekadasnjeg DOS-a, tokom juna, delile na vladajuce i opozicione strane, u nedostatkom kvoruma blokiranom parlamentu, na srpskim putevima i dzadama razne grupe "strajkaca", poljoprivrednika, pa autoprevoznici, taksisti sprovodili su svoj "rezim" saobracaja, koji je rezultirao kolonama dugim i po deset kilometara. Jednodnevnom obustavom rada oglasili su se i prosvetari... Penzioneri su se takodje okupili u svom vec uobicajenom mesecnom terminu... Iza ovih strajkova stajale su razne organizacije sindikata, kojima je vec tesko utvrditi i broj. Stalno se pojavljuju nove i po pravilu medjusobno zavadjene. Onda su se probudile i neke parapoliticke i politicke organizacije, koje su takodje bezrezervno podrzale pobunu ugrozenog i ojadjenog naroda.
Tako je Miroslav Solevic, nekadasnji lider Srba sa Kosova, pozvao svoje nekadasnje poklonike, a sada izbeglice sa Kosova, da organizovano "deblokiraju" granicu prema Pokrajini i povrate svoja "vekovna ognjista", a vanparlamentarni Srpski pokret obnove je, u "sklopu priprema" za novi Vidovdanski sabor (na kojem ce ucestvovati i jedna iz niza socijaldemokratskih stranaka, pa i pozarevacki ogranak Otpora i verovatno bar neki od sindikata), dao podrsku svim protestima "radnika, zemljoradnika, taksista, glumaca, ulicnih prodavaca i zdravstvenih radnika" zbog, kako je ocenjeno, "nesnosljivog ekonomsko-socijalnog stanja u zemlji, a protiv nesposobne i bahate vlasti koja jedino ume da podize cene i umnozava harace".
Malinari su izdrzali najduze i blokirali gotovo citavu zemlju, jer su osim saobracajnica u centralnoj Srbiji blokirali i prugu Beograd-Bar, cime su ugrozili i drugu federalnu jedinicu, pa posredno i medjunarodne komunikacije. Zato im je "na noge" dosao i sam premijer i obecao bankarske kredite. Cena maline, koja je bila uzrok njihove pobune, ostala je u nadleznosti otkupljivaca, odnosno trzista (sto je i normalno). Blokada je potrajala dok voce nije pristiglo za berbu. Onda su malinari otisli u brda, a putevi opet profunkcionisali. Iz regionalne privredne komore tih je dana objavljeno da je samo prosle godine obrt od maline bio oko 120 miliona maraka. Ostalo je nejasno u cijem je interesu bio stvoreni haos, i jos vaznije koji je bio cilj zapocetog strajka, te da li su strajkaci zadovoljni ili nezadovoljni rezultatima blokade. Isto se ponovilo nekoliko dana kasnije, na putevima u okolini Leskovca. Tamo su povrtari imali slican scenario. I njima se nije dopalo sto su na svetskoj pijaci pale cene paradajza i paprike, pa su trazili da vlada onemoguci konkurenciju ili im bar prosiri trziste (na nekadasnje jugoslovenske republike)... To je bilo njihovo shvatanje vladinog obecanja da ce pomoci poljoprivredu. Taksisti i autoprevoznici su blokirali mnoge gradove, trazeci od vlasti da pomogne bas njima, oslobadjajuci ih od obaveza koje su davno morali da ispune (dugove za poreze i doprinose vuku jos od 1999. godine). Onda su penzioneri kao i prosvetari, koji penzije i plate primaju iz fondova, kojima, kako se videlo, neki duguju i vise godina, trazili povecanje primanja... I niko od njih nije video, ili nije hteo da vidi, uzrocno-posledicnu vezu u tom nizu. Jos jedan neokrnjeni relikt prethodne vlasti.
A nova dosovska vlast, koja je neskriveno liberalne orijentacije, mogla bi biti zadovoljna ovako slabim i isparcelisanim sindikalnim organizacijama (sto njeni predstavnici cesto i isticu kao argument u odgovorima sindikalnim liderima, a najnoviji primer je odgovor ministra prosvete na najavu strajka prosvetara), da nije opasnosti koju manifestuju ovi divlji strajkovi koji su se tokom juna intenzivirali na celoj teritoriji republike. U takvim strajkovima ne zna se ni ko su ucesnici, koji su im ciljevi, a cesto ni sa kim treba pregovarati, ali zato mogu da paralisu normalan zivot i mogu biti opasan okidac za koncentrovano i natalozeno nezadovoljstvo velikih delova drustva, koje prelazi iz jednog u drugi drustveni sistem, sa brojnim individualnim frustracijama koje, vidjeno je to vec u drugim zemljama, tranzicija donosi. Zato bi, za drustvo u celini, ipak bilo bolje da se uspostavi pravi socijalni dijalog, ali to znaci da bi i vlada i sindikati morali biti potpuno otvoreni prema gradjanima i svom clanstvu. Vlada bi morala da prestane da trazi podoban sindikat, a sindikalni lideri licnu promociju i interes. Strajk kao poslednji i najradikalniji oblik sindikalne borbe, kada se sve ostale mogucnosti pregovaranja iscrpe, aktivnost je kojoj ozbiljni sindikati pazljivo pristupaju i to samo onda, tvrde teoreticari, kada procenjuju da su im sanse da ostvare postavljeni cilj veoma izvesne ili bar takve da ce ih podrzati i sire javno mnenje. Naravno, posto se tako pridje organizaciji strajka, onda se moze racunati i na sindikalnu solidarnost i podrsku svih levo orijentisanih politickih stranaka. Ali ovde, gde je sindikat vise decenija bio samo jedna od drustveno-politickih organizacija i gde su strajkovi bili cak narucivani od vlasti ili upravljackih struktura, strajkovi jos dugo nece biti ono sto bi po teoriji trebalo da budu, kao sto ce jos neko vreme proci dok se na ovdasnjoj pijaci politickih stranaka ne pojavi neka stvarno levo orijentisana stranka. Ipak, vreme je da se bar napuste balvan metode zacete u vreme hajduckih borbi ranog feudalizma, a obnovljene tokom vladavine zakasnelog Milosevicevog komunizma, ne zato sto ometaju saobracaj i remete jednolicnost svakodnevice i ostavljaju vlast na miru, nego zato sto su rezultati ovakvih akcija uglavnom neadekvatni i kratkorocni, dok stvarni problem ostaje neresen. Drustvo jeste zapusteno i nepravedno, ali se na ulici nece ni doterati. Vlast mora biti zabrinuta i kada svakodnevica izgleda jednolicno a saobracaj se odvija normalno, a gradjani ne grade divlja naselja, snabdevaju se u divljim kioscima, voze se divljim taksijem ili ucestvuju u divljim strajkovma... Do tog nivoa ovo drustvo tek treba da stigne.

Lidija Jovetic

Dogadjanja: Ratnicki eros «

» Dogadjanja: Grad sa pet zvezdica