Svakidasnjica

Velimir Ilic - nacrt jedne biografije

Nastupajuci na TV Cacak krajem maja, kada je zesce nego ikada napao G17+ i najavio da ce Dinkic biti uhapsen, Velimir Ilic je obnovio i kampanju protiv Verice Barac, predsednice Gradjanskog parlamenta Srbije i poverenice G17+ Cacak. Na prvi pogled bi se moglo reci da je Verica samo lokalna kolateralna steta u kampanji za predsednika Srbije, ali je istorija njenog sukoba sa lokalnom vlascu u Cacku mnogo starija od objave Labusovih predsednickih ambicija; skopcana je sa realnim preprekama demokratizacije Srbije.

Shvatanja pobede '96.

Predsednicki izbori 24. septembra 2000. godine nisu bili prvi izbori "referendumskog tipa", glasanje "protiv Milosevica, ne za opoziciju". Isto se moglo reci i za lokalne izbore 1996. godine, kada su koalicije Zajedno, Vojvodina i Sandzak osvojile vlast u 39 najvecih gradova Srbije, pre svega zato sto su ih cinile opozicione stranke u savezu protiv rezima. Iskustvo pobede na lokalnim izborima 1996. danas je vazno i zato sto je vec tada "opoziciona vlast" odbijala da ono "protiv Milosevica" i te kako ima svoje za - za demokratizaciju Srbije, za uspostavljanje pravne i ekonomske sigurnosti, krivicne i politicke odgovornosti. Za vecinu pobednika demokratizacija je znacila: "Mi smo pobedili - mi smo demokratija". Van Beograda, uspeh koalicije Zajedno bio je najubedljiviji u Cacku, pa je Ilic na talasu borbe za demokratske promene u Srbiji ubrzo postao poznat kao predsednik njene "najopozicionije" opstine. Kako je opstinski odbor SPO u Cacku bio jedan od najvecih, a od 70 odbornika SO Cacak sam SPO je imao 36, i Draskovic je forsirao Ilica kao prvosvestenika pobede Zajedno na lokalu. Vuk je jos za vreme protesta uveo pricu o Cacku kao privrednom cudu, gradu bez nezaposlenih i sl. Punu afirmaciju Ilic ce doziveti kao predsedavajuci Saveza slobodnih gradova, gde je, na Draskovicevo insistiranje da to mesto mora pripasti SPO-u, zamenio gradonacelnika Nisa Zorana Zivkovica.
Secajuci se vremena kada je postala pravobranilac SO Cacak (mart 1997), Verica Barac kaze: "Ocekivala sam da ce ta ekipa novih ljudi u opstini, sekretar, nacelnici odeljenja, ja kao pravobranilac, napraviti novi statut jednog slobodnog grada, da cemo doneti takve propise kojima cemo stvarati uslove za drugaciji odnos prema gradjanima. Ocekivala sam da cemo u onoj sferi u kojoj smo mogli da delujemo, u gradskim problemima cije resavanje nije zavisilo od republicke vlasti, pokazati gradjanima da se stvari mogu menjati, da postoji i drugaciji, odgovorniji nacin vrsenja vlasti. U vreme pregovora u Rambujeu ocekivala sam da Savez slobodnih gradova podrzi sporazum. Mozda parlament Srbije ne bi prihvatio zahtev 39 gradova da se prihvati Rambuje, ali nismo ni pokusali. Izabrali smo bombardovanje".
Velja Ilic je u to vreme imao druge preokupacije. Jos 1997. godine, uveren da ima sanse kao kandidat za predsednika Srbije, pocepao je SPO. I, ostavsi sa 18 odbornika u SO Cacak, usao u lokalni savez sa Demokratskom strankom. Kadrovi SPO su pocisceni iz opstine, a njihova mesta zauzeli kadrovi DS. Od minorne stranke u Cacku, DS su postali vladajuci. Veljko Negovanovic, jedan od 10 odbornika SPS u vreme vladavine Zajedno, seca se kako je SPO nakon raspada u Cacku postao glavni politicki protivnik Velimiru Ilicu i da je njima iz SPS postalo mnogo lakse.

Sta se tacno desilo u Cacku za vreme bombardovanja?

Prvo okupljanje Gradjanskog parlamenta Cacka, 18. maja 1999, sazvala je SO Cacak. Na bini su, izmedju ostalih, bili predsednik IO SO Cacak Milan Kandic (DS), direktor Doma kulture (danas direktor TV Cacak i republicki poslanik Nove Srbije) Dragan Kovacevic i predsednik OO Socijaldemokratije Dusan Kosic. Profesorka knjizevnosti Nada Despotovic (sada predsednica NVO Zene dolaze) procitala je tekst proglasa Gradjanskog parlamenta koji je napisala Mirjana Hercog, lekar iz Cacka. Despotovic kaze kako se u organizaciju prvog Gradjanskog parlamenta ukljucila preko Mirjane Hercog, koju je poznavala iz rada na casopisu Art 032. Na jednom sastanku redakcije, pocetkom maja 1999. godine, Nada je burno reagovala na zvuk sirene i rekla da treba nesto da uradimo. Mirjana Hercog mi je prisla posle sastanka i rekla: "Znate, ima jedna inicijativa u gradu, pa ako zelite da se prikljucite..." Sudeci po tekstu proglasa koji je Nada procitala 18. maja (sa zahtevom za "zastitu ljudskih zivota" i zavrsnom parolom: "Ne trazimo krivce, trazimo resenja!"), "jedna inicijativa" je trebalo da bude opoziciono-patriotska.
Opozicione stranke iz opstinske vlasti u Cacku prvo vece bombardovanja proglasile su moratorijum na svoj rad (argument: "zemlja u opasnosti"). Jos za vreme bombardovanja SO Cacak je iz budzeta izdvajala novac za obnovu i izgradnju fabrike "Sloboda", zbog koje je grad i bio bombardovan. Svejedno, Patriotski savez Cacka na prvom mitingu "Pesmom za mir, pesmom za slobodu" nije dozvolio Ilicu da govori. Cak ni krizni stab za Cacak nije bio u opstini, vec u Moravickom okrugu, ciji je predsednik Milos Nesovic bio iz SPS-a, pa je "opoziciona vlast" na kraju morala da zapocne paralelne patriotske aktivnosti - prvo "Molitvom za mir" u crkvi, a nekoliko dana kasnije okupljanjem u velikoj sali Doma kulture pod firmom Gradjanski parlament. Gradjanke i gradjani, medjutim, nisu pristali na ovaj koncept.
Prvo je govorila Verica Barac, sto je ohrabrilo ostale. Rekla je da je rezim Slobodana Milosevica odgovoran za bombardovanje, da "medjunarodna zajednica jeste nepravedna prema malim narodima, ali medjunarodnu zajednicu ne mozemo da smenimo. Mozemo da smenimo rezim koji Srbiji ne moze da nadje mesto u svetu". Predlozeni proglas Gradjanskog parlamenta je do kraja skupa potpuno izmenjen. Sutradan, opstina je organizovala konferenciju za stampu na kojoj su govorile Verica, Nada, Mirjana Hercog i Velimir Ilic. Verica je dodala da smo se setili da "stitimo ljudske zivote" tek kad je doslo do nasih glava i da se apel najpre mora odnositi na zivote kosovskih Albanaca. Zoran Culafic (Fonet), tada dopisnik "Slobodne Evrope" iz Cacka, kaze da je sutradan, 20. maja, kada je Verica na sledecem skupu Gradjanskog parlamenta ponovila ovaj zahtev, oko sebe cuo negodovanje gradjana: "Kakvi sad Siptari?" Na istoj konferenciji za stampu, 19. maja, Velimir Ilic je optuzio VJ da je odgovorna za smrt cetvoro Cacana, jer je iselila naoruzanje iz Remontnog zavoda u okolna dvorista. Isto vece, Ilic je nestao iz grada. Navodno je vojna policija pokusala da ga uhapsi zbog odavanja vojne tajne, ali je on to doznao i sklonio se; policija je opkolila Ilicevu kucu i citavu noc ispitivala njegovu porodicu. Gradjanski parlament je na svom trecem okupljanju u Domu kulture, 21. maja, ranijim zahtevima prikljucio jos jedan: da se Velimir Ilic oslobodi krivicnog gonjenja. Tada su se predstavnici SO Cacak poslednji put pojavili na Gradjanskom parlamentu. Vodila ga je Vesna Bjelic, dopisnica agencije Beta iz Cacka. Bilo je preko trista ljudi. Milan Kandic je na optuzbe jednog momka da srpska opozicija nije ucinila nista da spreci bombardovanje odgovorio da njemu niko ne moze da prebaci kukavicluk, jer se kao rezervni oficir borio u ratu u Hrvatskoj.
22. maja naisli smo na zakljucan Dom kulture. Mnogi su se odmah vratili kucama. Skup je ipak odrzan u podrumskoj sali Dramskog studija, koja je za vreme "vazdusne opasnosti" izigravala skloniste.
23. maja policija nije dozvolila da udjemo u skloniste u vreme "vazdusne opasnosti". Skup je odrzan u holu SO Cacak. Cetrdesetak ljudi i najmanje jedan policajac u civilu.
24. maja i opstina je bila zakljucana. Nedelja. Pokusali smo da se okupimo u restoranu "Prolece", ali nas je policija oterala. Presli smo u dvoriste crkve, gde nam je jedan mladi svestenik rekao da tu ne mozemo da pravimo nikakav skup, jer se crkva ne mesa u politiku. Ipak sam imao utisak da ga je bilo sramota od toga sto govori. Sve vreme je slegao ramenima. Policija je stajala iza ograde i posmatrala sta se desava. Dok smo palili svece, dogovorili smo se da se sutra nadjemo u opstini u 14 casova. Bilo nas je dvadesetak.
25. maja, tokom prepodneva, policija je uhapsila sestoro clanica i clanova Gradjanskog parlamenta koje je oznacila kao "kolovodje", zbog organizovanja neprijavljenog skupa, cime se krsila ratna uredba o zabrani javnih okupljanja. Najpre je uhapsena Mirjana Hercog. Vesna Bjelic je otisla u policiju kao novinarka, da pita zasto je Mirjana Hercog uhapsena i usput saznala da je i sama na spisku "kolovodja". Zadrzana je na "informativnom razgovoru" zajedno sa ostalima. Verica je stigla u Pravobranilastvo dok ju je policija trazila kod kuce. Saznavsi sta se desava, otisla je kod potpredsednika opstine Dusana Drinjakovica (izabran ispred DSS) i tamo zatekla kompletno rukovodstvo.
"Rekla sam im: 'Hapse gradjane u opstini. Uhapsili su Miru Hercog u mojoj kancelariji, a sada dolaze po mene. Hocemo li mi nesto da uradimo povodom toga?' Rekla sam Drinjakovicu da odmah pozove nacelnika cacanskog MUP-a Zavisica i da mu kaze da ce opstina pozvati cacanske rezerviste nazad sa Kosova ako odmah ne budu pustili Mirjanu Hercog i ostale. Odgovorio mi je: 'Ti si luda, pa on zna da to nije tacno'. Rekla sam mu: 'Da on zna da to nije tacno ti odavno ne bi sedeo tu gde sad sedis'. Tada nisam videla da je odnos policije prema obicnim gradjanima bio potpuno drugaciji nego prema vlasti, pa makar i 'opozicionoj'. Nisam shvatala do koje mere je postojala saradnja izmedju opstinske i SPS vlasti. Kad su mene hapsili, Kandic je najnormalnije ostao da o tome razgovara sa Zavisicem... Gradjani su prestali da dolaze na proteste kad su shvatili da opstina vise ne stoji iza toga. To su sve bili opozicioni ljudi koji su prvog dana dosli na poziv opstine. Prvo sam mislila da je dobro da se SO Cacak ne eksponira, zato sto sam smatrala da je najvaznije da lokalna vlast funkcionise, da nam SPS ne uvede privremene mere. Medjutim, kad je policija pocela da hapsi smatrala sam da opstina ipak mora da reaguje. Uvukli smo gradjane u protest i sad ne mozemo da se povucemo. Dok sam to govorila u Drinjakovicevoj kancelariji neko od ljudi iz opstine, ne secam se ko, rekao im je: 'Sta se pravite ludi, pa Veljo je to poceo. Necete valjda da pustite da je uhapse?' Nisu nista odgovorili".
Sestoro uhapsenih pusteno je istog dana. Efekat je, medjutim, postignut - gradom je ponovo zavladao strah. Mimo sugestija opstinske vlasti Verica Barac ipak nije htela da prekine protest. Kad smo pisali pismo podrske gradjanima Cetinja Milan Kandic nas je savetovao da se "ne mesamo u veliku politiku". On je o tome vec razgovarao sa Amfilohijem Radovicem i ovaj mu je objasnio kako su Cetinje okupirali katolici. Nekoliko dana nakon hapsenja Verica je pokusala da organizuje odlazak u Uzicki korpus, da vidimo poternicu za Ilicem i da pitamo zasto ga gone. Kovacevic joj je rekao da za necim takvim nema potrebe: "Velja cuva Druga armija".
Uvece 19. maja, Zoran Culafic je od Kovacevica saznao da je vojna policija opkolila Ilicevu kucu i oko 10 h su zajedno otisli da vide sta se desava. U dvoristu nije bilo nijednog policajca. Culaficev izvor iz VJ kaze da je pokusaj hapsenja Ilica i kasnije bekstvo i skrivanje bilo inscenirano. Moze biti da neko iz lokalnog SPS-a jeste trazio da Ilic bude uhapsen, ali je on, prema istom izvoru, tada uzivao zastitu komandanta Uzickog korpusa generala Grujice Davidovica. Sto nas vodi do Druge armije i Pavkovica, od koga ce Velja, dok je lezao u bolnici posle saobracajne nesrece decembra 2000. godine, dobiti na poklon pistolj. Od Davidovica je dobio dzip. Jedino sto nije do kraja jasno, a ni mnogo bitno, jeste da li je Ilicu 19. maja izleteo verbalni napad na vojsku pa ga je Davidovic pokrivao ili je sve bilo isplanirano od samog pocetka. Kako god, po prestanku bombardovanja Velja se na prvom mitingu Saveza za promene u posleratnoj Srbiji spektakularno vratio u Cacak i zahvalio "svojim Ravnogorcima" koji su mu pravili drustvo i prekracivali duge noci u izbeglistvu. Istovremeno se iskristalisao stav lokalne vlasti u Cacku da Gradjanski parlament vise ne treba da postoji. Narocito su nastojali da sprece osnivanje Gradjanskog parlamenta Srbije, ideju koja je u medjuvremenu nastala kroz saradnju gradova u kojima su tokom bombardovanja odrzavani protesti. Naravno da problem nije bio u nastavku rada Gradjanskog parlamenta ili ideji povezivanja, vec sto je kljucni akter bila Verica Barac. Da je mogao da drzi GPS pod kontrolom Ilic bi insistirao da njegov centar bude bas u Cacku. Ovako, Mirjana Hercog se usprotivila formiranju GPS i odvojila deo nekadasnje organizacije, uglavnom clanove NS i DS, u Gradjanski parlament opstine Cacak. Sve aktivnosti GPS u Cacku do 5. oktobra lokalna vlast je ignorisala. O pokusaju miniranja koncerta i mitinga solidarnosti sa Miroslavom Filipovicem, septembra 2000. godine, vec sam pisao ("Sjaj i beda lokalnih velikasa", Republika br. 262, 1-15. jun 2001). Medjutim, tek posle smene Milosevica Ilic ce otvoreno krenuti protiv Verice Barac.

Struktura i ideologija

Uoci decembarskih izbora 2000. godine dotadasnji sef cacanskog MUP-a Miodrag Zavisic je penzionisan. Marta 2001. godine Verica Barac je smenjena sa mesta opstinskog javnog pravobranioca, sa pravom da prima platu jos sest meseci. To su, za sada, jedine promene koje su se desile u Cacku od 5. oktobra. Svi JUL-ovci su tamo gde su i pre bili. Sudija Veroljub Rakitic, koji je leta 2000. godine osudio Bila Klintona u odsustvu, sam se povukao u advokate. Njegove kolege, koje su mirno posmatrale kako Rakitic od suda pravi cirkus, i dalje sude.
Nakon smene Milosevica vise nije bilo razloga da Verica Barac javno ne postavi sva ona pitanja koja je prethodne cetiri godine postavljala unutar opstinskih zidina: "Gde su nestale pare za sanitarnu deponiju, pa se sada pravi obicno smetliste na najplodnijoj moravskoj zemlji; zasto Cacak i dalje ima 15 000 bespravnih objekata, bez sanse da se nelegalna gradnja uskoro zaustavi; ko prodaje gradjevinske dozvole ispod ruke; da li je Cacak godinama placao izgradnju sistema za vodosnabdevanje 'Rzav' da bi nas sada obicna voda kostala kao da je kisela; koliko je zaposlenih, vozaca, sekretarica i ostalih bilo u opstini pre pobede koalicije Zajedno, a koliko ih je sada?" Ili: "Zasto bi se fabrika duvana gradila u komunalno neopremljenom preljinskom polju, kad Cacak ima industrijsku zonu?" I naravno: "Kako se tacno zove firma Velimira Ilica i cime se ona bavi? U kom je on to gradu uspesan privatnik vec dvadeset godina?" U Cacku nije.
Kada govore o povratku tradiciji pravoslavlja i porodicnim vrednostima Novi Srbi zaista misle da je la familia vrhunska vrednost u ime koje se moze sve. Kao sto se u Kopolinom "Kumu" najstrasniji zlocini pletu u pozadini porodicnih rituala (svadbe, sahrane...), tako se najvaznije odluke u Cacku ne donose u opstinskoj skupstini nego na nekoliko porodicnih slava.
Umesto Verice Barac, za opstinskog pravobranioca je postavljena zena sa tri godine radnog staza, od cega dve godine pripravnickog, a i ona je odmah otisla na porodiljsko. Cacak moze nesmetano da nastavi put razvijenog zapada, jer, kada Velimir Ilic kaze da njega svuda u svetu postuju jer je "jedan normalan nacionalista", jer nije "beskicmenjak" i "voli svoju zemlju kao sto i oni vole svoje", on tacno zna o cemu govori - i "tamo kod njih" je veci greh biti narkoman, nego prodavati drogu.
Najveca prepreka otvaranju Cacka je to sto u gradu gotovo da ne postoji mesto na kojem bi se o ovim problemima moglo razgovarati. Osim Radio Ozona, lokalni mediji preuzimaju model opstinske TV Cacak (parada Seselja, Tomislava Nikolica, Pelevica, Drecuna, gazda Jezde i slicnih), kao sto su ranije legitimisali sliku Srbije koju je stvarala Miloseviceva RTS. A Dom kulture je delom iznajmljen za kafice (Eros), a delom trosi opstinske pare na "Vidovdanske dveri", kojom prilikom Atanasije Jeftic onomad rece: "Srbi jesu nebeski narod, i tu nema nista smesno". Vece nakon poslednjeg Ilicevog napada na G17+ i Vericu Barac na TV Cacak je gostovao Pelevic i pozvao na ujedinjenje sve "nacionalne demokratske" snage u Srbiji: DSS, Novu Srbiju, SRS i "reformisani" SPS.
Nekadasnji Patriotski savez Cacka nakon 5. oktobra postao je OO Stranke srpskog jedinstva. Prvi covek i jednog i drugog, bivsi kosarkaski as Radmilo Misovic, do pre godinu dana se pljuvao sa Ilicem na pasja kola. Od skora vremena obojica tvrde da nikada nisu bili u sukobu. Verovatno i nisu. Naporedo, lokalni pravoslavni fundamentalista Vladimir Dimitrijevic je u svoju emisiju doveo Matiju Beckovica, za poetsku podrsku ujedinjenju. Da se nesto tako desilo odmah posle 5. oktobra bilo bi smesno. I sada, da se samo arkanovci, seseljevci i reformisani ujedinjuju uz Beckovicev blagoslov, tesko da bi tu bilo iceg zabrinjavajuceg. Medjutim, ako obezglavljene partije bivseg rezima imaju utociste u Velimiru Ilicu, cije se ime vezuje za prvu izbornu pobedu nad Milosevicem 1996. godine, za Savez slobodnih gradova i proteste za vreme bombardovanja, pa i za petooktobarski mars na Beograd, onda ne treba da cudi ako se gradjani Srbije u jednom trenutku sete da su 24. septembra 2000. godine glasali za "bolje nacionaliste".
Cacak je grad u kojem je sve moguce, u kojem nista nije zabranjeno, samo treba raspisati poternicu. Februara ove godine sam, govoreci o stanju u gradu, rekao da Vladimir Dimitrijevic i njemu slicne marginalne grupacije stvaraju sliku Cacka kao hardcore nacionalisticke, pravoslavno talibanske sredine, sto on inace nije. Rekao sam da zatvaranje grada pogoduje samo Velimiru Ilicu. Sledece nedelje, TV Cacak je, u nekom svom "Utisku nedelje" (isti fazon sa glasanjem za izjave), prenela izjavu tako sto je u najavi ispod mog krupnog plana istakla naslov "Grad pravoslavnih Talibana". Petnaestog jula ove godine, na otvaranju izlozbe ratnih fotografija Rona Haviva "Krv i med", usred bela dana u holu Doma kulture jedan mladic, clan ili simpatizer Ravnogorskog pokreta slobode, me je levom rukom uhvatio oko vrata, a desnom tri puta udario u lice. Nisam lose prosao - fraktura nosa, rasecena usna, dva okrnjena zuba. Sutradan, u policijskoj stanici, rece da je bio uvredjen izlozbom, a mene mrzi jer sam izjavio da je Cacak grad pravoslavnih Talibana.

Mulj

Populizam ne poznaje drustvo. Ono znaci javnost, otvoren govor, razgovor, heterogeno. Javnost znaci cistinu za realne interese i sukobe, smanjenu mogucnost njihovog prikrivanja i podmetanja onih interesa i sukoba koji sa zivotima ljudi nemaju blage veze. Zato u populistickoj strukturi postoje zatvoreni pojedinac i apstraktna projekcija idealnog kojem se deklarativno tezi i koje ne sme dobiti zivotno oblicje i bilo kakvo znacenje. Idealno mora biti bozansko i vecno, nuditi "vise od zivota", jer za njega u trenutku konacnog obracuna valja umreti/ubiti.
Izbavljenje dolazi kada la familia donese obavest da se znacenje idealnog, gle, puni iz trivijalnog. Nemusto mantranje o neupitnoj spremnosti da se za ideal dâ ili oduzme zivot, u trenutku konacnog obracuna dobija jasno znacenje: "Uzeti!" - zivot, imovinu nevernika, na koju imamo pravo jer stitimo ideal. Ovaj obrt, gubljenje bozanske prirode ideala, radja stid populistickog coveka prema sebi, stid koji, onako zatvoren, onaj Copicev "kravoslavac" ne sme da podeli ni sa samim sobom, stid koji izrazava na jedini nacin koji je naucio - kao "nas stid", koji mora ostati u kuci. Stapanje naroda sa vodjom jeste identifikacija ove egzistencijalne mucnine sa namrstenom ukocenoscu Slobodana Milosevica ili kiselom grimasom Vojislava Kostunice. Sto se vodja vise krevelji to je jasnije da svu nacionalnu laz i dvolicnost nosi na svojim svetackim plecima. S druge strane, struktura se mora otelotvoriti i u trivijalnoj ravni, potrebno joj je i "ljudsko" zasencenje. Tik uz migrenoznog/gastriticnog predvodnika uvek kaska i neko narodski, ko govori da ga svi razumemo: psuje, preti i, kad ustreba, vezuje i 'apsi. Ako takvoga pored vodje nema, sa vodjom nesto nije u redu. Otudjio se, smrdi mu narod.
Zato je narodskom Milosevicu, onom koji je pocistio "jegnjece brigade" i "autonomase", i krenuo da "sredi stvar" na Kosovu, bila potrebna SANU.
Zato je neprikosnovenom vodji Milosevicu koristio Seselj.
Zato je Milosevic "puk'o ko zvecka" kad su njegovom "ljudskom" stranom progovorili onaj "peder" Ivan Markovic i, mo's misliti, zenetina mu Mira.
Zato Kostunica i Velimir Ilic mogu uvesti Srbiju u novo krvoprolice.

Ivan Zlatic

Dogadjanja: Vreme mraka «

» Svakidasnjica: Kazivanja jedne balerine