Pravosudje

Analiza Nacrta zakona o posebnim nadleznostima u suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije

Kakva se resenja nude:

1. 1. U clanu 2 navedenog nacrta navedena su krivicna dela na cije ce se otkrivanje (kao i naknadno krivicno gonjenje samih ucinilaca) zakon primenjivati. Pored krivicnih dela koja se mogu podvesti pod "organizovani kriminal" i "korupciju", navedena su i krivicna dela protiv covecnosti i medjunarodnog prava, pozivanjem na cl. 232 ZKP, Statut Medjunarodnog krivicnog suda, Statut Tribunala za bivsu Jugoslaviju, kao i dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti SRJ. Treba takodje imati u vidu i nedovoljno precizno odredjenu kategoriju krivicnih dela sa "elementima organizovanog kriminala", kao i mogucnost da republicki javni tuzilac zakon primeni na sva dela za koja je minimalna propisana kazna 5 godina "ako smatra da postoje opravdani razlozi".
   Dva su osnovna prigovora ovakvom resenju:
   a) priroda dela, problemi vezani za njihovo otkrivanje nisu isti/identicni kod ratnih zlocina (u najsirem smislu) i dela korupcije, trgovine narkoticima ili ljudima. Imajuci u vidu da ni Statut Medjunarodnog krivicnog suda ne sadrzi, pored ratnih zlocina, druge tzv. treaty crimes (npr. trgovina narkoticima, otmica vazduhoplova) nejasno je cime se zakonopisac rukovodio pri ovakvom strukturiranju zakona;
   b) rec je o posebnim/specijalnim ovlascenjima koja bitno zadiru u osnovna prava i slobode gradjana te stoga odrednice za primenu takvih ovlascenja poput "opravdanih razloga" nisu prihvatljive. Takodje, imajuci u vidu kategoriju dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti SRJ, i mogucnost zloupotrebe/manipulacije, pitanje je da li ih treba uvrstiti u zakon o suzbijanju organizovanog kriminala. Treba imati u vidu da u vecini zemalja postoji jasna podela posla, nadleznosti i ovlascenja izmedju jedinica tzv. drzavne bezbednosti i npr. specijalnih jedinica za suzbijanje trgovine narkoticima.
   
2. U samom tekstu nacrta naizmenicno se govori o ovlascenjima tuzioca i policije na suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije, i o radu na otkrivanju krivicnih dela iz clana 2. Iz standarda ustanovljenih odlukama Evropskog suda za ljudska prava jasno proizlazi da se pod "zakonom ustanovljenim ogranicenjem/ma" podrazumeva samo postojanje pravila odgovarajuce preciznosti kojima se moze spreciti arbitrarno postupanje drzavnih organa kada su u pitanju osnovna ljudska prava i slobode.
   U clanu 17 stav 1 nacrta govori se o osnivanju posebne sluzbe za suzbijanje organizovanog kriminala i korupcije, dok se u stavu 4 istog clana govori o duznosti navedene posebne sluzbe da preduzme sve radnje usmerene na otkrivanje i gonjenje ucinilaca dela iz clana 2 (ratni zlocini, nacionalna bezbednost).
   
3. U obrazlozenju nacrta navodi se da ZKP regulise "opsta pravila krivicnog postupka", a da nacrt predstavlja lex specialis kojim se/posredstvom koga se realizuju obaveze drzava clanica (u ovom slucaju Srbije) kao sastavnih delova SRJ, a koje proizlaze iz medjunarodnih konvencija. Medjutim, ako se ima u vidu da vecina pomenutih medjunarodnih konvencija pored obaveze/a drzave da usvoje "neophodne zakonodavne i druge mere" u cilju efektivne implementacije obaveza preuzetih ratifikacijom, sadrzi odredbe poput "u skladu sa osnovnim principima pravnog sistema drzave", "(mere) koje dopusta (njihov, i. e. nacionalni) pravni sistem", proizlazi da je pitanje odnosa lex specialisa sa drugim zakonskim i ustavnim odredbama pitanje koje treba resiti u nacionalnom sistemu/na nivou nacionalnih propisa.
   I dok se za odredbu cl. 18 (2) nacrta (kojom se uskracuje mogucnost pozivanja na duznost cuvanja tajne) moze reci, primenom ekstenzivnog tumacenja, da nije u kontradikciji sa clanom 97 st. 1 t. 2 ZKP, koji predvidja da lice koje bi povredilo duznost cuvanja drzavne, vojne ili sluzbene tajne ne moze svedociti "dok ga nadlezni organ ne oslobodi te duznosti", jer bi se navedena odredba mogla tretirati kao apriorno oslobodjenje od duznosti cuvanja tajne, za odredbe kojima se produzavaju rokovi iz ZKP (npr. odredba cl. 26 st. 5) takvo tumacenje nije moguce. Prvo stoga sto savezni Ustav (cl. 115 st. 2) predvidja da republicki zakoni moraju biti saglasni sa saveznim zakonom, drugo sto se istim, saveznim Ustavom predvidja da ogranicenja individualnih sloboda i prava (npr. kod nepovredivosti tajnosti pisama i nepovredivosti stana) mogu biti propisana samo saveznim zakonom.
   Takodje kada je rec o rokovima, cudno je da isti clan 26 nacrta u stavu 4 samo konstatuje da je "rok trajanja pritvora u prethodnom postupku 12 meseci", navodeci u zagradi cl. 144 ZKP, bez eksplicitnog naglasavanja (kao u stavu 5 istog clana) da se radi o produzenju roka propisanog ZKP.
   
4. U clanu 66 (1) nacrta predvidja se da ce se on primenjivati i prilikom sprovodjenja Zakona o saradnji sa Tribunalom za bivsu Jugoslaviju. Ako se ima u vidu cl. 32 Zakona o saradnji u kojem su navedene mere pravne pomoci Tribunalu, izmedju ostalih i duznost preduzimanja mera zastite svedoka (koje nije adekvatno reseno u ZKP), moglo bi se reci da Nacrt zakona ide ka tome da se njegove odredbe posmatraju/tretiraju kao razrada odredbi/obaveza sadrzanih/proizaslih iz Zakona o saradnji. Medjutim, moraju se imati u vidu i odredba cl. 40 (o shodnoj primeni ZKP na sva pitanja koja nisu regulisana Zakonom o saradnji), kao i odredba cl. 7 (koja predvidja da ce se neka od pitanja - polozaj svedoka, pristup arhivskoj gradji... resiti u "odluci o osnivanju Nacionalnog saveta"), nakon kojih se otvaraju dva pitanja - nedorecenost oba zakona (ne postoje odredbe koje predvidjaju ko ce (koji organ) i po kom postupku procenjivati odnos dva zakona da bi u slucaju njihove kolizije ili postojanja lacunae odredio koje odredbe treba primeniti) i pitanje odnosa republickog lex specialisa i saveznog Zakona o saradnji.
   
5. Sporna su i resenja iz cl. 27-30 nacrta, koja se odnose na svedoka saradnika optuzbe. Jedan deo teksta navedenih odredbi odnosi se na "pripadnike organizovane kriminalne grupe" (cl. 27 (1) (1), drugi na krivicno gonjenje lica koja su izvrsila ma koje delo iz clana 2 nacrta (a to znaci i genocid, ratni zlocin; cl. 28 (2)), da bi se u clanu 29 nacrta pobrojale grupe lica koja ne mogu biti svedoci saradnici (sto bi znacilo da kategorije koje nisu nabrojane mogu biti svedoci saradnici), medju kojima se nalaze iskljucivo ucinioci krivicnih dela iz KZ Srbije i to osumnjiceni za dela ubistva, silovanja, razbojnistva. Pitanje je zasto ovakvo resenje - da li je zakonopisac zakljucio da se njegove nadleznosti krecu samo u domenu republickog KZ ili je pretpostavka da se odredbe cl. 27-30 odnose samo na organizovane kriminalne grupe ili da potencijalni ucinioci ratnih zlocina ne mogu nikad biti svedoci saradnici, cime se ponovo vracamo na konstataciju da nije prihvatljivo staviti u isti zakon toliko raznorodna krivicna dela - korupciju, "pranje novca", genocid, itd. i to bez jasno sprovedenog razgranicenja koji deo specijalnih ovlascenja se odnosi na koja dela.

   Zakljucak

Iako analiza data u prvom delu nije potpuna (nisu obuhvacene sve odredbe nacrta), vise je nego dovoljna za zakljucak/konstataciju da nacrtu nedostaje jasno koncepcijsko resenje kako samih problema, tako i njihovog adekvatnog resenja. Stoga Institut za uporedno pravo smatra da nije moguce na tekst predlozenog nacrta uticati/poboljsati ga amandmanima, vec da je neophodno nacrt vratiti podnosiocu, uz predlog da se radna grupa koja je radila na nacrtu prosiri strucnjacima za medjunarodno i krivicno pravo. Nakon izrade novog nacrta, za isti bi trebalo traziti ekspertizu Saveta Evrope imajuci u vidu nuznost kompatibilnosti domacih/nacionalnih propisa sa standardima Saveta Evrope.

Institut za uporedno pravo - Beograd

Pravosudje: Da li se Drustvo sudija umorilo? «

» Pravosudje: Prokuplje nas opominje