Pravosudje

Da li je moguce sudjenje za ratne zlocine pred domacim sudovima

Prokuplje nas opominje

Sedam godina od zavrsetka ratova u Hrvatskoj i Bosni i tri nakon NATO-intervencije na Kosovu za neupucenog (npr. stranca koji zivi u uredjenom pravnom sistemu) ostaje otvoreno pitanje kako je moguce da do sada imamo samo dva presudjena ratna zlocina pred domacim sudovima?1 Ali cak i nakon demokratskih promena, kako smo to vise puta u nasim tekstovima isticali, nije se, nazalost, bitno izmenila opsta klima u drustvu kada su u pitanju ratni zlocini koje su cinili nasi sunarodnici. I danas se mnogi upravljaju po nekadasnjoj semi da su zlocini cinjeni iskljucivo prema Srbima, a ako su i drugi narodi ponekad stradali, to je bio ili plod puke slucajnosti, odnosno prekoracenja ovlascenja od strane "neodgovornih pojedinaca" ili su ti drugi narodi sami sebe bombardovali i sakatili. Pre nekoliko dana ucestvovao sam na jednom "okruglom stolu" posvecenom toleranciji. Moje izlaganje koje se zasnivalo na neophodnosti suocavanja sa bolnom istinom, pa i sa katarzom, kod nekolicine ucesnika je ocenjeno kao "preterano" uz bogomdani eufemizam koji relativizuje citav problem - "svi su cinili zlocine, ta, zaboga, bio je rat do istrebljenja"! Stoga se, po njima, "ne smemo vracati u nedavnu proslost, vec uspostavljati mostove sa drugima i ici napred, u Evropu".
Zasto pravim ovoliki uvod? Iz samo jednog razloga - da pokazem nepovoljnu atmosferu u celom drustvu ukljuciv i novu politicku elitu koja se ubrzano konstituise (bez da vrsi institucionalizaciju prave i odgovorne vlasti!) u pogledu odnosa prema onome sto se u proteklih dvanaestak godina na ovim prostorima zbilo, pa samim tim i objasnim, sebi i drugima, uglavnom negativne reakcije javnosti (ako naravno izuzmemo neveliki broj boraca za ljudska prava i civilno drustvo) povodom nedavno izrecene presude od osam godina zatvora rezervisti VJ Ivanu Nikolicu u Okruznom sudu u Prokuplju, zbog ubistva dva albanska civila tokom 1999. godine. Reakcije na tu presudu ali i na samo procesuiranje ratnih zlocina pred "jednim domacim sudom" bile su burne. Prokupacki ratni veterani danima su protestovali upucujuci najgrublje uvrede sudu, sudijama, tuziocu i novoj vlasti. Pridruzile su im se "patriotske" snage koje su ovo sudjenje nazivale "izdajom nacionalnih interesa", slugeranjstvom Zapadu zarad "sake dolara", pozivanjem na "ustanak protiv dosovskog rezima koji stiti spijune, izdajnike i pedere" i slicno.
Samo sudjenje je, dakle, proteklo u prilicno neregularnim uslovima. Pritisci spolja pretili su da od njega naprave farsu. Sam Ivan Nikolic, prema pisanju stampe, drzao se kocoperno, ohrabren grajom svojih pristalica "oprobanih srpskih patriota" sa ulice. Negirao je svoju izjavu u kojoj priznaje ubistvo dvojice Albanaca datu u istraznom postupku jos 1999. godine kada je i podignuta optuznica. Posto je sudija Dragan Tacic saopstio presudu i upitao optuzenog ima li sta da kaze, ovaj je cinicno upitao: "Da li me ovo osudjuje sud ili Zoran Djindjic?"
Zanimljive a istovremeno i porazavajuce bile su reakcije "neintelektualne" javnosti. Naime, sa poznanicima i susedima - a to je svakako dobar uzorak - razgovarao sam u zelji da opipam puls obicnog sveta u pogledu njihovog odnosa prema jednom sudjenju za ratni zlocin. "Osam godina! Za rezervistu! Pa ko ce im se posle odazvati na mobilizaciju. Ja bogme necu!" bile su reci jednog beogradskog taksiste. "Nema pravde, komsija" kazao je dobrocudni penzioner koji svako drugo jutro kupuje hleb i mleko a subotom ga vidjam kako u zembilju nosi nekoliko paprika i poneki paradajz. "Sve je to, dragi komsija, maslo onog Djindjica, prodao bi taj veru za veceru! Pa zna se, bogamu, da je on nemacki covek. Te Siptare bi trebalo nauciti pameti!" Prijateljica koja radi na salteru jedne poste smatra da je osuda previsoka. "Dobro, u redu, ubio je dvojicu Siptara, treba da odgovara, ali osam godina, pa oni su ludi, bio je rat svi su se medjusobno ubijali! Ovo sudjenje je namenjeno Busu i Bleru da vide kako i mi toboze mozemo da sudimo, a ne samo Hag. Ma pusti, sve je to politika!"
Ovo je samo jedan, ali tipican primer nacina na koji je, u doba Milosevica, oblikovano najsire javno mnenje. Tu nema bitnih promena. Da srpski vojnici nisu cinili zlocine na Kosovu uveravala nas je drzavna propaganda, a pojedine javne licnosti "patriotske" orijentacije su svojim izjavama, koristeci ranije stecenu popularnost, u javnosti to potencirale. Tako je glumica Ivana Zigon, odgovarajuci "svojim ruskim prijateljima" u vezi sa srpskim zlocinima prema albanskim civilima i njihovog etnickog progona, u listu Zavtra (br. 22/1999) tvrdila i sledece: "Ne, nisu njih ubijali nasi vojnici, oni su se vracali svojim kucama i njih su bombardovali Amerikanci i NATO, s ciljem da se tamo nikada ne vrate jer se povratak Albanaca nije uklapao u americki antisrpski scenario". Slicne tvrdnje ponavljane su cesto i u domacoj javnosti a i danas se ponavljaju preko medija poput pokvarene gramofonske ploce. Iskopavanje masovnih grobnica albanskih civila na raznim lokalitetima u Srbiji i muk vlasti i pravosudnih organa da istraze ove zlocine, stavise, iznedrio je bizarnu posalicu kako navodno postoji velika razlika izmedju psa i Djindjica u korist, dakako, ovog prvog: "Pas, naime, zatrpava svoju sramotu, a Djindjic je otkopava".

Pavle Simic, Kompozicija sa tri figure

Nakon svega, ne bi trebalo da nas preterano cude (da nas sokiraju - da, ali ne i da nas cude!) reakcije potpuno sludjenih gradjana, pritisnutih nemastinom i egzistencijalnom nesigurnoscu koju donose prvi koraci u tranziciji. Nova vlast nista nije ucinila da krene putem moralnog i duhovnog prociscenja poput vlasti u postnacistickoj Nemackoj. Stavise, obe "srpske vlade" se prosto nadmecu u patriotizmu koja ce pre dati garancije za ratne zlocince, koji su vec transferisani u Hag, da se brane sa slobode!
Kolika je konfuzija u glavama ljudi, ali i strah od suocavanja sa posledicama "ratova gospodina Milosevica" neka posluze zavrsne reci sudije Dragana Tacica, predsednika petoclanog krivicnog veca koji kao da se pravdao (pred kim?) zbog "stroge" presude: "Za ovo sudsko vece nije bilo dilema nakon izjave Ivana Nikolica da je pucao u dvojicu albanskih civila. Da je pucao u naoruzane Albance on bi bio heroj, ovako on je ratni zlocinac" (Danas, 13-14. jul 2002, Vikend izdanje I).
Zar posle ovoga ima mesta dilemi kako je bilo moguce da se u SR Jugoslaviji samo dvaput presudi domacim zlocincima iz minulih ratova? To sto se u ovom trenutku vodi krivicni postupak (opet u Prokuplju!) protiv dvojice pripadnika srpskih specijalnih snaga na Kosovu 1999. godine, Sase Cvjetana i Dejana Demirovica (koji je u bekstvu) za bestijalno ubistvo 19 albanskih nejaci (staraca, zene i dece) o cemu je Republika takodje pisala, moze da hrabri, ali samo pod uslovom da se istinski omoguce svi uslovi za fer sudjenje: pravi dokazi kojih svakako ima, ali i bezbednosni uslovi za tuzioca i sudije kako bi bez presije mogli da procene tezinu krivice koja se ovoj dvojici stavlja na teret. Republika ce, u skladu sa svojim opredeljenjem da aktivno sudeluje u procesu izgradnje pravosudja i pravne drzave, pratiti i ovo sudjenje ako do njega uopste dodje.

Z. M.

1 Prvo je bilo sudjenje Dusku Vuckovicu iz Umke kod Obrenovca (8. jula 1996) optuzenom za ratni zlocin protiv civilnog stanovnistva pred Okruznim sudom u Sapcu. Vuckovic je proglasen krivim jer je krajem juna 1992. godine lisio zivota 16 Muslimana u selu Celopek kod Zvornika u sadasnjoj Republici Srpskoj, kao i za silovanje Muslimanke u selu Radulj. Osudjen je na deset godina zatvora. Bilo je to prvo sudjenje za ratne zlocine posle Drugog svetskog rata.
Drugo sudjenje upravo je okoncano presudom Ivanu Nikolicu, rezervisti VJ, pred sudom u Prokuplju, koja iznosi osam godina za ubistvo dva albanska civila l999. godine na Kosovu.


Pravosudje: Analiza Nacrta zakona o posebnim nadleznostima u suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije

Dijalog: Tragovima jedne knjige (II)

 


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar