Dogadjanja

Bujanje patoloskih pojava

U inace prebogatoj crnoj hronici, ovoga leta je, 27/28. jula, u srediste javnosti dospeo zlocin u Leskovcu, kada je Dragan Cedic, koji jos nije uhvacen (pronadjen), ubio sedmoro ljudi i cetvoro ranio.

Reagovanja

Nacin javnog prezentovanja ovog zlocina otkriva manipulativnost medija. Uz "fino podesavanje" cinjenica i populisticko tumacenje socio-patoloskih pojava, manipulativna moc medija je u ovom slucaju pokazala moc propagande. Zlocin u Leskovcu prezentiran je javnosti kao nesretan pojedinacni slucaj, po sistemu "eto, desava se". Time se zamagljuje cinjenica da je to "desava se" trajalo vise godina.
Prica o ovoj tragediji pocinje pre osam godina losim brakom protkanim tiranijom Dragana Cedica i zrtvovanjem i trpljenjem Biljane Cedic. Bila bi to jos jedna prica o nesrecnom braku da se nije zavrsila masovnim ubistvom i da pocinilac masakra nije bio crnobiserni egzemplar srpskog kabadahije. Siledzija i konfliktna licnost, Cedic je bio osoba koja se ponasala po principu - mogu sve i sve mi je dozvoljeno. Carsiji je bio poznat kao osoba koja je policiju lako korumpirala novcem, sitnim uslugama, mitom i ucenjivanjem. Vise poznanika ubice navodi: "znao je tacno kad je kom inspektoru rodjendan i narucivao pesme na lokalnom radiju" ili "imao je dobre odnose sa policajcima", "sve je resavao parama", "sve se sredjivalo na ruckovima". Zna se da su mnogi gradjani Leskovca pisali prijave protiv nasilnika, ali su zalbe volsebno nestajale. Grad je pomirljivo trpeo izivljavanje poremecenog sugradjanina, "sve gledajuci svoja posla" i cekajuci da institucije sistema pocnu da se mesaju u svoj posao.
Pasivnost malih sredina cini pozadinu ovog slucaja, a strah, cutanje i hipokrizija bili su predigra zlocinu. Slika atmosfere strukturne korupcije pre izvrsenja zlocina namece pitanje: da li su institucije sistema u Leskovcu pokazale dovoljnu agilnost u senzibilizovanju gradjana da se bore za zajednicku pravednu stvar? Da li je moguce da se posle petooktobarskih promena kada se ocekivala vladavina zakona u korist gradjanskih prava tolerise jedno tako nedopustivo asocijalno ponasanje, pucanje iz "duge cevi", batinanje zene, nasilje u kontinuitetu?

Tumacenja

Pojava masovnog ubice dovodi se u vezu sa njegovim psihopatoloskim nasledjem i stvarnom bolescu ("turetov sindrom").
Reakcije sugradjana potvrdjuju zakljucak da odlaskom bivseg rezima nisu demontirane njegove institucije i njihova okamenjena struktura sto znaci da u javnoj sferi, u drustvenim ustanovama a jos manje u porodici, nema diskontinuiteta.
Pozadina zlocina je razotkrila ne samo postojanost nasilja, bolesti, mrznje, ratnog posttraumatskog sindroma kao posledice brutalizacije drustvenih tokova, vec je potvrdila i jednu dublju, intimniju povezanost pojedinacnog i kolektivnog nasilja materijalizovanog u negovanju ratnicke etike i estetike u Srbiji. Slika Leskovca, "srpskog Mancestera", kroz prizmu ovog zlocina pokazuje nam da iznad svakodnevice, na jednom dubljem nivou, i dalje opstaje dobrovoljno slepilo za sagledavanje uzroka zlocina kao posledice dugog kontinuiteta autoritarnog rezima. Nasledili smo, naime, ne samo formalne delove miloseviceve birokratije u domenu birokratizovanih delova politicke vlasti, vec i mnogo opasniji kodirani mentalitet precutkivanja uzroka nasilja, pomirljivost prema zlocinu i odbijanje da se suocimo sa realnoscu.
Ubijena supruga Biljana je nekoliko meseci pre tragedije pobegla od nasilnog muza kod svojih roditelja zajedno sa cerkom. Istovremeno je odlucila da podnese tuzbu za razvod braka i da obavesti policiju, Centar za socijalni rad i sud. Biljanina majka Gordana Kulasevic pokazala je pismo "na osam gusto kucanih strana" koje je njena cerka napisala policiji do tancina opisujuci svoj pakleni brak, silovanja, premlacivanja i ponizavanja. Gordana, koja je u jednom danu izgubila sve tri cerke, u nekoliko navrata je izjavila "da su svi znali - i sud i policija i Centar za socijalni rad - al' niko nije hteo da nam pomogne". Kada je izgledalo da se Cedic pomirio sa izvesnoscu razvoda, a Biljana cak pristala da otac posecuje dete, ubica je poceo da priprema pakleni plan za likvidaciju, javno govoreci "sve cu vas pobiti... seme cu da vam zatrem". Pretnje koje su, oni "svi" iz majcine izjave, dakle institucije sistema (SUP, sud i Centar za socijalni rad), cini se shvatali olako ili nikako.

Problem

Gordana Kulasevic, tasta ubice, baka maloletne Marije, izjavila je da su svi trpeli nasilje zeta samo zato sto su patrijarhalno vaspitani, iako je nekoliko puta ponovila da su za "smrt nevinih ljudi odgovorni policija, Centar za socijalni rad, koji se nisu obazirali na zalbe njene cerke Biljane". Ova zena, koja je izgubila svu svoju decu i koja uporno stigmatizuje institucije sistema, boreci se za sudbinu svoje unuke, donosi cudnu odluku i citav slucaj dovodi do apsurda zahtevajuci da maloletna unuka bude poverena na cuvanje "drugoj Marijinoj babi Dobrili i dedi Tomislavu, zato sto su prosvetni radnici i divni ljudi" (Danas, 10-11. avgust). To sto su oni i roditelji Dragana Cedica, ubice njene dece, vise nije bitno za nju, bitno je da "dete ne ode u Centar za nezbrinutu decu".
Mentalna zbrka koju samo mozemo da pretpostavimo krece se od apsolutnog nepoverenja i preziranja Centra za socijalni rad i SUP-a, sramote da unuka zivi u centru "za nezbrinute", u prezrenom sirotistu, preko razumljive nemogucnosti da sagleda sve sto je snaslo, do osecanja besmisla i krivice. Baka maloletne devojcice nalazi se pred neverovatnim izborom: poveriti unuku drzavi ili roditeljima ubice! Ona bira patrijarhalno, vaspitanjem ukodirano, logicnije resenje. Sasvim u skladu sa svojom rodnom ulogom, kulturom trpljenja, ona nastavlja da "brine" za unuku, reprodukujuci kulturni model zarobljenosti. Paradoksalno je do koje mere je Gordana savrseno uklopljena u strukturu patrijarhata, koliko je njime odredjena i predvidjena. Danasnji patrijarhat je ocigledno u praksi mnogo elasticniji od tradicionalnog, a njegova moc samoobnavljanja je daleko veca.

Dva fauna i zenka kentaura, 1947.

Devedesetih godina se u javnom diskursu u Srbiji artikulisala tema o mentalitetu Srba, sve u cilju pronalazenja kohezionog faktora koji intenzivira "srpstvo". Nekriticno pozitivno vrednovanje svega obicnog u vezi sa muskoscu i "junastvom" ostavljalo nas je nemim pred legitimisanjem militarizma, macizma i ratnickog srpskog morala. Setimo se raznih "znalackih" novinskih clanaka "Kakvi su Srbi?", mnostva knjiga i eseja o "jedinstvenom fenomenu srpstva", TV emisija o "neponovljivom srpskom muzjaku" psihijatra-seksologa Jovana Marica i profesora Jove Tosevskog, novinarskih seksistickih bisera, od prostackih do sofisticiranih.
Bilo je to vreme sveopsteg srbovanja. U vreme Milosevica, "srpski junak" je bio vidjen kao muskarcina koji je morao da bude postovan i slavljen samo zato sto je "muskarac". Potreba za mitom je podgrevana i ohrabrivana strahom od spoljnih sila, ratnog okruzenja i neophodne iluzije moci. Ipak, u podtekstu, objasnjavalo se da je Srbin muskarac koji treba da bude i zasticen u svojoj varosici, selu, gradu (svetu) uz zenu koja je inspirativno podatna i svakako poslusna. "Potrebom za zastitom" je koriscena kao eufemizam za strah koji je prozimao Srbiju na svim nivoima. Ispostavilo se, na psiholoskom nivou, da se srpski junak plasi, da ne zeli da vidi ostatak sveta, da se boji da zakoraci u drugacije i razlicito, da se ne bi suocio sa frustracijama i eventualnim neuspesima. Zato je muskarac-ratnik (bivsi i/ili buduci) mentalno ostajao izolovan, nedodirljiv, hiberniran u vecitoj ulozi primanja, ocekivanja i uzimanja, bilo da mu se "davalo" iz ljubavi ili na silu.
U kontradiktornom drustvenom kontekstu pojava masovnog ubice trebalo bi da podigne drustvenu svest o fenomenu nasilja u drustvenoj zajednici i odgovornosti institucija. Dragan Cedic je posejao strah koji ce se dugo pamtiti i ostati u kolektivnom secanju Srba kao paradigma necinjenja, nemara, nehajnosti, haoticnosti i rastakanja institucija sistema. Na delu smo videli dejstvo cuvene srpske poslovice "Cutanje je zlato" koja je nepovratno ukodirana u kolektivnu svest naroda.
Patrijarhat je ne samo preziveo u samim institucijama vec je jacao i opstajao kao dominantna pojava i u muskoj i u zenskoj svesti. Otpor diskriminaciji i zelja za emancipacijom mora se dogoditi prvo u dusi i svesti ljudi kako bi kroz podsticanje svesti o problemu diskriminacije najpre zene mogle da preuzmu odgovornost za svoj polozaj, sagledavanjem i odbacivanjem patrijarhalnih vrednosti kao anahronih i nazadnih, destruktivnih i militantnih. Kreiranjem javnosti o ovom akutnom problemu mogle bi da zapocnu kvalitativne promene vrednosnog sistema a potom i samih institucija.
Gde je Srbija na tom putu? Prave li upravo zene lose kompromise cineci uslugu patrijarhalnom obrascu, podilazeci palanci i nesvesno negujuci idealizovanu verziju Kosovke devojke koja vida, leci, trpi i neguje a ponekad biva i ubijena?

Evica Busarac

Dogadjanja: Ko jos veruje reklami

Dogadjanja: Spontana cenzura


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar