Dijalog

Tragovima kritike totalitarizma

Medjunarodna konferencija o Hani Arent

U organizaciji Beogradskog kruga, Centra za zenske studije, Centra Hane Arent iz Oldenburga (Nemacka) i Centra Hane Arent iz Njujorka (SAD), u Beogradu je od 3. do 7. jula odrzana medjunarodna konferencija pod nazivom "Zavestanje Hane Arent: s one strane totalitarizma i terora". Na konferenciji je ucestvovalo preko 50 intelektualaca iz SAD, Evrope i bivsih jugoslovenskih republika, mahom poznavalaca filozofije i politicke teorije Hane Arent, kao i veliki broj clanova nevladinih organizacija, predstavnika srpske Vlade, medija i Univerziteta

Uvodne besede predstavnika domacih organizatora i pokrovitelja, te Dzeroma Kona, direktora njujorskog Centra Hana Arent, i Antonije Grinberg, direktora istoimene institucije iz Oldenburga, upucivale su na filozofsko i teorijsko nasledje Hane Arent kao na jedan od najbogatijih izvora koji bi mogao da obezbedi adekvatan teorijski, politicki i eticki okvir za pokretanje javne debate o odgovornosti u doba diktature, te ponudi normativni okvir za nepristrasno legitimisanje nove demokratske kulture.
Medjunarodni skup eksperata za politicku misao Hane Arent propracen je prigodnom izlozbom fotografija, dokumentarnim filmom i zbornikom Zatocenici zla: zavestanje Hane Arent, koji su priredili Dasa Duhacek i Obrad Savic.
Preovladjujuci akademski diskurs konferencije neizbezno je bio izbrazdan, to jest teorijski isposredovan politickom realnoscu Srbije. Dramaticna istorijska pozadina ove medjunarodne konferencije, koja je prodrla u samo srediste teorijskih debata o Hani Arent, imala je dvostruki efekat. Skrenula je paznju na odlucujuci znacaj politicke misli Hane Arent za razumevanje kompromitovane proslosti i, istovremeno, omogucila da se identifikuje kolektivna amnezija koja po pravilu predstavlja kulturnu i politicku branu protiv preuzimanja odgovornosti. Posto Niko nije oslobodjen istorije, kako glasi naslov knjige nemackog filozofa Dubila, iz ozivljenog teorijskog nasledja Hane Arent na ovoj konferenciji, moglo se zakljuciti da se pitanje o cinjenicnoj odgovornosti za pocinjene zlocine, kao i pitanje bilo koje druge odgovornosti, mora stalno drzati otvorenim. Pravno, politicko i moralno razgranicenje od "kriminalizovane" nacionalisticke proslosti prvi je uslov odlucujuceg zaokreta prema demokratskoj buducnosti.

Zajednicki stav heterogenih diskusija o odgovornosti bilo je opste uverenje da se o "radu zla na Balkanu ne moze svedociti iz perspektive supstancijalisticke koncepcije dobra koja je, po pravilu, opterecena dubokim tragovima teoloskog nasledja".
Mada su se teme saopstenja i odgovarajuce debate proceduralno odvijale prema programu sesija, moze se tvrditi da su konferenciju obelezila dva osnovna motiva politicke misli Hane Arent: licna/kolektivna odgovornosti i politicko zlo. Uostalom, u zborniku Zatocenici zla: zavestanje Hane Arent, koji je u formi "Citanke" objavljen kao predtekst za konferenciju, pretezno se nalaze clanci o politickoj prirodi zla i odgovornosti.

Licna odgovornost pod diktaturom

U tekstu napisanom avgusta 1964, Hana Arent govoreci o licnoj odgovornosti u doba diktature, na samom pocetku upozorava citaoce da ovaj termin koristi iskljucivo kao suprotnost politickoj odgovornosti koju svaka vlast preuzima za (ne)dela svojih prethodnika, a svaki narod za (ne)dela svoje proslosti. Ona tvrdi da su potpunu pravnu i moralnu odgovornost u "vremenima kuge" mogli da izbegnu samo oni koji su se potpuno povukli iz javnog zivota i odbili da preuzmu bilo kakvu politicku odgovornost. U uslovima totalnog kolapsa normalnih moralnih standarda, "svaki moralni cin je bio nezakonit, dok je svaki zakonit cin bio zlocin". Naravno, po izgovaranju ovakve recenice odmah ce se naci bezbroj neuspesnih "pravednika" koji ce takav stav proglasiti neodgovornoscu i pranjem ruku od onoga sto se desavalo. No, kaze Arentova, postoje ekstremne situacije u kojima odgovornost za svet, koja je prvenstveno politicka, ne moze da se preuzme iz prostog razloga nedostatka politicke moci. Potpuna nemoc, kao i svest pojedinca o njoj, predstavlja valjan odgovor, ili ako hocete opravdanje za ovakvu njenu tvrdnju. Jer u vremenima diktature, kako Hitlerove tako i Miloseviceve, zlocini i zverstva nisu bili ekscesi "bandi kriminalaca" i sl., vec su se dogadjali u okviru jednog pravnog poretka ciji je ugaoni kamen bila naredba: "Ubij". I to "ubij", ne iz nuznosti, ne naoruzanog neprijatelja vec, protivno svim vojnim i utilitarnim razlozima, "ubij" nevine ljude, civile, koji ne predstavljaju ni potencijalnu opasnost. Programu ubijanja, istrebljenja Jevreja/Muslimana/Hrvata/Albanaca/Srba rat je bio samo dimna zavesa i nisu ga smislili/pocinili cudovista i ludi sadisti, nego najuvazeniji pripadnici jednog drustva (drzavni i vojni vrh, intelektualci itd.), koji su kao "ispravni" gradjani postovali zakone diktatora. "Ako se pokoravam zakonima zemlje, ja u stvari podrzavam njeno uredjenje", zavrsava tekst na temu licne odgovornosti Hana Arent. Poslusnost, medjutim, nije kvalitet odraslih, ona je rezervisana iskljucivo za decu.

Kolektivna odgovornost

U drugom tekstu, gde se Hana Arent bavi pitanjem kolektivne odgovornosti, naglasena je potreba razlikovanja termina "odgovornost" i "krivica". Postoji odgovornost coveka za nesto sto nije ucinio, na primer nije pomogao coveku da prezivi iako je bio u mogucnosti da to ucini, ali ne postoji krivica za nesto u cemu covek nije ucestvovao. U posleratnoj Nemackoj, nastavlja autorka, uzvik "svi smo krivi", naizgled primamljiv i uzvisen, imao je kontraefekat i posluzio je da se uglavnom poprilicno izvuku oni koji su zaista bili krivi. Krivica, za razliku od odgovornosti, uvek izdvaja: ona je strogo licna i odnosi se na konkretan cin. No, odgovornost moze biti kolektivna.

Potpunu politicku i moralnu odgovornost za necinjenje mogucno je izbeci jedino napustanjem zajednice. Otpadnici, izbeglice, stanovnistvo bez drzave, jesu jedine kategorije koje kolektivna odgovornost zaobilazi. "Politicki posmatrano, bez obzira na njihov grupni ili individualni karakter, oni su apsolutno nevini; i upravo ih ta apsolutna nevinost osudjuje da ostaju spolja, takoreci po strani od citavog covecanstva." Verovatno se iz ovog razloga koji navodi Arentova, dakle zbog posvemasnje nevinosti apsolutnih gubitnika, koja "smeta" odgovornima jer ih opominje, u Srbiji od "Oluje" pa do danas vodi nesmiljena kampanja protiv izbeglica. Takva ne-odgovornost izbeglica narocito bode oci zajapurenim "svi smo krivi" bukacima, ciji neuspesni "angazmani" i oprastanja umesto zrtava nisu ni bili nista drugo do licemerne racionalizacije karijerizma.

Banalnost zla

Slozena ideja Hane Arent o "banalnosti zla", nastala prilikom prisustvovanja sudjenju Adolfu Ajhmanu 1961. u Jerusalimu i izlozena u njenoj knjizi Ajhman u Jerusalimu, bila je ishod suda Arentove o pojedinacnom slucaju nacistickog zlocinca. Iz tog suda ona je izvukla sledeci zakljucak: "Krajnja zloba, patologija ili ideolosko ubedjenje nisu nuzni kako bi pomogli pojedincu da pocini beskrajno zlo". Upravo je Ajhmanova "izvanredna plitkost", jedina njegova posebna odlika, navela Arentovu da imenuje zlo koje ne zahteva nikakvu posebnu zlost niti pokvarenost, vec samo dubok nedostatak misljenja i sudjenja.
Citava kontroverza oko knjige o Ajhmanu posluzila je da se zamagli ono o cemu ova knjiga, delo o filozofiji morala, zapravo govori: o sudbini savesti kao moralne sposobnosti usred sveopsteg moralnog kolapsa. Tip zlocinca kojeg je predstavljao Ajhman nije ni partijski fanatik ni indoktrinirani robot. To je pojedinac koji dobrovoljno ucestvuje u aktivnostima kriminalnog rezima, a sebe vidi kao oslobodjenog bilo kakve odgovornosti za svoje postupke, kako zbog organizacione strukture tako i zbog vazecih zakona. Kroz takvo samozavaravanje i udaljavanje od stvarnosti pojedinac moze uspesno da izbegava bilo kakvo suocavanje sa pitanjem moralnosti svojih postupaka. Ajhmanov slucaj jasno pokazuje da tamo "gde je zakon zakon", gde u stvari vlada nepromisljenost, moc sudjenja i moralne imaginacije atrofiraju, a zatim i nestaju. Gde je rezim zlocinacki, demonski karakter je nepotreban: traze se samo poslusnost i pokoravanje zakonu. Otuda paradoks banalnog izvrsioca cija dela pokazuju ekstremno zlo.
Ajhman kao tip nije bio izuzetak u nacistickom rezimu, a stav tuzitelja je bio da je "Ajhman, kao sve normalne osobe, morao biti svestan zlocinacke prirode svojih postupaka". Medjutim, u uslovima Treceg rajha, samo se od "izuzetnih" moglo ocekivati da postupaju "normalno". ("Izuzetni" - oni koji su se odvazili da sude za sebe i spontano reaguju na svaki akt nasilja, kako ne bi ziveli sa ubicom - samim sobom.) Na osnovu Ajhmanovih inventivnih predloga iznetih u Pragu 1941, kada je predlozio da se logori u kojima su drzani ruski komunisti upotrebe i za istrebljivanje Jevreja, precizno je izracunato koliko je prosecnoj osobi potrebno da prevazidje urodjenu odbojnost prema zlocinu. Arentova zavrsava ovaj kratak opis sledecim recima: "... da li je optuzeni imao savest: da, imao je savest, i njegova je savest radila na ocekivan nacin tokom otprilike cetiri nedelje, a potom je pocela da deluje u suprotnom pravcu". Politicko zlo dvadesetog veka nije se moglo ostvariti bez regrutovanja hiljada, u stvari miliona "normalnih" osoba, niti se to moglo dogoditi bez izvesnog stepena institucionalne saradnje koja je rasirila saucesnistvo na citavo drustvo. Ajhman je reprezentativan utoliko sto predstavlja doprinos koji su "normalni" ljudi dali politickom zlu i moralnom uzasu u dvadesetom veku.

*

Po zavrsetku konferencije u Beogradu doneta je konsenzualna odluka da Beogradski krug i Centar za zenske studije budu koorganizatori sledece konferencije o Hani Arent, koja ce se odrzati u Frankfurtu/Njujorku. Ovakva odluka predstavlja veliko priznanje nevladinim organizacijama iz Beograda, koje su uspele da na medjunarodnoj konferenciji okupe vecinu najznacajnijih svetskih strucnjaka za delo Hane Arent.

Brankica Mikic

Dijalog: Pravo na zivot, revolucija i demokratija

Dijalog: Globalizacija i nacija


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar