Dijalog

Globalizacija i nacija

Dr Dusan Bjelic bavi se jednom od danas najaktuelnijih tema - odnosom globalnog i lokalnog. Dok na Univerzitetu u Portlandu drzi dva kursa: "Nacionalizam i multikulturalizam" i "Balkan i dijaspora", na beogradskoj konferenciji o Hani Arent Dusan Bjelic je ucestvovao na sesiji pod nazivom "Nacionalizam i kosmopolitike". U razgovoru se odmah doticemo jedne polemike koja je na spomenutoj konferenciji bila vazno mesto: kako dostici ideal ljudskih prava za sve.

Republika: Oduvek je vazan nacin borbe za ljudska prava. Onaj ko se na bilo koji nacin oseca ugrozen obicno se za ostvarivanje svojih ljudskih prava angazuje u okviru neke njemu srodne drustvene grupe. Ipak, ono drugacije sagledavanje tog problema polazi od univerzalnosti ljudskih prava i zato, na primer, prava crnaca, Jevreja ili Roma nisu samo njihova stvar vec stvar svakog od nas. Iskustvo pokazuje da je opasnost prve pozicije stalan rizik od toga da separatna, izolovana borba za prava mene i onih koji su mi slicni(ji) preraste u fanatizam. Nevolja druge pozicije je u tome sto dok celo covecanstvo, ili bar njegov veci deo, dostigne svest o potrebi ostvarenja ljudskih prava svih - obespravljenost mnogih bice nepodnosljiva. Koji je nacin da se izbegne rizik prvog i utopizam drugog?
Dusan Bjelic: Ljudska prava samo su potencijalna prava koja zavise od volje onih koji su u moci da ih aktiviraju. Postoji veza izmedju svesti drustva i prava. Ako ona ne postoji onda prava nemaju nikakvu svrhu i zato je osnovno pitanje kako se ta prava mogu aktivirati.
Jedan nacin je da postoji prosvecena vecina koja manjinama garantuje gradjanska prava. Problem je sto u slucajevima konstitucionalnog nacionalizma (zasnovanim na dominaciji etnicke vecine) ova prava zavise od dobre volje vecine. Medjutim, u situaciji straha za svoja prava manjine se ponasaju secesionisticki sto cesto dovodi do sukoba kakve smo, na primer, imali na prostoru bivse Jugoslavije. Drugi nacin da se ova prava aktiviraju zasniva se na obostranom prepoznavanju razlika identiteta. U jednom kritickom multikulturalizmu koji identitete pre prepoznaje kao produkt diskursa nego prirode, sami identiteti se prepoznaju kao neesencijalni i to shvatanje njihove sopstvene ontologije stavlja ih u situaciju u kojoj mogu da razumeju svoje identitete kao proizvode istorije raznih moci koje su ih stvarale. Shvatanje da su nasi identiteti s jedne strane razliciti, a s druge produkti moci odredjenih diskursa dominacije dovodi do uvidjanja kako su, zapravo, obe strane u istoj situaciji sto vodi do zainteresovanosti za ostvarenje ljudskih prava svih. Takvo razumevanje multikulturnih identiteta, dalje, vodi ka radikalnoj fragmentaciji ne samo identiteta vec i moci.
Ali to ne treba pobrkati sa secesionizmom sto vecina cini videvsi da ovakav proces fragmentira njenu moc. To je postdemokratski proces u kojem se razvija jedna multikulturna situacija u kojoj vecine ne vladaju zato sto imaju veci broj glasova vec zato sto je to sistem u kojem vecina mora da vlada sa manjinama. U takvoj alijansi razlicitosti, u kojoj nestabilni identiteti fragmentiraju moc, stvara se novi oblik moci koji nema jedan stabilan i fiksiran centar.

Republika: U tekstu "Globalizacija i njeni otpori" kazete da globalizacija i nije moguca bez otpora, ona ih vec uracunava i, pri tom, sama konstituise cak i svoju periferiju, ali tako da to uvek ostaje - njena periferija. Tek dinamika globalizacije i antiglobalizacijskih pokreta ucvrscuje i samu globalizaciju koja, izgleda, kao da ima hiljadu zivota posto cak ni protest protiv nje nije moguc izvan nje. Tu se ova binarna logika ponavlja.
Dusan Bjelic: Ovde dolazi do jednog interesantnog procesa jer se periferija pokrece i ulazi u sam centar. Tako, na primer, mnogi koji su bili "zrtve globalizacije" (ljudi sa Balkana, iz Somalije i drugih ratom zahvacenih podrucja) dosli su poslednjih godina u Ameriku, dakle u centar, i poneli svoju kulturu i identitet. To pluralise sam centar. Zato glavne teorije kulture danas vise nisu u samom centru - ono sto Habermas, na primer, zove "formama racionalnosti", vec su to teorije perifernih identiteta. U tom pogledu je, na primer, znacajna knjiga Orijentalizam palestinskog pisca Edvarda Saida i teorije o postkolonijalizmu ciji su glavni teoreticari intelektualci iz Indije i Afrike koji su bili kolonijalni subjekti, odnosno objekti kolonizacije. Oni sada ulaze u centar i preobrcu ga u objekat ili - oni koloniziraju kolonizatora. Vise, u stvari, nema centra pa samim tim ni periferije. (U tom smislu je i nas zbornik Balkan kao metafora, koji u Americi treba da izadje u septembru, deo procesa u kojem balkanski identitet ulazi u sam centar postajuci njegov deo.) Takav svet, u kojem niko ne moze da se predstavi kao centar moci, otvara mogucnost samoestetizacije tih nestabilnih identiteta jer moc i ne znaci drugo do: ko cu ja biti u mojim rukama i rukama moje grupe.

Republika: Politicka realnost kao da jos uvek daje drugu sliku jer je Amerika danas najveca svetska sila i celom svetu namece zadatke za koje je upravo ona najsposobnija. Za neke, to je samo do dosade poznato ponavljanje cinjenice da je u istoriji ljudskog roda uvek postojala jedna velika sila (imperija) i to je "nista novo pod kapom nebeskom". Da li ste u Americi imali priliku da dozivite da se i obicni ljudi pozivaju na poznatu Monroovu doktrinu po kojoj granice svoje zemlje oni treba da brane izvan Amerike?
Dusan Bjelic: Amerika je kao zver sa vise glava i srca, ona je drustvo od vise drustava. Zaista, ona svetu, kroz svoju moc, namece odredjene zadatke, ali samim tim ona sebe otvara da ti kojima ona nesto namece nju transformisu. Zato pitanje nije toliko koliko ona namece zadatke, vec da li je istovremeno otvorena za inverzne procese u kojima ti drugi imaju jednaka prava da uticu na Ameriku kao ona na njih.
Takodje, da tako kazem, postoje razne vrste "prosecnih Amerikanaca". Jedni predstavljaju ono sto se danas zove "renesansa belog nacionalizma". Taj beli nacionalizam je i izabrao Busa i ponasa se najvise patriotski i paternalisticki. Ali postoji i "druga Amerika" koja je, doduse, danas periferija one prve, ali ona je otvorena za promene, strance, nove poglede na identitet i moc. Na mojim kursevima o multikulturalizmu i Balkanu veliki broj americkih studenata, uglavnom belaca, entuzijasticno prihvata pogled koji bih ja nazvao pogledom periferije na centar. Oni sami vide radikalizaciju svog identiteta time sto dozvoljavaju da budu obrazovani od onih kojima oni, na primer ekonomski, dominiraju.

Republika: Na ovoj konferenciji je obnovljena i tema radikalnog zla, tema na kojoj je nekada i Kant ostao neshvacen. Najsazetije, u formi pitanja, ona glasi: da li iz toga sto je neka radnja zla - sto nije tesko utvrditi - sledi da je i izvrsilac zao? Ako je covek slobodno bice on po prirodi nije ni zao ni dobar, vec tek u slobodi postaje jedno ili drugo. Ali ljudi iz najbanalnijih motiva cine strasno zlo. Neki objasnjavaju da su to ljudi koji, zbog nekog defekta, ne mogu da se postave u polozaj "drugog" - inace ne bi cinili takva dela. Kako dospeti do slobode koja bi za vecinu ljudi postala sloboda za dobro?
Dusan Bjelic: To jeste univerzalno pitanje, ali izgleda i kao neka vrsta geometrijskog problema koji zahteva realan prostor i realno vreme. Ja zapravo nemam odgovor na njega i ne znam kako da pocnem sa odgovorom; pitanje zla najvise razumem na nacin na koji ga je Gete razumeo buduci da je bio protiv manihejskog razumevanja koje dobro i zlo ostro odvaja. U Faustu on se pita kako da se zlo koristi za svrhu dobra. U tom smislu izmedju njih uvek postoji jedan dinamicki proces.

Republika: Razvoj tehnike je nesto neumitno, ali on, kao uzgred, vodi ka tome da uciniti veliko zlo danas sve vise postaje nesto banalno. Da li banalnost zla (o kojem je govorila i Hana Arent), koja sve vise nastupa kao kolateralna steta prosperiteta, ima neke veze sa globalizacijom koja, kao ideja, u svetu ima mnoge "umne glave" za svoje pristalice? Kako da banalizacija zla ne bude jedna od posledica globalizacije?
Dusan Bjelic: Mislim da se ta banalizacija zla u ovom slucaju odnosi najvise na elektronske medije koji su u poziciji da daju brzu i momentalnu sliku o onome sto se u svetu desava. Zlo koje se ranije nije videlo sada se moze videti i "opravdati". Pri tom, opravdanje je jedno, a drugo je sama estetika te banalnosti. Kamera postaje nase izduzeno oko koje moze da vidi dalje i blize nego nase oko, ona gleda za sve nas. Stvari koje smo ranije morali da zamislimo sada imamo putem te slike. U tom smislu tehnologija pokriva sferu imaginacije koja je postojala u jednom predtehnoloskom drustvu i doprinosi banalizaciji jer se kolonizira prostor nase imaginacije i fantazije. Globalizacija tome doprinosi tako sto se, s jedne strane, elektronski mediji brzo usavrsavaju, a s druge strane brzo sire tako da gotovo nema prostora na planeti koji ne moze da se vidi. Postoji jedan totalni panoptikum (o kojem je govorio Fuko) u kojem se drustvo izvan zatvora pretvara u jedan veliki zatvor.

Tatjana Jovanovic

Dijalog: Medjunarodna konferencija o Hani Arent «

» Dijalog: Motivi za rad i zaradu