Polemika

»Kultura, nacija, teritorija« - bez pezorativnog predznaka

Srpska kultura sa Nanzenovim pasosem

Pisac eseja, uvazeni dr Ivan Colovic (autor), proradjuje bolnu problematiku iz istoriografske, geopoliticke, antropoloske i kulturoloske sfere. Autor se cvrsto drzi teza koje nam predocava vec u simptomaticnom naslovnom bloku.
Iznad naslova stoji - Posle izgubljenog rata borba za njihove neostvarene ciljeve ponovo se vraca i ogranicava na polje kulture, koje je pre toga sluzilo kao polazna, pripremna linija fronta u ratu za teritorije. Ovim se hoce reci da su srpski nacionalisti poveli rat, iako je JNA ratovala protiv pobunjenika, secesionista. Time je Srbija proglasena za zaracenu stranu i stavljena na optuzenicku klupu. U tom vidjenju, srpska kultura u likovima "pancergrenadira" Kulturkampfa rastura bratske narode na buljuke.
Kao moto, vruca parola Ernsta Gelnera - Nacionalizam je povratak atavistickih sila krvi i teritorije. Jasno je da ce se polemicari naci u kozi don Kihota. Razlog? Gelner koristi rec nacionalizam u znacenju koje nema! Pripadnost naciji podrazumeva vezanost za zavicaj, rodnu grudu. Pripadnici naroda gledaju na druge narode kao na prirodne suputnike, sa normalnom uzdrzanoscu. To suzbija ksenofobiju, osecanje nadmocnosti i netrpeljivosti. Samo krajnja netrpeljivost i mrznja zasluzuju izraz - sovinizam.

Podvala: nacionalizam = sovinizam Svaka zamena pojmova u tumacenju istorije umanjuje sansu za akademski dijalog. Ako autor studije usvaja netacan smisao nacionalizma, a to je okosnica rasprave, tada ce svi argumenti zalud-polemicara biti pucanj u prazno. Cak i ako bismo umesto nacionalizam uvek mislili sovinizam, Gelnerov zakljucak ne odgovara stvarnosti. Jer, covek (rodoljub) je u krvnoj vezi sa precima, a tlo prepoznaje kao prostorno-pedolosku podobnost za podizanje doma... kolibe ili palate. Ko ne uvidja uzrocnost ovih biolosko-antropoloskih datosti zalutace u bespucu instant-hipoteza, insinuacija i kontroverzi.
Otud besmislena optuzba da je nacionalizam povratak atavistickih sila krvi i teritorije. Promasaj je u tome sto povratka ne moze da bude jer te sile nikada nisu ni prestale da budu glavna pretpostavka opstanka svih zivih bica. Grcevito prianjanje za tlo u svom arealu, (ne)omedjenom ali bezuvetno branjenom. A taj areal je omedjen u smislu parcele teritorije. Cela Planeta je tako isparcelisana, uz zal da je covek iskorenio ogroman broj vrsta, osvajajuci ili upropascujuci teritoriju, kidajuci niti rasplodjavanja, tj. krvne (geneticke) formule vrste.
Politikolozi i ini mislioci koristili su pojam-devizu »krvi i tla« (Blut und Boden) redovno u pezorativnom smislu. Nije cudo, jer pocetkom 20. veka jedan moler je smislio ideje koje je i sproveo u delo! Da nije bilo Hitlerovog Mein Kampfa danas bi pojam krvi i tla imao pitomije znacenje. Ovako, kome se imputira da politiku zasniva makar i najmanje na pojmu krvi i tla taj postaje - rasista i fasista. Ali, cim se usvoji normalno poimanje ove odrednice sve se vraca u normalu... jer, biti licnost odana zavicaju i precima standardna je inkarnacija coveka!
Evo i kulture da bi se zaokruzio trijatlon sovinistickih sredstava u funkciji nezdravog prononsiranja sopstvene nacije... da koristimo retoriku kriticara "modela kulture u Srbiji". Smeteni kompleksom nametnute kolektivne krivice Srba za "sva pocinjena nedela", navedeni kriticari namerno koriste pogresno znacenje reci nacionalisticki. Jer, gubitkom ovog ubojitog sredstva tesko bi pravdali valjanost svojih teza. Ostace ukopani u transeje, istrajavajuci na vidjenju koje je uskladjeno sa »Pricom sa zapadne strane« o pravima coveka, demokratiji, slobodnom svetu...

Psalm prvi - kultura

Kulturkampf kao parafraza Mein Kampfa je visprena ali opora insinuacija. Borba za opstanak nacionalne kulture izjednacuje se time sa Hitlerovom ideologijom! Kultura ovde preuzima ulogu dimne zavese tokom "demaskiranja" hegemonistickih ciljeva Srba. Nema autohtone, samonikle nacio-kulturne posebnosti (identiteta) vec je ona samo plod komunikacije - kazu kriticari srpskih "naciokrata". A izolovane kulture? Teza nije validna jer ljudske zajednice Uskrsnjih Ostrva, Busmana, Eskima, Aboridzina, Amazonije... oformile su antropoloski i sociokulturoloski habitus sasvim ili dobrano izolovani od drugih podvrsta homo sapiensa. Ostali bi takvi u geografskom hermetizmu i mentalno u introvertnoj spoznaji cak i da nikad nisu dosli u dodir sa drugim entitetima. Visi stepen samospoznaje snalazi ih tek u susretu sa razlicitim kulturama.
Ta spoznaja ne ponistava samoniklu specificnost zajednice. Zabacena plemena Dajaka na Borneu, na primer, nisu svesna posebnosti jer neguju domorodacku kulturu (kameno doba) ali im se to ne moze zameriti iz vizure postindustrijske civilizacije. Sme li neko da ovakvim zajednicama natura socijalizam, demokratiju ili mondijalizam i da ih u slucaju neprihvatanja diskvalifikuje ili proglasi za - nacionaliste!
Neprihvatljivo je negiranje civilizacijske datosti da je kultura jedne ljudske zajednice imanentno autohton proizvod bas te zajednice! Ne moze biti ni multikulturalizma niti interkulturalizma ako se ne prizna fenomen postojanja tih primordijalnih rodovskih kultura. Kao sto ne moze biti urbane aglomeracije bez pojedinacnih arhitektonskih objekata, niti konglomerata bez zbira separata, tako ni nadnacionalna (planetarna, mondijalna) kultura ne biva izvan postojanja i interakcija hiljada svojevrsnih (plemenskih, nacionalnih, rasnih, konfesionalnih itd.) segmenata. To je zakonomernost koja se ne moze verbalnom ekvilibristikom i sofizmima ponistavati. U protivnom, fakat da je 2+2 = 4 rusi se u prah... bice ono sto zagovornik teze utvrdi u "svom dubokom uverenju"! (...)

Interkulturom protiv - multikulture? Zanimljivo je autorovo razmatranje multikulturalizma. To je krasilo epohu AVNOJ-ske Jugoslavije i bilo uporiste "bratstva i jedinstva". Zvuci neverovatno kada antinaciokrate ovaj kvalitet svrstavaju u jednu od mracnih metoda Srba u teznji da svojoj kulturi podrede sve koje postoje u Srbiji... i sire. Autor nacionalnu kulturu poima kao napetu strelu protiv drugih kultura, tj. naroda.
Antinaciokrate koriste pezorativni smisao Kulturkampfa ali u nekakvom pritajenom oblicju. Ne mogu da uvide da je specificnost kulture i nacionalnosti iskonska karakteristika etnicke zajednice i da nije sui generis protivstavljena kulturama u okruzju. Za ostvarivanje ciljeva Kulturkampfa u doktrini ozloglasenog Mein Kampfa potrebno je da u drustvu preovladaju ekstremne "naciokrate" - sovinisti.
Optuzba da maticni narod vodi multikulturnu politiku unutar drzave podrazumeva da to drustvo marsuje na "ratnoj stazi". Tesko je odbraniti se ako tuzitelji istrajavaju na svom tumacenju "pogubnih dejstava" multikulturalizma, uz zlobno dokazno ukazivanje na retke ispade kojih ce uvek i svuda biti.
Izlaz se trazi u sferi interkulturalizma, kao poslednjoj sansi da se svet spase od unitaristickog Kulturkampfa, kriptohegemonista itd. koji se, kao, kriju iza kulisa multikulturalizma. Kako interkulturalizam tesko opstaje jer su samonikle kulture izuzetno zilave po prirodi stvari, njegovi zagovornici smatraju da samo udruzene snage imaju sansu da doktrina inter pobedi doktrinu multi. To je mig za multinacionalne kompanije (internacionalno-planetarnog radijusa) da udruzene nasrnu na kulture sa tradicionalnim modelima zivljenja. Interkulturalizam pogoduje hegemonistickim ciljevima jacih drzava. Zbog takvih, Francuska izglasava zakone protiv najezde americkih TV-sapunica i "Mc Donald's" surogata. Sta preostaje malim zemljama? Odgovor glasi - Da ih proglase ksenofobicnim, nedemokratskim tvorevinama!
Analogijom sa nasim dokazima pri svodjenju pojma nacije i teritorije dolazimo do istog zakljucka i ovde. Bez svojstvenih modaliteta kulture (u hiljadama nijansi) ne moze da se uspostavi ni medjudejstvo tipa multikulturalizma niti visi nivo prozimanja u smislu interkulturalnog ujednacavanja bezbrojnih razlicitosti. A ako se ponovo upitamo - U cijem to interesu i cemu uopste treba da posluzi svodjenje svih kulturnih obrazaca u svetu na jedan univerzalni modalitet? - odgovor se sam namece. Postaje vec dosadno ponavljanje pravih razloga.
Postoje i neke zlatne sredine, ali samo kao pokusaj "stilskih vezbi" u ovoj sferi. Umerenjaci nude kosmopolitski, univerzalisticki model kulture kao oslonac ljudskosti za jedinku, ali ne i kao poslednji oslonac (tvrdjave!) nacije kada je ugrozena. Autor citira D. Micunovica - Kada se ljudska zajednica ugrozi ona u kulturi i kroz kulturu nastoji da se odrzi i napreduje. Ali, kroz ciju kulturu? Naziremo contradictio in adiecto ili dvostruke arsine. Jer, zasto to vazi za medjunarodnu zajednicu a ne i za izdvojene entitete? Za mondijalisticki svet oslonac je na svojoj mondijalnoj kulturi... ali zasto za Srbe, Kineze, Holandjane to isto ne vazi? Zasto oni treba da napuste svoje kulture e da bi se sklonili u kosmopolitskoj tvrdjavi? Mirise na mondijalisticki pritisak... da ne kazemo represiju ili, ne daj boze - fasizam?!
Zato nema ni pola valjanog razloga da autor sa toliko sarkazma imputira srpskom narodu ("naciokratama", en generale) da su nadobudni branitelji hriscanstva i evropske kulture i da im ta uloga treba kao pokrice za pohode na bratske narode! Kultura, dakle, jeste sinonim nacionalne specificnosti, a u snopu sa drzavnoscu i istorijskom teritorijom predstavlja glavni oblik ustrojstva Civilizacije.

Ateizam i posle ateizma? Prozvan sam i ja kao autor feljtona »Pogled iskosa na jugoslovenski eksperiment« koji je izlazio u Politici (decembar 2000-januar 2001). Po misljenjima mnogih, to je bio jedan od prvih analitickih napisa o Brozovoj samoupravno-socijalistickoj i autokratsko-tranzicijskoj Milosevicevoj vladavini. Feljton nije ugovoren sa vladinom ili nevladinom organizacijom (najmanje inostranom), vec je spontani odraz visedecenijskih saznanja o "ruzicastoj stvarnosti". Osecam blagu nadmoc nad autorom jer imam legitimaciju licnosti ciju politicku podobnost ne potpisuje nijedna struktura sa prepoznatljivim ciljnim programom.
Feljton je bio eklatantno antimilosevicevski i zbog toga sam se iznenadio kada sam video da autor moje stavove o kulturi i nacionalnom pitanju podvodi pod Mein Kampf-doktrinu S. Milosevica. Zapravo, da zasluzuju naslov pod kojim je Milosevic u Politici objavio svoj nacionalni kredo. Upotreba tzv. istrgnutih citata niti osvetljava problematiku niti moze da profilise pisca tih segmenata. Autor me ovim nekorektno svrstava u SPS-JUL aparatcike... iako je u feljtonu nasao osude bivseg rezima koje nijedna nevladina organizacija ili opoziciona stranka nije u ovom vidu podastrla javnosti.
Da autor ne preza od nekorektnih kvalifikovanja licnosti vidi se iz formulacije - naslednik Milosevicev Kostunica... cime aludira na kontinuitet vlasti i nacional-imperijalisticke politike svih Srba na najvisim polozajima! Autor se iscudjava sto Kostunica ume da se prekrsti na javnom mestu i sto posecuje Hilandar, sto je valjda previse za srpskog lidera. Nije li to ista ateisticka paranoja koja je u Brozovoj epohi zatirala svaku vezu raje sa Srpskom pravoslavnom crkvom u ime Marksovog - Religija je opijum za narod? U ime kojih se humanistickih i mondijalistickih principa sarkasticno prigovara na pravo individue da ispoveda pradedovsku veru, a u kulturi koju sam stvara?
Ovi primeri nisu usamljeni... nevolja je sto autor uprosecavanjem "istomisljenika" svrstava u isti politicki kos sve cije se misljenje podudara sa Milosevicevim. Prenebregava da razluci mnogobrojne "podvrste" kako milosevicevaca tako i antimilosevicevaca. Po autoru, svi oni slicno Milosevicu raspredaju neke sovinisticke nebuloze, zrele ako ne za okruzni sud - za sud svetske javnosti, sigurno!

Crna lista Kulturkampfera I tako redom... Slicno Milosevicu brinu o nacionalnom identitetu kroz kulturu: V. Kostunica, S. Trifkovic, M. Ekmecic, V. Krestic, R. Smiljanic, R. Jovovic, N. Kusovac, D. Medakovic, C. Mirkovic, Z. Simic, S. Rakitic, M. Beckovic, M. Danojlic, I. Krasojevic-Kostic, M. Medic, D. Eric, M. K. Krstic, D. Brajkovic, R. Petrov Nogo, N. Sipovac, S. Hantington (kao gost), Dj. Kadijevic, C. Popov, M. Markovic, M. Djuric...
U autorovu crnu listu "naciokrata" usla je plejada srpskih intelektualaca. Ponosan sam sto je i moja malenkost prispela na ovaj intelektualisticki »Ko je ko«? Avaj, svi odreda kvalifikovani su kao eksponenti velikosrpske ideje o Srbiji od Plitvica do Ohrida, via Karlobag, Virovitica, Dubrovnik, Mostar... svi nagnuti nad Tudjmanovom salvetom iz Karadjordjeva (sa nacrtanom mapom Velike Hrvatske i Velike Srbije) i sa Garasaninovim Nacertanijem u levom dzepu, a Memorandumom SANU u desnom.
Nista ne vredi sto je svojevremeno Brozov establisment, sa srpskim SK-trabantima, doziveo infarkt zbog okvirnih teza o ugrozenosti Srba (jeres nad jeresima!) i time Srbiju denuncirao u ocima bratskih naroda kao konkvistadore tudjih teritorija (sve srpskih, bivsih poseda osvajaca). Avaj, to nije bio represivan cin komunista nad jednom nacijom, kako bi moralo da izgleda Slobodnom svetu, vec jos jedan dokaz o hegemonizmu srpskog naroda.
Tragom ove poluvekovne Broz-Kardelj-Bakaric optuzbe posli su ideoloski sledbenici SKJ u Trecoj Jugoslaviji. Levicarski blok, zajedno sa desnicarskim, duvao je u jedra nacional(patriot)izmu, prikrivajuci antisrpsku soc-internacionalisticku rabotu. To je razlog srpske izolovanosti i odijuma Sveta protiv poslednjeg bastiona komunizma u Evropi, usred antikomunisticke tranzicije socijalistickog lagera.

Psalm drugi - nacija

Samo oni koji ne zele da shvate razliku izmedju nadstranackih srpskih rodoljuba i crvenih ad hoc nacionalista mogu da dozvole luksuz zanemarivanja ove razlike. Nece da uvaze da je celo rodoljubivo srpstvo protiv autokratsko-mafijaskih metoda Miloseviceve vladavine i da time deli stanovista opozicije, ukljucujuci gradjanski, republikanski i mondijalisticki usmerene stranke.
Gradjanske stranke svesno ne kritikuju mnoge negativnosti tranzicije jer time tupe ostricu svoje klasne borbe. Eventualno dajuci za pravo zagovornicima srednjeg, socijaldemokratskog ili demohriscanskog puta u kapitalizam ("sa ljudskim likom") priznali bi potrebu oslanjanja na tradiciju, sopstvene resurse i kulturu... bas ono sto usvajaju stranke nadahnute benignim patriotizmom.
Plejada rodoljubivih intelektualaca saopstava ista vidjenja na razne nacine, ali autor ih sve svrstava djuture u unapred pripremljen kavez za ulovljenu divljac. Osim izvesnih iskljucivosti, klisea i apriorizama, njihova stanovista odrazavaju stvarno stanje, a argumentacija srpskog nacionalnog pitanja objektivnija je nego citirane postavke antinacionalista.
Zasto autor nece da tvrdi obrnuto - Milosevic misli slicno njima? Zato sto bi time Milosevica oslobodio optuzbe da je "idejni inspirator velikosrpskih pretenzija ka osvajanju tudjih teritorija" i pretovario te planove na intelektualnu elitu Srbije. Ali, Karli del Ponte nisu vazni Ekmecic, Beckovic i onaj Hantington vec samo Milosevic jer jedino je on imao - komandnu odgovornost. Naravno, ispred "srpske soldateske i paravojnih palikuca"... za razliku od prepodobnog Tudjmana, umirovljenog Izetbegovica i kameleona Tacija. Zar i ova vrsta tuzilacke diskriminacije nije pokazatelj o prirodi struktura u cije ime i cijom retorikom se nastupa u analizama srpskih nepodobnosti.

Sinod SPC i SANU na listi za odstrel Uprkos bogatoj paleti politickih orijentacija zitelja Srbije (od gradjanskoliberalnih, "jugonostalgicara" i iskrenih ekumenista, preko autonomasa i separatista, do siroke lepeze mondijalista) nacionalno pitanje Srbalja sagledava se pretezno u kontekstu inostrane kritike Milosevicevog despotizma. Time autor usaglasava vidjenje sa strategijskim koncepcijama Novog svetskog poretka (NSP) koje imaju za cilj da dogadjanja u Jugoslaviji od 1990. do Kumanovskog sporazuma 1999. predstave kao posledicu agresivne ultranacionalisticke politike, uz "logisticku podrsku" SANU i cinodejstvovanje Sinoda SPC.
I dalje, kako sledi... inicijator raspada SFRJ je Milosevic... zeleo je Srbe u jednoj drzavi... on je suspendovao UZAS (Uza Srbija), na stetu Siptara i vojvodjanskih manjina koji su ostavljeni na nemilost Srbima ogrezlim u karadjordjevicevsko-ljoticevsko-rankovicevsko-seseljevsko-ravnogorsko-draskovicevsko-milosevicevskom hegemonizmu... sa jakim okusom nacifasizma, boljsevizma, antisemitizma...
Ocigledno je upinjanje da se srpska politika prikaze kao agresivna (svi u jednoj drzavi) i kriva za secesionisticki rat. Time je Milosevic postao za prave krivce nezamenljiv Joker kojim se ostvaruje dobitna kombinacija. A zna se da su nacionalno kompaktne drzave trajna, javno ili tajno, tendencija svih naroda na Planeti! Hrvatska je postala "uzorna" jednonacionalna, Slovenija takodje... a mudzahedini BiH i Kosova rade na tome iz sve snage. Hoce li se ikada neko upitati zasto se toliko Srba naslo izvan granica Srbije?

Efikasnost antisrpskog lobiranja Istorijski hendikep za Srbe je u tome sto je KPJ isposlovala rejting i posleratne "solunaske" tantijeme NOB-a na njihovim ledjima. Tokom isterivanja okupatora nevoljno su stopljeni sa vladavinom komunista. Braneci status konstitutivnog naroda izvan granica Srbije (sa svescu o ustaskom genocidu), Srbi su to lakse ostvarivali kao glavni faktor u NOB-u. A cena usvajanja prvoborackog statusa kao socijalnog kisobrana placena je preskupo 1991. jer zapadne demokratije nisu mogle da svare petokraku na slemovima JNA koja se tek na kraju transformisala u srpskocrnogorsku vojsku. Slicno se dogodilo 1999. jer je u prethodnoj deceniji petokraka sa zastave sisla u sistemske akte SRJ i u srca vladajuce oligarhije.
Usmeren na dokazivanje teza, autor nije ni dodirnuo cinjenicu da se SFRJ raspadala poluvekovnim rovarenjem i dokrajcena oruzjem TO i paravojnih odreda secesionista. Stalnim ponavljanjem svaka laz pretvara se u istinu. Papagajsko lobiranje svetskih medija o iskljucivoj krivici Milosevica (Srbije!) za otpocinjanje neprijateljstava u SRJ urodilo je plodom.
Posle objektivnog sagledavanja uzroka raspada SFRJ i agresije na SRJ samo protagonisti agresija nastavljaju optuzivanje e da bi skinuli sa sebe krivicu i, zemljo otvori se... trazili izvinjenja i ratnu odstetu! Izbegavaju da se suoce sa svedocenjima protagonista drame koji u memoarima daju pravu sliku... kao Marak Golding, Robert Oven, generali Mekenzi, Morijon itd. Ako se trpe podmetanja od bivse sabrace i tudjinaca, nema opravdanja za institucije ili pojedince srpskog opredeljenja koji olako usvajaju makijavelisticke optuzbe. Treba da znaju da je njihova srpska rec teza jer dolazi od strane optuzene nacije. I da se sve to jedva ceka u Tribunalu. Najsveziji aforizam glasi - Biti Srbin nije zanimanje, biti antisrbin - jeste!
Ono sto pogadja Srbina je saznanje da su zrtve u ratovima za oslobadjanje slovenskih i srpskog naroda od Turaka i K. u. K. monarhije bile uzaludne. Stavise, Srbi su 1918. omogucili Hrvatima i Slovencima konstituisanje svojih teritorija, Makedoncima 1945, a Muslimanima (Bosnjacima) 1991. godine. U ime ilirizma i pijemontske uloge 1918. propustena je prilika da Srbi zive na svojim etnickim prostorima. Pokusano je da se 1991. ta greska ispravi, narocito zbog namera "zengi" da ponove genocid. Umesto da ukaze na vecitu sudbinu Srba da se brane tokom vekova, autor stavlja pod lupu klisetirane optuzbe da Srbi krecu u nove ratove za teritorije i to tako sto prvo pustaju u opticaj virulentne kulturoloske teze.
Ignorisanje istorijskih posledica po Srbe ima za cilj kanalisanje teza antisrpskih lobi-struktura koje nastoje da zbivanja podrede gledistima tzv. medjunarodne zajednice. Autor ne zeli da ih opovrgava niti da ih podvrgne bar takvoj ostroj kritici koju primenjuje na stavove "naciokrata". (...)

Globalizam ponistava raznovrsnost Autor sabira stavove "naciokrata" da bi ih resetao primedbama ili udevao u politicki mizanscen koji ne samo da ne odgovara tim stavovima, vec je cesto u suprotnosti. To podseca na unakrsno propitivanje, ali samo ideoloskih neistomisljenika! Tek pri kraju autor citira kriticare "naciokrata", ali bez vecih komentara jer se sa njima slaze. Tesko je da se uspostavi dijalog ako inspirator studije odmah ne podastre replike druge strane. Narocito ako tu stranu cine politicki razlicito profilisane grupacije. Ocekujem, stoga, da ovaj polemicki napis moze da aktuelizuje latinsko geslo - laudatur et altera pars! Pa... kom obojci, kom opanci!
Po mnogim kriterijumima pojma slobode slazu se liberali sa nacionalno usmerenim krugovima Srbije, posebno u osudi komunisticke strahovlade. No, u sferama gde je Crvena Internacionala suspendovala srpsku drzavotvornu misao, pogubnu stafetu od nje preuzima jedna druga Internacionala, na polzu civilizacijski kontroverznog - globalizma. U oba slucaja ugrozeni su srpska kultura, nacija i teritorija. Na isti nacin, to je narodima ugrozeno i na svim meridijanima!!!
Primamljivo dizajniran, mondijalizam nije namenjen dobrobiti vaskolikog zivlja Planete, kako zeli da se predstavi. Naprotiv, koristice narode kao sredstvo u ostvarivanju dalekoseznog cilja - ovladavanja svim raspolozivim resursima za racun minuciozno odabrane elite iz krugova moderatora NSP-a. Sitna boranija, poput "vojnika" u mafiji, dobijace mrvice sa nepojamno obilate trpeze da bi, izmedju ostalog, suzbijala svaku pomisao na bunt denacionalizovane, dekonfesionalizovane i depersonalizovane raje.

Svetska vlada u senci Primetna je nespremnost autora da makar skicira siri geopoliticki mizanscen. Nije Srbija usamljeno ostrvo do kojeg ne dopiru cunami-talasi iz udaljenih epicentara. Ne moze da se mimoidje postojanje jednog foruma sa indikativnim nazivom - Svetska vlada u senci. Naravno, radi se o Trilateralnoj komisiji ili krace - Trilaterali! Zasnovana je na tradiciji Iluminata, Malteskih vitezova i Slobodnih zidara... sto ovde nije tema za sire elaboriranje. Nastavlja se koncept koncentracije moci i bogatstava ekskluzivne strukture nadnacionalnog odredjenja. Time je ugrozena fenomenologija porodice, nacije, rase, konfesije... sa oblicima saobrazenim coveku i etnickoj zajednici.
U isteku vizure prema vrlom hrabrom mondijalistickom svetu analiticari jasno naziru citadelu iz cijih kula nas motre zreci NSP-a. Sve cesci protesti antiglobalista sirom Planete ukazuju da to nije fikcija konzervativaca. Ignorisanje ovoga svesno je navodjenje vode na mlinove misteriozne Trilaterale.
Crevima poslednjeg kardinala obesiti poslednjeg kralja! Ova strahotna parola pripisuje se inspiratorima Velike francuske revolucije koja je, kako tvrde znalci, zakuvana ne za oslobodjenje masa vec kao prvi eksperiment kojim se jedna nacija ima transformisati u amorfnu plazmu. Sve sto gradi strukturu drzave ima da se unisti. Ukljucujuci elitu po poreklu, posedima, kreativnosti i znanju. Time se obezglavljen narod svodi na stepen rodovskog uredjenja koji nema snage da koristi resurse na sopstvenoj teritoriji. Za to ce se pobrinuti sive eminencije iz - Zone sumraka...
Znamo za ateizam osnivaca naucnog socijalizma i vodja Oktobarske revolucije, a u svetlu unistenja Romanovih, plemstva i inteligencije... za pogrome elitnih slojeva u Kini, Kampuciji, Tibetu, Kubi i u evropskim socijalistickim zemljama. U stanju smo da saberemo kilometre creva crkvenih poglavara koja su obmotavana oko vratova drustvenih prvaka ciji je glavni zadatak da brinu o kulturi, jeziku, tradiciji i teritorijalnom integritetu.

Psalm treci - teritorija

U studiji se tlo potire kao bitna pretpostavka formiranja i opstanka naroda. Da bi se ovo pitanje dovelo do stepena objektivne istine potrebno je suceljavanje mnogih argumenata. Analogije pomazu kao vrsta ocigledne nastave, pod uslovom da suprotna strana ima snage da svoje pogresne stavove preispita. Zna se, covek bez stana je bez psihologije, covek bez drzavljanstva je apatrid. Institucija Nanzenovog pasosa ustanovljena je da bi lica bez drzavljanstva dobila dokumenta o identitetu i pravo boravka u drzavi koja ga prihvata. Gorka je sudbina coveka koji pravo na postojanje dobija tek odlukom tudje administracije. Floskula da su ti ljudi gradjani sveta prikriva istinu da bi ti nesrecnici uvek rado zamenili svoj erzac-pasos za dokument sopstvene drzave. Tikva bez korena je literarna parabola ali i dramaticna opomena ignorantima koji ponistavaju sopstvenost u ime fenomenoloske uravnilovke ljudskih bica.
Bioloska je potreba za omedjivanjem areala. Sisari ostavljaju mirise i brane svoju teritoriju. Uljezi se proteruju nemilice i ova zakonomernost traje od postanka sveta. Ljudi su bioloska vrsta, vrlo slicnih manira sa toplokrvnom faunom. Urbani klanovi i fanovi jesu odraz sociopsiholoske (indikativno antropoloske) teznje za grupisanjem po liniji odlika, potreba i ciljeva. Sledi unifikacija odevnih predmeta, kodeksi, hijerarhija, amblemi... kao drzave u malom. Bitke "do istrebljenja" medju gangovima tipicna je manifestacija urbanog folklora.
Konkurencija raste u teznji ka osvajanju primata u jedinici susedstva ili na koncesiju u svom kvartu. Zatecen samo metar "unutar nase teritorije"... i uljez ce biti premlacen! Evo mikroobrasca fenomena krvi i tla... na tom stepenu jos daleko od makrovarijante istog, tj. teritorijalnih pretenzija i gladi za posedima. To je upravo ono sto je ugradjeno u osnovu kapitalizma... u institut privatne svojine! (...)

Spomenici ili kako ih - srusiti! Interesantan je nacin na koji autor komentarise podizanje spomenika velikanima nacije. Prigovara Srbima sto Ducica koriste za omedjivanje prostora od Sombora do Trebinja, sto sa Njegosevim mauzolejem na Lovcenu predstavlja dokaz da kultura ima prevashodnu ulogu markiranja nacionalne teritorije. Autor jos jednom "pronalazi Ameriku" u sferi koja fenomen funeralnog, memorijalnog i imperijalnog ovekovecenja poznaje od prapocetaka civilizacije.
Nije sporno da su spomenici i groblja tragovi entiteta na odredjenom prostoru. Sistematsko zatiranje tih tragova (korenova) koje vrse osvajaci ovo i dokazuje. Poznat je arheoloski termin kulturni slojevi. Sluze za utvrdjivanje razvoja kulture nekadasnjih zitelja. Jasno je uocljiva fenomenoloska medjuzavisnost kulture, teritorije i nacije koji zakonomerno dejstvuju sinhronizovano, na principu spojenih sudova. Naravno, ima mnogo spomenika koji ne sadrze sve tri standardne odrednice. Na primer, spomenik graditelju Sueckog kanala F. Lesepsu u Port Saidu podignut je u cast neimaru, ali i francuskoj kulturi. Nema za cilj da prononsira teritorijalni suverenitet Francuske iako je Egipat bio njena kolonija.
Zasto se samo Srbima imputira da ovu notornu sociokulturolosku datost koriste kao sredstvo u pezorativnom smislu krvi i tla? Setimo se epohe komunizma kada je Aleksandar I Ujedinitelj skinut sa svih postolja. Uklanjanje spomenika NOB-a u Hrvatskoj, postavljanje Skenderbega na Kosmetu umesto srpskih velikana i prekopavanje srpskih grobalja drasticniji su primeri kulturno-nacionalno-teritorijalne markacije od iskonstruisanih primera srpskog Kulturkampfa. Sekvenca o "naciokratskim" spomenicima postaje tematski deplasirana, isto kao i prethodne koje su poricale iskonsku vezu kulture, nacije i teritorije i imputirana im znacenja u funkciji denunciranja "naciokrata" - Milosevicevih naslednika. (...)

Simptomaticna je nespremnost citiranih "antinaciokrata" da uvaze postojanje raznovrsnosti antropolosko-etnickog blaga na Planeti, kao najdragocenije bioloske vrednosti. A posebno je zabrinjavajuce kada autor u svojoj maticnoj oblasti, etnologiji, pokazuje nerazumevanje sustastva te velicanstvene osobenosti nase Planete. Da li je posredi samo nerazumevanje ili nesto drugo... ostace da lebdi na sredokraci izmedju autorovih teza i nasih polemickih komentara...

Aleksandar Milenkovic

Autor je doktor arhitektonskih nauka i publicista

Dijalog: Motivi za rad i zaradu «

» Hronika: Ucesnik i svedok promena