Dogadjanja

Haski tribunal: neprijatne price i teske istine

Na sudjenju Slobodanu Milosevicu u Hagu izlaganje optuzbe po kosovskoj optuznici zavrseno je i neki zakljucci se mogu izvesti.

I Neprijatne price

Sta je bilo tamo U kosovskoj optuznici optuzba je imala zadatak da utvrdi tri tacke: prvo, da su se zlocini koje navodi optuznica odigrali; drugo, da je Milosevic znao za te zlocine; i trece, da nije ucinio nista da ih spreci niti da kazni pocinioce.
Optuzba je pred sudsko vece izvela 124 svedoka: zrtve, strucnjake, medjunarodne posmatrace, politicare, bivse vojnike. †Oko dve trecine saslusanih bili su zrtve ili ocevici zlocina; njih 69 podnelo je sudu pismene izjave (u skladu sa clanom 92 bis Statuta Tribunala), a u Hag su dosli samo da bi odgovarali na pitanja optuzenog. Zato su price tih svedoka ostale u sudnici neispricane, iako postoje u pisanim izjavama na osnovu kojih ce sudsko vece odlucivati. I zato, pred jugoslovenskom javnoscu - pogresna slika da su svedoci neubedljivi i da Milosevic vlada sudnicom.‡
Osim ako vece ne odluci da su svi ti svedoci lagali, jasno je da su se na Kosovu odigrale zlocinacke aktivnosti sirokih razmera.
Vise medjunarodnih pregovaraca i posmatraca, kao i sama (bivsa) tuziteljica Tribunala Luiz Arbur, obavestili su Milosevica da srpske snage na terenu cine zlocine i zahtevali da tu praksu prekine i pocinioce kazni. To Milosevic u sudnici nije negirao.
Cinjenica da su zlocini nastavljeni i onda kada je Milosevic za njih vec znao, pokazuje da nije ucinio nista da ih spreci; time je dokazana i treca tacka optuzbe.
Mnogi strani pravni strucnjaci, kojima se poslednjih dana sudjenja pridruzio i amicus curiae Mihail Vladimirov, tvrde da bi, kada bi se presuda donosila odmah, Milosevic bio proglasen krivim.
Prilicno senzacionalno odjeknula je ova izjava Mihaila Vladimirova u njegovom intervjuu datom holandskoj stampi - toliko senzacionalno (neuobicajeno je, u najmanju ruku, jer cini tesku povredu etickog kodeksa, da jedan ucesnik u procesu tokom samog procesa daje takvu vrstu ocene) da je tema pokrenuta i u samoj sudnici. Prijatelj suda se, prilicno neubedljivo, pravdao da je izjava pogresno interpretirana, te da clanak nije autorizovan. No, ako citaoci dozvole ovom novinaru da iznese svoju pretpostavku, zasnovanu na logici i intuiciji: izgleda da je Misa Vladimirov "puk'o". Izgleda da se kulturni Holandjanin naslusao u sudnici previse neprijatnih prica i teskih istina i mozda je odlucio da zeli da se narednih godina bavi nekim drugim stvarima. Naime, ono sto se cuje u haskoj sudnici sigurno je ostalom (civilizovanom) svetu nepojmljivo, varvarsko, strasno, ukratko sasvim neprihvatljivo.

A sta je bilo ovde Mozda najtuzniji zakljucak od svih jeste taj da je jedan od ciljeva osnivaca Haskog tribunala - da doprinese suocavanju sa istinom o zlocinu na jugoslovenskim prostorima - za sada neostvaren.
Nijedan medij nije iskoristio ono sto se culo u sudnici za dalje istrazivanje na terenu. Nije podignuta nijedna optuznica protiv poimence pomenutih izvrsilaca teskih zlocina za koje se Milosevic tereti po komandnoj odgovornosti. Mnogi od tih ljudi su i dalje na istim radnim mestima i dalje su u poziciji da donose odluke.

U nedeljniku Vreme vec nedeljama traje polemika o tome da li je ucinjeno dovoljno na rasvetljavanju istine o zlocinackoj politici Milosevicevog rezima, odnosno da li je suocavanje sa istinom o zlocinu neophodno da bi se islo napred - ili je bolje tu bolnu temu ostaviti za neka mirnija vremena. (Iako su se oglasili mnogi vidjeni intelektualci jedino sto se do sada moglo zakljuciti jeste to da su svi usanceni na svojim pozicijama, te da cak i nasim najbrilijantnijim perima nedostaje kultura dijaloga, tolerancija i sposobnost da se saslusaju tudji argumenti; takodje da su i dalje na snazi neka predubedjenja usadjena jos Milosevicevom propagandom.)
Ovo kljucno i sudbonosno pitanje odslikava sustinsku i veoma ostru podeljenost celokupnog drustva, s tim sto prevagu izgleda nose oni koji bi da se cela prica o zlocinu za sada stavi ad acta (to odlicno ilustruje i neobjavljeni ali ipak ocigledan dogovor predsednickih kandidata da se u kampanji ne spominje ta goruca tema - saradnja sa Haskim tribunalom - bilo u pozitivnom ili negativnom kontekstu. Koliko god da kampanja izgleda prljava, cini se da se neka pravila ipak postuju, jer se ovog dogovora svi drze).
Takva klima u Srbiji podrzava argumente onih koji tvrde da nema diskontinuiteta - i onih koji pevaju onu banalnu "sve je isto, samo njega nema".
U korist tom stavu ide i cinjenica da je u Tribunalu svedocilo jako malo Srba - i gotovo svi su bili pod prinudom. Bilo ih je dve vrste: onih poznatih, cija su imena bila objavljena u stampi i pre svedocenja, i koji su se ocito osecali nelagodno i naglasavali da tu nisu svojom voljom (sa izuzetkom Radeta Markovica koji je drsko lagao); i onih drugih, voljnih, ali kojima je identitet bio zasticen. Njih je bilo samo troje: Ratomir Tanic i dva vojnika, K-32 i K-41. Njihova svedocenja devastirala su odbranu Slobodana Milosevica. No, nimalo nisu uticala na formirane i zapecacene stavove jugoslovenske javnosti.

II Teske istine

Vojnici zasticenog lika govorili su o grizi savesti usled onog sto su videli i uradili na Kosovu; grizi savesti koja im nije davala da spavaju jer su isti strasni prizori svake noci dolazili pred sklopljene oci...
K-41 je zanimljiv slucaj: Crnogorac, svedocio iz Banjaluke; nije smeo da trazi pasos jer ga juri crnogorska policija koja je, prema jednom izvoru, nacula za njegovu nameru da svedoci. Dok on tvrdi da ne zna zasto ga traze, Milosevic to odlicno zna i uspeva da objavi i ovdasnjoj javnosti (u pitanju je navodna teska pljacka, to je domaca stampa odmah prenela, da li ovde uopste vredi pominjati novinarsku etiku) pre nego sto je sud reagovao i zatvorio sednicu. Isto je ucinio i prijatelj suda Tapuskovic sto je opet rezultiralo munjevitim prekidom prenosa.
Zasto toliki strah od svedocenja, odnosno otkrivanja identiteta? Sta to sve, zapravo, znaci?
Znaci da je Milosevic u Srbiji jos uvek dovoljno mocan da predstavlja realnu opasnost za svakoga ko treba ili zeli da svedoci protiv njega. Kada je zasticeni svedok K-12 svojevremeno odbio da svedoci, na metalnoj ogradi oko bombama razrusenog Generalstaba (gde inace stalno stoje grafiti podrske haskim optuzenicima Sljivancaninu i Mladicu, valjda zato da bi ih svako jutro procitale komsije od preko puta, iz SMIP-a i Vlade Srbije, koji, opet, nikako da narede da tu bruku neko obrise) osvanule su parole "Bravo Rade majstore" i "Rade car".
A moze da znaci i to da u Srbiji postoji zavera cutanja jer je suvise mnogo onih koji su inkriminisani; omerta o bremenu zlocina koju ce u sebi nemo nositi ogroman broj ljudi sve do smrti.
U prilog potonjoj tezi uzmimo svedocenje svedoka K-32 i K-41: bili su regruti, na odsluzenju vojnog roka. Ucestvovali su u akcijama gde su po naredbi palili, pljackali i ubijali civile. Obojica navode naredbu "da u ovom selu niko ne ostane ziv". Obojica navode da su vojnici - obicni vojnici, ne kriminalci, ne psihopate, ne legionari, ne paravojska, vec klinci iz naseg komsiluka - ubijali civile, starce, invalide u kolicima, zene, decu, bebe. Obojica su izvrsavali direktno naredjenje svog nadredjenog. K-41 prica da je vojnik koji je odbio da ubije i kasnije se bunio - bio kaznjen.


Crtice

  • Kada se govori o ubijenima, u srpskoj javnosti i medijima za mrtve Srbe se kaze "posmrtni ostaci" a za mrtve Albance "lesevi".
  • Sva glasila govore o "navodnim" zlocinima. Zlocini ne mogu biti navodni, osim ako je u tom trenutku bila ili poplava ili zemljotres ili neka druga prirodna katastrofa. Malo je verovatno da ce u isto vreme i na istom mestu prirodnom smrcu umreti desetine, cak stotine raznih ljudi razlicitih dobi. Zlocini su fakat. Navodni su izvrsioci, dok se ne dokaze njihova krivica. "Navodni" zlocini su pomaganje Milosevicu, na podsvesnom nivou. Ili na svesnom.

Obojica su - kao i sve njihove kolege - znali da je to zlocin koji je bio zabranjen svim zakonima i mira i rata. A ipak ni oni, ni drugi, nisu imali snage, volje ili hrabrosti da odbiju gnusne naredbe. Nemaju svi vojnici takvu savest, kao ova dvojica, koja im ne dâ da spavaju. Ostali su, po svoj prilici, rat i sve ruzno sto se dogodilo zaboravili, potisnuli, relativizovali, izmislili neku logiku i opravdanje, stavili sve to na stranu, ali se ipak boje, jer ako izadje na videlo, ako krenu sudjenja, i oni ce odgovarati. Jer stvari su se promenile: onda se sve moglo, u to vreme, na tom mestu - danas, kod kuce, u miru, zlocin ima sasvim drugu tezinu. Zato su svi ucesnici u desavanjima na Kosovu - voljni i svesni ucesnici zavere cutanja. I strogi kriticari legitimiteta i rada Tribunala.
Ratni zlocin koji cini vojska je visestruk, jer su za jedan cin odgovorni mnogi u lancu komandovanja. Zato i ne treba mnogo pameti da se shvati da je zavera cutanja nesto sto se podrazumeva, sto se cak ne mora ni posebno dogovarati. I svako ko hoce da zaviri u ta skrivena, osetljiva mesta, ko govori o zrtvama, licni je neprijatelj velikog broja ljudi. Ljudi koji su cinili gnusne stvari, cinice jos toga da ih prikriju.
Hladnjace, na primer. Koliko je ljudi ucestvovalo u tome? Pocnimo sa linijom komandovanja od Milosevica nadole, onda tu su izvrsioci, operativci, ljudi na terenu. (Radosevic je govorio kako je, da se uklone 86 tela iz hladnjace na Dunavu, trebalo dosta ljudi, dosta vremena, logistika, da je sve bilo jako tesko i komplikovano... navodno se od premora razboleo - to nam je u unakrsnom ispitivanju otkrio sam Milosevic. Ja mislim da se svedok nije razboleo od premora, vec, kao svaki normalan covek, od stresa i uzasa; mislim da mu je proradila savest, jer je tacno zapamtio sadrzaj torbice male ubijene devojcice; neotvrdnut ratom, mozda je u njoj video svoju unuku - ali nije smeo - pred svojom, palanackom, patrijarhalnom sredinom, pa jos i kao policajac, to da prizna.)
Koliko je takvih hladnjaca jezdilo drumovima Srbije? Neke procene kazu da su u Srbiji, u masovnim grobnicama sahranjena tela oko hiljadu ubijenih sa Kosova. To je pretpostavka, nisu jos sve grobnice istrazene, a mozda ni pronadjene, moglo bi ih biti manje, ali i vise.
Hiljadu ljudi (zena, dece, staraca)!! Te ljude je neko ubio, neko zakopao, neko otkopao, neko rekvirirao hladnjace, pa benzin, pa vozace, pa pisao putne naloge, pa utovario (neverovatno kako je, na perverzan nacin, i u zlocinu nastavljena navika papirologije - recimo, u Srebrenici istrazivaci su dokazivali koriscenje mehanizovane brigade Drinskog korpusa za zatrpavanje streljanih i pobijenih izmedju ostalog i tako sto su uporedjivali trebovanja za gorivo) neko istovarivao, neko ponovo zakopavao pa obezbedjivao, pa cistio i vracao kamione, pa isplacivao dnevnice... Koliko je ljudi umesano u taj zlocin i njegovo prikrivanje, i kako ih sve otkriti i kako kazniti?
Kad se tako postave stvari, pitanje odgovornosti, i krivicne, ali ne manje vazno, i moralne, postaje pitanje prvog reda.

Vera Rankovic

Dogadjanja: Reforma do potpune autonomije

Dogadjanja: Bijeljinska srpska strana zla


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar