Prevod

Imperija haosa

Republike nasuprot americke dominacije posle hladnog rata

Alain Joxe

Bez sumnje, vanredne prilike obelezile su svet od 11. septembra 2001. godine, posle napada na dva tornja u Njujorku, simbola ekonomske i finansijske moci, i Pentagona, simbola vojne moci, u Vasingtonu. Nakon suicidarne i genocidne invencije terorizma, preko mreze CIA i njenog otpadnika - sekte Bin Ladena, koja je transformisala tri aviona u krstarece bombe - sve izgleda promenjeno.
Ovaj esej je strategijski i politicki bilans dvanaestogodisnjeg perioda posle rata u Zalivu s izvesnim refleksijama nastalim tokom balkanskih nesreca kao i analize malih, okrutnih ratova i defektnog mira koji nastavljaju da se manifestuju u XXI veku u citavoj zoni "juga".

Razumeti uzroke politickog nasilja

Vec od osamdesetih godina nasilje se razbuktava u Africi, Aziji, Latinskoj Americi, na Balkanu, Kavkazu. Medjutim, geografska prevaga oruzanog nasilja na Jugu ne treba da izrodi zakljucak o "divljackoj kulturi". Naprotiv, nasilje je posledica strategije (takozvanog) prostornog nasilja vodecih zemalja sveta koje izbacuju prema Jugu uzroke izrazite violentnosti. Dakle, to je ono sto zemlje Zapada nisu znale da urade tokom dva svetska rata.
Mislioci nemaju uvek mogucnost da se uhvate u kostac sa pitanjima relevantnim u datom, konkretnom momentu. Pojedini, pak, teze da se oslobode problema opisujuci ga kao "arhaicni" pad, zamisljajuci da danasnji ratovi nisu nista drugo do direktna posledica istorije ili proslosti uopste. Filozofi su mnogo manje skloni da se priklone takvoj vrsti bega od realnosti negoli danasnji politicari, racionalni i civilizovani, nasi kartezijanski upravljaci. Videlo se to za vreme rata u Bosni gde su politike, mozda sa dobrim namerama, potpuno iznedrile jedan deo istorije: rat i vekovnu mrznju izmedju Srba i Hrvata, koji ranije nikada nisu postojali.
"Tradicionalno" nasilje uveliko se pojavljuje kao patologija. Na izvestan nacin to i jeste tacno: ratni uzasi mogu se opisati kao akumulacija individualnih ludosti. Ili kao bolesna regresija - jer je neadekvatna i iracionalna - nerazvijenih drustava ka tradicionalnom vidu ponasanja. Ali, takvo kulturalisticko, evropocentrijsko razmisljanje cenzurise ili jednostavno evakuira tradicionalno nasilje i varvarsku normalnost koja je cisto evropska sve do XX veka, sa nacizmom i kolonijalnim ratovima. Obeleziti varvarsko nasilje kulturoloski ili patoloski kosi se sa politickom definicijom uzroka politickog nasilja.
Nasuprot tome, objasnjenje aktuelnih ratova trebalo bi da bude omoguceno novim, savremenim politickim i socioloskim uzrocima; tek polazeci od te pozicije bice moguce definisati odgovornost i predvideti metode politicke prevencije. (...)
Kada se posmatra "varvarizam" aktuelnih ratova, priznajuci pri tom da su i uzroci aktuelni, treba imati u vidu da najgore nikad nije daleko: pod izvesnim uslovima moguce je zamisliti da se politicko nasilje razvija kao racionalni pakao, organizovano hladnokrvno i da bi oni koji su odgovorni za njega prihvatali da praktikuju svirepost bez mrznje i bez bilo kakve bojazni. Secanje na nacizam trebalo bi da nam pomogne u prezentaciji takve moguce globalne evolucije, secanje na Evropu pod Hitlerom, na SS jedinice i koncentracione logore. To bi bila forma globalnog varvarstva koje bi moglo da se ostvari pod odredjenim uslovima.
Prvi uslov: da sva reciprocnost pretnje smrti izmedju ratnickih identiteta prestane u ime jednostrane i ubitacne pretnje, potpuno asimetricne, i da se potcinjeni strateski identiteti pomesaju svi bez razlike, u jednoj opstoj skoli "represivne globalnosti", bilo da u njoj ucestvuju, kao nove SS jedinice, ili, pak, da joj se potcine kao sto bi se potcinili vecni gubitnici. Legitimacija takvog sistema crpela bi se iz apsolutne superiornosti, ovog puta bez bilo kakve borbe, dakle iz dominantne moci i iz prihvatanja, na svim nivoima, obaveza iz podugovora o masakru. Te obaveze ne mogu biti prekinute sve dok ropstvo ili genocid ne budu prihvaceni od strane pobedjenih.
Pojedine latinsko-americke vojne diktature (Argentina, Urugvaj, Cile) kao i azijske (Juzna Koreja, Indonezija) predstavljaju vec dobro poznate primene podugovora selektivnog masakra organizovanog pre svega od strane Amerike za vreme hladnog rata. Naime, armije svih citiranih zemalja mislile su da su verni instrument velike strategije date epohe, strategije "borbe protiv komunizma". Moglo se proveriti da su sistemi socio-politickih selektivnih i polu-slucajnih genocida u Latinskoj Americi direktno realizovani po nalogu, uracunajuci u to i tehnicku pomoc, specijalnih sluzbi Sjedinjenih Drzava. Naravno, sistem je pocivao na bazi ujedinjene doktrine (citaj nacionalne sigurnosti) da bi se likvidirao jedan moguci tip coveka angazovanog na levici.
Imajuci to u vidu mogla bi da se zamisli jedna velika, centralizovana piramida upravljanja disimetricnim masakrima, proracunata violentnost koja bi postala globalisticka represija, u imperijalnom sistemu kao direktnom nasledniku epohe bipolarnosti Istok-Zapad.
Na isti nacin izvesne situacije teskih, komunistickih diktatura u tranziciji evociraju takodje hladno nasilje nacizma. To je slucaj sovjetskog Gulaga, Kine sa kulturnom revolucijom (...), rezima Pol Pota u Kambodzi, Severne Koreje.
Drugi uslov: sracunato varvarstvo moglo bi postati globalno ako bi nasilje totalno potpalo pod dominaciju masina, dakle izbijeno iz ljudskih ruku. Pri tom, trebalo bi da covek bude transformisan, da od negdasnjeg "ratnika" bude pretvoren u obicnog "slugu", cistog i mirnog, belog okovratnika iza svog ordinatora. Racionalnost tehnostrategije dostici ce svoj maksimum, cak i bez podvrgavanja globalnom politickom projektu, i selektivni masakr moze postati apstraktni birokratski akt ocuvanja policijskog mira bez politickog cilja, dakle: bez potrebe prisile, bez pregovarackog stola ili cak bezuslovne predaje, bez pristanka pobedjenih na projekat buduceg politickog poretka koji im namece podnosljiv zivot pobedjenog.
Izmedju dva citirana slucaja nalaze se kolonijalni masakri sa torturama, masakri engleskih, francuskih i portugalskih dekolonizatora, junacka varvarstva i rusko ponasanje u avganistanskom a zatim i u cecenskom ratu, paravojske i nacionalisticke trupe Mladicevih i Karadzicevih ili Milosevicevih i Seseljevih "cetnika" kao i "ustase" Mate Bobana. Na isti nacin treba posmatrati parcijalni genocid postkolonijalnih africkih izoblicenih rezima, za koje je odluka, mozda, doneta hladno ali su zlocini izvrseni sa zarom od strane elitnih trupa ili, pak, razularenih paravojnih jedinica, po statusu daleko blizih mentalitetu SA1 negoli SS jedinicama.
U oba slucaja radi se o tome da se osnovni izvor racionalnosti rata, dakle njegov politicki smisao, izgubio u ime neceg potpuno drugacijeg, a to bi bila tehnika permanentnog vladanja ciljnim masakrom. Kao regulativni akt. Naime, rec je o direktnoj umetnosti vladanja demografijom i ekonomijom, ne vise politikom, jer bi takva umetnost bila evidentno negacija svih politickih zajednica ili, dakle, samo politika upravljanja preduzecem. Boze, samo ne to!
Iako smo jako daleko od toga ipak se klizna linija prema horizontu globalne violentnosti dâ vec skicirati aktuelnom automatizacijom oruzja, direktno povezanom sa globalizacijom finansijskog kapitala i "suverenosti preduzeca" nehoticno otvarajuci, pri tom, drustvene katastrofe.
Tacnije: podudarnost izmedju dva globalna automatizma treba pobediti politikom. (...)
Konstatujuci da svet postaje eksplicitno "haos", pod pritiskom neoliberalizma, okrecemo se drugom svetu, onom koji bi bio bolji, i na toj osnovi postavljamo pitanje buducnosti americke imperije na jedan kriticki nacin koji plasira instituciju republike u odbrani protiv imperije.
Legalna forma otpora imperiji treba da ostane socijalna republika (République sociale) kako u Francuskoj tako i u Evropi uopste. Mi smo dovoljno osposobljeni da iznesemo taj program, ali pod uslovom da od njega napravimo strategiju buducnosti a ne regresiju prema imperijalnim otadzbinama iz XIX veka. Pojavljuju se znacajne kontradikcije u vrednostima, ciljevima i nacinima izmedju globalisticke imperije i evropskih republika.
Cak i kad ne prave proklamatorne egzibicije, evropski gradjani su istrajni u svojim namerama koje su, dakako, drugacije od neoliberalne americke imperije. Da bi se osvetlila izrecena razlika treba, pre svega, uspostaviti genealogiju modela République sociale koja je virtuelno zastupljena u Evropi, u dusi narodâ. Da bi se dala osnova tom pitanju treba se prisetiti strateskih osnova republike i imperije takve kakve postoje na Zapadu od Makijavelija, Hobsa i Klauzevica i pre njih Marsilija Padovanskog i Dantea.
Na taj nacin, videcemo u kom pravcu ce se menjati izgled republike (rodjene u Engleskoj 1649. godine, konsolidovane 1688, zatim reinkarnirane u Sjedinjenim Americkim Drzavama 1774-1777. godine i u Francuskoj 1798-1793. godine) i da li ce jos uvek taj model republike biti u mogucnosti da pruzi otpor globalnoj imperiji, ne dakle kao jakobinski izolant, vec kao opsti model demokratskog suvereniteta. Sve do sada sustina drzave ali i imperije, sto ce reci drzave u potrazi za univerzalnom monarhijom, bila je zastita od rata, zastita koju vladalac daje gradjanima i saveznicima, utoliko pre ukoliko je nosilac suverene vlasti sam narod. (...)
Medjutim, Sjedinjene Drzave, kao imperija, danas odbijaju da preuzmu funkciju zastite u pogledu njihovih pomocnika, bilo da se radi o saveznicima ili potcinjenima. Oni ne traze da osvoje svet i da preuzmu odgovornost za potcinjena drustva. SAD su razvile sistem koji se posvetio iskljucivo regulisanju haosa i to preko finansijskih normi i vojnih ekspedicija. Cilj Sjedinjenih Drzava vise nije da ostane na osvojenom terenu. (...)
Pitanje (koje se namece) je da li je moc Sjedinjenih Drzava pre svega ekonomska ili prvenstveno vojna moc, u kojoj su "proporciji" te dve komponente moci i na kom principu pociva njihova artikulacija. U sustini, kako definisati svetsku politicku dominaciju koja se uspostavlja pod imenom "globalizacije" i koja prouzrokuje sve vecu razliku izmedju bogatih i siromasnih, kao i pojavljivanje "plemicske kaste" - internacionalne - bez porekla, ali i multiplikaciju beskrajnih ratova?
U stvari, Sjedinjene Drzave su se pripremale teorijski, vec od rata u Zalivu, a posebno od sredine devedesetih godina, za nesto potpuno novo ciji su princip bili predvideli. Izvesni think tanks ili grupe eksperata, pre svega bliske pesadiji ili mornarici, razumele su da se apsolutna superiornost zadobija ovladavanjem elektronskom revolucijom i to istovremeno u vojnoj, satelitskoj, ekonomskoj i finansijskoj sferi, koje ce - s globalizacijom - dovesti do efekata kvalitativno nepodnosljive asimetrije. Oni su naslucivali da ce protivudarac zrtvovanih zemalja, naroda i klasa uzimati neocekivane forme, ponekad terorizma, oruzja bespomocnih. Trebalo je predvideti da ce protivnapad zahtevati jednu ozbiljnu inventivnost, od koje Sjedinjene Drzave unapred treba da se cuvaju. U tome je sustina njihovog opsteg koncepta "asimetricnog rata".
U raspravi o globalizmu teorijska strategija2 nalazi svoje mesto, jer se treba braniti protiv imperije haosa, i primenjuje se kao antropologija i logika reciprocne akcije pod pretnjom smrti. Ova disciplina polazi od toga da je odnos snaga jednim delom zasnovan na reprezentaciji imaginarnog, u vreme disuazije i prevencije, ali i u vreme same operacije (precizirajuci da "imaginarno" ne znaci irealno).
Medjutim, strategijski pristup treba da bude povremeno obnovljen. Od samog pocetka strategija je tezila da racionalno proceni ideje i akcije drzava u interakciji violentnosti. Ali, sistemom jedinstvenog komandovanja, namecuci svoje norme svetu smatranom za poluslucajni haos, postavlja problem hijerarhizacije ili pobede formalno razlicite od onih koje proizlaze iz slobodne konkurencije medju drzavama, regulisane ugovorima i nepisanim internacionalnim pravom.
Imperijalna transnacionalna hegemonija zahteva trajnost onoga sto drzavne tradicije zovu haos. Danas, medjutim, limiti imperijalnog sistema nisu geografski; haos je, dakle, svuda.
Vidi se da danasnja americka strategija izbegavanja odgovornosti zastite drzava-nacija kao i strategija represije simptoma beznadja, a ne vise napada na uzroke, vode pravo u slepu ulicu ili najavu jednog svetskog, antidemokratskog rezima. Takav pristup strategiji skicirao se u viziji globalizma za vreme Klintona i potvrdio se sa Busom (mladjim). Medjutim, ako je za vreme Klintona imperija bila u ofanzivi na ekonomskom planu, ona zadobija potpuno novu formu, formu vojne i ekspanzionisticke ofanzive, sa Klintonovim naslednikom.
Predlazuci datu perspektivu, uvidja se da je poraz neizbezan, ali i da pokusaj svetske deregulacije i zasnivanja americke "monopolarne" imperije kao imperije haosa nije, svakako, pitanje dana. Naprotiv, ja zastupam ideju po kojoj Evropa, kao mnogostruka sila i raskrsnica kontinenata, predstavlja, po svemu sudeci, osnovno uporiste otpora americkoj imperiji, i to ne samo u ideoloskoj vec i u politickoj i sigurnosnoj sferi. Pored toga, u Evropi, Francuska, na raskrscu razlicitih evropskih socio-kultura, predstavlja jos uvek geometrijsku tacku politicke savesti koja treba da bude konstituanta buduce republike Evrope. (...)

Sve do sada uspostavljanje mira bilo je osnova zamisli rata. U stvari, "normalno, mir je cilj rata. Nasuprot tome, rat nije cilj mira", kako je govorio sveti Augustin. Cak i kad je unutrasnji mir date drzave postignut zahvaljujuci invenciji pretnje spoljnim ratom, mehanizam eksportacije nasilja ostaje i dalje vise djavolji negoli bozji mir.
Ako je istina da smo usli u eru u kojoj je izbrisana razlika izmedju unutrasnjih i spoljnih ratova, mozemo zamisliti da ce se i mir ili zatreti ili da ce, pak, ova era izbrisati razliku izmedju unutardrzavnog i medjudrzavnog mira tako da bi mir mogao postati globalni cilj eliminisuci ratove.
Danasnji ratovi izgledaju kao represija "liberalnih zemalja" protiv "terorizma", ali to je samo koprena. U stvari, takav izgled im daje medijatizacija Sjedinjenih Drzava koja, pored toga, tera saveznike da manifestuju svoju solidarnost sa americkom vizijom (...). Bihejvioristicka, neodarvinisticka i autisticka vizija, neka vrsta tribalne mudrosti, savrseno razumljive za jednu pionirsku porodicu u ravnicama Divljeg zapada - defektna je za viziju koja pretenduje na svetsko kraljevstvo.
Kako terorizam nije neprijatelj, nego samo jedna forma politickog nasilja, njegovo unistenje nije politicki cilj u klauzevicevskom smislu i, samim tim, ne moze se zavrsiti pobedom i uspostavljanjem mira. Utoliko pre sto su antiteroristicke akcije povezane sa terorizmom drzave ili imperije i, naravno, napada na ljudska prava. Dakle, preduzete mere izazivaju ekstremni otpor racunajuci tu i terorizam. Ako se ne udari po uzrocima, ciklus ce biti ojacan.
Republike, forme suverenosti u kojima ce se potraziti izvorno znacenje da bismo odredili njen danasnji smisao, trebalo bi da saradjuju, na globalnom nivou, na odstranjenju beznadja i otpora tom imperijalnom haosu.


Republika i nada

Namera onoga koji vodi rat, nosen svojom voljom ili ambicijom, jeste da osvoji i da sacuva osvojeno. On se vodi idejom da obogati svoju zemlju ali i zemlju koju je pokorio, a ne da je osiromasi.

Makijaveli3

(...) Danasnja situacija, koja datira od 1990, ne samo da je skorasnja nego je i potpuno nova. U stvari, postojala su dva sveta: "slobodni svet" i "komunisticki svet"; svako se podvrgavao svojim zakonima, svojim predstavama, svojim lazima i svojim idolima; postojao je i "treci svet" sa teznjom da bude nezavisan od oba bloka i to zahvaljujuci svojoj tezini i, naravno, uprkos svoj svojoj slabosti. U odredjenom momentu cinilo se da ce takav tripartitan svet nuklearne bipolarnosti pasti zajedno sa hladnim ratom, verovalo se i da ce na zemaljskoj kugli zavladati mir ili da ce nastupiti red koji je u saglasnosti sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Iz tog izvora saveznicke nacije su crpele snagu, ali i mirnu savest, u borbi protiv irackog diktatora koji je okupirao Kuvajt. Vrlo brzo ton se promenio. Sta je bilo na repertoaru?
Deset godina kasnije Ujedinjene nacije morale su, po volji velikog lidera, da se povuku. Sjedinjene Drzave nameravaju da nametnu svoju viziju sveta, i to ne svet, kosmos, vec svet ujedinjen principom haosa. Takva vizija izgleda modernizovana jedino zato sto je odnos prema sili pojednostavljen, svet. Haos nema nista zajednicko s (uredjenim) francuskim vrtom. Jedva jedna decenija je trebala da ovaj projekat dobije svoju formu u SAD i da se prosiri na svet sa svojim debatama, istinama, metodama, recnikom, mitovima i lazima.
Do tada uredjeni, manihejski, svet iz hladnoratovskog perioda bice, zadugo, zamenjen "haosom". Medjutim, on ipak ima svoje "forme", jednu dinamicnu morfologiju: jezgro razvijenog sveta, sazvezdje demokratskih grumena i/ili slobodnih trzista razvrstanih u krugove; zatim, nesto malo dalje, izvesne mrlje odvojene institucionalnim, ekonomskim i vojnim, ponekad fleksibilnim ili, pak, efemernim membranama, dakle mrlje koje predstavljaju krizne zone varvarskog nasilja, uvezbavajuci se protiv drustvenog taloga, jednostavno, genocidima; iznad toga stoji jedan sistem nadgledanja koji podrazumeva satelitske opservacije i baze podataka kao i interpretatorske birokratije opservacija. Zatim, sistem represije (mada njega ima pomalo u svemu): koordinirane baze i zalihe, fiksne ili pokretne, da bi se odrzala logistika vojne globalne intervencije; na kraju, sistemi alijansi i sistemi evro-americkih komandovanja pod americkom komandom.
Taj strukturirani haos je fraktalni, razbijeni model. Opisana zona pojavljuje se na svim nivoima: na svetskom, na svim kontinentima, regionalnom, pokrajinskom i nacionalnom. Na nivou gradova, kvartova i na kraju na nivou porodice, na kraju individua u krizi koje upadaju u ludilo i suicid. "Kriza" napada sve nivoe ne praveci nikakvu razliku izmedju njih. Reci mi koje je tvoje jezgro odbrane, tvoj socijalni talog, tvoj genocid i tvoja logisticka sredstva ekspedicionisticke intervencije i reci cu ti ko si. Strategijski sistem postao je transnacionalno grandiozan. Imperija haosa nije superdrzava. Kako je definisati?
Americka imperija nije republika. Drzave, njihove vlade, a zatim i kolonijalne imperije zasnovane su na ideji da "uspostave" red, ako treba u krvi i pepelu, u ime jednog, cak i lokalnog, suvereniteta. Ali, danas su te instance lisene svake bivse politicke moci i to transnacionalizacijom preduzeca koja postavlja kapital u centar moci i koja, kao takva, nije opterecena ni lokalnim ni socijalnim kontekstom.
Da bi od naroda sakrili svoju aktuelnu dekadentnost, vlade drzava se jos uvek batrgaju, sve vreme revandicirajuci svoje kraljevske prerogative, narocito u momentima kad ih finansijski sistemi, po jednom nemilosrdnom mehanizmu, ostave bez icega. Cak i kad ih spasu fantasticni krediti izvesno je da ce, nesto kasnije, biti udavljeni u dugovima. Naravno, postoje razliciti nivoi pada politicke suverenosti nad odredjenim prostorom. Argentinski slucaj je zastrasujuci: on pokazuje apsolutnu propast, ekonomsku i finansijsku, jedne zemlje koja je donedavno bila bliza Evropi negoli nerazvijenim zemljama. Argentinska kriza nije rezultat politicke odluke Sjedinjenih Drzava ili, pak, Evrope; ona je rezultat nove morfologije moci koja se obavlja bez kontrole: moc privatnih transnacionalnih preduzeca koja funkcionisu ekskluzivno prema finansijskom kriterijumu. Cinjenica da argentinski dug moze potencijalno biti u rukama argentinske oligarhije, koja s duge strane vec poseduje masivna dobra u inostranstvu, direktno pokazuje da dominantna klasa moze prestati da se interesuje za vlastitu zemlju u uslovima migracije ekonomske suverene moci koja vise nije vezana za nacionalnu teritoriju.
Bez obzira koja je partija na vlasti, narocito u bogatim zemljama - gde racionalnost poslovnih firmi uvek odnese prevagu cak i nad porodicnim duhom - drzave-nacije su postale, u stvari, racionalni pokretaci destrukcije sopstvenog ekonomskog i socijalnog suvereniteta. Takozvana modernizacija drzave, da li ona predstavlja ista drugo nego programirano samoubistvo u sferi ekonomije? Ili je rec, pre svega, o ubistvu pribegavajuci nuzno vojnoj sili? Fed4, GATT, G7, OEBS, MFF, Svetska banka, Davos, BERD, BEI, BCE, sve ove institucije mogu biti smatrane za organe tehnickih oligarhija, tezeci da proizvedu i uvedu u drzave nove pravne instrumente te deminutio capitis, sto ne predstavlja nista drugo nego obezglavljivanje politike. (...)
Preduzece i banka, dve organizovane moci kapitala, postoje otkako postoji moderna epoha. Ali, samo donedavno lokalizacija spojenih industrijskih i finansijskih interesa i radne snage uspevala je da stavi moc kapitala pod kontrolu (i moc) drzavne nadleznosti, teritorijalne, suverene ili vojne. Terajuci kapital da se ponasa realno, ne pretnjom vec zajednickim interesom, omoguceno je da interesi geografski omedjene drzave nisu razliciti od interesa dominantne klase, nacionalne "burzoazije". Danas, pak, preduzeca i nove dominantne klase, nagomilane u imperiji, postale su suverene transnacionalne instance; u principu, one su pokorne jedino zajednici rentijera "bez kuce i kucista" nastalih iz neophodnosti da se naprave dodatne, privatne kase za penzije, ciji su interesi dakako kratkovidi. One su, takodje, pokorne i bankama, koje pak, po statutu, prakticno nikom ne odgovaraju ali praktikuju, na zahtev preduzeca i drzave, apstraktnu a vrlo regulisanu spekulaciju.
Opisana situacija predstavlja tezak problem za demokratije proizasle iz antimonarhistickih revolucija (engleska, francuska ili americka demokratija) ali i njihovim sledbenicama: svrgavajuci suverenog kralja (ili, pak, proterujuci ga) demokratije teze da daju suverenost narodu, gradjanima koji su postali nezavisni, sposobni za slobodu u odnosu na drzavu, za egalitarnost u odnosu na plemstvo, sposobni za bratstvo u odnosu na svestenstvo. Upravo ta i takva reprezentacija drzave (mira) danas je dovedena u pitanje: suverenost oduzeta drzavi-naciji oduzeta je i narodima - kao nekada kraljevima. Medjutim, suverenost ne pripada "tehnokratama" vec velikim preduzecima i za sada njihovim upravljacima a ne akcionarima, tom svojevrsnom parlamentu preduzeca (...). Akcionari mogu sankcionisati i preduzece (prodajuci akcije) i trziste (odbijajuci kupovinu), medjutim, velika strategija se nalazi u diplomatiji fuzija, diplomatiji koja je misterioznija i spekulativnija od negdasnjih kraljevskih.
Pitanje 1: ekonomska "globalizacija", o kojoj se toliko prica, nije li ona ista drugo do ponovno uspostavljanje politike, ali haosom koji oduzima suverenom narodu suverenost i pripisuje je jednoj vrsti poslovne, nedemokratske aristokratije? Gnev "svetskog naroda"5 mogla bi da se okrene protiv tog fantasticno bogatog plemstva imperije koje nema nikakav odnos prema narodu, naravno ukoliko bi postojao jedan, ujedinjen svet. Ali, svet-haos ne postoji kao politicki objekt i "svetski narod" nije nista drugo nego "virtuelan" nasuprot realnim, suverenim preduzecima; "svetski narod" je virtuelniji negoli nekada "internacionalni proletarijat".
Pitanje 2: ako nije sigurno da se moze brzo eliminisati taj haoticni red neoliberalizma, niti je pak pozeljno da bude unisten jednom neposrednom protivofanzivom nostalgicara revolucijâ iz 1649, 1793, 1848, 1917, 1968, da li je onda moguce makar da se zakoci, da se odugovlaci, da se od njega odbrani? Da se svet orijentise prema nekom prijatnijem haosu?
Ekspanzija mita "opsteg takmicenja" podrzana je, naravno, od onog krila trgovaca koji poseduju svetsku moc i to sa jednom tako bucnom propagandom, propagandom koja je naprasna isto toliko koliko je bila i nacisticka ili, pak, staljinisticka: konstituisana od gomile grubih lazi koje manipulisu narodnim ocekivanjima. Upravo na nivou nade pojavljuje se i trece pitanje.

Pitanje 3: nada da se pronadje fiksan posao, da se zivi cak i skromno ali srecno, da li moze ponovo da se pojavi zahvaljujuci liberalizaciji preduzeca od svih regulativa koje su obezbedjivale odrzavanje drustvenog ugovora? Ili, pak, nasuprot tome, uspostavljanjem nove liberalizacije da li se nejednakost naglasava na takav nacin da ona postaje potpuno nekontrolisana i nehumana?
Ideologija svetske aristokratije neoliberalizma je vise "mirnodopska" negoli sto je to bila ideologija Staljina ili Hitlera, jer ona zvanicno ne zagovara ni masakr ni uspostavljanje koncentracionih logora. Medjutim, ova ideologija je omotana svirepom realnoscu. Vec nekoliko poslednjih godina ili decenija primetan je povratak liberalnog ropstva u zemljama treceg sveta i to uspostavljanjem plata limitom prezivljavanja, drugacije receno pod pretnjom smrcu, za masu nove radne snage upucene prema gradu definitivnim unistenjem agrikulture prezivljavanja. Razne vrste aglomeracije trzista robova pojavile su se tako i u Brazilu (...). Da bi postali kompetitivni u odnosu na modernizaciju robotike podjarmljeni radnici treba da dodirnu dno nesigurnosti, da budu nedovoljno placeni i, cak, "baceni" posle upotrebe, kao zileti, po pojmu (deshechables) nastalom u Latinskoj Americi koji opisuje kategoriju ljudskog taloga, socijalne bede, neupotrebljivog za eksploataciju. U pojedinim gradovima brigade maskiranih parapolicajaca okupljaju drogirane, prostitutke, decu ulicare i masakriraju ih. Gotovo svuda postoje, po modelu maquiladoras izvesnih gradova na meksickoj granici, "slobodni koncentracioni logori" gde se ustolicava drustveni odnos produkcije bede i kao takav predstavlja opasnost za najamne radnike bogatih zemalja ili, pak, opasnost od unapred oblikovane buducnosti. Moze li se, na svetskom nivou, namerno, samim tim i nedemokratski, ignorisati ono sto se direktno pojavljuje kao regresija u varvarizam?
Pitanje 4: da li je jos uvek moguce zastititi se, pre svega etickim odbijanjem a zatim i otporom zasnovanim na strukturi samog haosa? U postavljanju forme oligarhijske vlasti pomocu elektronskog upravljanja, oligarsi su daleko odmakli. Medjutim, da li se zaista moze poverovati u to da narod, kao mnostvo, ne bi mogao da osmisli mnogostruke, nehijerarhijske akcije protiv realne i simbolicne vlasti elektronskih aristokrata? Da li je zaista nemoguce da narod veze uz vlastite interese srednju elektronsku klasu, koja jos nema kulturu ubistva mase, na opsti povratak na ljudski napredak? Zadrzavajuci se na ideji da, cak i u organizacijama bez centra, osnovne vrednosti demokratije, sto ce reci vlast naroda, mogu da se zahuktaju i da se nametnu protiv osnovnih vrednosti oligarhijskih diktatura koje trenutno imaju uspeha.

Nas zadatak, kao Francuza i Evropljana, jeste da izaberemo formu haosa koja se, u krajnjoj liniji, nama dopada i da pokusamo da je dostignemo zaobilazeci formu haosa koju predlaze americka imperija (...).
Prihvatimo da u haoticnom svetu zakon trzista uspeva da nametne trzisnu cenu i idejama. Naime, danas na Zapadu, posle trijumfa pravne slobode i politicke jednakosti, trebalo bi da se upravljamo principom socijalne solidarnosti; sto su propali komunisticki rezimi hteli da utelotvore po principu jedan Gulag vise slobode sve manje (...).
Pitanje 5: u svetu trzista gde je danas solidarnost? Da li ce kraj sovjetskog pogresnog monopola u proizvodnji politickog bratstva otvoriti period konkurencije za produkciju socijalnih sistema mnogo vece solidarnosti? Neodarvinski, neoliberalni projekat danas se predstavlja kao "fatalni proizvodjac srece" sto je, naravno, lazna reklama. Trziste, sto ce reci narod, korisnik istinitih ideja, uskoro ce "odrati kozu" tom prevarantskom, laznom proizvodu. "Novi gospodari" su vec toliko zabrinuti da neki od njih istinski teze da postanu prosveceni despoti.
To je, uostalom, fenomen civilizacije, a ne varvarizma. Soros postaje dobrocinitelj u zrtvovanim zonama, zonama trijumfa divljeg globalizma, iz kojih je on sam uostalom napravio svoje spekulativno bogatstvo. Soros, na kraju, nije samo poslovni covek, on je i osnivac reda (podsetimo i da sveta Tereza od Avila nije bila samo osnivac reda, bila je to istovremeno i opasna poslovna zena koja je proneverila zlato konkvistadora). Bankari najviseg ranga obasipaju nas humanistickim i socijalnim govorima. Gradjani svih zemalja, kao slobodni glasaci, skupljaju se u nove ili stare nevladine transnacionalne organizacije ciji je konkretni smisao solidarnost: Amnesty International, Médecins du monde, Médecins sans frontières, Helsinki Watch, Ligue des droits de l'homme, FIDH itd. Tokom 2001. godine Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija izjasnio se da je kompetentan i za unutrasnje sukobe; Internacionalni komitet Crvenog krsta mobilise se da se prizna Zenevska konvencija i u internim ratovima... Transnacionalizacija solidarnosti propracena je velikom zbrkom, ali mozda i munjevitim napretkom u stvaranju politicke internacionalne svesti.
Bratstvo, kao republikanska parola, postalo je moguce zahvaljujuci nauci, robotici i izobilju, ali bi bilo neostvarljivo bez republike, bez politike. Dakle, drzave i narodi su vec liseni, u ime transnacionalnih preduzeca, ogromnog broja politickih kompetencija neophodnih za vodjenje sveta u pravcu koji su nasi preci, jos u doba prosvetiteljstva, vec zacrtali.
Najsklerozniji "suverenisti" idu tako daleko da sumnjice solidarnost nevladinih organizacija kao instrumente za rusenje institucija republikâ, kraduci im njihov monopol. Narodi su procenili apsurdnost te dijagnostike. Dakle, bilo bi bolje da se, u haosu, organizuje jedna sfera republikanskog bratstva sa gradjanima bez drzave, nego da se vidi kako trijumfuje nasmejani neofasizam bogatih, transnacionalnih klasa koje ovlascuju drzave bez gradjana da doziraju sargarepu i prut. Ili da trijumfuje zlokoban i suicidarni neofasizam oligarha salafista, bivsih saveznika CIA-e, povezanih sa bogatim javnim radovima korumpiranih monarhija koje vladaju Mekom i Medinom. (...)
Za Aristotela, uvek je pravda proizlazila iz odnosa snaga koji je potom stvarao solidarnost, nije solidarnost stvarala pravdu. Ali, vec po Klauzevicu, moralne snage ulaze, u istom rangu kao i vojne snage, u ukupan zbir politickih snaga. Eticka ubedjenja vodjena religijom, ili pak nekim drugim sistemom vrednosti, cine svakako deo odnosa snaga. Medjutim, nije u pitanju nedostatak sile vec njihove organizacije koja treba ponovo da se domisli uprkos, dakle, prekidu ugovora koji je postojao izmedju drzava i naroda i uprkos novih skrivenih ugovora izmedju drzava i transnacionalnih preduzeca.
Upravo zbog toga, i dakle uprkos groznom izgledu danasnjeg sveta, ja ustrajavam u misli da jedno optimisticko istrazivanje moze da se zasnuje na izvorima afirmacije republike kao zastitnika suverenog naroda. (...)


Hobs, radjanje zastitnice republike: Levijatan protiv Behemota

Nemoguce je da Republika opstane tamo gde neko drugi a ne suveren ima moc da dodeli nagradu vecu od Zivota i da kazni kaznom vecom od Smrti.

Tomas Hobs6

Najopasniji objekat kojem se treba odupreti u politici, u odsustvu deklarisanog neprijatelja, je nered. Haos je prva, uredjen svet druga opasnost, svet je ugrozen. Nered je, kao i sloboda, uostalom, svuda. Nikada ne nedostaje takav tip pretnje, narocito ukoliko izvesna elita tezi da ga uspostavi, kao sto je to slucaj sa savremenim svetom. Ali, i u tome se krije paradoks, neoliberalna ideologija, "univerzalni jezik", koja se dokopala ideoloske sfere kojom dominiraju sefovi transnacionalnih preduzeca, nalazi da je nered izvor dobra i to u smislu gde bi red, asimilovan sa zloupotrebom vlasti, predstavljao zlo. Dakle, reprezentacija nereda kao zla bio je prvi uspostavljeni temelj politicke volje nalogodavca. (...)
Od Hobsa do Karla Smita, pa sve do savremenih teoreticara americke elektronske imperije, koji su ponekad vrlo bliski fasizmu, relacija izmedju zastite i pokoravanja ostaje jedini izvor vlasti. Za Smita "onaj koji nema moc da zastiti drugoga nema ni prava da zahteva njegovu pokornost"; "onaj koji ima moc moze bez prestanka motivisati efikasnim sredstvima poslusnost koja ne mora uvek da bude nemoralna: garantujuci zastitu i miran zivot, obrazujuci, upucivati na solidarnost interesa. Saglasnost stvara moc, ali i moc stvara saglasnost".7
Na taj nacin, ostavlja se utisak da je moc definisana kao rezultat poslusnosti. Ali, "cika Hobs", kako ga je zvao Didrot, lukaviji je od Smita. Naime, poslusnost je za njega proizvod saglasnosti naroda koji trazi nacin da organizuje svoju zastitu kako zna i ume. Cak i kad je Hobs ubedjen da apsolutna monarhija predstavlja perfekciju zastite naroda, on priznaje da sve forme republike mogu biti legitimne kao funkcija zastite.
Svi ljudi, i ne samo najslabiji, traze civilizovani red bar u jednom delu svog zivota (...) a ne red straha i trepeta koji vas tera da vise volite smrt od zivota, vec prihvatljiv red, red koji omogucava srecu i cak donosi prestupima smisao napredovanja. (...)
Zastita je po prirodi stvari jedina legitimna funkcija suvereniteta, ona pocinje vec odnosom deca-roditelji. A politicki? Ona nije data, po Hobsu, vrhovnom spasiocu, vec onome koga naziva "mnostvo ujedinjeno u jednu jedinu osobu", ili "smrtni bog kome dugujemo mir i zastitu", ili "artificijelni covek". Posednik te artificijelne licnosti nazvan je "suverenom": radi se o velikom Levijatanu, mitskoj zivotinji iz Biblije koju asimilise sa drzavom, sa republikom. (...)
Naravno, moze se diskutovati o ideji po kojoj je moderna republika rodjena u Hobsovoj politickoj misli. Medjutim, moj izbor je vezan za cinjenicu da republika nije mogla da nastane bez revolucije i da Hobs, svojom metodom proucavanja, smatra da je najizrazajniji momenat u teoriji o vlasti upravo totalna kriza drzave. (...)
Izvor francuske republike je u Engleskoj. Francuzi nisu sve izmislili, Englezi su ti koji su prvi odsekli glavu kralju i proglasili republiku. Oni su ti koji su se prvi okrenuli reprezentativnoj demokratiji, iako sve vreme restaurirajuci monarhiju da bi je reformisali 1688; i to citav vek pre nas. Ako je Hobs jedan izuzetan autor to je mozda zato sto je prvi i najznacajniji francusko-britanski moderni politicki mislilac. Mozda i poslednji?
Hobs je jedan od retkih mislilaca prosvetiteljstva koji je proucavao gradjanski rat i nered, haos uopste, i po tome je jako blizak savremenim teoretskim preokupacijama. Rat svih protiv sviju, koji se poredi sa "prirodnim stanjem", jos uvek predstavlja formu nasilja koja i danas preti covecanstvu: narocito od trenutka kada je bipolarnost unistila, istovremeno pretecu i zastitnicku, nepokretnu arhitekturu hladnog rata izmedju Istoka i Zapada, tog duplog globalnog Levijatana. (...)
Svojim empirijskim radom i permanentnim objektom posmatranja - nered, revolucionarna kriza i engleska republika - Hobs je antropolog nepovratne odlucnosti u sferi opasnosti. (...) On je znao da iskoristi krizu engleske monarhije kao iskustvo haosa (...). Preko simbola mitske zivotinje Behemota, Hobs je tezio da zasnuje analizu drzave koja mu je ponudjena ciklicnom istorijom engleske revolucije, revolucije koja samo na prvi pogled izgleda hermeticna. (U Hobsovom recniku, mitska zivotinja Behemot, haos dosao iz mora, simbolise rat svih protiv sviju, on se protivi funkciji "zastite" koju "Drzava Levijatan" tradicionalno obezbedjuje narodu i to legitimnim pravom na nasilje...) (...)
Ako posmatram danasnju epohu kao jedan pesnicki spektakl, radije negoli teorijski, onda uvidjam sledecu hijerarhiju: kraljevstva i republike, vise-manje pod pretnjom blage balkanizacije, puze pod nogama americke imperije haosa koja ih globalizuje. Vladari, plemeniti ili mlohavi heroji, narodi, ostaju zaprepasceni, zabrinuti i ozlojedjeni posmatrajuci na televiziji uzasne masakre, slike koje samo pojacavaju svest sveta o rastucoj nemoci. Ali, ne zato sto je danas vise pocinjenih zlocina negoli ikada do sada, vec zato sto je vecina zlocina (ali ne i svi) poznata i pokazana (...).
Torture, silovanja, raskomadani mrtvaci banalizovani su junastvom gospode Tudjmana, Bobana, Karadzica, Milosevica ili Putina, careva koji su se pogromima popeli na vlast. U Izraelu-Palestini, aparthejd, ponizenja, lagana destrukcija identiteta osvojenog suseda, reduciranog na pod-coveka obelezavaju metode Netanahua, Baraka i Sarona. Na "siromasnim" kontinentima, posle faze takozvane "demokratske tranzicije", vojne ili civilne tiranije prete da se etabliraju na eliminaciji socijalnih i zakonskih propisa kao i na ekonomskom krahu istih. Prirodni duh otpora, sveden na nemoc u ekstremnoj nejednakosti i stanju asimetricnog rata, okrece se prema terorizmu, uzimanju talaca, razvijajuci svirepost protiv svireposti.
Istovremeno se proklamuje, kao eufemizam, vladavina prava coveka: buduci Medjunarodni krivicni sud, sa zadatkom da sudi zlocine protiv humanosti, nije nista drugo do kompenzacija potlacene strane. Izvesni zlocini bice kaznjeni, ali aktivna prevencija zlocina se napusta dok se prava coveka krse svuda, jer ni njihova zastita ni njihov prekrsaj nisu vise regulisani ni centrom imperije haosa (koja uostalom sabotira intervencije Ujedinjenih nacija i odbija da potpise internacionalne konvencije), ni suverenim politickim instancama, niti, pak, kompetentnim institucijama za odbranu internacionalnog prava. Za "prekrsajne" izvrsioce delegirani su maskirani komandosi ili paravojne ubice, lokalne sluge jedne iscasene ekonomske logike ili jednostavno mafijaske logike, ponekad i svetska mafija bez porekla. Dakle, jedan potpuno novi drustveni fenomen.
Sve to nasilje ima samo jedan cilj: zelja za dominacijom, za hijerarhizacijom. U mnogim zemljama direktna ili indirektna represija povezuje se, preko praktikovanja violentnosti, sa iskustvom nekadasnjih osvajackih oligarhija, ali ne vise da bi stabilizovala i pacifikovala osvojeno.
Forme moderne represije danas su perfekcionirane u "tehnickom" interesu zapadnih vojski, ciju eksperimentaciju brifinga vrsi Izrael, uvezbavajuci nove metode na palestinskom stanovnistvu, okupiranom vojno uprkos svih rezolucija Ujedinjenih nacija (...).
Sve to nasilje ima za cilj da dotuce i zaglupi citavo civilno stanovnistvo. Osnovni cilj je da stanovnistvo ne pozeli nista drugo sem prestanka represije. Okupirati citavu jednu populaciju, kao poligon za uvezbavanje, sve pod okriljem borbe protiv terorizma, predstavlja s jedne strane krsenja Zenevske konvencije i, s druge strane, da krsenje prava naroda na samoopredeljenje postane obicaj, pokusaj koji traje vec trideset godina. (...)
Takva dugorocna strategija objasnjava se izvesnom, konstruisanom amnezijom. Pocivajuci na trenutnoj manipulaciji informacijama, na violentnosti koja je medijskom slikom postala svakodnevica, dugorocna strategija predstavlja opasnost za buducnost prava klizeci lagano prema jednoj opstoj tendenciji opravdavanja novog kolonijalnog i fasistickog porobljavanja. Naravno, mogu se uzeti za primere i masakri u Ceceniji ili u Kolumbiji, masakri koji su violentniji i jos kriminalniji i koji, takodje, dugo traju. Ali, iz opisane evolucije treba izvuci samo osnovno - ideju da je skliznuce prema preziranju prava coveka u trenutacnost, na kratko vreme, samo atribut imperijalne globalnosti.
Protiv tog "globalnog fasizma" i njegovih malih, lokalnih sluga, doslo je vreme da intelektualci treba da reafirmisu superiornost inteligencije i razuma nasuprot materijalnoj brutalnosti Zveri. (...)

Prevod Marina Glamocak

Naslov originala: Alan Joxe, L'empire du haos, La Découverte, Paris 2002. (c) Editions La Découverte, Paris 2002, www.editionsladecouverte.fr. Autor i izdavac dozvolili su ovaj prevod. Oprema redakcijska.

1 SA je skracenica od Sturm-Abteilung, paravojna nacisticka formacija koju je osnovao Hitler 1921. godine u Bavarskoj. Vec 1933. godine SA ima izuzetnu moc, sa 3 miliona ljudi u svojim redovima, i njeno violentno delovanje prosireno je na citav Rajh. Hitler, pak, uplasen od njene rastuce moci resava da SA potcini SS akcijom poznatom kao Noc dugih nozeva (30. jun 1934). Prim. prev.
2 Teorijsku strategiju je definisao - i proslavio - general Lucien Poirier u knjizi Essais de stratégie théorique, Fondation pour les études de Défense nationale, kolekcija "Les sept épées", 1982. Rad je ponovo objavljen u dva zbornika 1987. i 1994. kod izdavaca Economica, pod nazivom Stratégie théorique II et Stratégie théorique III.
3 Makijaveli, Première Décade de Tite-Live, knjiga II, VI "Comment les Romains s'y prenaient pour conduire la guerre", Gallimard, "La Pléiade", Paris, p. 530.
4 Federalna banka Sjedinjenih Drzava.
5 Izraz "peuple mondial" (svetski narod) trebalo bi da oznaci zajednicu narodâ sveta. Prim. prev.
6 Tomas Hobs, Léviathan, Sirey, Paris, 1971, pocetak poglavlja 38, str. 472.
7 Carl Schmitt, Gespräch über die Macht und den Zugang zum Machthaber, Günter Neske, Pfüllingen, 1954 (francuski prevod: "Entretien sur le pouvoir", Commentaire, N° 32, hiver 1985-1986, str. 1114.

Dogadjanja: Dejanu Anastasijevicu nagrada »Dusan Bogavac«

Ogledi: Zdravstvo u vremenu tranzicije


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar