|
Ogledi
Period vladavine Milosevicevog rezima
u zdravstvu je bio obelezen politizacijom, centralizacijom, zloupotrebom
polozaja i sprovodjenjem zdravstvene politike kroz uredbe i restriktivne
propise
Zdravstvo u vremenu tranzicije
Da bi se sanirao najveci broj poteskoca,
koje prate sistem zdravstvene zastite vec duzi vremenski period, potrebne
su korenite reformske promene
Jelena Stanic
Dve na prvi pogled medjusobno nepovezane vesti, objavljene tokom ovog
leta, ukazuju na alarmantne poremecaje zdravlja populacije u Srbiji.
Izvestavanje o pravom "talasu" samoubistava koji je zahvatio
Srbiju, a posebno gradove Aleksinac, Nis i Suboticu, nedvosmisleno ukazuje
na sve izrazenije stanje beznadja i depresije koje je zahvatilo gradjane
Srbije. Iako su samoubice svih starosnih grupa, mladih (do 40 godina
starosti) je najvise. Po misljenju psihijatara, do samoubistava najcesce
dolazi kada se socijalni aspekti - ugrozen kvalitet zivota i nagomilano
nezadovoljstvo zbog nemogucnosti da se on poboljsa, udruze sa depresivnim
stanjima.
S druge strane, vest o potrebi da se pod striktnu lekarsku kontrolu
(dupli recept) stavi izdavanje "bensedina" i ostalih lekova
iz grupe anksiolitika ("bromazepama") nakon njihovog prethodnog
cetvorogodisnjeg ekstremno liberalnog pustanja u promet, koje je nastupilo
kao posledica spora izmedju ICN-a i drzave tokom leta 1998. godine kada
su svi lekovi ICN Jugoslavija stavljeni na negativnu listu lekova, te
se nasli u slobodnoj prodaji, govori u prilog sve manjoj sposobnosti
populacije da se bez upotrebe sedativa izbori sa stresovima svakodnevice.
Povrsne analize i medijska tisina koja je propratila veliki broj samoubistava
u prvoj polovini ove godine, kao i medijska buka koja se podigla povodom
najnovije uredbe Saveznog sekretarijata za rad, zdravstvo i socijalnu
politiku (Sluzbeni list SRJ br. 16/94) o kontrolisanom izdavanju
lekova iz grupe anksiolitika, jasno govore o tome da smo jos daleko
od stvarnog prevazilazenja svih posledica dejstva vlasti prethodnog
rezima na zdravlje stanovnistva.
Izjava v. d. saveznog sekretara za rad, zdravstvo i socijalnu politiku
Milosa Knezevica da "izgleda da nam je veci deo nacije stalno pod
sedativima" (Blic, 28. 08. 2002) predstavlja konstataciju
koju je potkrepio statistikom: 2001. godine potroseno je 43 miliona
tableta "bensedina", 63 miliona tableta "bromazepama",
odnosno sedam tableta po glavi stanovnika. Ovi podaci dopunjeni su i
cifrom dodatno potrosenih 40 miliona tableta "dijazepama"
za isti period prosle godine (NIN, 05. 09. 2002). Ako podatke
za proslu godinu uporedimo sa podacima ICN Jugoslavija u vreme kada
je "bensedin" izdavan iskljucivo na lekarski recept (do leta
1998. godine), u 1997. godini potroseno je 3 800 000 pakovanja od 5
mg ovog sedativa (Vreme, 17. 10. 1998).
Iskljucivo politickom odlukom "bensedin" se nasao na negativnoj
listi lekova i bio je u slobodnoj prodaji sve do 23. 08. 2002. godine
kada je uredba o kontrolisanom izdavanju lekova koji sadrze psihotropne
supstance stupila na snagu. Svaki komentar je suvisan, a cinjenice i
cifre govore same za sebe.
Nasledjeno stanje
"Svest o teskom nasledju koje je ostavio prethodni rezim, uz odustajanje
od analize kako je to nasledje nastalo i ko mu je sve doprineo, relativizuje
kritike prema kojima, posle 5. oktobra 2000. godine, u Srbiji nije nista
promenjeno" (Latinka Perovic, Blic, 18. 08. 2002).
U fokusu analize loseg stanja u zdravstvu tokom vladavine prethodnog
rezima, s obzirom na kompleksnost sistema zdravstvene zastite, te velik
broj identifikovanih, a tokom godina stvaranih problema u procesu pruzanja
zdravstvenih usluga stanovnistvu, prvo treba da se nadju svi oni akteri
koji su kontinuirano ucestvovali u kreiranju i sprovodjenju zdravstvene
politike u Srbiji u prethodnoj dekadi.
Partijski kadrovi, u pocetku iz redova SPS-a (do sredine 1990-ih) a
zatim JUL-a, zauzimali su skoro sve rukovodece pozicije u srpskom zdravstvu
do obaranja prethodnog rezima. Oni su svojim ponasanjem, neodgovornoscu,
pohlepom za novcem, funkcijama i titulama grubo narusili ugled i poverenje
u ovu humanu delatnost. Pogazili su osnovni moralni kodeks profesije
i naneli neprocenljivu stetu gradjanima Srbije manipulisuci njihovim
zdravljem.
Period vladavine Milosevicevog rezima u zdravstvu je bio obelezen politizacijom,
centralizacijom, zloupotrebom polozaja i sprovodjenjem zdravstvene politike
kroz uredbe i restriktivne propise. Ukratko, zdravstvena politika u
Srbiji kreirana je ne samo u suprotnosti sa svim savremenim trendovima
u medicini, vec i sa osnovnim etickim kodeksom profesije.
Umesto neophodnog procesa decentralizacije u odlucivanju o najvaznijim
segmentima u sistemu zdravstvene zastite - u oblasti kadrova, upravljanju
resursima, prikupljanju i raspodeli sredstava - proces centralizacije
u zdravstvu zapocet je imenovanjem dr Nikole Mitrovica, direktora Instituta
za onkologiju i radiologiju (clan SPS-a, zatim JUL-a), za ministra zdravlja
1992. godine. Na celu resora ostao je dve godine, a neophodnost centralizacije
u javnosti je bila opravdavana nedostatkom sredstava, siromastvom, izolacijom
i principom solidarnosti.
Tokom mandata dr Leposave Milicevic (visoki funkcioner JUL-a) ozakonjuje
se centralizacija zdravstvenog sistema. Kroz dve izmene Zakona o zdravstvenoj
zastiti (1994. i 1996. godine) nivo organizacije i finansiranja zdravstvenih
ustanova prebacuje se od lokalnih samouprava u nadleznost Republike.
Na pocetku svog mandata dr Leposava Milicevic je prvo promovisala, a
ubrzo i ostvarila ideju da direktori zdravstvenih ustanova moraju imati
medicinsko zvanje. Uredbom Vlade Srbije dobila je i ekskluzivno pravo
da postavlja direktore zdravstvenih ustanova. Osnovni kriterijum za
izbor na rukovodeca mesta bila je partijska pripadnost. Politizacija
u zdravstvu dostigla je kulminaciju 1998. godine kada su se JUL-ovi
kadrovi nasli na celu vecine zdravstvenih ustanova u Srbiji.
Republicki Zavod za zdravstveno osiguranje - zdravstvena kasa, iz koje
su izdvajana sredstva za finansiranje zdravstvenih ustanova, medicinskog
snabdevanja, lekova, potrosnog medicinskog materijala i opreme, takodje
je bila pod kontrolom ministarke zdravlja dr Leposave Milicevic i u
funkciji pokrivanja cesto nenamenskih troskova privilegovanih zdravstvenih
ustanova i megalomanskih apetita njenih direktora. Neracionalna potrosnja
i zloupotrebe kulminirali su nakon marta 1998. godine, kada je na mesto
direktora Zavoda za zdravstveno osiguranje imenovan dr Tomislav Jankovic,
saradnik i partijski drug dr Leposave Milicevic.
Jedan od direktora Fonda u tom periodu bio je i dr Nenad Djordjevic
(Jankovicev prethodnik), biznismen, jedan od osnivaca Jugoslovenske
levice i njen veliki donator. Ovu funkciju obavljao je nepunih sest
meseci (maj-novembar 1997. godine). Kako je dosao u licni sukob sa ministarkom
dr Milicevic, na inicijativu Ministarstva zdravlja bio je ne samo smenjen,
vec se nasao i u zatvoru zbog finansijskih malverzacija u nabavkama
opreme za uvodjenje informacionog sistema za potrebe Fonda zdravstvenog
osiguranja. Prema njegovom svedocenju: "Tako je morao da prodje
svako ko se suprotstavio 'bermudskom trouglu' zdravstva koji su cinili
gospodja ministarka, potpredsednik Vlade Milovan Bojic i Toma Jankovic"
(Vreme, 17. 10. 1998). U istom tekstu on je slikovito definisao
resor zdravstva recima: "Podvarijanta resora finansija je resor
zdravstva, jer za razliku od privrede ciji je dobar deo u stanju klinicke
smrti, u zdravstvu ima poslova koji su vezani sa velikim finansijskim
transakcijama".
Predstavnici Milosevicevog rezima tokom godina su kontinuirano neracionalno
trosili sredstva Republickog fonda zdravstvenog osiguranja. Oni su u
zatvorenom krugu licnih i partijskih interesa uspostavili sistem koji
im je omogucio da nelegalno steknu ogromna materijalna bogatstva. Postali
su vlasnici visokih deviznih racuna u ino-bankama sirom sveta, nekretnina
- vila i stanova na luksuznim lokacijama. Novac iz zdravstvene kase
odlazio je na enormno visoke plate direktora zdravstvenih ustanova i
njihovog uskog kruga. Uz luksuzne kabinete, vozni park, visoke troskove
reprezentacije, skupa "studijska" putovanja u inostranstvo...
uspesnog direktora opsluzivao je veliki broj ljudi - sef kabineta, sekretarice,
soferi, obezbedjenje, cije su plate cesto bile mnogo vise od plate lekara
specijaliste.
S druge strane, smanjen priliv sredstava u kasu Zavoda za zdravstveno
osiguranje rapidno je povecavao dugove po raznim osnovama (zdravstvenim
ustanovama, proizvodjacima lekova i opreme, veledrogerijama). Iz budzeta
se nisu uplacivala sredstva za nezaposlena i neosigurana lica. Za zdravstveno
osiguranje izbeglih lica, za koje troskove lecenja placa drzava, odnosno
Ministarstvo zdravlja, takodje nisu uplacivana sredstva niti se vrsila
kompenzacija.
Politicke odluke, zarad kupovine socijalnog mira, umnogome su umanjile
ili uskratile priliv sredstava Fondu zdravstvenog osiguranja. Tako,
tokom 1997. godine, ministar saobracaja oslobadja placanja doprinosa
autoprevoznike i taksiste, a ministar poljoprivrede zadrzavajuci cenu
osiguranja od 12 dinara po katastarskoj parceli po domacinstvu, de
facto i poljoprivrednike oslobadja placanja doprinosa. Ako ovome
dodamo da drzava nije sprovodila mehanizme kontrole privatnog sektora,
koji su pausalno (ne)izmirivali svoje obaveze, i oko 2500 velikih drzavnih
firmi koje godinama nisu uplacivale doprinose za socijalno i zdravstveno
osiguranje, a za to nisu snosile reperkusije, onda suma neizmirenih
obaveza republickog Zavoda za zdravstveno osiguranje Srbije koja je
evidentirana dana 26. 10. 2000. godine samo potvrdjuje navedena dugovanja.
Prema podacima dostavljenim resornom ministru u prelaznoj Vladi Srbije
prof. dr Nadi Kostic, ona su iznosila 3,989 milijardi dinara (Blic,
10. 11. 2000).
Ministarstvo zdravlja - propagandni servis rezima
Uz bahato i arogantno ponasanje, koje ne prilici lekarskoj struci,
uz odsustvo bilo kakve odgovornosti, Miloseviceva nomenklatura najvise
paznje je pridavala licnoj promociji i promociji svojih partija, SPS-a
i JUL-a. Pacijenti su bili na margini interesovanja. Cesto su prepusteni
sami sebi da se nose sa hronicnom nestasicom lekova, uz nemogucnost
pravovremenog dijagnosticiranja i adekvatne medicinske intervencije
za koju je trebalo nabaviti i platiti neophodne medikamente i medicinski
materijal.
Kulminacija bescasca u srpskom zdravstvu dostigla je vrhunac dolaskom
"udarne pesnice" Jugoslovenske levice, tadasnjeg potpredsednika
Vlade Srbije prof. dr Milovana Bojica na funkciju ministra zdravlja
(jul 2000. godine). Ovo imenovanje desilo se uoci odlucujucih izbora
"za" ili "protiv" Milosevica, tako da su njegove
pompezno najavljivane reforme i njihova primena, pracene TV kamerama,
sluzile iskljucivo u svrhu dnevno-politicke propagande vladajuceg rezima.
Bojiceve reforme su se u sustini, na kraju, svele samo na nenajavljene
"militantne" inspekcije zdravstvenih ustanova, koje su kulminirale
nezaboravnim, fizickim nasrtajem i bukvalnim davljenjem pravnika "Velefarma"
(Glas javnosti, 4. 10. 2000), nekada vodece veledrogerije, koja
je tokom njegovog mandata prerasla u Republicki centar za medicinsko
snabdevanje.
Kratak period njegovog ministrovanja bio je obelezen usvajanjem paketa
mera koje je samoinicijativno predlozio Vladi Srbije, za saniranje,
kako je sam rekao, "teskog i skoro beznadeznog stanja u zdravstvu,
pa zahteva uvodjenje rigoroznih mera discipline i kontrole". Na
udaru novih mera prvi se nasao Fond zdravstvenog osiguranja. Direktorima
filijala Fonda dr Bojic je zapretio gubitkom funkcije ako ne obezbede
60 odsto od ukupnih uplata doprinosa. Uredbom od 27. 07. 2000. zabranio
je domacim fabrikama lekova da preko veledrogerija snabdevaju privatne
apoteke i time je prekrsio savezni zakon. Uveo je javnu licitaciju za
nabavku lekova i potrosnog medicinskog materijala. Uslovi konkursa za
proizvodjace i snabdevace bili su takvi da su samim potpisivanjem ugovora
trpeli gubitak (cl. 3 Ugovora obavezivao ih je da robu isporuce po cenama
40 odsto nizim od proizvodnih!?). Zdravstvo je podelio na petnaest oblasti
- sa petnaest strucnih komisija i za svaku imenovao predsednika dajuci
mu titulu "glavnog" lekara pojedine oblasti.
Za lekare je uveo zabranu dopunskog rada i postavio krajnji rok (do
15. 09. 2000) da se odluce da li ce raditi u drzavnoj sluzbi ili ce
se opredeliti za privatnu praksu. Pacijentima je obecao besplatno lecenje
i besplatne lekove, uz obavezan recept za njihovo izdavanje, bez obzira
o kojoj je vrsti leka rec.
Uvoz kineskih lekova
S obzirom da je Srbija zemlja sa stalnom tendencijom porasta vec velikog
broja hronicnih bolesnika, lekovi predstavljaju jednu od osnovnih potreba
za vecinu prosecnih porodica u zemlji. Neracionalnom potrosnjom, izdaci
za lekove u bolnicama iznose i do cetvrtine ukupnih troskova lecenja
po pacijentu. Za razliku od razvijenih zemalja, gde se pacijenti uspesno
lece u bolnicama sa tri leka u proseku, kod nas se dnevno propisuje
i do devet lekova po pacijentu! Velika potreba za lekovima otvorila
je prostor za citavu lepezu zloupotreba u lancu njihove nabavke.
Jedna od karakteristika prethodnog perioda u oblasti zdravstva, koja
i dan-danas jos uvek predstavlja problem, bila je kontinuirano losa
snabdevenost trzista lekovima, uz ceste nestasice najpotrebnijih i najtrazenijh
lekova, koji su za najugrozenije teske hronicne bolesnike cesto znacili
pitanje zivota ili smrti. Uvodjenje zajednickog medicinskog snabdevanja
lekovima zdravstvenih ustanova 1996. godine (dopunom Zakona o zdravstvenoj
zastiti) bilo je opravdavano potrebom za efikasnijim snabdevanjem, koje
je bilo otezano zbog sankcija i obezbedjivanja finansijskih sredstava
za uvoz lekova. Medjutim, ova mera bila je kontraproduktivna i njen
rezultat bila je losa snabdevenost, stvaranje zaliha nekih lekova, uz
hronican nedostatak lekova od vitalnog znacaja. Najkriticnije stanje
(ne)snabdevenosti svim neophodnim medikamentima ispoljilo se pocetkom
2000. godine epidemijom gripa, kada u apotekama nije bilo ni najobicnijih
antipiretika, analgetika, antitusika, vitamina C. Razlozi nestasica
bili su mnogobrojni. Jedan od kljucnih je bio taj sto se politickom
odlukom cene lekova nisu menjale od 1996. godine, pa su se proizvodjaci
i distributeri lekova okrenuli izvozu (BiH i Makedonija). Pogubno za
snabdevanje naseg trzista bilo je i raskidanje ugovora od strane Zavoda
za zdravstveno osiguranje sa fabrikom ICN Jugoslavija koja je do 5.
02. 1999. godine pokrivala 57 odsto domacih potreba u lekovima (Dusan
Mitevic, direktor ICN Jugoslavija, Svedok, 24. 10. 2000). Bojiceva
parola "apsolutne snabdevenosti" apoteka lekovima, ukidanje
veledrogerija, uz rigoroznu centralizaciju u snabdevanju trzista, i
za pacijente komplikovana procedura pri nabavci lekova, dodatno je opteretila
celokupan proces lecenja, ispraznila magacine i unela haos u zdravstvu.
Farmaceutska industrija spada u jednu od najprofitabilnijih grana svetske
ekonomije. Sirovinama za proizvodnju medikamenata raspolaze mali broj
zemalja. Jugoslavija, koja je nekada pripadala ovoj grupi, danas je
nuzno orijentisana na uvoz. Direktor republickog Zavoda za zdravstveno
osiguranje dr Tomislav Jankovic i Ministarstvo zdravlja odabrali su
da na nase trziste uvezu jeftinije lekove iz Indije i Kine, koji nisu
registrovani, jer te zemlje ne podlezu kontroli Svetske zdravstvene
organizacije o hemijskoj strukturi lekova, umesto da je izvrsen uvoz
lekova sa znatno kvalitetnijeg evropskog trzista. Prema recima farmaceuta,
ovi lekovi nisu otrovni, ali ih je za evropsko trziste potrebno precistiti.
Ova procedura dodatno poskupljuje ceo proces, pa se to i ne radi (Danas,
15. 02. 2000).
Da bi "kaznili" domacu farmaceutsku industriju za neposlusnost,
jer je opravdano trazila povecanje cene lekova i naplatu dugovanja za
vec isporucene medikamente, Zavod za zdravstveno osiguranje (dr Tomislav
Jankovic) i Vlada Srbije (dr Milovan Bojic) uvezli su preko firme "Progres"
(Mirko Marjanovic), pocetkom 2000. godine, sirovine i gotove lekove,
kao i medicinska sredstva, iz Kine u vrednosti od 17,5 miliona americkih
dolara, koji su odlazili u "Galeniku" na prepakivanje, bez
faktura i bez atesta o njihovom kvalitetu (Vreme, 23. 11. 2000).
Odbor za zdravstvo Demokratske stranke na vreme je upozorio javnost
svojim saopstenjem, od 18. 02. 2000, "da apotekari tvrde da su
lekovi iz kineskog paketa sumnjivog kvaliteta i bez potrebnog atesta,
a mnogima je istekao rok trajanja".
U Zavodu za farmaciju Srbije - ustanovi koja se bavi ispitivanjem i
kontrolom lekova, farmaceut Predrag Ristic je rekao: "Republicki
uvozni lobi prekrsio je savezni zakon o proizvodnji i prometu lekova.
(...) Ako su oni bili potrebni Srbiji, neko je morao da se obrati Saveznom
ministarstvu za dozvolu za uvoz, sto nije ucinjeno. Nije izvrsena ni
registracija lekova. U momentu registracije utvrdjuju se testovi koji
ce se raditi, zatim se prosledjuju Saveznom ministarstvu za zdravlje.
Nakon sto komisija za lekove sve to verifikuje, lek se registruje. To
u slucaju kineskih lekova nije odradjeno" (Vreme, 23. 11.
2000).
Kako je bilo i suprotnih izjava u sredstvima javnog informisanja, pitanje
ispravnosti, odnosno eventualne stetnosti po zdravlje stanovnistva,
lekova ocigledno loseg kvaliteta ostalo je nedovoljno razjasnjeno.
Kriminalne radnje
Glavni protagonisti kriminalnih radnji u zdravstvu, a kojih nije bilo
malo, danas su predmet istraznih radnji u krivicnim postupcima koji
se vode protiv predstavnika bivseg rezima, a takodje su i predmet istrage
Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju.
Cinjenice da je u zdravstvu od oktobarskih desavanja do danas ucinjen
najveci napredak u razotkrivanju zloupotreba sluzbenog polozaja, finansijskih
malverzacija, pronevera radi sticanja licne i materijalne koristi, predstavljaju
satisfakciju i mali doprinos za tako zeljno iscekivanu pravdu.
U vreme kada se uveliko odvijao uvoz lekova i sirovina iz Kine, grupa
zaposlenih u firmi "Medifarm" skrenula je paznju javnosti
na nezakonite radnje koje su se godinama odvijale pod okriljem ove firme
u procesu uvoza lekova i ulogu dr Tomislava Jankovica, direktora Zavoda
za zdravstveno osiguranje Srbije (Danas, 16. 02. 2000). Zbog
objavljivanja ovog teksta, protiv dnevnog lista Danas, a prema
tada vazecem Seseljevom Zakonu o informisanju, podneta je tuzba i trazena
materijalna nadoknada.
Tvrdnju da se Zavod permanentno pljacka od 1998. godine potkrepili su
kopijama faktura o uvozu citostatika za potrebe Instituta za onkologiju
i radiologiju. "Medifarm", koji je tada uvozio lekove preko
privatnog dobavljaca "Best farm", u ovom poslu javlja se kao
nepotreban posrednik u transferu novca izmedju uvoznika, privatnih firmi
"Best farm" i "Eurolek" (Ivanjica) i Zavoda za zdravstveno
osiguranje. "Medifarm", iako je firma registrovana za uvoz-izvoz
a ima i odgovarajuci broj zaposlenih kao i skladisni prostor, umesto
da radi samostalno, poslove je obavljala preko "Best farma",
firme cije su cene bile vrlo visoke i u kojoj je, kako kazu zaposleni,
radila cerka direktora firme "Medifarm" Zorana Visnjica. Zaposleni
tvrde da je samo u oktobru 1998. godine privatna firma "Eurolek"
(koja je promenila naziv u "Best farm" a imala je istog vlasnika),
od navedenih poslova naplatila znacajna sredstva od Fonda zdravstvenog
osiguranja.
Nakon obaranja rezima Slobodana Milosevica rezultati istrage potvrdili
su tacnost navedenih optuzbi inkriminisanog teksta objavljenog u listu
Danas. Optuzeni lekari i direktori - dr Tomislav Jankovic, direktor
Zavoda za zdravstveno osiguranje Srbije, dr Nikola Mitrovic, bivsi ministar
zdravlja i direktor Instituta za onkologiju i radiologiju, Zoran Visnjic,
direktor "Medifarma", i Radoslav Sekulic, predsednik Upravnog
odbora preduzeca "Best grup" - terete se za zloupotrebu sluzbenog
polozaja, kojom su osnivacima preduzeca "Eurolek", "Best
farm" i "Salus internacional" pribavili protivpravnu
imovinsku korist od 440 868 nemackih maraka, za koju je tuzilac dostavio
dokaze (Blic, 24. 04. 2002).
U aferi uvoza citostatika za potrebe Onkoloskog instituta optuzeno je
sesnaest lica. Finansijskim malverzacijama dr Tomislav Jankovic je uz
pomoc Nebojse Maljkovica, predsednika "Dunav" osiguranja,
sa Tomislavom Simovicem, direktorom kompanije, i Ljiljanom Jeremic,
finansijskim direktorom, od sredine 1998. do oktobra prosle godine pribavio
sredstva u iznosu od 36 435 401 dinara preduzecu "Alfa 23"
i njegovom osnivacu JUL-u (Blic, 25. 04. 2002).
Dr Tomislav Jankovic, prema nalazima inspekcije Ministarstva finansija
i ekonomije, unosio je neistinite podatke u knjigu bilansa u periodu
od aprila do 31. decembra 2000. godine u vezi s evidencijom uvezenih
kineskih medikamenata za koje je potpisao ugovor sa kineskim proizvodjacem
"Shangai Pharmaceutical co." i sa posrednikom, preduzecem
"Progres" Beograd, o isporuci lekova, sirovina i medicinskog
potrosnog materijala. Optuzen je za falsifikovanje sluzbene isprave.
Uvid u dokumentaciju koju je Ministarstvo pravde Svajcarske dostavilo
nasim vlastima o tajnim racunima predstavnika Milosevicevog rezima,
iako se radi o veoma visokim sumama novca, predstavlja samo mali deo
sredstava koji je iznet iz nase zemlje. Dokumentacija u vezi blokiranih
privatnih racuna nekadasnjeg direktora Zavoda zdravstvenog osiguranja
dr Tomislava Jankovica, sa kontom od 1 600 000 franaka, i nekadasnjeg
direktora Instituta za onkologiju i radiologiju dr Nikole Mitrovica
sa 200 000 franaka, koristice se u postupku protiv njih koji ce se voditi
pod optuzbom da su kupovinom lekova u inostranstvu ostetili kasu Zavoda
za zdravstveno osiguranje. Na racunu bivseg predsednika Vlade Srbije
Mirka Marjanovica, direktora "Progresa", preko kojeg je isao
uvoz kineskih lekova, u momentu blokiranja racuna zateceno je 1 200
000 svajcarskih franaka (konferencija za stampu Bozidara Djelica, ministra
finansija, 18. 06. 2002).
Za dr Milovana Bojica, bivseg ministra zdravlja, koji je osumnjicen
za zloupotrebu sluzbenog polozaja i falsifikovanje sluzbene isprave,
jos je u septembru prosle godine obelodanjeno da na privatnom racunu
jedne svajcarske banke ima 800 000 franaka (Aleksandar Radovic, predsednik
Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju,
Blic, 21. 09. 2001). U njegovom slucaju Mandatno-imunitetska
komisija Veca republika u tri navrata je glasala protiv oduzimanja imuniteta
poslaniku Bojicu. Kako nije dobijeno odobrenje za krivicno gonjenje,
istrazni sudija je predmet vratio tuzilastvu u Beogradu.
Poslednji u nizu predstavnika medicinske struke protiv koga je podneta
krivicna prijava, jer se bavio kriminalnim radnjama, jeste dr Jovan
Strikovic, bivsi direktor bolnice "Sveti Sava" u Beogradu.
On je uhapsen 5. septembra ove godine, od strane pripadnika Uprave za
borbu protiv organizovanog kriminala, zbog zloupotrebe sredstava bolnice
za kupovinu i otplatu stana svoje supruge, cime je ostetio bolnicu za
1 091 224,99 dinara. Takodje je upotrebio sredstva Fonda zdravstvenog
osiguranja za placanje privatnih obaveza (Blic, 6. 09. 2002).
Prvi nagovestaji neophodnih reformi
Nakon kraceg perioda bezvlasca, kriznih stabova, smena i ostavki direktora
zdravstvenih ustanova, oktobra 2000, prelazna Vlada Srbije za ministra
zdravlja imenovala je prof. dr Nadu Kostic (DSS). Dolaskom na celo ovog
resora, dr Kostic se suocila sa teskom situacijom i mnogobrojnim problemima,
od organizacionih, preko kadrovskih, do posebno teskih finansijskih
problema. Ministarstvo je vec 15. 10. 2000. ponistilo sve stetne uredbe
prethodnog ministra dr Milovana Bojica. Uz saglasnost Vlade smenjena
je vecina "julovih" direktora. Povecane su takodje i plate
zdravstvenim radnicima. Donekle je poboljsano snabdevanje lekovima i
sproveden je tender preko organizacije "Farmaceuti bez granica"
i Evropske unije koja je obezbedila sredstva od 12 miliona evra kao
humanitarnu pomoc Srbiji za nabavku lekova. Postignut je dogovor Vlade
i proizvodjaca lekova da se cene povecaju za 90 odsto, sto je bila jedna
od bitnih mera u cilju bolje snabdevenosti medikamentima. Posebno tezak
problem predstavljao je republicki Zavod za zdravstveno osiguranje,
za cije je ozdravljenje bilo potrebno oko 400 miliona nemackih maraka.
Neizmirena dugovanja Fonda farmaceutskoj industriji Srbije u novembru
2000. godine iznosila su 700 miliona dinara, a dug prema ino-dobavljacima
45 miliona nemackih maraka.
Na nivou medicinske struke, za vreme kratkog mandata dr Nade Kostic,
uspostavljena je saglasnost oko predstojece reforme zdravstva. Programi
razvoja, nacini i ciljevi sprovodjenja reformi razradjeni u okviru stranackih
resora za zdravstvo Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije
bili su uglavnom slicni. Najveci problem je predstavljalo pitanje kako
obezbediti sredstva za njihovu realizaciju. Primera radi, razvojni planovi
zdravstva kreirani od strane JUL i SPS imali su mnogo toga zajednickog
sa projektima koje danas ima u vidu DOS. Osnovni problem njihovih planova
bio je u deklarativnom, ali ne i stvarnom zalaganju za unapredjenje
zdravstvenog sistema i kvalitetnog pruzanja zdravstvenih usluga.
Licnim zalaganjem dr Nade Kostic, uz podrsku i tesnu saradnju sa clanovima
Zdravstvenog saveta DOS-a, pokrenuti su brojni strucni programi i inicijative
a takodje su angazovani i kompetentni sagovornici iz Svetske banke u
vezi predstojece reforme zdravstvenog sistema. "Reformisano srpsko
zdravstvo treba da se zasniva na strucnom kadru, ciji profil tek treba
da se izgradi u skladu sa evropskim i svetskim standardima", misljenje
je ministarke Kostic. "Finansijski tokovi zdravstva treba da budu
transparentni i kontrolisani, a njima bi trebalo da se bave ekonomski
eksperti a ne lekari. Takodje, nema razloga da se ne organizuju i drugi
oblici zdravstvenog osiguranja koji ce konkurisati drzavnom, kao i privatna
lekarska praksa, koju ne treba sputavati, s tim da se obezbede pouzdani
mehanizmi kontrole i da sve bude pod stalnom lupom javnosti" (dr
Nada Kostic, Blic, 11. 11. 2000).
Prva u nizu planiranih javnih rasprava o predstojecoj reformi zdravstva
odrzana je sredinom decembra 2000. godine. Dr Zarko Pavic predstavio
je stecena iskustva tokom izrade sistema reformi zdravstvene zastite
i analize zdravstvenog sistema ciji je autor Mark Roberts sa Instituta
za javno zdravstvo Harvardskog univerziteta. Ovaj projekat usvojila
je i Svetska zdravstvena organizacija, koja je SR Jugoslaviju stavila
na listu svojih prioriteta za predstojece reforme. U okviru svoje elektronske
mreze po prvi put je otvoren poseban direktorij (file) za Srbiju i Crnu
Goru, 28. 11. 2000. godine.
Politicki interesi u sukobu sa opstim interesima
Formiranjem Vlade Srbije januara 2001. godine, raspodelom mandata resor
Ministarstva zdravlja i zivotne sredine dat je Demokratskoj stranci
Srbije. Ocekivanja javnosti i medicinske struke da prof. dr Nada Kostic
nastavi uspesno zapocet posao saniranja teskog nasledja bivseg rezima
u najosetljivijoj drustvenoj delatnosti - zdravstvu - nisu se ispunila.
Resorni odbor za zdravstvo DSS predlozio je Izvrsnom odboru DSS dr Nadu
Kostic kao kandidata za ministra zdravlja. Ovu odluku podrzao je i Zdravstveni
savet DOS-a (sednica odrzana 8. 01. 2001), zakljuckom "da se prof.
dr Nada Kostic izuzetno snasla u teskoj situaciji i donela niz resenja
koja su delovala u smislu poboljsanja stanja u zdravstvu". Medjutim,
IO DSS prvobitno je podrzao ovu odluku, da bi je kasnije izmenio u korist
dr Obrena Joksimovica.
Razloge za izbor dr Joksimovica izneo je Zoran Sami, potpredsednik DSS,
recima: "Izvrsni odbor stranke je procenio da je u ovom trenutku
dr Obren Joksimovic bolje resenje. Uloga ministra nije samo da vodi
resor za koji je zaduzen, vec da brine o kolektivnom radu vlade, a procena
DSS je da ce to bolje raditi Joksimovic" (Blic, 23. 01.
2001). Rezime ove price je podnosenje ostavke prof. dr Nade Kostic na
sve stranacke funkcije (jedan je od osnivaca DSS, clan IO i GO DSS),
koja nije zelela da u javnost iznosi detalje ovakvog svog postupka.
Dr Kostic je zamereno to sto se za vreme dok je obavljala funkciju ministra
u prelaznoj Vladi Srbije previse okruzila medicinskim kadrovima iz Demokratske
stranke.
Ocigledno, bez obzira na promene koje su se u nasem drustvu odigrale,
uskostranacki, dnevnopoliticki interesi ponovo su preovladali naustrb
opsteg dobra - interesa zdravlja gradjana.
"Tokom predizborne kampanje je obecano da ce na strucna mesta,
javnom selekcijom, dolaziti samo najvredniji profesionalci, nezavisno
od njihovog pogleda na svet, misljenja, uverenja, ideoloskog opredeljenja.
Za strucnjake bez savesti nema mesta, kao ni za one koji su bili uzurpatori
i ucesnici u nelegalnim radnjama ili o njima cutali, a za tu cutalacku
lojalnost bili nagradjivani. Medjutim, od tog obecanja svaki dan se
odstupa. Strucno-upravljacka mesta se najcesce dele partijskim clanovima,
dojucerasnjim bliskim saradnicima bivse vlasti, ideoloskim i partijskim
preletacima", dr Vesna Jovanovic-Cupic, "Otvoreno pismo Vojislavu
Kostunici", sa zahtevom za smenu ministra zdravlja (Reporter,
4. 07. 2001).
Period od januara 2001. godine, kada je dr Obren Joksimovic imenovan
za ministra zdravlja i zastite covekove sredine, do avgusta iste godine,
kada su clanovi DSS istupili iz Vlade Srbije, bio je obelezen ekscesnim
ponasanjem ministra u javnosti, usmerenim uglavnom na diskreditovanje
premijera Djindjica i kritikovanje Vlade Srbije, na koje je trosio najvise
energije i vremena. Los imidz stekao je odmah po stupanju na duznost
ministra, davanjem neodmerenih izjava, bahatim ponasanjem, pretnjama,
losom komunikacijom sa zdravstvenim radnicima, ignorisanjem sindikata
(konferencija za stampu Novog sindikata zdravstva 5. 03. 2001). Najveci
broj sindikalnih zahteva zaposlenih u zdravstvu bio je vezan za lose
uslove rada i za niske plate. Predstavnici sindikata zahtevali su da
se postuju kolektivni ugovori koje je Ministarstvo sa njima potpisalo.
Kako se protekom vremena zaostravao sukob izmedju DS i DSS na dnevno-politickoj
sceni, tako su i "nesporazumi" na relaciji Ministarstvo zdravlja,
odnosno dr Obren Joksimovic-Vlada Srbije bili sve ucestaliji, a javni
istupi ministra bili sve brutalniji. Vec u martu 2001. izjavio je da
mnogi zele da obore ministra zdravlja, uz pretnju da "ako padnem
ja, ako me obore, tvrdim pada i Djindjic" (Novi Ekspres,
5. 03. 2001). Neposredno nakon ove i slicnih izjava prvog coveka resora
zdravstva, Vlada Srbije, sa ciljem da ubuduce osigura realizaciju planiranih
i vec zapocetih aktivnosti a posebno onih sa medjunarodnim ucescem,
reagovala je donosenjem Uredbe o Agenciji za unapredjenje zdravstva
(Sl. glasnik br. 16, 7. 03. 2001). Zadaci Agencije su: da izradjuje,
predlaze i prati reforme zdravstvenog sektora, programe humanitarne
pomoci, sprovodjenje medjunarodnih programa iz zdravstvenog menadzmenta,
reforme finansiranja zdravstva kao i farmaceutskog sektora i zdravstvenih
ustanova, radi na stvaranju baze podataka za potrebe reforme zdravstvenog
sistema i saradjuje sa zdravstvenim organizacijama u svetu. Ministar
je donosenje Uredbe ocenio kao nezakonit pokusaj Vlade kojom se ponistavaju
i prevazilaze nadleznosti njegovog ministarstva, pre svega u domenu
vezanom za raspolaganje finansijskim sredstvima u zdravstvu (Blic,
16. 03. 2001). Naglasio je da je problem funkcionisanja Ministarstva
zdravlja u tome sto ne postoji saradnja na relaciji Ministarstvo zdravlja-Vlada
Srbije i da se sve odluke donose u Vladi mimo Ministarstva.
Sredinom marta doslo je u javnosti do vec dugo ocekivane smene direktora
republickog Zavoda za zdravstveno osiguranje dr Tomislava Jankovica,
a na njegovo mesto imenovan je decji hirurg dr Mijat Savic. Teska finansijska
situacija (zateceni gubici od oko 400 miliona DEM) trazila je hitne
mere. Da bi se zaustavili gubici zbog neuplacenih doprinosa koji su
tada iznosili 420 miliona dinara, preslo se na bruto oporezivanje zarada,
koja je postala osnovica za obracun doprinosa (izmena i dopuna Zakona
o zdravstvenom osiguranju, maj 2001). Ova mera obavezuje poslodavce
da uplate doprinos za zdravstvo, bez obzira na zaradu, pa ce i priliv
novca u zdravstvenu kasu biti veci. Nekada privilegovana preduzeca (sa
upravljackim kadrom SPS i JUL) i sa velikim brojem zaposlenih, inace
najveci duznici Zavoda za zdravstveno osiguranje, sada su primorani
da uredno uplacuju sredstva.
Odmah po dolasku dr Mijata Savica za direktora republickog Zavoda sprovedena
je racionalizacija u podmirivanju troskova za potrebe medicinskog snabdevanja
zdravstvenih ustanova, koje idu na teret Zavoda za zdravstvo. Predlozeno
je da se vise ne potpisuju ugovori direktno sa proizvodjacima i veledrogerijama
(zato sto su cesto isporucivani lekovi po izboru proizvodjaca, a ne
prema stvarnim potrebama ustanova) vec da se novac uplacuje direktno
zdravstvenim ustanovama za njihove potrebe.
Sukob izmedju Fonda zdravstva i Ministarstva zdravlja, odnosno njihovih
celnih ljudi - dr Mijata Savica (DS) i dr Obrena Joksimovica (DSS),
poceo je kada je Fond odbio da potpise nove ugovore sa proizvodjacima.
"Praksa da se potpisuju ugovori direktno sa proizvodjacima i veledrogerijama
(zajednicko medicinsko snabdevanje), dovela je do toga da sada imamo
nezaduzenih lekova u vrednosti od oko milijardu i osamsto miliona dinara.
Toliko je placeno proizvodjacima, ali nema dokaza da su ti lekovi zaista
i isporuceni", rekao je dr Zoran Vesic, savetnik direktora Zavoda
za zdravstveno osiguranje (NIN, 2. 08. 2001). Ministarstvo zdravlja
je upozoreno, jos u martu iste godine, da Zavod takve ugovore nece potpisivati,
pa su cetiri meseca kasnije, kada im je ponovo nalozeno da isplate novac
proizvodjacima, oni to odbili. Ministar Joksimovic reagovao je burno
sledecim recima: "Odbili su da potpisu ugovore sa proizvodjacima
lekova i materijala i odbili da im plate ono sto su isporucili"
(NIN, 2. 08. 2001). Lekova nema jer Fond zdravstva ne isplacuje
svoja dugovanja, sto ce za posledicu imati jos vecu nestasicu. Na ovu
optuzbu usledila je kontraoptuzba od strane direktora Zavoda zdravstvenog
osiguranja dr Mijata Savica da ministar zdravlja zbog samovolje i prekoracenja
svojih nadleznosti snosi krivicu za nestasicu lekova, kao i zbog njihovih
visokih cena. Sukobi politickog karaktera sigurno nisu isli u prilog
resavanju postojece krize u proizvodnji i obezbedjivanju lekova, vec
su samo doprineli da inace losa slika naseg zdravstva bude jos izrazajnija.
Bez obzira na poskupljenje od 87 odsto u proseku, od 28. 04. 2001. godine,
problem oko obezbedjivanja lekova za domace potrebe ostao je prisutan
i u ovom periodu. Cenu lekova dodatno je opteretio i porez od 20 odsto,
sto je izazvalo dodatno nezadovoljstvo kako pacijenata tako i zdravstvenih
ustanova. Svakako pozitivna mera koja je uvedena u ovom segmentu jeste
dogovor sa farmaceutskim kucama da svojim ponudama podjednako ucestvuju
u snabdevanju potrosaca. Time je sprecen monopol na trzistu. Jedna od
novina u odnosu na prethodni nacin snabdevanja medikamentima bila je
i decentralizacija kojom zdravstveni centri (u 26 okruga u Srbiji) prezentuju
svoje potrebe za lekovima. Pravljenjem plana potreba za lekovima, koji
bi zatim bio stavljen na uvid svim zdravstvenim ustanovama, stekao bi
se precizniji uvid njihovih realnih potreba, sto je bila namera Upravnog
odbora Zavoda za zdravstveno osiguranje. Ovim bi se delimicno resila
i nestasica lekova, jer je losa situacija na trzistu posledica nerealnog
planiranja potreba za odredjenim lekovima, bez dogovora na nivou apoteka,
bolnica, domova zdravlja. Farmaceuti su takodje insistirali da budu
ukljuceni u politiku snabdevanja lekovima.
Dosta polemika u javnosti, kao i ogorcenje i nezadovoljstvo lekara,
izazvala je odluka republickog Zavoda za zdravstveno osiguranje o uvodjenju
novih recepata za izdavanje lekova sa pozitivne liste koji idu na teret
Zavoda.
Kakav je realan ucinak ove mere? Za Fond, po recima dr Mijata Savica:
"Smanjena je potrosnja lekova na recept, a sve apoteke imaju lekove."
Beogradska podruznica Srpskog lekarskog drustva oglasila se ovim povodom
sledecim stavom: "Odluka je kabinetska, diskriminise i omalovazava
lekare, steti pacijentima". Sindikat lekara i farmaceuta smatra
da mera ima za cilj "da izmori pacijente", te je zatrazio
od Fonda da hitno povuce ovu odluku "jer ona nije dala efekta ni
kada je donosio ministar Bojic".
Pacijenti su dejstvo nove mere, naravno, najvise osetili kroz licno
iskustvo. Cinjenica je da su drzavne apoteke snabdevenije, ali deficitarnih
lekova i dalje nema. Procedura nabavke novog recepta duga je i iscrpljujuca.
Inace cesto visesatno cekanje u domovima zdravlja zbog dodatnog administriranja,
jos vise se produzilo, a rezultat izgubljenog vremena i energije, nakon
obilaska drzavnih apoteka, cesto je kupovina neophodnog leka u privatnoj
apoteci.
Prebacivanje krivice sa jednih na druge nastavilo se i po izlasku DSS
iz Vlade Srbije avgusta meseca 2001.
U ovako osetljivoj delatnosti, kakvo je zdravstvo, zdravstvena struka,
posebno rukovodeci kadrovi, moraju da imaju pojacan stepen odgovornosti
za svoje postupke. Medjutim, u pogledu odgovornosti i dalje politicki
interesi cesto dominiraju nad interesima medicinske struke.
Usmeravanje ka neophodnim reformama
Tokom narednih deset meseci kada je zdravstvo - delatnost od strateskog
znacaja za svaku drzavu - ostalo bez ministra, ucinjene su znacajne
radnje na prikupljanju misljenja i sugestija zaposlenih u ovom sektoru
sa ciljem da se uoblice strategija i ciljevi zdravstvene politike Srbije
u vremenu koje dolazi. Medjunarodni dvodnevni skup, koji je odrzan 16.10.
2001 godine u hotelu "Metropol", kojem je prisustvovao veliki
broj zdravstvenih radnika, direktora ustanova i predstavnici Svetske
banke i Evropske agencije za rekonstrukciju, rezultirao je usvajanjem
dokumenta, odnosno zakljucaka o reformama u zdravstvu, koji su upuceni
Ministarstvu zdravlja i Vladi Srbije. Mesec dana kasnije, na sastanku
Saveta za zdravstvo (17. 12. 2001), kojim je predsedavao prof. dr Zarko
Korac usvojen je u nacelu dokument o predstojecoj reformi zdravstva
u Srbiji.
"Novog ministra prof. dr Tomicu Milosavljevica ocekuje veliki posao,
pre svega da demontira nasledjen Bojicev instrumentarij, rigidan, prevazidjen,
pa cak i stetan, jednako i za lekare i za pacijente", zakljucio
je Sindikat lekara i farmaceuta Srbije (Blic, 17. 03. 2002).
Period do juna meseca 2002, kada je izabran novi ministar zdravlja dr
Tomica Milosavljevic, iskoriscen je za upoznavanje javnosti sa sadrzajem
pomenutog dokumenta, odnosno o novinama koje se ocekuju kroz transformaciju
sistema zdravstvene zastite. Tom prilikom premijer je upoznao javnost
i sa tzv. master planom za revitalizaciju zdravstva. Njegova svrha je
poboljsanje kvaliteta i pristupacnosti zdravstvenih usluga za sve njegove
korisnike. Njime je predvidjena i selektivna decentralizacija kojom
ce se izaci u susret potrebama manjih teritorijalnih celina. Za potrebe
master plana u svim zdravstvenim ustanovama u Srbiji uradice se analiza
kapaciteta i nacina organizacije, te proceniti efikasnost poslovanja,
kao i potrebe gradjana za uslugama koje zdravstvene ustanove pruzaju.
Ministarstvo zdravlja u ovom periodu, u skladu sa reformskim kursom
Vlade Srbije i postavljenim ciljevima za njeno sprovodjenje, prezentovanim
u dokumentu "Zdravstvena politika Srbije" (februar 2002),
pripremilo je dva znacajna predloga i za pacijente i za lekare: Povelju
o pravima pacijenata, uz predlog za formiranje ombudsmana u okviru Ministarstva
i Predlog zakona o Lekarskoj komori - nezavisnog nacionalnog tela za
licence, akreditacije i kategorizacije. Formiranje ove dve nezavisne
institucije treba da pomogne da drzavne ustanove mogu da pruzaju zdravstvene
usluge na komercijalnoj osnovi, van radnog vremena, uz prethodno dobijenu
licencu.
Oblast u kojoj decenijama zaostajemo za razvijenim zemljama je oblast
zastite prava pacijenata. Prvi dokument kojim se u nasoj zemlji precizno
definise pravni polozaj korisnika zdravstvene zastite je Povelja o pravima
pacijenata, koju su izradili nasi afirmisani strucnjaci iz oblasti zastite
ljudskih prava, medju kojima su Vlada Vodinelic, Vuk Stambolovic, Marija
Draskic i jedan od pionira zdravstvenih prava pacijenata Jakov Radisic.
On je istakao da centralni znacaj u pogledu prava pacijenata, medju
ostalim, ima pravo na ljudsko dostojanstvo i samoodlucivanje, kao i
pravo na kvalitetnu i sigurnu medicinsku uslugu. Kako kod nas pacijenti
u vecini nisu svesni svojih prava, duznost je lekara da ih o tome obaveste.
U ovom momentu, do donosenja zakona o ombudsmanu (institucija "pacijentovog
advokata"), cija je procedura u toku, potrebno je u svakoj zdravstvenoj
ustanovi organizovati i obezbediti postupak zastite prava pacijenata,
sa ciljem da se doprinese vladavini prava, jacanju demokratskih procesa
i uzajamnog poverenja izmedju lekara i pacijenata. Prof. dr Dragoslav
Ercegovac, predsednik Etickog komiteta Srpskog lekarskog drustva, rekao
je da prituzbe koje im stizu, a ticu se medjusobnih odnosa lekara i
pacijenata, treba da resava Lekarska komora.
Zdravstvena politika Srbije
Pocetkom februara 2002. godine Vlada Srbije je donela zakljucak o usvajanju
dokumenta Zdravstvena politika Republike Srbije. Ovim dokumentom je
postignut konsenzus o ostvarljivom programu reformi i data je podrska
njenom sprovodjenju.
Polazne osnove i ciljevi zdravstvene politike Srbije utemeljene su u
nizu medjunarodnih dokumenata, prvenstveno kroz: Univerzalnu deklaraciju
o ljudskim pravima, Deklaraciju Svetske zdravstvene organizacije o odgovornosti
drzavnih organa za zdravlje naroda, Preporuci Svetskog samita UN o prevazilazenju
socijalnih razlika, Evropskoj zdravstvenoj politici definisanoj u "Ciljevima
Zdravlja za sve u 21. veku", Ljubljanskoj povelji o reformisanju
sistema zdravstvene zastite i Inicijativi Pakta za stabilnost na unapredjenju
socijalne kohezije stanovnistva. Kako slican dokument do sada nije usvajan
u Srbiji u ovoj oblasti zapocet je nov proces zalaganja za zdravlje
stanovnistva u skladu sa politikom Evropske zajednice. Definisanje osnovnih
pravaca razvoja sistema zdravstvene zastite u Srbiji bilo je neophodno
kako bi se formulisala zakonska regulativa (donosenje Zakona o zdravstvenoj
zastiti, Zakona o zdravstvenom osiguranju i Zakona o lekarskim komorama)
i zapocele reforme. Da bi se sanirao najveci broj poteskoca, koje prate
sistem zdravstvene zastite vec duzi vremenski period, potrebne su korenite
reformske promene.
Osnovni ciljevi zdravstvene politike, definisani u dokumentu Zdravstvena
politika Srbije, su sledeci:
- ocuvanje i unapredjenje zdravstvenog
stanja stanovnistva i jacanje zdravstvenog potencijala - u svim fazama
zivota, posebno u kriticnim periodima, kao sto su rano detinjstvo,
mladost i starost. Uz sveobuhvatnu, kontinuiranu i dostupnu zdravstvenu
zastitu, treba raditi na promociji zdravlja i edukaciji koja ima za
cilj unapredjenje zdravlja, a ujedno i na unapredjenju sposobnosti
individue, porodice i cele zajednice;
- obezbedjenje i unapredjenje pravicnog
i jednakog pristupa zdravstvenoj zastiti svih gradjana Srbije kao
i unapredjenje zdravstvene zastite ugrozenih populacija - kroz smanjenje
razlika u zdravstvenoj zastiti izmedju urbanih i ruralnih teritorija
i razlicitih socioekonomskih i obrazovnih slojeva stanovnistva. Unapredjenje
zdravstvene zastite ugrozenih grupacija stanovnistva, pripadnika marginalnih
grupa, a posebno grupa osoba sa invaliditetom, treba obezbediti kroz
povezivanje institucija primarne zdravstvene zastite (domovi zdravlja)
sa institucijama socijalne zastite, obrazovno-vaspitnim i drugim ustanovama,
kroz timski rad;
- postavljanje korisnika u centar sistema
zdravstvene zastite - kroz ostvarivanje socijalnih prava, odnosno
prava na jednaku dostupnost zdravstvene zastite i kroz ostvarivanje
individualnih prava utemeljenih na postovanju licnosti i boljoj informisanosti
o pravima pacijenata (pravo na tajnost, privatnost, izbor i kvalitet
zdravstvene zastite). Uvodjenje institucije "pacijentovog advokata"
(ombudsmana) u svakoj zdravstvenoj ustanovi, sa ciljem da se zastite
navedena prava;
- odrzivost zdravstvenog sistema uz selektivnu
decentralizaciju u oblasti upravljanja resursima i sirenje izvora
i nacina finansiranja - kroz reformu zdravstvenog sistema radice se
na daljem razvoju i unapredjenju obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Zavod za zdravstveno osiguranje treba postaviti na ekonomske osnove,
kroz jacanje njegove autonomije i sistema kontrole uplate doprinosa,
uvodjenje novih izvora prihoda i razmatranje mogucnosti za ostvarivanje
novih oblika zdravstvenog osiguranja;
- poboljsanje funkcionisanja efikasnosti
i kvaliteta zdravstvenog sistema, uz definisanje programa u oblasti
kadrova, mreze institucija, tehnologije i medicinskog snabdevanja
- poboljsanje funkcionisanja primarne zdravstvene zastite zasnivace
se na odabranom lekaru (iz drzavnog ili privatnog sektora) od strane
korisnika, koji ce biti usmeren ka ocuvanju zdravlja porodice. Bolnicke
kapacitete treba prilagoditi potrebama i izvrsiti preraspodelu bolnickih
ustanova, uz utvrdjivanje njihovih potreba. Umesto skupog bolnickog
lecenja razvijati lecenje kroz dnevnu bolnicu ili kucnu negu. Povecati
efikasnost zdravstvene zastite kroz primenu vodica dobre prakse. Medicinsko
snabdevanje u domovima zdravlja odrediti kroz "pozitivnu listu
lekova" i odrediti stepen ucesca pacijenata u troskovima za lekove
i pomagala. Bolnicama omoguciti samostalnu nabavku lekova u okviru
sistema javnih nabavki;
- definisanje uloge privatnog sektora
u pruzanju zdravstvenih usluga - privatni sektor treba da saradjuje
i bude komplementaran sa drzavnim, dok ce Ministarstvo zdravlja proceniti
koji deo sistema zdravstvene zastite se moze prepustiti privatnom
sektoru;
- unapredjenje kadrovske baze zdravstvene
zastite - kako su zdravstveni radnici najznacajnija karika zdravstvenog
sistema preduzece se mere koje se odnose na planiranje kadrova u sistemu
zdravstvene zastite, kroz njihov profesionalni razvoj, stalno unapredjenje
kvaliteta rada i edukaciju. Nastojati da se reafirmisu eticki principi
profesije, vrednovanje znanja, poverenja, uz stvaranje boljih radnih
uslova i poboljsanje materijalnog polozaja zdravstvenih radnika. Stimulisati
kontinuiranu edukaciju uz proveru strucne kompetencije. Formirati
staleske komore koje ce biti legalni mehanizmi za zastitu interesa
profesije.
Na osnovu opredeljenja iz ovog dokumenta, aktivnostima u sprovodjenju
reformi koordinirace Ministarstvo zdravlja Srbije, Savet za zdravstvo
Vlade Srbije i Komisija za reformu zdravstvenog sistema.
Reforme u zdravstvu
Dvodnevni seminar na temu "Reforme u zdravstvu" odrzan je
26. i 27. 07. 2002. godine na Zlatiboru u organizaciji Ministarstva
zdravlja i Instituta za bolesti stitaste zlezde i metabolizma "Cigota",
na kojem su predstavnici Ministarstva razgovarali sa direktorima zdravstvenih
ustanova o aktuelnim problemima u zdravstvu i mogucnostima da se nagomilani
problemi rese kroz dugotrajnu reformu zdravstvenog sistema. Na osnovu
iskustava zemalja koje su prosle period tranzicije, procenjeno je da
ce reforma zdravstva trajati vise od deset godina. Ministar dr Tomica
Milosavljevic je rekao "da je do sada bilo osam bezuspesnih reformi
zdravstvenog sistema. Reformski potezi Vlade moraju biti vidljivi i
u ovoj oblasti, ali taj posao ne moze obaviti jedan tim, vec najsiri
krug strucnjaka". Medjutim, od momenta definisanja ciljeva do prvih
vidljivih rezultata moze proci i nekoliko godina. Postavlja se pitanje
sta je to sto se moze uciniti odmah kako bi se nesto promenilo nabolje?
Misljenje ministra je da reforma zdravstva pocinje od reorganizacije
unutar samog Ministarstva. Struktura Ministarstva mora da bude obogacena
sektorima koji ce internu organizaciju postaviti na savremene osnove,
primerene dobu u kojem zivimo.
Po recima zamenika ministra dr Dragomira Marisavljevica, u okviru reorganizacije
formirano je pet glavnih sektora koje vodi ministrov tim.
1. Sektor za zdravstveno osiguranje i menadzment u zdravstvu - dr Vasilije
Antic;
2. Sektor za Medjunarodnu saradnju i koordinaciju projekata - dr Ivan
Jovanovic;
3. Sektor za plan, razvoj i reformu sistema - prof. dr Snezana Simic;
4. Sektor za organizaciju zdravstvene sluzbe i zdravstvenu inspekciju
- dr Zoran Maricic;
5. Sektor za sanitarni nadzor - dr Aleksandra Makaj.
Nova sema Ministarstva zdravlja Republike Srbije
Za sada samo cetiri odsto bolnica u Srbiji ima neku vrstu informacionog
sistema koji je u zacetku. Tu je i grupa za uvodjenje informacionog
sistema u zdravstvu, sto je posebno vazno za evidenciju potrosnje lekova
u apotekama.
Dobar menadzment u zdravstvu takodje je nezaobilazan segment njegovog
uspesnog funkcionisanja, pa se radi na uspostavljanju edukativnih centara
za menadzment u ovoj oblasti.
Uz reorganizaciju, jedan od prvih koraka Ministarstva zdravlja bice
analiza zdravstvenih ustanova. Eksperti Svetske banke koji saradjuju
sa Ministarstvom na definisanju zdravstvene politike, nakon obilaska
nasih ustanova, konstatovali su da zdravstvene institucije u Srbiji
karakterisu prekomerni kapaciteti koji su lose iskorisceni i neravnomerno
rasporedjeni, sa prevelikim brojem radnika i nekonzistentnim kvalitetom
usluga. Postoje problemi sa menadzmentom, rasiren je mito, te je previse
nepotrebnih medicinskih intervencija. "Ono sto odmah mozemo uciniti
je da u predstojecim izmenama zakona sistema zdravstvene zastite i osiguranja
definisemo paket osnovnih usluga koje ce gradjani moci da dobiju na
teret osiguranja, kao i ostale usluge i njihovu cenu. Mi sada moramo
definisati mozda manja prava nego sto su bar deklarativno bila do sada,
ali za ta prava cemo garantovati", naglasio je dr Milosavljevic.
U cilju pracenja dominantnih bolesti u Srbiji i njihovoj prevenciji
pri Ministarstvu su oformljene tri ekspertske grupe koje ce raditi kao
savetodavna tela: grupa za akutni koronarni sindrom, grupa za racionalno
koriscenje lekova u bolnicama i grupa za racionalnu dijagnostiku i lecenje
dijabetesa. Tokom septembra meseca formirane su jos tri ekspertska tima:
grupa za prevenciju i rano otkrivanje karcinoma grlica materice, grupa
za prevenciju i rano otkrivanje karcinoma debelog creva i grupa za zastitu
zdravlja dece.
Prof. dr Snezana Simic, objasnjavajuci modele reformi, navela je da
je u svetu prihvacen koncept konstantne reforme, kroz koju je u zdravstvo
vazno ukljuciti socijalno-ekonomski princip, odnosno voditi racuna o
mogucnostima gradjana ali i o isplativosti rada. Uz vec definisan paket
neophodnih osnovnih zakona koje treba pripremiti (Zakon o lekovima,
Zakon o zdravstvenoj zastiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju i lekarskim
komorama) definisani su i prioriteti u pruzanju zdravstvene zastite.
U toj podeli (preventivna, primarna, sekundarna i tercijarna zdravstvena
zastita) treba forsirati preventivnu i primarnu zastitu kao najvazniji
vid zdravstvene nege. Ona je orijentisana ka porodici, a zdravstvene
potrebe na nivou porodice trebalo bi da obezbedjuje porodicni lekar.
Ucesnici skupa na Zlatiboru, kroz rad u cetiri radionice, predvodjeni
kompetentnim strucnjacima iz cetiri segmenta zdravstva, u prvoj fazi
rada su oznacili uocene probleme, a u drugoj su dali predloge resenja
postojecih problema.
Primarna zastita - domovi zdravlja / prof. dr Snezana Simic
U sistemu primarne zdravstvene zastite radi 63 odsto svih zaposlenih
u zdravstvu. Ona bi trebalo da predstavlja osnov u pruzanju zdravstvenih
usluga. Medjutim, u praksi pacijenti cesto preskacu ovaj stepen i traze
pomoc specijalista. Iako je nase zdravstvo daleko od principa zasnovanih
na Evropskoj povelji o primarnoj zdravstvenoj zastiti, ipak je primarna
zastita u ovom okruzenju relativno dobro funkcionisala. Sistem je relativno
jeftin, sto se tice troskova osiguranja, i nije korumpiran u meri u
kojoj je to izrazeno u bolnicama. Konstatovano je da treba zadrzati
instituciju domova zdravlja, formirati njihovu mrezu i uvoditi postepeno
koncept porodicnog lekara.
Sekundarna zastita - bolnicko lecenje / dr Zoran Maricic U ovoj
oblasti konstatovan je problem nepostojanja protokola za razlicite bolesti,
te nepostojanje referentnih ustanova koje ce propisivati standarde.
Na planu organizacije potrebno je reformisati celu bolnicku mrezu, zbog
dupliranih odeljenja, lose rasporedjenih kapaciteta, viska zaposlenih,
posebno tehnickog osoblja. Narocito izrazen problem je nedostatak lekara
sa iskustvom opste prakse, pa je predlozeno da zakonom treba uvesti
obavezu da lekari bar dve godine moraju raditi u domovima zdravlja,
a tek onda ici na strucno usavrsavanje.
Tercijarna zastita - klinicki centri / doc. dr Dragomir Marisavljevic
Ustanove koje se bave najtezim intervencijama i istrazivackim radom
u zemlji imaju najvise problema sa nedostatkom finansija i nasledjenim
visemilionskim dugovanjima iz prethodnog perioda, sto najvise koci rad
ovih institucija (primer Klinickog centra Srbije, najvece ustanove ovog
tipa na Balkanu). Jedan od najvecih problema je organizacione prirode,
jer u praksi ne postoji pravilnik o nadleznostima, kako se ne bi duplirao
rad, pa se i dalje ne zna ko sta radi. Proces nabavke opreme, odnosno
propisan nacin raspisivanja tendera za opremu je spor, sto se posebno
odnosi na popravku aparata. Neophodno je napraviti "vodic dobre
prakse", definisati prava pacijenata i lekara kroz minimalni paket
usluga koji ce se finansirati na teret zdravstvenog osiguranja i formirati
referentne ustanove koje ce propisivati nacin rada.
Preventiva - instituti i zavodi za zdravstvenu zastitu / prof. dr
Ivanka Gajic Preventiva kod nas ima minimalnu ulogu u zdravstvu.
Znacaj preventive je ogroman jer su razvijene zemlje zahvaljujuci preventivnim
merama postigle smanjenje razvoja bolesti, dok se kod nas zdravstveno
stanje stanovnistva pogorsava. Potrebno je izraditi vodice dobre prakse
od kojih je cetiri pripremljeno - za edukaciju, zdravstveno vaspitanje,
higijenu i zastitu zivotne sredine. Jedan od velikih problema preventive
je i taj sto se najvaznije analize koje preporucuje SZO (Svetska zdravstvena
organizacija) kod nas ne rade, pa se prava slika o stanju zdravlja populacije
u nasoj zemlji ne moze sagledati.
Na kraju seminara ministar zdravlja je naglasio da se razgovori o reformama
vode jos uvek dosta uopsteno, te da se nada da ce se sa predstavnicima
zdravstvenih ustanova, nakon perioda od sest mesec, moci voditi razgovori
o konkretnim merama za svaku od ustanova pojedinacno.
U razgovoru sa zamenikom ministra dr Dragomirom Marisavljevicem, krajem
avgusta, on je podvukao da u samom Ministarstvu postoji dobra volja,
otvorenost i samokriticnost u procesu predstojecih reformi da pacijenti
dobiju sto kvalitetniju zdravstvenu zastitu. "Bice primenjeno nacelo
'distributivne pravde' - pravo na minimalni paket zdravstvenih usluga,
koji ce obezbediti drzava, koji ce biti jednak za svakog stanovnika,
bez obzira na mesto boravka, socijalni i ekonomski status, nacionalnu
ili etnicku pripadnost." Dr Marisavljevic je istakao potrebu "da
kroz glasno razmisljanje o svemu onome sto je dugorocno najbolje za
javno dobro Ministarstvo u ovom sastavu postavi 'univerzalni fundament'
u sistemu zdravstva, bez stranacke obojenosti i koji neka (eventualna)
nova garnitura nece menjati". Da bi se doslo do optimalnih resenja
u zdravstvu, u postojecem ambijentu, veoma je vazna otvorenost ka javnosti.
Po misljenju zamenika ministra zdravlja dr Marisavljevica, u tom procesu
mediji mogu znacajno da doprinesu, da se usvoje optimalna resenja koje
Ministarstvo predlaze, kroz kontinuirano pracenje i informisanje javnosti
o aktivnostima resora zdravlja. Za nove ideje i nove projekte vazna
je povratna informacija - misljenje javnosti, da bi se u slucaju negativnog
odijuma isti korigovali ili modifikovali, sto ubrzava rad Ministarstva
na iznalazenju optimalnih resenja.
O korupciji je takodje bilo reci. Ministar prof. dr Tomica Milosavljevic
je na tu temu rekao da je svestan da to nece ici lako ni preko noci,
ali da ce se to pitanje resiti. Jedan od nacina suzbijanja korupcije
je povecanje plata zdravstvenim radnicima. U zdravstvu su uocena dva
oblika korupcije, tzv. velika korupcija koja je uocena kod nabavke medicinske
opreme i lekova, a bila je izrazena u vreme bivseg rezima. Drugi vid
korupcije, tzv. sitna korupcija siroko je rasprostranjena, ali su pacijenti
dobrim delom doprineli postojanju sitne korupcije, jer nude poklone,
a cak 53 odsto je spremno da ponudi mito za lekarsku uslugu (rezultat
istrazivanja sociologa Srecka Mihajlovica).
Dr Milena Jaukovic je bila veoma kriticna tvrdeci da je korupcija u
zdravstvu siroko rasprostranjena. Istakla je da mito primaju svi - od
portira, medicinskih sestara, do lekara. Dr Jaukovic je istakla da korupciju
predstavlja i nacin na koji se dolazi do titula primarijusa, zvanja
profesora, doktora nauka, direktorske funkcije (Okrugli sto o korupciji,
oktobar 2001). Za suzbijanje korupcije, osim neophodnih reformi zdravstvenog
sistema, potrebno je usvajanje zakona o javnim nabavkama i paketa zakona
u zdravstvu.
Suzbijanju korupcije trebalo bi da doprinesu i izmene Krivicnog zakona
u Srbiji (mart 2002) koji predvidja kaznu od jedne do pet godina zatvora
za korupciju, nenamensko raspolaganje sredstvima iz budzeta.
|
