Sta citate

Osobenosti Istocne Evrope*

Na pocetku ove knjige naveli smo mnogo osobina prema kojima se zemlje i narodi Istocne Evrope razlikuju od onih u Zapadnoj Evropi - privredna zaostalost, birokratska krutost i citav niz rasprostranjenih uverenja, kao sto su odbojnost prema kompromisu i sklonost, kako prema utopizmu tako i prema romanticarskom preterivanju. Ove osobine doprinele su izbijanju revolucija krajem osamdesetih godina 20. veka. One su, u izvesnoj meri, doprinele i nastajanju poteskoca u prilagodjavanju demokratskom pluralizmu i trzisnoj privredi.
Tranzicija je bila bolna, bar u ranim fazama, cak i za Istocne Nemce koji su imali srece da budu pripojeni jednoj od ekonomski najbogatijih zemalja na svetu; dok za ostale izgledi nisu bili najbolji. Iznenadno bujanje slobode bilo je praceno razlicitom, ali sve vecom oskudicom i, narocito u samom Sovjetskom Savezu, velikim poremecajima. U euforicnim trenucima oslobodjenja ljudi su razmisljali o tome sta ce dobiti, a ne o onome sto bi mogli da izgube. Vecina je smatrala da su potpuna zaposlenost i subvencionisane stanarine, hrana i prevoz nesto sto se podrazumeva. Kada je to ukinuto i kada su morali da se naviknu da se sami staraju o sebi, vecini, narocito starijim i manje obrazovanim, bilo je tesko da se prilagode.

*

Stari rezim je u oblasti privrede podsticao nerad i neefikasnost, neprilagodljivost i gubitke. Pothranjivao je ocekivanja koja nije mogao da ispuni, poremetio osnovne vrednosti i gotovo unistio sposobnosti neophodne za uspesno delovanje trzisne privrede. Kao sto smo videli u 1. i 2. poglavlju, pokazalo se da je dirigovana privreda nedovoljno prilagodljiva da bi mogla da se izbori sa sve raznovrsnijim zahtevima novog narastaja. Na drugom nivou, komunisticka birokratija tezila je da potisne preduzimljivost, tako da se ona, uglavnom, usredsredila na sivu ekonomiju i protivzakonitu politicku aktivnost. Ipak, kao sto smo istakli u 1. i 2. poglavlju, neki od cinilaca koji su doprineli tome da postrevolucionarno prilagodjavanje bude tako tesko, doprineli su i padu starog rezima.
Moglo bi se reci da su, posle Staljinove smrti, komunisticke vodje same potkopale temelje tog sistema. Posle 1953, narocito od sredine sezdesetih godina, vecina drzava Istocne Evrope postala je manje autarhicna i sve se vise ukljucivala u svetsku privredu. Gledano iz tog ugla, pad do koga je doslo krajem osamdesetih godina moze se pripisati "flertovanju" sa kapitalistickim Zapadom. Kazna za taj greh protiv komunistickog kanona pojavila se u obliku povecane osetljivosti na delovanje zakonitosti svetskog trzista, sto je na kraju i dovelo do ekonomske propasti. Ti rezimi postali su zrtve poslovicne "krize kapitalizma" koja je otpocela s revolucijom cena nafte 1973. i koja je posle toga postajala sve dublja.

*

Komunisticki rezimi Istocne Evrope uspeli su u velikoj meri da zadovolje teznje onih koji su preziveli Drugi svetski rat i koji su se secali i teskih vremena koja su mu prethodila. Probudili su i ocekivanja novih narastaja. No, i pored kontrole obrazovanja i propagande, shvatili su da ne mogu da usmere njihove teznje. Ukratko, nisu mogli jasno da odrede nove potrebe, jos manje da ih zadovolje, a ipak su se ponasali kao da mogu da predvide buducnost. Tako su, na primer, tezili da mladima pruze strogo, cesto prevazidjeno, obrazovanje koje je trebalo da im posluzi za ceo zivot, umesto da podsticu duhovnu fleksibilnost i prilagodljivost. Slicno tome, njihovo komunisticko ucenje podsticalo je samouverenost rukovodilaca, a kod radnika uverenje da imaju prirodno pravo na osnovne materijalne pogodnosti.
Povrh svega, njihov moto "istorijske nuznosti" bio je, mozda, suprotan dvema osnovnim lekcijama iz istorije: prvoj, da se ne moze sve predvideti, iako je poznavanje proslosti neophodno da bi se razumela sadasnjost i da bi se procenili izgledi za buducnost; drugoj, da proslost ne predstavlja samo znanje koje se prenosi u sadasnjost, vec moze i da spreci uspesne promene. Tako su komunisti, bespostedno tezeci ka novom "zlatnom dobu", zaboravili da bi mladi mogli da prihvate kao sasvim prirodno ono sto su vec dobili i da se kod njih moze pojaviti glad, ne samo za vecom kolicinom robe vec i za nekim promenama; da neumoljivi sticaj okolnosti moze da upropasti i najbolje planove, da se ljudi vremenom umore od idealizma, da razliciti narastaji teze ka razlicitim utopijama. Izgleda da komunisticke vodje to nisu uvidele sve dok nije postalo prekasno, jer i pored lukavstva i prilagodljivosti, marksizam nije bio dovoljno liberalan; u sustini, bio je iskljuciv kao i vecina "izama".
Ipak, posle Drugog svetskog rata komunizam je u tom regionu bio mnogo popularniji nego sto se obicno priznaje. Njegova doktrinarna izvesnost, njegovo obecanje da ce drustvo biti preoblikovano prema potrebama obicnog coveka, njegov kolektivizam, njegovo insistiranje na ogromnim projektima, njegov idealizam pa cak i disciplina olicena u Partiji - sve je to bilo izuzetno privlacno. Ne treba dozvoliti da oblaci prasine koji su se digli posle njegovog pada zamagle uspehe starog rezima, kao ni njegova zla i njegove neuspehe, jer komunisticki rezim je ipak uspeo da resi neke ozbiljne dugotrajne probleme.
Veci deo stanovnistva je urbanizovan. Osim u Poljskoj, gde usled neuspele kolektivizacije poljoprivrede jos ima mnogo malih poseda, trajni istocnoevropski problem vezan za agrar znatno je smanjen. Pokazalo se da komunizam ne moze da odrzi ekonomski razvoj i da ostvari i kvalitet i kvantitet proizvodnje, ali je uspeo da izvrsi industrijalizaciju privrede koja je bila pretezno agrarna. Uveden je monopol na politicki zivot, ali je svima bilo omoguceno da imaju ono sto im je neophodno za zivot. Zavedene su ideoloska disciplina i cenzura koje su cesto bile nemilosrdne i represivne, a ipak je ostvaren zavidno visok nivo u izvodjackim umetnostima i u nekim oblastima nauke. Komunizam je odneo mnoge zrtve, ali je uspeo, bar za izvesno vreme, da stisa nacionalisticke strasti i odrzi miran poredak u regionu koji je nekada bio poznat po nestabilnosti. Srednjorocno gledano, izgleda da je vecina onih Istocnoevropljana koji su preziveli Drugi svetski rat ipak imala koristi.
Dugorocno, komunizam je, naravno, bio neuspesan. Uprkos svim naporima da narodi Istocne Evrope postanu bogatiji, oni su i dalje siromasni rodjaci zapadnog sveta. Ipak, iako se pokazalo da stari rezim nije mogao da resi mnoge strukturne probleme ovog regiona, on nije doprineo njihovom nastanku. Tom regionu mozda veoma mnogo nedostaju kapital i preduzetnicki duh, ali tako je bilo i kada su komunisti dosli na vlast. Moze se smatrati da je upravo zaostalost predodredila da u vecini ovih zemalja budu uvedene staljinisticke metode u periodu industrijalizacije (3. i 4. poglavlje). Izgleda da vecina tog stanovnistva uopste nema izrazeno osecanje za licnu autonomiju, ali tako je bilo i u pretkomunistickoj eri. Izgleda da je, istorijski gledano, birokratija, koja se s pravom vezuje za komunizam, ipak samo posledica jacanja prethodno postojecih tendencija (4. i 5. poglavlje). Takve cinjenice navode na pomisao da komunisticki period nije u tolikoj meri znacio zastranjivanje u odnosu na prethodni kurs iz proslosti, kako se obicno smatra.
Bolje sagledavanje proslosti takodje navodi na zakljucak da su oni koji su se radovali "padu komunizma" i nastupajucem "trijumfu kapitalizma" u Istocnoj Evropi bili podjednako nesmotreni u svom neogranicenom optimizmu kao sto su bili i sami tvorci starog rezima. Posle 1989. Istocna Evropa suocila se sa velikom nezaposlenoscu, padom zivotnog standarda, porastom nacionalizma i politickom nestabilnoscu - bas kao sto se desilo i izmedju dva svetska rata (4. poglavlje). Cesto se tvrdi da bi bar neke zemlje tog regiona, da nije bilo Staljinove intervencije, izbegle sadasnje nedace, da bi, na primer, Madjarska, samo da se "gvozdena zavesa" nije 1945. spustila duz njene zapadne vec istocne granice, s vremenom i uz pruzenu pomoc, postala deo Zapada. Ipak, cinjenica da cak ni Madjarska nije sledila iskljucivo "zapadni" kurs razvoja pre nego sto su komunisti dosli na vlast, baca sumnju na tu tvrdnju. Istovremeno, iskustvo Grcke (3. poglavlje) nije nagovestavalo da ce "kapitalisticki" put neizbezno biti uspesan u ostalom delu Istocne Evrope.
Posle pada komunizma ponovo su se javili stari oblici ponasanja, sto navodi na pomisao da je komunisticki period bio samo jos jedan razocaravajuci period u dugoj, tuznoj istoriji. Na primer, ekonomske migracije Istocnoevropljana na Zapad, narocito Poljaka u Nemacku, Jevreja u Izrael ili Ameriku i Albanaca u Italiju, koje su posle 1988. postale masovnije, samo su ponavljanje starih pojava koje su privremeno bile prekinute sredinom 20. veka. Promenu politike u pogledu putovanja i migracija mnogi su odobravali, ali veliki broj onih koji su odlazili bili su mladi, kvalifikovani i obrazovani ljudi. Tako su migracije, podstaknute siromastvom, pretile da izazovu jos vece osiromasenje tog regiona zbog odlaska dragocenih talenata. Medjutim, kako su vlade u Istocnoj Evropi dopustale sve slobodnije migracije, tako je vecina zapadnih zemalja zurila da podigne barijere kako bi sprecila dolazak migranata. I to je bilo ponavljanje obrasca ponasanja iz proslosti. Isto se moze reci i za ponasanje zapadnih vlada koje su iskoriscavale politicke emigrante i opozicione politicke pokrete da bi stvorile neprilike istocnoevropskim rezimima ili da bi ih oslabile.

*

Cinizam, tako cesta posledica neostvarenih nada, bio je takodje rasprostranjen pre komunisticke ere, jer je Istocna Evropa region gde su se obicno gajile nerazumno velike nade. Tome su znatno doprineli duboki tragovi romanticarskog pokreta (videti 6. poglavlje), kao i slabljenje uloge religije. Jos od tada narocito mladi intelektualci bili su skloni da izrazavaju romanticarske stavove snaznije od drugih Evropljana, osim, mozda, Iraca i Baska. Romanticarsko zavestanje je i ta sklonost prema grandioznim i dramaticnim politickim konceptima, strastveno zalaganje za nerealne ciljeve, kult zrtve pravednika, pa cak i oblici disidentstva koji se "granice s ludoscu". Moguce je da su takvi stavovi jacali usled okrutnosti komunistickog rezima prema svojim kriticarima. S druge strane, mnogi vodeci disidenti bili su nekada vatreni komunisti koji su imali isti san o "novom zlatnom dobu", a postali su cinicni kada su se razocarali; i desnicarski ekstremisti iz tridesetih i cetrdesetih godina, ukljucujuci intelektualce vrednosti jednog Mirce Elijadea, nosili su u sebi ponesto od tog romanticarskog duha. Takve sklonosti nisu bile svojstvene samo Rumunima i Rusima, vec i Cesima i Madjarima. Kao sto je primetio jedan bivsi ceski disident, marksizam (poput fasizma) veoma je privlacio "nestrpljive intelektualce osiromasenog Istoka".

Mase je mozda privuklo mesijansko obecanje komunizma o ostvarenju materijalistickog raja na zemlji, ali ono sto je privuklo intelektualce pre je bila vera u mogucnosti komunizma da, kao neka vrsta novijeg "prosvecenog apsolutizma" (6. poglavlje), poboljsa ljudski rod. Medju disidentima je bilo cak i onih, a medju njima i Djerdj Konrad, koji su poverovali da bi, u svom poznijem, blazem vidu, komunizam mogao biti ono najbolje cemu bi se covek mogao nadati. Onda se, 1989, iznenada pojavila jedna mnogo bolja mogucnost: sloboda i brzi put u izobilje. Na ovu uzvisenu viziju ubrzo je, medjutim, pala senka nacionalizma. Neki posmatraci zamisljali su da ce taj gorki proizvod romanticarskog pokreta, tako dugo skriven, ubrzo nestati. To se nije dogodilo. Nasuprot tome, on je, sa svojim prigodnim manirom da za nesrecu optuzuje izdajice, manjine i susede, a ne prirodu, nesrecne okolnosti i ljudsku glupost, stekao popularnost. Kao i populizam. Pojavila se ponovo i izvesna verska netrpeljivost, a u nekim oblastima razbuktao se lokalpatriotizam. Ali, vise od svega, trijumfovao je stari nacionalizam, a s njim i mnogi vec zaboravljeni, ali utesni, mitovi koji su podgrevali nacionalni ponos i potiskivali neprijatne istine o proslosti.

*

Kao sto je objasnjeno u 8. poglavlju, uvodjenjem kmetstva stvorena je duboka razlika izmedju drustva Istocne i Zapadne Evrope, koja je imala i kulturne i moralne dimenzije. Ona je pogodila kmetove, koje je degradirala, ali i njihove vlasnike, od kojih su mnogi bili iskvareni gotovo apsolutnom vlascu koju su imali nad njima. Kao sto smo videli (5. poglavlje), kmetstvo je znatno duze trajalo u Istocnoj nego u Zapadnoj Evropi, ostavljajuci, sve do danas, duboke tragove, kako u stavovima naroda tako i elite. Moderna sklonost prema neredu u spoju sa servilnoscu, pa cak i prema anarhiji, umnogome je nasledje kmetstva, a mozda se ono ispoljava i kroz prezir koji se spremno izrazava prema onima koji imaju drugacije misljenje, kroz cestu nemogucnost da se razumeju pluralisticke strukture i sklonost da se samopostovanje izjednacava sa prevlascu nad ostalima.
Nije jedino kmetstvo uticalo na nastanak tih sklonosti. Kasna urbanizacija Istocne Evrope i njena masovnost (videti 5. poglavlje) usporile su ukljucivanje seljaka u gradski zivot i cak "poseljacile" neke gradove. Civilizacija, nastala na vladarevom dvoru, prvenstveno je proizvod razvijenog grada. Ipak, kao sto je vec nagovesteno, gradovi u Istocnoj Evropi bili su malobrojniji i, u celini uzevsi, siromasniji, a urbana kultura nerazvijenija nego na Zapadu.

Balkan je, naravno, bio postedjen kmetstva, mada se neke od drustvenih i kulturnih posledica nisu razlikovale, posto je Otomansko carstvo predstavljalo tudjinski rezim, a kasnije nije moglo ni da odrzi red. Kako su sultani vladali i znatnim delovima Azije i Afrike, obicno se smatra da su doprineli orijentalizaciji Balkana, ali taj uticaj ne treba prenaglasavati. Turska vladavina je svakako doprinela orijentalizaciji balkanske kulture, bas kao sto je doprinela zapadnjacenju svojih azijskih poseda (mada je nemoguce tacno proceniti u kojoj meri, recimo, tursko-balkanska kuhinja potice s Orijenta, a koliko sa vizantijskog dvora i iz mediteranskih krajeva). Stavise, Turci su mnogo preuzeli od Vizantijskog carstva (9. poglavlje), a premda je njihova kultura bila islamska, dopustali su siroku autonomiju pravoslavcima i ostalim veroispovestima u pravnim, administrativnim i kulturnim, kao i verskim pitanjima.

*

Slobodne institucije, licna autonomija i drugi elementi na kojima, nesumnjivo, pociva zapadni nacin zivota, zasnovani su najpre na pravu i, sto nije manje vazno, na zakonskim pravima na svojinu. Ipak, kao sto smo istakli u 10. poglavlju, prema slovenskom obicajnom pravu nasledstvo se delilo i nije bilo prava prvorodstva. Takvo uredjenje vodilo je ocuvanju mira unutar porodice, sela i plemena, ali njegova efikasnost bila je zasnovana na malobrojnom stanovnistvu i relativno obimnom prirodnom bogatstvu, a takvi uslovi nisu dugo potrajali. Dugorocno gledano, posledice tih obicajnih dogovora bile su duboke i uglavnom negativne, a primile su politicke i kulturne, kao i ekonomske oblike.

*

Kao i kod Iraca, po slovenskom obicaju monarha nisu obavezivali zakoni koje je doneo njegov prethodnik. Time se, delimicno, objasnjava monotono ponavljanje starih zakona. To je doprinelo stvaranju opste nesigurnosti u pogledu licnih prava, ukljucujuci i imovinska, kao i jacanju nepoverenja prema sudovima, sto je pre komunisticke ere bilo rasprostranjeno (s eventualnim izuzetkom austrijske polovine Austrougarske monarhije) sirom Istocne Evrope. Ta velika zbrka u pogledu zakona i nepoverenje prema pravnim procesima izazvali su osecanje nesigurnosti, nedostatak licne autonomije i malobrojnost slobodnih institucija. U takvim okolnostima (kao na "Divljem zapadu" ili u Hobsovom "prirodnom stanju") samo su jaki bili nezavisni. Stavise, uticajem drevnih obicaja moze se objasniti jos rasprostranjeno verovanje u pravicnu raspodelu, koja i dalje predstavlja gotovo podjednako ozbiljnu mentalnu prepreku "modernizaciji" kao i pre 1914.

*

Istocna Evropa predstavlja entitet, premda vrlo labav, na osnovu snaznih slovenskih i vizantijskih uticaja, zbog svojih osobenih drustvenih struktura i zbog neprekidnog kasnjenja u razvoju, politickom i kulturnom, kao i ekonomskom. Medjutim, ta "zaostalost" moze se definisati samo u poredjenju sa Zapadom, a upravo je u tome sustinski problem, jer ni sam Zapad nije homogen.
U vreme revolucije 1989. godine mnogo se govorilo o tome kako je Istocna Evropa najzad prihvatila nacela zapadne demokratije i slobodnu trzisnu privredu, zahvaljujuci kojoj je Zapad napredovao. Ipak, duboke su razlike izmedju americkog, britanskog, francuskog i italijanskog uredjenja. Sve su to demokratske zemlje, ali uredjene na razlicite nacine. Upravljanje drzavom je mnogo centralizovanije u Francuskoj i Britaniji nego u Sjedinjenim Drzavama i Kanadi. Pravni sistem i institucionalna tradicija Britanije, Kanade i Sjedinjenih Drzava nisu nimalo slicni onima u drugim zapadnim drzavama, a "lobi" koji zastupa finansijski jake, mocne interese ima mnogo vise uticaja na politicke procese u Americi nego u drugim demokratskim drzavama. Stavise, uprkos raznovrsnosti zapadnih demokratskih metoda, pokazalo se da nijedan od tih oblika nije lako preneti u druge regione sveta. Slicni problemi javljaju se i u vezi sa trzisnom privredom. Neke zemlje slobodnog Zapada su ekonomski veoma uspesne, mada ne i, na primer, one iz Centralne i Juzne Amerike, a Japan, sa svojom jakom, neskriveno orijentalnom tradicijom, uspesniji je od bilo koje zemlje na zapadnoj hemisferi. Stavise, premda u razlicitoj meri i cesto posredno, sve zapadne vlade mesaju se u privredu i pokusavaju da uticu na trziste. Pre 1980. britanska privreda obuhvatala je i veliki drzavni sektor, njena vlada trosila je veci deo drustvenog proizvoda na socijalno staranje, a Britanija je, ipak, smatrana sastavnim delom "zapadnog sveta".

Naravno, cak se i Britanija pre Margaret Tacer znatno razlikovala od sovjetskog sistema na njegovom vrhuncu, kada je drzava upravljala prakticno celokupnom privrednom aktivnoscu. I pored toga, snazno mesanje vlade u privredu nikada nije bilo ograniceno na "orijentalna carstva" (engleskim trgovackim spekulantskim kompanijama upravljala je elizabetanska drzava); nemesanje drzave (kao u slucaju rane moderne Poljske) nikada nije bilo garancija privrednog uspeha; ekonomski poredak za koji se vezuje uspon Zapada postoji samo dva ili tri veka. Ekonomisti jos ne mogu da otkriju uzroke dramaticnih kolebanja u svetskoj privredi, a ne postoji nijedan poseban razlog da verujemo da ce zapadni oblik ekonomskog poretka, i rast koji on osigurava, i dalje trajati.
Konacno, treba priznati da koreni onoga sto se smatra "zapadnim metodom" jos nisu sasvim utvrdjeni. Bilo je pokusaja da se tacno utvrdi zasto je Zapad postao bogat, ali nije objasnjeno zasto su neke zapadne zemlje postale toliko bogatije od drugih i zasto privredni uspeh nije ogranicen na zemlje sa dugom tradicijom slobodnih institucija. Mozda ce se, na kraju, pokazati da "Zapad", a ne "Istok", predstavlja zastranjivanje; da su, i pored svih svojih osobenosti, Rusija i druge zemlje Istocne Evrope mnogo "normalnije" nego sto smo navikli da mislimo i da su upravo tih nekoliko drzava na Zapadu koje su prihvatile demokratiju srazmerno skoro i imale srece da se obogate, izuzetak od pravila.

* Iz: Filip Longvort, Stvaranje Istocne Evrope, "Clio", Beograd 2002, str. 423, 424, 425-428, 429-430, 432, 434, 435, 436-438.

Sta citate: Repolitizacija tragicnog iskustva

Hronika: Pretplata i prodaja


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar