Dogadjanja

Nevolje s partnerstvom

Socijalni dijalog - bitan uslov legitimnosti demokratske vlasti

Istrazivaci "realnog socijalizma" osnovano su primetili da se vlast u njemu odrzavala, pored sile i izvesnih rezultata razvoja, i "kupovinom socijalnog mira". Postojao je, naime, precutni dogovor o izbegavanju sukoba izmedju radnicke klase, koja je nominalno bila na vlasti, i stvarno vladajuce klase, "nomenklature" ili partijske oligarhije. Radnici su, tako, dobijali izvesnu sigurnost zaposlenja i plate, a vlast je bila lisena pritisaka i potresa.
U osobenosti jugoslovenske varijante tog "modela" spadala je i duga praksa "divljih strajkova", pocev od 1958. godine. Tada je vlast, obicno, ispunjavala zahteve strajkaca za isplatu ili povecanje zarada samo da bi strajk bio prekinut a sukob zataskan radi "mira u kuci". U javnosti je izbegavana i sama rec "strajk"; javna rasprava o sukobima interesa i ideologija je sprecavana.
Zamahom nacionalnih sukoba, svi ostali sukobi su marginalizovani. Nacionalne oligarhije su populistickom ideologijom nastojale da mobilisu sve delove drustva, pa i radnike, za ratnu politiku kojom bi se, toboze, najpre resilo "nacionalno pitanje", a tek potom bi se resavala ostala "pitanja". Tokom ratova odrzavana je nacionalna disciplina. Sputavani su svi sporovi i sukobi unutar nacije, nalik na monolitni ratnicki tabor. Tako je, usred ratova, "kupovina mira" produzena, u donekle izmenjenim oblicima i sa nesto izmenjenim akterima. A kako su se ratovi blizili svrsetku bilo je sve ociglednije da je uz retko vidjeno nasilje, goleme ljudske zrtve i zlocine bila u toku i zamasna pljacka pokretnih i nepokretnih dobara, na ratistima i van njih. Naime, vladajuce "strukture" su ojacale, dok su privreda i drustvo - razoreni. Uspostavljena je i izvesna simbioza vlasti i mafije, kao jedna od tekovina ratova, uz nove drzavne granice i "etnicka ciscenja" unutar njih. Sve to cini osobenim ovdasnju "tranziciju".
Nakon rusenja vrha starog rezima u Srbiji, na izborima i masovnim demonstracijama 2000. godine, otvoreno je i jedno od najslozenijih pitanja - pored razjasnjavanja i sankcionisanja zlocina - o putevima, nacinu i ucesnicima procesa obnove privrede, drustva i drzave. Kao vazna poluga za ove promene, po uzoru na slicne zemlje "tranzicije", formiran je Socijalno-ekonomski savet kao mesto na kojem se usaglasavaju interesi vlade, poslodavaca i radnika. Medjutim, ova institucija nije, kako se veli u birokratskom zargonu, "zazivela".
Predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjic smatra da je u samom prevratu 2000. godine postignut bazicni konsenzus oko uspostavljanja trzisne privrede, te on daje legitimitet Vladi za tekucu politiku, da ima "malo dnevnih tema o kojima mozemo da diskutujemo" i ocekuje da "sindikati moraju patriotski da razmisljaju" (Vreme, 24. oktobar). Samopouzdanje u ispravnost svoje politike on nalazi i u cinjenici sto nema masovnih ulicnih demonstracija, a to je dokaz da gradjani instinktivno osecaju da "mi jesmo zemlja maksimalne socijalne solidarnosti". Prema istom izvoru Branislav Canak, predsednik UGS "Nezavisnost", smatra da je Vlada "uzasno mnogo samouverena" misleci da moze da prezivi "ulicni dijalog", a Milenko Smiljanic, predsednik Samostalnog sindikata Srbije, veli da je "ulica institucija socijalnog rata", dok je Socijalno-ekonomski savet "institucija socijalnog mira". Prvi sindikat je napustio ovu instituciju zbog njene pasivnosti, drugi je ostao u njoj, kao i treci, ciji je predstavnik ministar za rad u sadasnjoj Vladi.
UGS "Nezavisnost" je organizovao dvodnevnu debatu o temi "Socijalnim dijalogom do drustvenih promena" (Beograd, 7/8. oktobra), na kojoj se raspravljalo o realnim problemima uspostavljanja socijalnog dijaloga u nas. O ovom skupu javnost je skrto obavestena. Ucestvovali su, inace, uglavnom eksperti i aktivisti pomenutog sindikata, zatim predstavnik SSS, predstavnik jednog udruzenja poslodavaca i, neformalno, jedan ministar (Rodoljub Sabic), a treca sindikalna centrala koja je predstavljena u Vladi nije ucestvovala. Pored nagadjanja da li ce socijalni dijalog mozda da "zazivi", debata je nedvosmisleno pokazala da je legitimitet vlasti problematican ukoliko nema socijalnog dijaloga. Ustanovljeno je, takodje, da ga ne moze ni biti sve dok se partneri uzajamno ne priznaju i uvazavaju. Sve dotle dok se smatra da je onaj drugi lopov, pljackas ili mafijas, da ga ne zanima nista drugo osim vlastite dobiti, nema ni poverenja niti uvazavanja, pa ni dijaloga. Uzajamno nepoverenje glavnih aktera - vlasti, poslodavaca i radnika - prate i razdori unutar svakoga od njih. Sukobi u DOS-u su najvidljiviji, nesto manje medju poslodavcima, a jos manje medju samim radnicima i sindikatima. Ipak, najveca prepreka pozeljnom dijalogu je inercija totalitarne ideologije i njoj odgovarajuce prakse koja, blago receno, iskljucuje bilo kakvo partnerstvo i kompromis; naime, onaj drugi se vidi, najmanje, kao nepomirljivi protivnik a obicno kao neprijatelj koga treba - ukloniti.
Za uspostavljanje socijalnog dijaloga je, medju raznim uslovima, neophodan, pre svega, diskontinuitet s pomenutom ideologijom i praksom. Jos jasnije receno, nuzan je diskontinuitet s dominacijom onih "struktura" koje su se razvile i ucvrstile ne samo u duzem vremenskom razdoblju, nego i u minulim ratovima. Otuda je sasvim razumljivo sto je u zakljuccima pomenutog skupa, izmedju ostalog, receno da je jedna od bitnih pretpostavki za socijalni dijalog "radikalni diskontinuitet sa nasledjenim korumpiranim i kriminalizovanim strukturama".
Ovih dana je, inace, najavljeno "ozivljavanje" Socijalno-ekonomskog saveta, uz ocekivanje da ce Vlada ozbiljnije pokazati svoju ulogu i da ce mu se vratiti i UGS "Nezavisnost" (Danas, 26-27. oktobar).
Sadasnja vlast ce, nadati se, izbeci opaku zabludu stare vlasti da joj nisu potrebni bilo kakvi partneri. Bez iluzija o socijalnoj harmoniji - tako nesto poricu cinjenice zivota - socijalni dijalog je, zaista, najbolji put kako za izlazak iz vrtloga nasilja, zlocina i pljacke, tako i za uspostavljanje elementarnih pretpostavki demokratskog poretka. Ako svi akteri ozbiljno shvate Socijalno-ekonomski savet kao novu i bitnu instituciju, moze se realno ocekivati i uspostavljanje ostalih demokratskih institucija. U protivnom, bice, nezavisno od verbalnih vestina i raznih marifetluka, ono sto vec - jeste.

Nebojsa Popov

Dogadjanja: Overena karta za Evropu

Dogadjanja: Epilog i novi zaplet


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar