|
Dogadjanja
Nevolje s partnerstvom
Socijalni dijalog - bitan uslov legitimnosti
demokratske vlasti
Istrazivaci "realnog socijalizma" osnovano su primetili da
se vlast u njemu odrzavala, pored sile i izvesnih rezultata razvoja,
i "kupovinom socijalnog mira". Postojao je, naime, precutni
dogovor o izbegavanju sukoba izmedju radnicke klase, koja je nominalno
bila na vlasti, i stvarno vladajuce klase, "nomenklature"
ili partijske oligarhije. Radnici su, tako, dobijali izvesnu sigurnost
zaposlenja i plate, a vlast je bila lisena pritisaka i potresa.
U osobenosti jugoslovenske varijante tog "modela" spadala
je i duga praksa "divljih strajkova", pocev od 1958. godine.
Tada je vlast, obicno, ispunjavala zahteve strajkaca za isplatu ili
povecanje zarada samo da bi strajk bio prekinut a sukob zataskan radi
"mira u kuci". U javnosti je izbegavana i sama rec "strajk";
javna rasprava o sukobima interesa i ideologija je sprecavana.
Zamahom nacionalnih sukoba, svi ostali sukobi su marginalizovani. Nacionalne
oligarhije su populistickom ideologijom nastojale da mobilisu sve delove
drustva, pa i radnike, za ratnu politiku kojom bi se, toboze, najpre
resilo "nacionalno pitanje", a tek potom bi se resavala ostala
"pitanja". Tokom ratova odrzavana je nacionalna disciplina.
Sputavani su svi sporovi i sukobi unutar nacije, nalik na monolitni
ratnicki tabor. Tako je, usred ratova, "kupovina mira" produzena,
u donekle izmenjenim oblicima i sa nesto izmenjenim akterima. A kako
su se ratovi blizili svrsetku bilo je sve ociglednije da je uz retko
vidjeno nasilje, goleme ljudske zrtve i zlocine bila u toku i zamasna
pljacka pokretnih i nepokretnih dobara, na ratistima i van njih. Naime,
vladajuce "strukture" su ojacale, dok su privreda i drustvo
- razoreni. Uspostavljena je i izvesna simbioza vlasti i mafije, kao
jedna od tekovina ratova, uz nove drzavne granice i "etnicka ciscenja"
unutar njih. Sve to cini osobenim ovdasnju "tranziciju".
Nakon rusenja vrha starog rezima u Srbiji, na izborima i masovnim demonstracijama
2000. godine, otvoreno je i jedno od najslozenijih pitanja - pored razjasnjavanja
i sankcionisanja zlocina - o putevima, nacinu i ucesnicima procesa obnove
privrede, drustva i drzave. Kao vazna poluga za ove promene, po uzoru
na slicne zemlje "tranzicije", formiran je Socijalno-ekonomski
savet kao mesto na kojem se usaglasavaju interesi vlade, poslodavaca
i radnika. Medjutim, ova institucija nije, kako se veli u birokratskom
zargonu, "zazivela".
Predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjic smatra da je u samom prevratu
2000. godine postignut bazicni konsenzus oko uspostavljanja trzisne
privrede, te on daje legitimitet Vladi za tekucu politiku, da ima "malo
dnevnih tema o kojima mozemo da diskutujemo" i ocekuje da "sindikati
moraju patriotski da razmisljaju" (Vreme, 24. oktobar).
Samopouzdanje u ispravnost svoje politike on nalazi i u cinjenici sto
nema masovnih ulicnih demonstracija, a to je dokaz da gradjani instinktivno
osecaju da "mi jesmo zemlja maksimalne socijalne solidarnosti".
Prema istom izvoru Branislav Canak, predsednik UGS "Nezavisnost",
smatra da je Vlada "uzasno mnogo samouverena" misleci da moze
da prezivi "ulicni dijalog", a Milenko Smiljanic, predsednik
Samostalnog sindikata Srbije, veli da je "ulica institucija socijalnog
rata", dok je Socijalno-ekonomski savet "institucija socijalnog
mira". Prvi sindikat je napustio ovu instituciju zbog njene pasivnosti,
drugi je ostao u njoj, kao i treci, ciji je predstavnik ministar za
rad u sadasnjoj Vladi.
UGS "Nezavisnost" je organizovao dvodnevnu debatu o temi "Socijalnim
dijalogom do drustvenih promena" (Beograd, 7/8. oktobra), na kojoj
se raspravljalo o realnim problemima uspostavljanja socijalnog dijaloga
u nas. O ovom skupu javnost je skrto obavestena. Ucestvovali su, inace,
uglavnom eksperti i aktivisti pomenutog sindikata, zatim predstavnik
SSS, predstavnik jednog udruzenja poslodavaca i, neformalno, jedan ministar
(Rodoljub Sabic), a treca sindikalna centrala koja je predstavljena
u Vladi nije ucestvovala. Pored nagadjanja da li ce socijalni dijalog
mozda da "zazivi", debata je nedvosmisleno pokazala da je
legitimitet vlasti problematican ukoliko nema socijalnog dijaloga. Ustanovljeno
je, takodje, da ga ne moze ni biti sve dok se partneri uzajamno ne priznaju
i uvazavaju. Sve dotle dok se smatra da je onaj drugi lopov, pljackas
ili mafijas, da ga ne zanima nista drugo osim vlastite dobiti, nema
ni poverenja niti uvazavanja, pa ni dijaloga. Uzajamno nepoverenje glavnih
aktera - vlasti, poslodavaca i radnika - prate i razdori unutar svakoga
od njih. Sukobi u DOS-u su najvidljiviji, nesto manje medju poslodavcima,
a jos manje medju samim radnicima i sindikatima. Ipak, najveca prepreka
pozeljnom dijalogu je inercija totalitarne ideologije i njoj odgovarajuce
prakse koja, blago receno, iskljucuje bilo kakvo partnerstvo i kompromis;
naime, onaj drugi se vidi, najmanje, kao nepomirljivi protivnik a obicno
kao neprijatelj koga treba - ukloniti.
Za uspostavljanje socijalnog dijaloga je, medju raznim uslovima, neophodan,
pre svega, diskontinuitet s pomenutom ideologijom i praksom. Jos jasnije
receno, nuzan je diskontinuitet s dominacijom onih "struktura"
koje su se razvile i ucvrstile ne samo u duzem vremenskom razdoblju,
nego i u minulim ratovima. Otuda je sasvim razumljivo sto je u zakljuccima
pomenutog skupa, izmedju ostalog, receno da je jedna od bitnih pretpostavki
za socijalni dijalog "radikalni diskontinuitet sa nasledjenim korumpiranim
i kriminalizovanim strukturama".
Ovih dana je, inace, najavljeno "ozivljavanje" Socijalno-ekonomskog
saveta, uz ocekivanje da ce Vlada ozbiljnije pokazati svoju ulogu i
da ce mu se vratiti i UGS "Nezavisnost" (Danas, 26-27.
oktobar).
Sadasnja vlast ce, nadati se, izbeci opaku zabludu stare vlasti da joj
nisu potrebni bilo kakvi partneri. Bez iluzija o socijalnoj harmoniji
- tako nesto poricu cinjenice zivota - socijalni dijalog je, zaista,
najbolji put kako za izlazak iz vrtloga nasilja, zlocina i pljacke,
tako i za uspostavljanje elementarnih pretpostavki demokratskog poretka.
Ako svi akteri ozbiljno shvate Socijalno-ekonomski savet kao novu i
bitnu instituciju, moze se realno ocekivati i uspostavljanje ostalih
demokratskih institucija. U protivnom, bice, nezavisno od verbalnih
vestina i raznih marifetluka, ono sto vec - jeste.
Nebojsa Popov
Dogadjanja: Overena
karta za Evropu «
» Dogadjanja:
Epilog
i novi zaplet
|
