Ogledi

Najveci broj knjizevnih dela, koji je bio masovnije citan, predstavljao je u deceniji krvavih godina zapravo produzetak rata sredstvima jezika

Volja za pevanjem

Srpska knjizevnost u nastajanju

Zlatko Pakovic

U duzini godina, od kojih je deset sasvim krvavih, koje ce u istoriji ostati obelezene kao godine rezima Slobodana Milosevica, srpsko drustvo - njegove pravne institucije, ekonomija, politika, kultura (nadasve kultura), javnost, umetnost... - temeljno je ruinirano. Da li je taj poriv predstavljao de(kon)struktivan postupak, izazvan nepodnosljivom zatecenoscu u prividu prethodnog drustveno-politickog sistema ili, iskljucivo, sprovodjenje "plana" varvara na vlasti (varvara: onih koji mrmljaju, koji ne vladaju jezikom, u vlasti jezika sto bezglavo srlja u sopstvenu propast, nemust, nerazgovetan, nasilan i bez osnove; BaRBaRa: onih koji brbore, koji brbljaju) - ostaje pitanje za filozofe politike i sociologe kulture. Ono sto ja ovde tvrdim jeste da je za tih deset krvavih godina i koju godinu vise moc jezika u svom najrafiniranijem izrazu poezije bila zaglusena, cak zaboravljena; da je moc literature bila zapostavljena, a moc mrmljanja i mrmorenja uspostavljena; da je volja za pevanjem zanemela, a volja za moc da je imala rec.

Izazovi

Kada oruzje govori, muze cute. Ova stara poslovica, iz rata u rat dokazivana kao istinita, pokazala se i u nasem slucaju. Najveci broj knjizevnih dela, koji je bio masovnije citan, predstavljao je u deceniji krvavih godina zapravo produzetak rata sredstvima jezika. Jezik je unakazen, obogaljen; jezik koji smo nasledili (oni koji su imali sedam godina i kretali u skolu kada je rat poceo, sada su punoletni) istovremeno je i ratni invalid i ratni zlocinac: u sredini, u kojoj svakodnevna jezicka kultura nikada nije bila na zavidnom nivou; u sredini koja je u svojoj knjizevnosti dosezala vrhove evropskog pevanja superiorno.
Topovi su zacutali, muze jos ne govore. Prvo: Muze su nenametljive, njihov govor nikada nije preglasan. Drugo, muze nikada uistinu ne prestaju da govore. Njihov milozvucni sapat koji bodri cuje samo onaj ko ima sluha i u vremenima grmljavine topova. Trece, kazemo li: "Dok oruzje zbori, muze cute", to ne znaci da pesnici ne rade svoj posao i da citaoci ne rade svoj posao. To samo znaci da poezija nema drustvenu moc, da u jednom drustvu nije od znacaja. Kada kazemo: "Topovi grme, muze cute", mislimo na drustvo bez poezije, ali ne i na poeziju bez drustva.
Za deset krvavih godina i koju godinu vise (kada se kaze "i koju godinu vise", gorka je to ironija, na ivici cinizma, jer krvava godina vise - koliko je to krvi, smrti, patnje i strahova?) u Srbiji je objavljen ne mali broj odlicnih knjizevnih tekstova, ali oni su precutani; malo je ko nalazio za shodno da im posveti duznu paznju i malo je ko mario za poeziju (kada kazem poezija, starovremski, mislim i na pesme i na prozu, na dramu i, dakako, na esejistiku i studije), jer je drustvo tada sebe definisalo kao drustvo bez poezije i samo se tako tada moglo prepoznavati i odrzavati (odrzavati svoj kakav-takav identitet), drustvo koje ce u istoriji kulture devedesetih ostati prepoznatljivo kao drustvo zurnalistike, najsigurnijeg nacina za odstranjivanje poezije.
Poezija je dostojanstvena i ne nudi se. Onaj kome je neophodna uvek je nadje, uvek zna gde je ona. Poezija nikada ne odsustvuje. Njeno je prisustvo najcesce skriveno i, s vremena na vreme, ona je vise ili manje drustveno zapostavljena, nikada ili izuzetno retko drustveno zbrinuta. Da razumemo sta bi zapravo moglo da znaci "drustveno zbrinuta", odnosno to da poezija ima uticajno mesto u razvoju drustva, pomoci ce nam jedna imaginarna slika:
Napregnimo mastu i zamislimo Srbiju u cijim se gradovima, od rane zore, ljudi okupljaju formirajuci redove pred bibliotekama i pred knjizarama kako bi posudili ili kupili najnovija izdanja klasika i izdanja savremenih pisaca (isti oni ljudi koji su desetak godina unazad formirali redove pred falsifikovanim bankama, pred benzinskim pumpama, pred sporednim ulazima ambasada, pred prodavnicama za secer, mleko ili pred dobrotvornim organizacijama, za hleb)! Zamislimo gradjane Srbije kako u kafanama rec zapodenu o Lazi Kosticu, Milutinu Bojicu, Disu, o Malarmeu, Apolineru, Jejtsu, nikako ne pominjuci anegdote ili detalje iz njihovih privatnih zivota, vec govoreci o njihovim delima, o onome sto premasa privatnu licnost! Zamislimo studente koji nezaustavljivo govore o Deridi, o Dzordzu Stajneru, o Tomasu Bernhardu, o Eudjeniju Montaleu... studente masinstva, medicine, agronomije!... (Za koliko studenata Beogradskog univerziteta novokomponovana, turbo-folk muzika ima "katarzicnu" moc? Za koliko profesora tog istog univerziteta?) Eto drustva svesnog moci poezije, drustva volje za pevanjem! Eto "zamisljaja" koji "ostvaruje" jedan dostojanstven poredak! Eto, uslovno receno, korenite revolucije!
Rec revolucija uz rec poezija stoji kao poeziji suprotna, antagonisticka rec. Revolucija je nasilan i brz drustveni prevrat. Pojam iz socijalne teorije i politicke prakse. Poezija nema pretenzija niti da menja, niti da oblikuje drustvo. Ona to i ne moze. Njena moc je sasvim drukcije prirode. Ona je nesto potpuno Drugo. Poezija se uvek obraca pojedincu. Ona podrazumeva subjekat i, u izvesnom smislu, ona uspostavlja subjekat. Nije tesko dokazati da volja za pevanjem ima presudnu moc upravo u uspostavljanju subjektiviteta, u uspostavljanju individualnosti covekove osobe. Jednim svojim tokom, mozda ne glavnim, ovaj ogled nastoji to da pokaze.
Dovedemo li revoluciju u vezu sa poezijom, taj ce pojam morati da promeni svoje uobicajeno znacenje - vratice se svom znacenju pre politicke instrumentalizacije - predrugojacice se, kao i sve drugo sto dolazi u dodir sa poezijom, i moci ce da oznacava onu ozbiljnu promenu u subjektu, ono samootkrivanje volje za pevanjem, koje temeljno odredjuje ljudsko bice, koje ukorenjuje njegovu strepnju i drhtanje, i koje ga ushicuje i uznosi. (U uobicajenom znacenju reci, revoluciji je stalo do srece masa i, u tom jurisu ka osvajanju srece za mase, revolucija obavezno zrtvuje pojedinca. Ako pak govorimo o revolucionarnosti poezije - a to je, nota bene, samo jos jedan nacin da se progovori o katarzi - onda je jasno da, u toj revoluciji, poeziji nimalo nije stalo do masa, vec iskljucivo do pojedinca. Stoga je uputno ovo oneobicavanje, koje poezija vrsi na reci revolucija, i graficki obeleziti, te tu rec, u ovom smislu, pisati reVolucija.) To reVolucionarno kretanje, dakle, moze izvrsiti poezija u citaocu. Ponavljam: svejedno da li je rec o stihovima, drami, prici, noveli, romanu, eseju, studiji, kritici ili drugim odblescima poezije, protejske njene svesti.
Kada kazem "odblesci poezije" imam u vidu one mrvice poeticki usmerenog duha, koje se javljaju u prakticnom zivotu; ne izlivaju se u formu poetskog teksta, vec se iz jednog pretilog pesnickog osecanja preliju u svakodnevni postupak coveka. Opet ce nam u pomoc priteci jedna imaginarna slika. Zamislimo da se u Komisiji za preimenovanje ulica u Beogradu nadje jedan nadahnut covek, jedna tvoracka priroda koja se ne bavi pisanjem (znamo, mogu pisati i nenadahnuti; znamo, pesme mogu biti lisene poezije) i da taj covek predlozi da se centralna beogradska ulica, kojoj se ime tako cesto menja, nazove imenom nekog umetnika; da se ne zove ni Titova, ni Srpskih vladara, ni Kralja Milana, nego, na primer, bulevar Maljevica, ili bulevar Henrija Mura, ili bulevar Pabla Pikasa. (Nehoticno, u svesti mi iskrsava naziv "Magritova slepa ulica" - Magrit nije moj omiljeni slikar, ali poezija je demokraticna! Potom: Homerov trg, Kafkin skver, Pesoin pasaz... Potom to da sam detinjstvo proveo u ulici Franca Preserna.) Poezija je smela. Poetsko stanje svesti (radije: raspolozenje bica) slicno je stanju zaljubljenosti (zaljubljenost je ugradjena poezija u coveku - parafraziram I. B. Singera koji kaze da je san ugradjena zabava u coveku). Odjek imenâ: Pikaso, Mur, Maljevic (kao sto je neko vec umeo da kaze: Caplin, Gogolj, Turgenjev, Vojislav Ilic) u svakodnevni govor neminovno uvodi osecaj slobode, ne zatvarajuci nas u okvire nacionalne istorije. Osim toga, sasvim je izvesno da ce se ulica razlicito razvijati u zavisnosti od imena: nije to stvar mistike, vec egzaktnog urbanistickog znanja. U bulevaru Artura Remboa ili Dzejmsa Dzojsa neko ce pozeleti da svoju radnju nazove Pijani brod ili Fineganovo bdenje, neko ce hteti da otvori knjizaru koja ce prodavati iskljucivo knjige avangardne knjizevnosti XX veka: avangarda u antikvarnici, ima li lepse sudbine!

Sile krvi

"Ako nas nista ne povezuje u mislima i osecanjima, onda su tu sile krvi koje nas ipak spajaju iz dubine besmisla, iako nemamo jedni drugima sta da kazemo." Ove reci Manfreda Franka uzimam za motto ovog svog rada, iz sledecih razloga:
"Sile krvi" bile su centripetalne sile drustvenih zbivanja u krvavoj deceniji, te iracionalne sile koje su susta suprotnost volji za pevanjem. Sile krvi, sile pukog roda, o kojima poezija veli:

I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni
(Momcilo Nastasijevic).

Ili:

Hajdete, pesme moje, ka usamljenima i ka nezadovoljnima
...
Podjite mladicima koji se u porodici dave
...
Putujte i prkosite mnjenju,
Krenite protiv tupog ropstva krvi.
Budite protiv svih neotudjivih prava (Ezra Paund).

"Sile krvi", to su one sile sto krstare filosofijom palanke (o kojoj je divno zavestanje pevanja i misljenja ostavio Radomir Konstantinovic u Filozofiji palanke, o kojoj je Kis svedocio u Casu anatomije, a, mnogo godina ranije, Laza Kostic u Knjizi o Zmaju), sile ubistvene ucmalosti, sile koje ne priznaju nikakvu razlicitost i, u strahu od drugog, ubijaju sve drugo; sile vecitog identiteta (koji je samo "cist privid nekog svojstva koje je zapravo puki omotac praznine", kako kaze Slavoj Zizek), o kojima Nastasijevic, u istoj onoj malocas citiranoj pesmi, peva:

I krvlju tu pa tu
materom u krug.
I jos:
Sve zove, -
ostajem.
Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

Sile tupog ropstva krvi, te sile nezrelosti, nesamostalnosti, bezlicnosti - ne mogu da pojme subjekat, jer im za to nedostaje razum, jer to i nisu sile subjekta. To su sile kolektiva. Sile koje primoravaju na perverzno spajanje: spajaju ono isto, ono sto u svojoj istosti nije razlucivo, te je to privid spajanja, privid prozimanja, privid razmene, privid dogadjaja. Istinsko spajanje moguce je samo u razlicitosti, izmedju dva ispoljena identiteta, dva subjekta koja, iz dubine smisla, imaju jedan drugom sta da kazu, povezani mislima i osecanjima.
U preziveloj srpskoj kulturi, srpska knjizevnost danas pred sobom ima zadatak (kada kazem "zadatak" podrazumevam tu rec u filozofskom smislu spremnosti bica coveka da se ostvaruje) da, kao u svojim najvecim dometima u proslosti, iznova artikulise "svojtinstvo" misljenja i pevanja, "rodbinstvo" misli i osecanja, jednom reci, da u "porodici" svetske literature "rodi" dela dostojna "predaka". Specificne razlike srpske knjizevne bastine, jezika i kulture, dragocene su za novo misljenje i pevanje, kao sto je i specificna egzistencijalna situacija coveka u Srbiji devedesetih godina proslog veka nesto o cemu se moze originalno pevati - poput onih pevanja hispanoamerickih pisaca iz pedesetih, sezdesetih i sedamdesetih godina minulog veka. Preziveloj srpskoj literaturi, dakle, traumaticno iskustvo deset krvavih godina ostaje vlastiti izazov (nesto, kako je vec nagovesteno, slicno argentinskim ranama, ranama Perua, Kolumbije, Bolivije, Cilea...). Kako ce ona to izraziti ostaje da se vidi, ovde, ja samo obracam paznju na onaj obavezujuci potencijal knjizevnosti u nastajanju, koji se, dakako, moze i neaktuelizovati.
Jezik, Drugo, Katarza - to su tri osnovne, formalne tacke na kojima pociva i organizuje se kako volja za pevanjem, tako i poetski sadrzaj. Nezavisno od toga da li je pesnik/pisac svestan ili ne ove cinjenice tokom sopstvene proizvodnje (upotrebljujuci rec "proizvodnja" racunam na svojstvo poezije da reci oslobadja njihovog zatvorenickog statusa znacenja, koji im je dosudjen u drustvu u kojem je gusena volja za pevanjem a jacana volja za moc), nezavisno od toga da li ce, kada bude razmisljao o svom stvaralastvu, pisac upotrebiti i jednu od ove tri reci (mozda on i ne zna njihova znacenja, mozda za njih nije ni cuo) - njegov je tekst, u svakom slucaju, fundiran na ove tri tacke. Nacionalnost knjizevnog teksta ne utice sustinski na svojstva katarze, drugog i jezika: ona su podjednako delatna u svim pismima sveta. Medjutim, ako je rod te tri strukturalne jedinice nepromenljiv, postoje izvesne razlike u vrsti i one zavise od drustvene i kulturne situacije jezika na kojem se pise. Odnos jezika prema sebi samome razlicit je kod jezika koji kao maternji govori nekolicina i nijedan stranac, jezika koji se ne prevodi, od jezickog samopouzdanja, na primer, sveprisutnog engleskog jezika. Te specificne razlike (dakle: specificne, ne generalne!) javljaju se i u sferama pitanja o drugome i katarzi. Ukratko: za savremenog srpskog pesnika konkretni drugi bice Albanac ili Hrvat. Za Amerikanca doskora to je bio Rus, danas to je, svakako, Arapin. Katarza, kao pitanje svrhovitosti pevanja, ne ostaje imuna ni na jednu specificnu jezicku razliku. Naime, katarza, drugo, jezik, jedino su formalno odvojivi, u analizi. To jest, kada govorimo o jednoj od njih, neminovno produbljujemo znacenje i znacaj onih drugih dveju.

Jezik

Maternji jezik, koji ucimo nesvesno, jezik koji postaje nas, moj, predstavlja kako usvajanje jezickog nasledja koje zaticem, tako i nesvesno usvajanje drustvenog ponasanja koje zaticem. Uceci maternji jezik, u najranijem stadijumu formiranja svesti, kada nam se svest najvecim delom i formira oko tog ucenja i usvajanja jezika, mi usvajamo, dakle, i uvrezene oblike misljenja u datoj sredini (u datom svetu); usvajamo nacine resavanja odredjenih zivotnih problema; usvajamo navike jedne sredine (jednog sveta) u verovanjima, ljubavima i nadama, odnos prema svetu, i to postaje osnova nasem buducem shvatanju bica, osnova nasoj egzistenciji - bez obzira da li joj se prepustamo do kraja u konsekventnosti ili joj se odupiremo. Ukoliko se odupiremo, odupiremo se upravo toj osnovi, cinimo suprotno u odnosu na to, kritikujemo upravo to, te i Drugo uvodimo, kao svoje sustinsko opredeljenje, kao svoju nasusnu potrebu, upravo ishodeci iz tog prvog, iz tog "maternjeg". U ovom smislu, u jeziku je nesto kobno, nesto sudbonosno.
Nije isto formirati sopstvenu svest u jeziku u kojem postoji dvadesetak izraza za svetlost ili za um, ili u jeziku gde postoji samo jedna rec za svaki fenomen. Nije isto odrastati u okruzenju u kojem postoje navike lepog ophodjenja i gostoljubive upotrebe jezika pri resavanju sukoba ili u okruzenju u kojem na svakom koraku sukoba sevaju psovke. Nije isto biti vaspitavan jezikom koji je ovencan remek-delima filozofije i knjizevnosti ili jezikom koji to nije. Nije isto pisati na jeziku koji je stekao iskustvo u prepevima najznacajnijih pesnickih dela, u kojem starohelenska lirika, elizabetanska drama, japanski haiku, ruska poezija devetnaestog veka, jesu elementi sopstvene jezicke kulture ili pisati na jeziku koji se nikada nije trudio da u prepevavanju nadgradi sebe. Nije isto boraviti u jeziku ciji se knjizevni izraz izrazito razlikuje od usmenog svakodnevnog jezika ili boraviti u jeziku cija se pisanost ne razlikuje od usmenosti. Sve to su stanja jezika koja pesnik zatice i koja, u svojoj volji za pevanjem, nastoji da prepeva/prevazidje. Jednostavno receno, volja za pevanjem jeste volja za prekoracenjem, u kojoj je imaginacija glavni kriterijum; volja za eksperimentom. (Bez eksperimenta nema novih oblika, bez eksperimenta nema otkrivanja; uopste, nema novog iskustva.) Volja za pevanjem je "kompleks" koji se ne moze svesti ni na jednu drugu volju. Njoj suprotna jeste volja za moc, jer je volja za pevanjem - volja za Drugo, a volja za moc - volja za Isto.
Srpski jezik je jezik malog broja govornika i pisucih, jezik koji se skromno izucava na univerzitetima u inostranstvu, jezik malog broja stranaca koji ga govore ili na njemu pisu, jezik cija se dela skrto prevode. Ove karakteristike pevanju na srpskom daju specificnu melanholicnu draz i mogucnost za stoicku otmenost (parafrazirajuci Marka Aurelija, kazem: mozes pevati bozanski na srpskom a da to ostane nepoznato izvan tvog jezika!), kao sto ga, u smislu negativnih primera, odlikuju kompleksom inferiornosti, koji se, po pravilu, skriva u agresiji pseudosuperiornosti. Dalje, srpski jezik je jezik varijanti koje se govore izvan Srbije, u drugim drzavama, u kojima se te varijante s punim politickim pravom i s punim kulturno-istorijskim pravom nazivaju drugim imenima. Jezik na kojem se ovde obavlja komunikacija ima, dakle, vise imena. Za pisca, taj kuriozitet nije bez znacaja. Rad na jeziku (rad u jeziku) jedne od ovih varijanti, istovremeno je postignuce i za ostale. Na primer, prepev Kurana na bosnjacki istovremeno je unapredjenje prevodne knjizevnosti i na srpskom. Osim toga, kada pisac na srpskom upotrebi rec koja se cesto ili iskljucivo upotrebljava u hrvatskom, kao sto su reci: tisucljece, dojam, vala, zrak, izmisljaj, duzina, spuzva, kvasina, vapno, gojenac, ravnatelj, skladatelj, kokot, tlapnja - to ima izvesnu dozu katarzicnog dejstva, to uvodjenje razlike u identitet. Dalje, srpski jezik nije sebi bastinio iskustva autohtonog plemickog govora, one okostale frazeologije koja predvidja nedvosmislen izraz za svaku situaciju, a novu, nepoznatu situaciju krijumcari u registar tih predvidjenih izraza. Srpski nema u svojoj povesti tog plemenitaskog govora, onih visokoparnih jezickih formula za svako iznenadjenje, koje svemu daju jedan ton ljubaznosti i ljupkosti (medju slovenskim jezicima, poljski i ruski imaju bogato iskustvo obracanja medju visokim plemstvom). Ovo iskustvo jezicke kodifikacije za izrazavanje misli i osecaja srpski nadoknadjuje prevodima. Dalje, srpski jezik je i jezik u kojem psovanje zauzima istaknuto mesto, kako u svakodnevnom govoru tako i u savremenoj literaturi. Psovanje, antipod frazeologiji plemstva, sprecava adekvatno izrazavanje odnosa sa nepoznatim i novim. Po uslovnom refleksu psovke, sve stvari u jeziku svode se na istu meru i na jedan odnos. Pesnik, zgrozen tim okostavanjem pojava u aroganciju psovke - kao sto je "nekoc" mogao biti zgrozen okostavanjem pojava u aroganciji prazne fraze iz usta neke vojvotkinje ili grofa - tim prividom odredjenja, tim prividom odnosa, tezi da stvar sagleda i da je izrazi izvan najnovije navike svog jezika svagdasnjeg. (Zapanjujuca kolicina lumpenliterature, koja se nagomilala kao visak besmisla srpskog jezika, odredjena je upravo psovackim odnosom. No, mogucno je napisati lumpentekst bez ijedne "ruzne" reci, bez ijedne upotrebljene psovke, a da on sasvim bude uzet pod svoje od strane psovackog svetonazora, psovackog beslovesnog odnosa! S druge strane, da parafraziram Krlezu, ima situacija u poetskom tekstu kada psovka pada po dubljoj logici zivotnoga kontrapunkta, ali kao partikula, kao cestica, ne kao ceo svet.) Dalje, srpskom jeziku su jos sveza u secanju odlucna eksperimentisanja. Izmedju dva svetska rata, na srpskom je stvorena istinska riznica eksperimentalnih oblika koji zavestavaju nove vidove osecajnosti i misaonosti i, najzad, ali ne i na poslednjem mestu, ovi su eksperimenti uveli srpski jezik u vidokrug svetske literature. Nabrajati imena svih tih pesnika koji su koherentnost svog pesnickog dela zrtvovali, dajuci na volju istrazivanjima (koja, po svojoj prirodi, moraju biti inkoherentna), zauzelo bi nekoliko stranica ovog teksta, koji nije knjizevno-istorijski, stoga navodim nekolicinu neizostavnih imena: Milos Crnjanski, Stanislav Vinaver, Todor Manojlovic, Tin Ujevic, Rastko Petrovic. Dalje, srpski jezik je i jezik prepevâ velikog broja remek-dela svetske knjizevnosti. Tako da mladi pesnik/pisac zatice svoj jezik nabrekao danas od nabokovljevskih, borhesovskih, kortasarovskih, muzilovskih, brohovskih, gombrovicevskih, beketovskih, brehtovskih, pirandelovskih, cehovljevskih, kafkijanskih, prustovskih, foknerovskih, dzojsovskih... iskustava. Mladi pesnik koji ce pevati na srpskom (pesnik srpskog jezika) zatice maternji jezik ponosan na svoja dostignuca u delima Iva Vojnovica, Iva Andrica, Miroslava Krleze, Isidore Sekulic, Jovana Hristica... Taj jezik, sto ga mladi covek, u volji za pevanjem, danas, tezi da prevazidje, jer mu kao takav danas nije sasvim dovoljan, srednjovekovni je jezik Stefana Prvovencanog, i renesansni jezik Drzica, i barokni Gundulica (nijednog trenutka nimalo sumnje ne bacam na hrvatstvo onih pesnika koje navodim a koji su Hrvati, i ciji, u domicilnom jezickom izrazu, uspeh ja smatram i njihovim darom srpskom jeziku!), jezik Venclovica, jezik Dositeja, Vuka, jezik Sterijin, Branka Radicevica i besmrtnog Laze Kostica... jezik Homerov, u Mareticevom ili Djuricevom prevodu, jezik Aristofanov u prevodu Radmile Salabalic, jezik Aristotelov - jezik Ladanov, rableovski jezik u prepevu Vinaverovom, jezik Vijona u vrtoglavom prepevu Kolje Micevica, jezik Molijera u sterijansko-drzicevskom prevodu Kisovom. Jezik Bokaca, Getea, Eliota, Kavafija... jezik Andrica, kad kaze musafirhana, ili avlija, ili Alah, i kada je citaocu do njegovog junaka stalo jednako, bez obzira da li je to Turcin, Hrvat, Rom ili Srbin, jer to u literaturi postaje odlika ravna odlici spoljasnjeg izgleda: da li junak ima kukasti nos ili je Bugarin; ima li plave oci ili je Jermenin... jezik u kojem, poput kisnih kapi koje padaju na prozorsko okno, odzvanjaju reci: funjestra, ponistra, ocat, lègati, dardin, narance, prohodu, kusin, placa... te tudjice koje su zauvek nase, jezik Njegosev, u kojem rec istraga ledi krv u zilama i znaci nesto drugo od onoga sto danas znaci: u takvom jeziku obreo se mladi pesnik, u jeziku koji mu je neophodan, ali ne i dovoljan, u jeziku nade i beznadja, verovanja i skepticizma, jeziku razuma i bezumlja, jeziku lepote i ruznoce, jeziku zivota i smrti, ljubavi i mrznje, jeziku nastajanja koji mladog pesnika opominje da se zagleda u njega duboko i da vidi koliko mu je jos nepoznat, taj njegov maternji jezik, jezik koji je ucio bez svesti o ucenju, jezik na kojem su ponovo napisani i Homer i Biblija i Platon i Dante i Sekspir. Svi ti jezici svoje ce odraze prepoznati u jeziku pevanjâ koja dolaze, ali se ne mogu naslutiti jer ona moraju biti nova i drugacija, moraju biti nesto drugo u odnosu na svoje prethodnike, kao sto su i pevanja tih prethodnika bila nesto drugo u odnosu na svoje prethodnike. Taj jezik mora biti odgovoran, obavezujuci, brizan za egzistenciju. Kako bi izrazio kompleks pitanja koja je politicki jezik zatomio, jezik nadolazeceg pevanja mora biti suprotan jeziku politickih parola i obecanja, jeziku neobavezujucem i neodgovornom, jeziku neodgovarajucem, jeziku na kom' se ne moze pevati. Ako ga bude, bice to jezik koji coveka nece svoditi na bice jedne dimenzije i jedne potrebe. Jezik koji ce novo iskustvo sticati u novim, neslucenim eksperimentima. Jezik koji ce navoditi citaoca da cita pazljivo, budno, po nekoliko puta isto, da bi tu nalazio sve drugo i drugo. Jezik koji ce najzad citaocu obezbediti vreme za samog sebe; koji ce savremenike upucivati da citaju klasike. Ukratko: jezik ciji ce citalac (a citalac je onaj cija volja za citanjem, taj prvovencani izraz volje za pevanjem, odredjuje i stivo) biti onaj sto cezne za drugim pismom, za drugim citanjem svog zivota; onaj kojem po citanju novina dusa ostaje cadjava, poput prstiju na kojima je ostao olovni trag stampe, kao sto ostaje trag baruta; citalac koji cezne za svojom cistom dusom i cistim svojim rukama.
Jezik koji izrazava volju za moc i jednom uspostavljeni identitet represivno cuva i reprodukuje, ponavljajuci isto, poseduje i mogucnost da izrazi volju za pevanjem i da, razvijajuci svoje izrazajne mogucnosti, identitet prevede u drugo.
To drugo, u stvari, lebdi nad svakom reci poezije, kao ono moguce. Aristotel je poeziju, na izvestan nacin, definisao kao realnost moguceg. Po Aristotelu, delo pevanja se bavi verovatnim i mogucim i ne treba da za kriterijum ima istoriju ili da se uskladjuje sa onim sto se zaista dogodilo u zbilji.

Masta

U poeziji, ono drugo vodi rec. Stoga, u poeziji imaginacija i ima tako vaznu, mozda presudnu ulogu. Imaginacija je prvi cin preinacenja stvarnosti, preinacenja identiteta, i najraniji uvod u razlicitost. (Na engleskom govornom podrucju, rec fikcija gotovo je sinonim za poetsko umetnicko delo.) Sve ono sto je stvarnost uskratila ceznjama ljudskog bica, kao svojevrsna kompenzacija, nabrekne u masti i ojaca volju za pevanjem. Drugaciji recnik, drugacija sintaksa, drugaciji ritam i drugaciji tempo izrazavanja, drugacija emocionalnost i drugacija umnost od onih koji se ispoljavaju u realnosti, u istoriji - nije li to ona mogucnost, ono moguce koje je kriterijum poezije i o kojem je Aristotel govorio. (Na ovom mestu, nehotice, prisecam se Bulgakovljevog romana Majstor i Margarita. Ta knjiga blistavo izrazava kontrapunkt stvarnog i moguceg, istorijskog i poetskog, ta cudesna fikcija, velikolepni taj Izmisljaj, nastao u danima staljinistickog terora i zapta. Pominjem to delo i misao mi se, na tren, ogreva u vlastitom secanju na boravak u svetu tog dela: u onoj slobodi!)
Poezija je diskurs Drugog. Ne postoji drugo mesto na kojem moje Ja tako definitivno postaje tvoje Ja kao sto je to u knjizevnosti. Mesto, gde tvoje Ti postaje moje Ti. Literatura je govor drugog, u svim mogucim oblicima te drugosti, od tvog Ja, druga i prijatelja, preko neprijatelja i vraga, zivotinje i kosti, do Boga - do onog apsolutno drugog. (Apsolutni drugi u zivot ulazi kao ono ne-zivotno, kao jedan preontoloski svet o kojem nikako ne mozemo suditi, osim da to sudjenje bude varljivo. Ali, istovremeno, to je i temeljna izvesnost na kojoj pociva nasa egzistencija; ona neizreciva izvesnost. Ako bi nastojali oko izricanja te neizrecivosti stigli bi do izraza sledeceg tipa: to su sve neiskusane mogucnosti nase egzistencije, sve ono sto nismo.) Ne treba smetnuti s pameti da svoje pravo medju oblicima drugosti ima i zlocinac. On je takodje zariste ozbiljnih poetskih dostignuca, tih govora drugog: kod Euripida, kod Vijona i Bodlera, kod Dostojevskog...
Usmrceni zauzima privilegovano mesto drugosti. Mesto narocito zasiceno katarzicnim dejstvom. Usmrceni, za kojeg Ja ima osecanje odgovornosti ili krivice. Onemoguceni govor usmrcenog, smrcu uskraceni govor mrtvog, nemost mrtvog, zrtve, moze da progovori u pesmi! Poezija je najuzornijim svojim delom upravo mesto govora mrtvog, usmrcenog coveka, drugosti mrtvila, govor onemogucenog govora, pevanje nemoguceg pevanja. U toj ekstremnoj poziciji jezika, na rubu odrzivosti, u krizi, pevanje omogucuje jezicki skok (blag prelaz je nemoguc, radi se, naime, o ozbiljnom pesnickom upadu u nepristupacnu zonu Drugog, tog svetog mrtvog drugog), koji ce, mozda, izraziti ono-nejasno zbog cega su tokom ratova, na primer, ljudi jedne druge klali i jedni drugima rusili svetinje u koje vise nisu ni mogli da se zaklinju; koji ce mozda - taj skok - obasjati ono neobjasnjivo, iracionalno, besmisleno, zabljesnuti nemi ponor, u tom jezickom naprezanju oko smisla egzistencije, u kojem neminovno moraju progovoriti - ako ce uopste biti govora - oni koje je Ja nadzivelo, a sad je, eto, njihovo. (Mrtav je, zapravo, predrugojaceni drugi, koji se, smrcu, identifikuje sa samim mojim potencijalom, potencijalom ovog Ja.)

Katarza

U skladu sa svim onim sto sam do sada rekao, a nasuprot znamenitoj zapitanosti Teodora Adorna o tome kako je uopste moguce pevati nakon Ausvica, sklon sam da tvrdim da tek posle Ausvica i Gulaga pocinje istinsko pevanje! To je ono drugacije pevanje, pevanje Drugog, sto ga je pesnistvo prizeljkivalo tokom svoje dugotrajne povesti i cemu se "radovalo" u svojim najvisim uzletima. Emfaticno kazano, to i jeste razlog zbog kojeg pesnistvo postoji! Ako nema smisla pevati, onda nema smisla ni ziveti! A ako nema smisla ziveti, cemu onda uzrujanost bica, uzdrmanost bica iskustvom Ausvica i Gulaga? Adorno je smetnuo s uma, u zaru svoje uznemirenosti, da je njegovo pitanje o tome da li uopste ima smisla pevati nakon Ausvica, u stvari, vec govor pesnistva, vec ona volja za pevanjem, koja je progovorila posle uzasa; prvo autenticno pevanje posle iskustva koncentracionih logora bilo je bas to pitanje filozofa zabrinutog nad sudbinom covecanstva.
Katarzicno dejstvo poezije, koja polazi od konkretnog, istorijski utvrdjenog stradanja, zauvek nam je zavestano u kolimskim pricama velikog ruskog pesnika Varlaama Salamova. U nasoj knjizevnosti, blistavi spomenici taljenja istorijskog zla u lepotu estetske konstrukcije svakako su Jama Ivana Gorana Kovacica i Grobnica za Borisa Davidovica Danila Kisa. Ovom prilikom ne treba zaboraviti pesmu Ibrahima Hadzica Zapis na voznoj karti, posvecenu putnicima iz voza, nestalim u Strpcima 1993:

Bjezim. Osjecam da me neko prati.
Skrivam se izmedju paprati.
Osluskujem i molim Svevisnjeg
Da me sacuva od bliznjeg.
Nemirna je suma, njise se drvece:
Mrmljam.
- Nevin sam ja, on me nece.
Ali otud ide zakrvljeni ubica,
Na njemu je glava bez lica.
Vadi noz i njezno mi vrat savija,
Pala je moja glava -
Al' prezivjela je ova hartija.

Ova je pesma primer govora usmrcenog, onog Drugog kao mrtvog. Jezikom, glasom coveka koga vise nema i koji ne moze pevati, peva ova Hadziceva pesma. Evo, ovde, tog onemogucenog Ja, tvojeg ja koje je postalo moje, mrtvi covece sto ne mozes citati ove redove, sto ne mozes procitati svoju pesmu. (Sada, treba paznju skrenuti i na to da je pesnik mogao pesmu napisati u ime Ja onoga ubice! I to bi, opet, moglo biti autenticno pevanje drugog.)
Kao sto ne racuna na stare navike svojih postupaka, na svoje ocvale prosedee, vec ih dezavuise u eksperimentisanju, poezija ne racuna ni na navike istorije. Koncentracioni logori nacista i staljinista, zatvori titoistickog rezima, poslednji jugoslovenski ratovi... nema te drugosti koju pevanje nece prisvojiti u svojoj katarzicnoj nadi (u nadi katarze). Dakle, katarza je napor da se usvoji Drugo. Dakle, katarza je aktivnost volje za pevanjem, a ne nesto sto nedelatnu volju za pevanjem pridruzuje.
Poput pojmova "filozofija" i "egzistencija", koji su u svakodnevnom govoru sasvim liseni svojih sustina, te znace nesto sto ne znace, i pojam "katarza" u kolokvijalnoj je upotrebi, lisen svog smisla. U uobicajenoj javnoj upotrebi, rec filozofija oznacava zivotnu devizu, rec egzistencija - materijalnu stranu zivota, koju treba opskrbljivati novcem i namirnicama, a rec katarza podrazumeva moralno prociscenje drustva od istorijskih zala za koja to drustvo snosi odgovornost. Na ovim izvitoperenim znacenjima lako se uocava odsjaj kapitalistickog robnonovcanog odnosa ulaganja i dobiti. Podjimo od kratkog istorijskog osvrta na imanentni knjizevni pojam katarze:
Pojam katarze, u umetnickom, poetickom smislu, zaticemo prvi put u famoznoj Aristotelovoj definiciji tragedije. To je onaj zavrsni deo definicije, koji kaze da tragedija izazivanjem sazaljenja i straha vrsi prociscavanje takvih afekata. U definiciji komedije, koju je dao u delu spisa o tragediji, Aristotel ne spominje katarzu. Kao deo Aristotelove Poetike, koji se bavi komedijom, nije sacuvan, to mi ne znamo da li je Aristotel svojstvo katarze pridavao i komediji, te mozda i ostalim knjizevnim zanrovima. Medjutim, spis koji datira iz prvog veka pre nase ere, a poznat je, po imenu francuskog pisca u cijoj je biblioteci pronadjen, kao Tractatus Coislinianus, podrazumeva katarzu i za komediju. Definicija koja je u ovom traktatusu data za komediju sasvim je po uzoru na Aristotelovu definiciju tragedije. No, to bi moglo da znaci da je nepoznati pisac traktata, mozda, citao, danas izgubljen, Aristotelov spis o komediji. Definicija komedije zakljucuje se ovako: komedija, pomocu zadovoljstva i smeha izaziva prociscavanje slicnih emocija.
Od trenutka kada je Aristotel upotrebio jednu svakodnevno upotrebljavanu grcku rec, koja znaci prociscenje (koja se uostalom koristila u medicini da bi oznacila prociscavanje crevnog trakta), kako bi objasnio efekat koji izaziva tragedija, od tog trenutka taj je termin, katarza, zadobio iskljucivo knjizevno znacenje - kao sto je rec filozof(ija) zadobila svoje filozofsko znacenje od trenutka kada ju je Pitagora izgovorio, ili, svakodnevna rec Jedno, od trenutka kada ju je Parmenid filozofski ustolicio. Katarza je, to se ovde tvrdi, inherentan knjizevni termin. Pojam bez kojeg knjizevnost ne moze, kao sto ne moze ni bez pojma drugo, niti bez pojma jezik. Kada kazem da knjizevnost, odnosno pevanje nije mogucno bez jezika, onda je jasno i bez dokazivanja da je to jedna tautoloska tvrdnja. Isto bi trebalo da bude i kada bih rekao da pevanje nije mogucno bez katarze. I to je jedan tautoloski egzemplaran iskaz. Dakle, kazemo li pevanje, precutno smo kazali i katarza. S druge strane, kada se pojam katarze primeni na drustvenu teoriju, dobija se ista ona greska kao kada se pojam filozofije primeni na biznis. Povratna primena beskonacno umnozava gresku. To je ona bezizlazna situacija kada rec filozofija, u znacenju koje je pridobila u sferi biznisa, biva primenjena na samo podrucje filozofije. Ili, kada rec katarza, u smislu one aplikacije drustvenoj teoriji, biva potom primenjena na pesnistvo.
Posle "tragicnih" drustvenih dogadjaja, drustvu je neophodna katarza. To je smisao koji rec katarza dobija u presadjivanju na tlo drustvenih zbivanja. Danas, u konkretnom slucaju postmilosevicevskog srpskog drustva, posle deset krvavih godina i koju godinu vise, kada se rec katarza cuje na svakom koraku, ta bi rec u svom novonastalom znacenju trebalo da prizeljkuje zadovoljavanje pravde i izvesnu obnovu moralnih snaga u drustvu. Sustinski i proceduralno, to bi znacilo sledece: zlocinci treba da budu suoceni sa zlocinom, da se pokaju, priznaju krivicu, ponesu teret savesti i promene se. U suprotnom, treba ih kazniti. Odmah nam pada u oci, kada ovako rasclanimo smisao upotrebe reci, da je ovaj sada-drustveni pojam katarze inficiran hriscanskim svetonazorom, da je, u stvari, sa njim u srodstvu preko ideje besklasnog, bezgresnog, komunistickog drustva. U svemu tome nema niceg zlonamernog i rdjavog, medjutim, ukoliko bi se izbegla upotreba reci katarza pojavio bi se jasan smisao drustvene akcije i jasno odredjenje ocekivanog rezultata te akcije - iskljucivo kao pravne. S druge strane, vazno je na umu imati sledece: pokajanje je moguce, i hriscanska nam je literatura ostavila prekrasne dokaze o preporodu gresnika, o preobrazaju, o usvajanju Drugog (u krajnjoj instanci Bozjeg lika). Ali, nota bene, kada hocemo taj dogadjaj u zivotu hriscanina da izrazimo pesnicki, onda se onaj preobrazaj, koji se u stvarnosti ili u hriscanskom spisu dogodio po zakonima hriscanskog verovanja, sada, u pevanju iskljucivo dogadja po zakonu knjizevnosti, po zakonu katarze. U tom smislu, preobrazaj gresnika ostaje dogadjaj bitan za fabulu (za onaj pesnicki-jos-ne-tretiran "tekst"), ali za size, za sizejno oblikovanje fabule, dogadjaj je vec pod svojstvom katarze i nije vise stvar hriscanske vere, vec poezije. Ovo je sustina razlike.
Sociolog kaze: drustvenu traumu treba iskoreniti, treba je izleciti i drustvo uciniti zdravim. Psiholog kaze: traumu treba izleciti. Coveka treba osloboditi traumaticnog iskustva, koje mu se u svesti vraca poput bumeranga, davno bacenog i zaboravljenog.
Pesnik, medjutim, zna da je katarza ozbiljno zauzimanje za traumu, negovanje/pevanje traumaticnog mesta, vidanje traume/rane. Pesnik uvidja da je trauma neiskorenljiva, da je trauma zapravo blago pesnistva. Pesnik uvidja da je katarza pesnicka uslovnost, ono sto omogucuje pevanje, a ako nema "traume", nema ni katarze. Knjizevna dela neodumiruce vrednosti citamo i citamo stotinama puta, nijedno od tih stotina katarzicnih dejstava nije lisilo citaoca potrebe i zadovoljstva ponovnog citanja (sve drugog i drugog u istome), nije ga lisilo traume; nije ga lisilo onog sustinskog rascepa (raspora, ako hocete: traume) ljudskog postojanja, koji ne potice iz neresenog socijalnog ili psiholoskog konflikta, vec je bazicno ljudski. Ta trauma/rana jeste rana na covekovoj egzistenciji (nju otvara skriveno prisustvo Apsolutno Drugog, neizrecivog u govoru egzistencije). Katarza stoga nije isceljenje Rane, vec vidanje i uvid, secanje na egzistencijalnu Ranu, uvod, uvod u pevanje.

*

Knjizevnost na srpskom jeziku, in spe, bude li vredela, pevace nenagovestena pevanja, ono sto se sada ne moze predvideti. Upornim radom jezika, osecanja i misljenja, srpska knjizevnost u nastajanju bi mogla otkriti ono sto je sada skriveno za nju, ono sto je danas izvan njenog vidokruga.
S druge strane, i u razlicitom smislu, srpskoj knjizevnosti, u periodu nakon deset krvavih godina i koje godine vise, nametnuce se teme koje je jednostavno uociti: teme rata, zlodela, medjunacionalne i medjukonfesionalne mrznje i nipodastavanja, odgovornosti, krivice, bola, strahova, strepnje, siromastva, nezaposlenosti, intelektualne bede, izolacije, kriminala, emigracije... Medjutim, osim ovih i njima slicnih tema, koje ce se jos teme nametnuti knjizevnosti na srpskom - ne moze se prognozirati. Svakako, to su druge teme. Drukcije. Razlicite. Teme koje stvaraju Drugo, suocavaju se sa njim i delaju u njemu. To su teme od kojih zavisi kako sudbina pevanja na srpskom jeziku, tako i sudbina svetske knjizevnosti.

Autor je pisac i pozorisni reditelj

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom »Hajnrih Bel«

Prevod: Cvrcak i mrav

Dijalog: Motivi za rad i zaradu


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar