Dogadjanja

Manastir Decani i biracki spisak

Sejaci vetra

Kad za to dodje vreme, svako drugo resenje konacnog statusa Kosova osim nezavisnosti bice cudo, a u tom momentu svi ce istorijski spomenici srpske kulture na teritoriji Kosova postati svojina nove drzave. Daleko sam od toga da mislim da ce Decani proci kao Budini kipovi u Avganistanu, ali bi mogli da prodju kao crkva Svete Sofije u Carigradu. Kako se, u svetlu te nacionalne katastrofe, suociti sa "aferom birackih spiskova" ili teskom i strasnom dilemom - ko je kriv sto Kostunica nije izabran za predsednika

Bas kao u onoj staroj pesmi, "Bio je vasar, a na vasaru... svasta!" Samo sto nije bio vasar nego izbori, a na izborima svasta, ili nista, sve zavisi od tacke gledista. Staro je jezuitsko pravilo da je bitno nebitno, a nebitno bitno. Sada, kada je steta napravljena svi hoce da istrazuju ko je u pravu i ko je prvi poceo, a malo kome pada na pamet da se vrati na pocetak i zaboravljeno pravilo da ona partija ili politicka snaga koja narodu donese oslobodjenje nije sposobna da donese slobodu i demokratiju, a tesko i bolji zivot. Tvrdnja da onaj koji seje vetar redovno zanje buru pocinje u Srbiji da se obistinjuje. Dugorocno investiranje bivsih srpskih opozicionih politicara i politickih vrhuski u medjusobne svadje urodilo je plodom. I ono malo drzavnih poslova koje su pre izbora radili, politicari vise ne rade. Kao u "Radovanu trecem" - svi jure Dzordza. O bilansu ne bih, on je, jos uvek, nepoznat, cak ni o samom sukobu, ali o posledicama - da. Ili bar o jednoj od tih posledica.
Nedavno je u Briselu, u sedistu Evropske Unije odrzan godisnji sastanak svih stipendista jedne od fondacija. Bilo je i ljudi iz Srbije, bilo je druzenja i raznih govora i razgovora. U jednom od njih je Doris Pak nezvanicno, naravno, iznela plan po kojem ce Srbija biti primljena u EU mnogo ranije nego sto se to misli, ali - bez Kosova. "To ce biti prilika da se konacno, na elegantan nacin, resimo Kosova", rekao je nas sagovornik, "ostaje jos samo da se pobrinemo za istorijske spomenike srpske kulture i Srbe koji zive na Kosovu". I bas tu dolazimo do krucijalnog pitanja danasnjeg teksta: ko da se pobrine i kako?
Normalno bi bilo da se pobrine drzava. Medjutim, cak i da zanemarimo cinjenicu da jedan od dva drzavna centra moci nece, a drugi ne ume da se brine o tome, zajednicka karakteristika oba centra moci je - da ne mogu da brinu o Srbima na Kosovu i srpskim istorijskim spomenicima. Nisu sposobni za to, nisu osposobljeni, a tesko da kao vlast imaju mentalni i moralni sklop da resavaju takve probleme. To vam je ista prica kao i sa hapsenjem Ratka Mladica. Svi se ubise od prica da li Ratka Mladica i ostale ratne zlocince treba ili ne treba uhapsiti, a nikome ne pada na pamet da konstatuje da u Srbiji nema ko da uhapsi Ratka Mladica. Ili, tacnije, oni koji mogu - nece to da urade, i to su javno i jasno rekli, a ostali, iako im je to u opisu posla, nazalost, jednostavno - ne mogu.
Vlast, kao i svaka vlast, najpre mora da brine za sebe, da izgradi sopstveni organizam, pa da onda brine za gradjane u svojoj drzavi, a tek ako ostane snage i resursa uopste, onda moze da brine o gradjanima van maticne teritorije i imovini drzave i gradjana koja se nalazi van maticne teritorije. To vazi i za angazovanje srpske drzave na Kosovu koja je kilometrima i decenijama daleko od sposobnosti da resava probleme, ne samo van drzave i Beograda, nego van svojih kabineta. Vankabinetski zivot, medjutim, ide svojim putem i ne ceka da mali balkanski politicari srede biracke spiskove ili neke druge vazne stvari kojima se ovih dana bave.
Nekoliko stvari na tom putu kojim ide zivot niko ne spori. Najpre, cinjenicu koju smo nekoliko puta konstatovali, da pitanje definitivnog statusa Kosova ostaje za neka mnogo bolja i mnogo dalja vremena koja se mere decenijama. Drugo, da bi svako drugo resenje konacnog statusa Kosova osim nezavisnosti bilo cudo. Trece, da ce u tom momentu sva nepokretna imovina, pa i istorijski spomenici srpske kulture na teritoriji Kosova, postati svojina nove drzave. Daleko sam od toga da mislim da ce Decani proci kao Budini kipovi u Avganistanu, ali bi mogli da prodju kao crkva Svete Sofije u Carigradu. I nepokretna imovina gradjana Kosova koji su sa vojskom i policijom dosli u Srbiju mogla bi da postane sporna. Dakle, drzava Srbija i njeni gradjani imaju na Kosovu i u vezi sa Kosovom veoma ozbiljne probleme, prave drzavne probleme, pravi pravcati zivot, imaju probleme od civilizacijskog i nacionalnog znacaja, imaju probleme ljudi kojih ima toliko da i to dobija dimenzije nacionalnog znacaja.
Kako se, u svetlu te nacionalne katastrofe, suociti sa "aferom birackih spiskova" ili teskom i strasnom dilemom - ko je kriv sto Kostunica nije izabran za predsednika? Sta radi drzava, cime se bave nasi drzavnici, predsednici drzava, predsednici vlada, ministri, na resavanje kojih problema silno vreme, energiju i novac trose razni stabovi, timovi, ekspertske komisije, pojedinci? Svi oni sede u drzavnim kabinetima i za drzavnu platu, kao nekada kardinali sholasticari, pokusavaju da odgonetnu koliko andjela moze da stane na vrh jedne igle.
Sve me ovo neodoljivo podseca na jezive prizore poslednjih dana junackog povlacenja "nase vojske i policije" sa Kosova. Naisavsi usput na citava stada goveda junaci su ih bez ostatka pobili iz pusaka i mitraljeza, a onda, sa jos izdisuce stoke, odsekli i sa sobom poneli - samo butove. Stotine i stotine zivotinjskih lesina ostalo je da trune po kosovskim i metohijskim poljima, a krv se cedila sa "nasih tenkova" - do Kursumlije. Osvojivsi vlast u oktobru 2000. godine, "novi ljudi" su se ozbiljno latili samo onih delova vlasti koji su neophodni za golo ocuvanje te iste vlasti. Citava lepeza pitanja i problema od zivotne vaznosti za milione ljudi, kao sto su skole, bolnice, pa i ovi nasi nesrecni Decani, ostala je, kao i one lesine, da lezi i trune cekajuci nekog drugog da ih resava.
Da bi koliko-toliko uhvatila prikljucak za resavanje problema na Kosovu drzava mora da se suoci sa najmanje dva problema. Prvi je mentalni a drugi moralni.
Kao i svaka drzava koju naprave ratnicki, sto ce reci ne mnogo mudri narodi, i srpska drzava smatra da problem postoji samo dok se puca i dok se vode borbe. Tada jos nesto i moze i ume da uradi. Medjutim, kad se borbe okoncaju, kada se slikaju svi koji treba da se slikaju, sve stane. Ljudi i zemlja se ostavljaju sami sebima da lece rane i da svoje i tudje probleme resavaju kako znaju, sto na Kosovu uvek znaci - nikako.
Sto se drugog problema tice, u ovoj zemlji se u poslednjih sto godina najbolje i najlakse vladalo i vlast osvajala - na ugrozenim Srbima. Onaj koji se pokazao kao zastitnik "brace preko neke reke ili planine", redovno je startovao sa najvecim sansama da osvoji vlast, makar pre toga i sam zametnuo kavgu tamo gde braca zive i tako ih ucinio zrtvama. Prica dobro poznata iz Milosevicevog vremena, ali prica koja ima svoje naratore i slusaoce i ovih dana. A uloga srpske drzave na Kosovu je poslednjih godina bas takva - da Srbe drzi i odrzava ugrozenima, da im savetuje da "po sevapu i inatu" uvek nesto nece. Jos mi je u secanju pokusaj da se Srbi ucine ugrozenima u Novom Pazaru. Tada su, na komandu datu iz jednog novobeogradskog kabineta, odusevljeni navijaci iz Mitrovice i Zubinog Potoka krenuli u Sandzak da proslave pobedu reprezentacije. Nasli su se tu aktivisti jedne od stranaka koja je cas parlamentarna, a cas nije, nasli su se "spavaci" jedne motorizovane brigade, naslo se par stotina severnokosovskih policajaca - i kao i dve stotine godina ranije: "Evo mene, eto vas - rat Turcima!" Dobro, prica se nije "primila", ali, svejedno, ostaje kao svedocenje sa koliko pameti i zrelosti nasi politicari pristupaju resavanju problema. I sada dolazimo do sustinskog pitanja danasnje Srbije: izbori za predsednika nisu uspeli, ali su upravo politicari koji tako resavaju probleme dobili tri miliona glasova.
Visegodisnja neuroza kojoj smo izlozeni ocigledno deluje, a neurotizovan narod vise i ne razmislja vec, sto je logicno i prirodno, tezi bilo kakvom smanjenju napetosti. Tada se pod vestom rukom moze gurnuti na bilo koga koga vlast oznaci i pokaze prstom na njega kao vinovnika nesrece i bede. I sto su ta beda i nesreca vece, to se ljudi sa vecim besom i jaroscu bacaju na njega, tog izmisljenog protivnika, naplacujuci njemu sve ono sto ne smeju ni da pomenu, a kamoli naplate svom pravom protivniku, ljudima na vlasti koje su bas oni tu doveli. Bas ta jarost je, u stvari, samo dokaz vise nezrelosti i poslovicne servilnosti i stida pred savescu i decom zbog zivota na kolenima pred sopstvenim vodjama.

Miroslav Filipovic

Dogadjanja: Istina o zrtvama fasizma «

» Privreda: Ko ce preziveti tranziciju