|
[ta
~itate
O na~inu dono{enja ustava
Srbije*
Legitimacijski
kapacitet konstitucionalizma u datom kontekstu proizlazi iz uvida da
jedino aran`man koji se zasniva na vrednostima slobode, jednakosti i
vladavine prava omogu}ava da se razviju strategije usmerene na prevladavanje
patolo{kog nasle|a neposredne pro{losti i na uspostavu demokratske normalnosti
Ponovi}u da se oktobarski prevrat 2000. godine
mo`e razumeti kao po~etak tranzicije od autoritarnog ka demokratskom
re`imu. Stari re`im je uklonjen, a akteri promene su se svi izjasnili
u prilog ustavne demokratije. U prethodnom odeljku poku{ao sam da poka`em
kako je osnovna prepreka uspostavljanju demokratije u Jugoslaviji stanje
pred-politi~kog i pred-pravnog statusa quo. Demokratija ne mo`e da egzistira
bez dr`ave i prava, iako mi ve} drugu godinu `ivimo u provizoriju iz
kojeg smo nau~ili da je bez dr`ave i prava nekako mogu}e (pre)`iveti.
Ali domet ovog podviga je ograni~en, po{to nas ovakvo stanje svakim
novim danom sve vi{e udaljava od perspektive demokratske normalnosti.
Zato se na ovom mestu treba setiti starog diktuma Hane Arent: "Osnovni
nesporazum je u propu{tanju da se uo~i razlika izme|u oslobo|enja i
slobode; ni{ta nije beskorisnije od pobune i oslobo|enja, ukoliko oni
nisu pra}eni ustavom novoosvojene slobode..."1
Jednostavno, "destruktivnoj" fazi promene re`ima mora da sledi
proces izgradnje novog poretka, koji bi pravno stabilizovao i institucionalizovao
revolucionarnu intenciju. Ovde je re~ o imperativu normativne reintegracije
dru{tva.
Ukratko, Jugoslaviji i Srbiji su potrebni novi ustavi, koji bi konstitucionalizovali
okvir demokratske tranzicije. Kad se dru{tvo nakon promene re`ima suo~i
sa dono{enjem novog ustava, moramo se zapitati ko }e biti ustavotvorac,
na koji na~in }e ustav biti usvojen, te u kom trenutku nakon promene
ustav treba da bude usvojen: ovo su pitanja o autoru, o proceduri i
o vremenu dono{enja ustava. Svi ovi problemi nakon promene re`ima dobijaju
konotacije koje ih razlikuju od ustavotvorstva u "normalnim"
vremenima. Sâmo njihovo pominjanje implicira da je pitanje legitimiteta
od kriti~nog zna~aja za postrevolucionarni ustav. Ne verujem da je u
na{oj situaciji prihvatljiv "realisti~ki" stav koji bi tvrdio
da je pitanje legitimnosti ustava prvenstveno pitanje njegove dosledne
primene, odnosno njegove prihva}enosti kao obavezuju}eg okvira politi~kih
i socijalnih procesa, neovisno od toga kakav je bio na~in njegovog dono{enja.
Razlozi koji upu}uju na odlu~nu va`nost legitimiteta ustavotvornog postupka
mogu se sumirati na slede}i na~in: doneti ustav nakon promene re`ima
zna~i definisati nove identitete, {to va`i kako za sve pojedince, tako
i za politi~ku zajednicu. Sledi da ovakav ustav nije samo temeljni,
ve} je pre svega utemeljuju}i akt, propis kojim se pravno formalizuju
odluke koje ~ine mogu}om egzistenciju dr`avljana i dr`ave. Postrevolucionarni
ustav je akt samoodre|enja.2 Najva`nija
utemeljuju}a ustavna odluka je ona kojom se odgovara na pitanje kojim
ljudima }e biti priznat status gra|ana/dr`avljana. Ova odluka zasniva}e
se na prethode}em odgovoru na pitanje za koju grupu ljudi se donosi
ustav. Verovatno je da }e na~elno grupa biti odre|ena kao "narod",
odakle }e slediti odre|enje ustava kao emanacije narodne suverenosti.
Ali ovde jo{ nedostaje odgovor na pitanje kako se identifikuje "narod"
koji }e biti subjekt ustavnog poretka, odnosno kojim empirijskim pojedincima
}e biti priznato svojstvo pripadnika naroda. Kriterijum odgovora na
ovo pitanje ({to je ni manje ni vi{e nego kriterijum prevo|enja empirijske
grupe ljudi u ustavnu kategoriju "naroda") mo`e biti inkluzivan
ili ekskluzivan.3 Od toga koji kriterijum
ustavotvorci izaberu odlu~no }e zavisiti status svakog pojedinca u dr`avi,
status pred-politi~kih grupa, te kona~no karakter politi~ke zajednice.
Ovo nas vra}a pitanju ko }e biti ustavotvorci, odnosno koji ljudi }e
doneti odluku o utemeljuju}em izboru identiteta, te kako }e ovo njihovo
pravo biti legitimirano. Podjednako su va`na pitanja o na~inu organizovanja
ustavotvoraca (koji organ }e biti ovla{}en da donese ustav i kako }e
ovaj organ biti formiran), te o procedurama ustavne deliberacije (kako
}e se raspravljati o mogu}im ustavnim re{enjima i kako }e ustav biti
usvojen).
Pre nego {to predlo`im ko i kako treba donese novi ustav za Srbiju i
Jugoslaviju ukratko }u ukazati na zna~aj pitanja o vremenu dono{enja
ustava. Teza glasi da je mogu}e identifikovati momenat nakon promene
re`ima koji je najpovoljniji za ustavnu reviziju. Ako se taj momenat
propusti, posle }e biti mnogo te`e doneti ustav, te kona~no takav "zakasneli
ustav" }e mo`da patiti od mana od kojih ne bi patio da je bio donet
pravovremeno. O ~emu je u stvari re~? Brus Akerman ka`e da je "window
of constitutional opportunity" otvoren samo kratko vreme posle
promene re`ima, jednostavno zato {to su neposredno nakon promene pobednici
jo{ uvek ujedinjeni snagom revolucionarnih principa. Tip politi~kog
pluralizma karakteristi~an za "normalnu politiku" jo{ uvek
je u drugom planu. Zato je neposredan postrevolucionarni period idealno
vreme za konstitucionalizaciju principa i aran`mana koji }e biti podjednako
prihvatljivi za sve.4 Drugim re~ima,
ako je zadatak ustava da formalizuje konsenzus ili barem univerzalno
prihvatljiv kompromis o najva`nijim pitanjima, najpovoljniji momenat
za ustavnu reviziju je vreme u kojem su akteri promene i velika ve}ina
gra|ana - bez obzira na sve legitimne razlike koje ina~e tvore bazu
politi~kog pluralizma - ujedinjeni uvidom da normativna reintegracija
i politi~ka rekonstrukcija dru{tva predstavljaju najva`nije zadatke.
Komparativno iskustvo promena re`ima kazuje nam da ovaj momenat traje
kratko, jer na njegovo mesto veoma brzo dolaze imperativi dnevne politike
koji produbljuju razlike me|u politi~kim akterima.
Danas samo mo`emo da konstatujemo da je ustavni momenat u Srbiji i Jugoslaviji
propu{ten. Ustavna i politi~ka slika Jugoslavije bi danas mo`da bila
manje mra~na da je iz Srbije neposredno nakon oktobarske promene do{la
nedvosmislena poruka o proceduralnoj i sadr`inskoj nelegitimnosti julskih
amandmana. Ta poruka je trebalo da sadr`i jasan stav da je za postoktobarsku
Srbiju neprihvatljivo Milo{evi}evo redukovanje federalne autonomije
Crne Gore i trebalo je da bude pra}ena zahtevom za ukidanje julskih
amandmana. Da je to u~injeno, vlasti u Crnoj Gori ne bi imale valjan
razlog da odbijaju ozbiljne pregovore o demokratskoj rekonstituciji
Jugoslavije. Drugo, trebalo je da vlasti Srbije pristupe uklanjanju
svih nesaglasnosti republi~kog Ustava sa saveznim. Teza o beskorisnosti
ovakve revizije, u momentu kada se ne zna {ta }e biti sa Jugoslavijom,
u najmanju ruku je sporna ako dolazi od vlasti koja se verbalno zala`e
za demokratiju.
Kako iza}i iz ovakvog pred-politi~kog stanja? Izgleda da se mogu}i putevi
mogu svesti na tri scenarija. Po prvom scenariju, napori za uspostavljanje
dijaloga izme|u vlasti dve federalne jedinice ne}e dati rezultate. U
Crnoj Gori }e biti raspisan referendum koji }e rezultirati nezavisno{}u
ove republike. Po drugom scenariju, predlog za otcepljenje ne}e dobiti
ve}inu i Crna Gora }e ostati u federaciji. Po tre}em scenariju, napori
za uspostavljanje dijaloga }e dovesti do odre|enog uspeha, odnosno rezultira}e
minimalnim konsenzusom da je neki oblik zajedni~ke dr`ave prihvatljiv
za obe jedinice. U vreme pisanja ovog teksta potpuno je nejasno koja
}e od navedenih opcija biti afirmisana i svako izra`avanje normativne
preference za neku od njih predstavljalo bi tek beskorisnu spekulaciju.
Va`nijim mi se ~ini slede}e: bez obzira {ta se dogodi, svaki ishod zahteva}e
dono{enje novog (ili novih) ustava. Opstanak Jugoslavije mogu} je samo
kroz temeljnu rekonstrukciju kako saveznog, tako i republi~kih ustava.
U slu~aju da se Jugoslavija raspadne, Srbija }e morati da donese novi
ustav, po{to je sadr`aj postoje}eg najvi{eg pravnog akta takav da predstavlja
prepreku institucionalizaciji demokratije.
^itanje, 1926.
Verujem da se na pitanja o donosiocu ustava i
o proceduri njegovog usvajanja mo`e odgovoriti jednim na~elnim setom
preporuka, koji bi bio primenljiv u svakom od navedenih scenarija. Ovo
zato {to }e problem nakon bilo kog od mogu}ih ishoda biti isti: kako
omogu}iti prelaz jednog dru{tva devastiranog iskustvima socijalizma
i ekstremnog nacionalizma u re`im ustavne demokratije. Verujem da u
oba slu~aja (dono{enje ustava za Jugoslaviju i za Srbiju) demokratskom
intencijom rukovo|eni ustavotvorni proces treba da otpo~ne refleksijom
na karakter neposredne pro{losti i na ~injenicu etni~ke heterogenosti
dru{tva. O zna~aju ovih pitanja za ustavnu koncepciju i sadr`inu pisa}u
u zavr{nom odeljku. Ali, mislim da se radi o pitanjima koja (bi trebalo
da) uti~u i na ustavotvorni postupak. Ako je na{ cilj da postavimo pravne
i politi~ke osnove za dru{tvo u kojem }e rizik ponavljanja pora`avaju}ih
iskustva pro{losti biti uklonjen ili barem sveden na minimum, tada ustavu
mora biti osigurano sistemsko mesto koje mu u prethodnim re`imima nije
pripadalo. Umesto politi~kih poredaka zasnovanih na arbitrarnom nametanju
kolektivisti~kih ideologema empirijski neodredive "volje"
i nepostoje}ih "interesa", nama je - kao uslov same mogu}nosti
uspostavljanja i stabilizovanja dr`ave - neophodan politi~ki poredak
zasnovan na univerzalnim vrednostima i apstraktnim normama. Ovakvo na~elno
opredeljenje mora da bude izra`eno i u odre|enju ustavotvorca i procedure
dono{enja ustava.
Koje telo bi trebalo da donese ustav? Postoje dve mogu}nosti.5
Ako bi politi~ka preferenca bila o~uvanje kontinuiteta, ustav bi usvojio
parlament, u skladu sa va`e}im revizionim normama.6
Drugi pristup se zasniva na uvidu u nelegitimnost postoje}eg ustavnog
okvira, te se zala`e za novi po~etak koji bi bio oli~en u obrazovanju
ustavotvorne skup{tine. Nema sumnje da se radi o ideji koja se ~ini
primerenijom zahtevu za raskidom sa lo{om pro{lo{}u, te koja je sa stanovi{ta
demokratskog legitimiteta neuporedivo privla~nija. Po{to je postoje}i
ustav definitivno kompromitovan, ~ini se o~iglednim da bi usvajanje
novog ustava u skladu sa va`e}im revizionim odredbama kreiralo deficit
demokratskog legitimiteta ne samo novog akta, ve} i nove zajednice u
celini. Ustavotvorna skup{tina je telo koje biraju gra|ani poveravaju}i
mu precizno ograni~en mandat: da usvoji najvi{i pravni akt. Ovim se
na~elno uspostavlja direktna veza izme|u individualne autonomije i ustava.
Ustav usvojen od strane ustavotvorne skup{tine nije kreacija vlasti,
nego autonomno delo gra|ana koji su odlu~ili da defini{u okvir sopstvene
slobode.
Ipak, pravo pitanje glasi kakav je status ove na~elne prednosti u na{em
specifi~nom kontekstu. Na koji na~in bi ustavotvorna skup{tina bila
izabrana? Ovde se na{a situacija na po~etku prepli}e sa paradoksom koji
je poznat svakome ko se ikad bavio temeljima liberalnog ustrojstva zajednice.
Ako je ustav akt koji treba da zasnuje demokratiju, da li - i kako -
mo`emo imati demokratski legitiman postupak dono{enja ustava? Nije sporno
da mi mo`emo ustanoviti ustavotvornu skup{tinu i u okvirima postoje}eg
re`ima, ~ime bi na skladan na~in bile integrisane opcije ustavnog kontinuiteta
i novog po~etka. Iako va`e}i ustavi ne poznaju ustavotvornu skup{tinu,
parlament kao sada{nji ustavotvorac mo`e da promeni ustav, odnosno da
revizijom samih revizionih pravila uspostavi ovakvo telo. No, ovim bi
se tek otvorila najva`nija pitanja. Ko bi bio predstavljen u ustavotvornoj
skup{tini i na koji na~in? Da li bi predstavni{tvo u ovom telu bilo
organizovano na principu politi~ke kompeticije, odnosno da li bi se
skup{tina formirala na slobodnim izborima u kojima bi u~e{}e uzele politi~ke
partije? Ovde bi se naravno kao izuzetno va`no postavilo pitanje karaktera
izbornog sistema za ovu skup{tinu, {to bi vodilo jo{ jedan korak nazad,
do pitanja koje }e telo i po kojoj proceduri utvrditi izborni sistem.
Ako ponudimo verovatno jedini mogu}i odgovor - da }e izborni sistem
ustanoviti parlament, ne izlazimo iz za~aranog kruga. Za~arani krug
se zove ve}inski princip. Partije zastupljene u ustavotvornoj skup{tini
nudile bi konkurentske nacrte ustava, pa bi se moglo dogoditi da u procesu
ustavotvorne deliberacije i postizanja kompromisa odlu~an argument bude
snaga, odnosno broj glasova kojim akteri raspola`u. Manjinski glas izgubio
bi snagu dobrog argumenta, jednostavno zato {to je manjinski. Mislim
da u na{oj situaciji moramo izbe}i ve}inski princip u procesu formiranja
novog ustavnog sistema. Zato `elim da izrazim sna`nu rezervu prema ideji
kompetitivnog pluralisti~kog ustrojstva ustavotvorne skup{tine. Ponovi}u
da je demokratska i stabilna politi~ka zajednica nemogu}a bez jednog
minimuma saglasnosti o temeljnim i utemeljuju}im normama koje defini{u
identitete i institucije. Ustav koji otelotvori ovu saglasnost ima dobre
{anse da postane politi~ki simbol pluralisti~ke zajednice, garant njene
stabilnosti na demokratski na~in. S druge strane, pluralisti~ka zajednica
u kojoj ustav nema integrativnu snagu univerzalno prihva}enog okvira
dru{tvene regulacije izlo`ena je mnogim rizicima, jednostavno zato {to
nije na isti na~in zajednica za sve svoje ~lanove. Zbog svega ovoga,
nama je neophodna ustavna identifikacija jednog inkluzivnog i za sve
prihvatljivog okvira zajedni~kog `ivota, u kojem }e priznanje posebnih
identiteta biti uravnote`eno sa univerzalizmom prava. Su{tinski problem
ome|en je pitanjem kako omogu}iti adekvatnu reprezentaciju manjina u
procesu dono{enja ustava, odnosno kako spre~iti da pozivanjem na demokratiju
ve}ina nametne svoju volju - ovo je naro~ito osetljivo kada je re~ o
nacionalnim manjinama. Po{to ustavotvorna skup{tina ne bi uklonila opasnost
majorizacije, treba pogledati postoji li alternativno re{enje koje bi
garantovalo konsenzualni ishod.
U slu~aju Srbije, jedna mogu}a alternativna strategija sastojala bi
se u parcijalnim izmenama postoje}eg Ustava, kojima bi bili uklonjeni
ili revidirani njegovi najsporniji elementi: ograni~enja sloboda i prava
({to bi moralo da uklju~i ne samo uklanjanje ekstenzivnog pozivanja
na zakone, ve} i dono{enje potpuno novog seta manjinskih prava), polupredsedni~ki
sistem, konfuzne odredbe o oblicima svojine, kao i svi oblici nesaglasnosti
sa saveznim Ustavom. Me|utim, ovo bi bio pogre{an izbor, kako zbog legitimacijskog
deficita i pravne kompromitovanosti ovog akta, tako i zbog politi~kih
i pravnih problema koji su inherentni parlamentarnom ustavotvorstvu,
a koji su akutni u periodima nakon promene re`ima.
Vaza sa cve}em i stolnjakom
sa cvetnim vezom, 1947.
Svestan rizika da mi bude prigovoren utopizam,
predlo`i}u slede}u dvostepenu strategiju. Prva faza sastojala bi se
u pripremi ustavnog teksta. Ovaj zadatak bio bi poveren za ovu priliku
posebno konstituisanom ustavnom komitetu. Druga faza sastojala bi se
u formalnom usvajanju teksta nacrta prihva}enog u ustavnom komitetu:
ovaj zadatak bio bi poveren postoje}em ustavotvorcu, koji bi usvojio
ustav u skladu sa va`e}im revizionim normama. Ovim bi se, na na~in uporediv
sa iskustvom okruglih stolova 1989. godine u Centralnoj i Isto~noj Evropi,
uspostavio dualitet izme|u stvarnog i formalnog ustavotvorca. Ustavni
komitet ne bi bio pomo}no parlamentarno telo, ve} telo koje bi parlament
posebnom odlukom (usvojenom po proceduri koja va`i za promenu Ustava)
formirao i ovlastio da pripremi tekst budu}eg ustava. Istom odlukom
parlament bi se obavezao da formalno usvoji ustavni predlog pripremljen
u komitetu.7 Najzad, ova parlamentarna
odluka bi sadr`ala jedan minimalni set obavezuju}ih preporuka za ustavni
komitet, kojima bi se na okviran na~in definisala ustavna sadr`ina:
dr`ava mora biti odre|ena kao republika (u slu~aju Jugoslavije, federalna
republika) sa parlamentarnim oblikom dr`avne vlasti; dr`ava mora biti
odre|ena kao zajedni~ki dom svih gra|ana koji u njoj `ive; odavde sledi
zabrana bilo kakve sadr`inske ili simboli~ke reference na ve}insku naciju;
celina ustavnog sistema mora po~ivati na primatu ljudskih prava i na~elu
neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva; ustav mora afirmisati na~elo
pozitivne diskriminacije, garantuju}i grupno-specifi~na prava pripadnicima
nacionalnih manjina, uklju~uju}i i pravo na razli~ite oblike autonomije.
Prvo kriti~no pitanje ti~e se sastava ustavnog komiteta. U ustavnom
komitetu bile bi sa podjednakim brojem predstavnika (na primer, pet)
zastupljene sve parlamentarne partije. DOS bi bio predstavljen kao celina,
izuzev {to bi iz njegovog sastava bile izdvojene politi~ke stranke nacionalnih
manjina (Stranka vojvo|anskih Ma|ara; Lista za Sand`ak), koje bi dobile
status samostalnih aktera u komitetu, ravnopravnih sa drugim politi~kim
partijama. Ovim se u ustavotvornom postupku `eli garantovati ravnopravnost
onih gra|ana koji su (barem kad je re~ o jednom bitnom aspektu njihovog
identiteta) uvek u manjinskom polo`aju.8
Drugo, na koji na~in bi se odlu~ivalo u komitetu? S jedne strane, zahtev
za konsenzusom o svakoj odredbi verovatno bi blokirao rad ovakvog tela.
S druge strane, `eli se izbe}i pretnja majorizacije. Predla`em da svaka
stranka u komitetu ima ograni~eno pravo veta, koje bi mogla da koristi
u samo dve grupe slu~ajeva. Prvo, neophodno je da onaj deo ustavnog
teksta koji reguli{e proceduru ustavne revizije bude usvojen konsenzualnim
putem. Drugo, veto se mo`e koristiti u slu~ajevima u kojima se isti~e
prigovor da je povre|ena neka od gore navedenih obavezuju}ih preporuka
o osnovama budu}eg ure|enja. Ova dva tipa pitanja mogla bi se re{iti
samo konsenzualnom odlukom u kojoj bi svaka od stranaka imala po jedan
glas. U svim ostalim slu~ajevima, za utvr|ivanje predloga ustavnih odredaba
primenjivao bi se slede}i mehanizam: svaki od pet predstavnika svake
stranke ima po jedan glas; glasovi se broje dva puta: unutar stranke
i u plenumu; predlog odredbe smatra se prihva}enim ako ga usvoji ve}ina
stranaka u komitetu, pod uslovom da je za njega glasalo najmanje dve
tre}ine od ukupnog broja ~lanova komiteta.9
Ista procedura primenjivala bi se i za utvr|ivanje kona~nog teksta nacrta
ustava, na osnovu prethodno eksplicirane saglasnosti da nacrt formalizuje
i nedvosmisleno pravno garantuje obavezuju}e preporuke. Ovako utvr|en
nacrt bio bi poslat parlamentu koji bi ga usvojio u skladu sa va`e}om
revizionom procedurom ({to bi u na nivou Jugoslavije podrazumevalo i
saglasnost parlamenata federalnih jedinica, dok bi u Srbiji parlamentarnom
izglasavanju ustava sledilo referendumsko izja{njavanje gra|ana).
*
Odlomak iz studije Nenada Dimitrijevi}a, profesora CEU u Budimpe{ti,
objavljene pod naslovom "Ustavna demokratija za Jugoslaviju: izme|u
reforme i revolucije" u zborniku radova Izme|u autoritarizma i
demokratije. Srbija, Crna Gora, Hrvatska. Knj. I, urednici Dragica Vujadinovi}
i dr., izd. CEDET (Beograd), CEDEM (Podgorica), CTCSR (Zagreb) 2002,
str. 19-47. Rukopis je zavr{en januara 2002. Izbor i oprema redakcijski.
1 H. Arendt, On Revolution, Penguin
Books, Harmondsworth 1987, str. 142.
2 Up. detaljnije U. Preuß, "Constitutional
Powermaking for a New Polity: Some Deliberations on the Relations Between
Constituent Power and Constitution"; u: M. Rosenfeld (ed.), Constitutionalism,
Identity, Difference and Legitimacy, Duke University Press, Durham and
London 1994, str. 156.
3 A. Sajo, Limiting Government,
CEU Press, Budapest 1999, str. 23-27.
4 B. Ackerman, The Future of Liberal
Revolution, Yale University Press, New Haven 1992, str. 26-27.
5 Naravno, radi se o kontekstualno
su`enom izboru. Istorija ustavotvorstva informi{e nas da postoje i drugi
modaliteti dono{enja ustava. Up. A. Arato, Civil Society, Constitution
and Legitimacy, poglavlje "Forms of Constitution-Making and Theories
of Democracy", Rowman & Littlefield Publishers, Lanham 2000.
6 Prema postoje}im ustavima Jugoslavije
i Srbije, parlament je principijelni, iako ne i ekskluzivni ustavotvorac.
Oba akta poznaju mogu}nost narodne inicijative u postupku dono{enja
ustava. Ustav Srbije zahteva da parlamentarna odluka o promeni ustava
bude potvr|ena na referendumu.
7 Ovde }e se verovatno postaviti
pitanje o tome kako je mogu}e da se parlament pravno samoobave`e da
}e po{tovati ovakvu odluku. Pretpostavljam da postoje dva mogu}a odgovora:
ili bi parlament promenio revizionu proceduru, tako da ovde opisani
postupak postane deo revizione procedure, ili bi njegova odluka imala
"samo" te`inu politi~ke odluke o samoograni~enju. Ovaj autor
preferira drugu opciju.
8 Ovaj predlog otvara neka te{ka
pitanja koja }u samo identifikovati, po{to na njih u ovom momentu nemam
prave odgovore. Prvo, na koji na~in obezbediti predstavni{tvo onih manjina
koje nisu organizovane u parlamentarne stranke? Jedan na~elan odgovor
mogao bi da glasi da bi parlament trebalo da ovlasti kulturne organizacije
ovih manjina da po{alju predstavnike u ustavni komitet. Me|utim, ovim
bi se otvorio prostor za zahteve da u komitetu budu predstavljene i
druge vanparlamentarne organizacije, po~ev od politi~kih stranka koje
nisu pre{le cenzus, preko sindikata, razli~itih NGO, do crkvi. ^ini
se da bi vrlo te{ko bilo utvrditi kriterijum po kojem bi se odredilo
koje organizacije mogu biti predstavljene u komitetu. Drugo, priznavanje
parlamentarnim partijama nacionalnih manjina ekskluzivnog prava da predstavljaju
respektivne grupe nije nesporno, ve} i zato {to je re~ o bitno pred-politi~kom
identitetu na ~iju politi~ko-pravnu artikulaciju nijedna grupa ne mo`e
imati monopol. Ovo je problem priznavanja i artikulacije unutargrupnog
pluralizma.
9 Ovo je ne{to modifikovana verzija
komitetske procedure odlu~ivanja koja je bila primenjena u poku{aju
da se usvoji novi Ustav Ma|arske, 1994-1996. Za detaljnu analizu, v.
A. Arato, Civil Society... poglavlje: "Refurbishing the Legitimacy
of the New Regime", str. 210-213.
Pravosu|e: Rasplitanje
klupka zlo~ina 
[ta ~itate: "Nacionalizam
ili demokratija"
|
