|
Zbivanja
Strategija preobra`aja
dru{tva
Iskustvo je jasno:
ne mo`e se ekonomija reformisati bez reformisanja politi~kog sistema
i njegovih institucija
Zagorka Golubovi}
O~ekivalo se, ili bar to je bila nada sindikata
i nevladinih organizacija, da }e posle oktobarskog prevrata biti jasnije
kuda ide srbijansko dru{tvo. Ali je do danas odgovor na to pitanje ostao
nejasan, jer je vladaju}a koalicija, me|usobno rastrzana, postala nesposobna
da projektuje dugoro~nu strategiju. ^ak ni deklarativno nema najave
da }e se sada, dve godine posle oktobarskih promena, preduzeti odlu~nije
mere da se po~ne sa ra{~i{}avanjem balasta pro{losti koji ko~i dalju
transformaciju. Ima se utisak da delimi~ni reformski zahvati u oblasti
ekonomije idu potpuno izvan tokova jedne (ne)artikulisane politike,
te i sami tako izolovani ostaju sistemski neuklopljeni i, samim tim,
daju samo polovi~ne rezultate. Iskustvo je jasno: ne mo`e se ekonomija
reformisati bez reformisanja politi~kog sistema i njegovih institucija.
Takvi poku{aji su i u ranijoj pro{losti (u vreme titoisti~kih ekonomskih
reformi) propali, daju}i samo privid dru{tvenih promena, {to je sistem
~inilo nestabilnim i omogu}ilo razgradnju dr`ave devedesetih godina.
Prelomni zna~aj nove institucije
Socijalno-ekonomski savet se sa te{kom mukom i
sa dosta natezanja izme|u Vlade Srbije i sindikata rodio, ali se ~ini
da se od te ta~ke nije dalje odmaklo. Konstituisan je kao institucija
koja treba da obezbedi tripartitno u~e{}e vlade, sindikata i ostalog
dela civilnog dru{tva u kreiranju strategije politi~kog i ekonomskog
razvoja u periodu demokratske transformacije dru{tva, pretpostaviv{i
da se Srbija najzad ozbiljno okrenula stvaranju strate{ke koncepcije,
~iji nedostatak ve} i gra|ani uvi|aju i kritikuju.
Pretpostavljalo se da }e se ubrzano raditi na dono{enju nekoliko klju~nih
zakona, ili na kvalitativnoj izmeni nekih ve} donetih, kao {to su zakon
o privatizaciji i zakon o radu, a ~ija je primena ve} do sada pokazala
krupne nedostatke, koji izazivaju proteste, pre svega, radnika, jer
se zanemaruju njihovi interesi i kr{e osnovna prava, ve} ste~ena, i
manje ili vi{e ostvarena u demokratskim zemljama. O~ekivalo se da }e
vlast biti osetljivija na brojne {trajkove, koji nisu samo i uvek motivisani
pove}anjem zarada, ve} i brigom za sudbinu njihovih preduze}a i radnika
u njima, kao i neslaganjem sa bagatelnom rasprodajom firmi, koja daje
mogu}nost novope~enim bogata{ima da za male pare steknu polo`aj nove
vlasni~ke klase, koja }e, sigurno, jo{ manje imati razumevanja za ugro`ena
radni~ka prava. Ali se to nije desilo.
Do sada, osim nekoliko sastanaka Socijalno-ekonomskog saveta, ni{ta
se nije dogodilo u smislu preduzimanja neophodnih koraka ka ostvarenju
ovih o~ekivanja. Ni Vlada Srbije, ni Skup{tina nisu ozbiljno shvatile
zadatke Socijalno-ekonomskog saveta i za{to je on neophodan kao efikasna
institucija. A njegov glavni zadatak je dono{enje dugoro~nog socijalnog
programa koji bi odredio pravac razvoja svih institucija sistema i mere
za{tite od nepo`eljnih promena u procesu tranzicije. Nasuprot tome,
politi~ke borbe koje vladaju unutar DOS-a i dve vode}e stranke, DSS
i DS, odla`u svako dalje kretanje u pravcu ozdravljenja institucija
nasle|enih iz biv{eg re`ima - same Skup{tine, sudstva, policije i svih
drugih - koje nose ogroman balast i ne dozvoljavaju da se napravi stvarni
diskontinuitet sa re`imom koji je sru{en 5. oktobra, ali koji nije sistemski
pora`en.
[ta zna~i monetarna stabilnost u stanju op{te politi~ke nestabilnosti
i haosa? [ta mo`e proiza}i u pogledu rekonstrukcije privrede iz promene
vlasni~kih odnosa, ako te promene sugeri{u i pogor{anja u sferi ekonomske
stabilnosti, usled otpu{tanja velikog broja radnika i nepostoje}ih socijalnih
programa, koji imaju funkciju da olak{aju prelaz na tr`i{no privre|ivanje?
Kako se mogu uskladiti ekonomski i politi~ki tokovi, ako politi~ke snage,
okupirane same sobom, nisu svesne toga da je neophodan dugoro~ni program
promene dru{tva, umesto ad hoc mera koje ostaju bez dubljeg efekta na
preobra`aj dru{tva? Zar najodgovorniji akteri u Srbiji ne shvataju da
je aktuelna borba za vlast kontraproduktivna, jer uni{tava po~etne impulse
za neophodne dru{tvene demokratske promene, koje su najavljene 5. oktobra,
a u koje su i gra|ani verovali i zato se masovno pokrenuli, ali danas
u to sve manje veruju, zbog ~ega je splasla pozitivna energija i poverenje
u novu vlast i zbog ~ega se tra`i (u [e{eljevoj demagogiji) neka nova
alternativa.
Mo`e li se u takvoj situaciji o~ekivati da }e impuls za nu`ni zaokret
do}i od onih politi~kih snaga koje su izgubile ose}anje za realnost
(ne shvataju}i i vlastitu mogu}u propast) i za potrebe gra|ana koji
su ih doveli na vlast?
Nove snage promena
Sumnjam, i zato smatram da je sada krajnje vreme
da se sindikati ujedine i da, pou~eni poukom svojevremenog ujedinjenja
DOS-a, postanu relevantna snaga koja }e mo}i da se suprotstavi politi~kim
sukobima i da primora one koji imaju mo} da se okrenu realnim problemima
dru{tva i promenama institucija, da bi se prevladala sve dublja kriza
koja preti da uni{ti sve tekovine oktobarskog prevrata. Umesto da se
opredeljuju za ovu ili onu politi~ku struju, sindikati u Srbiji, kao
i svuda u svetu, moraju postati jedan od glavnih sto`era u okupljanju
svojih ~lanova i gra|anstva u borbi protiv politi~kog rasula i besperspektivnosti.
O~igledno, potrebna je jedna nova snaga, neupletena u politi~ke razmirice
i sukobe, koji potiskuju goru}e dugoro~ne i aktuelne dru{tvene probleme,
da bi se tranzicija kanalisala u pravcu stvarne, a ne samo fiktivne
transformacije celokupnog dru{tvenog sistema. Ali do sada ni sindikati
ni brojne nevladine organizacije nisu imali aktivniju ulogu u forsiranju
socijalno-ekonomskog programa, rezignirano se povla~e}i pred indolencijom
vladaju}ih krugova i orijenti{u}i se, u krajnjoj liniji, na ga{enje
po`ara, ili organizuju}i usko-sindikalne {trajka~ke borbe, ili sprovode}i
krajnje parcijalne projekte diktirane od strane donatora, bez jasne
svesti o tome da takva orijentacija samo ide naruku onim politi~kim
snagama kojima je stalo do toga da se ni{ta ne menja i da se `ivot u
kohabitaciji sa snagama biv{eg re`ima nastavi u nedogled.
To ne zna~i da se demokratske politi~ke partije, pre svega one socijaldemokratske
orijentacije, amnestiraju svake odgovornosti. Naprotiv, one treba da
budu promoter rada na izradi programa dru{tvenih promena, budu}i da
imaju svoje predstavnike i u Vladi i u Skup{tini, a {to su do sada ~inile
mlako i nedovoljno. One bi trebalo da izvuku pouku iz milionskog pokreta
masa, na primer, u Italiji protiv Berluskonijeve neoliberalne konzervativne
politike, koja ugro`ava normalan `ivot stanovni{tva, i da svojim {to
jasnijim programima zainteresuju gra|anstvo da se anga`uje za ostvarenje
jednog razumnog projekta. Zao{travanje politi~kih sukoba unutar vladaju}ih
politi~kih stranaka radi u korist opozicije, koja njihovu nesposobnost
da dru{tvu pru`e perspektivu koristi kao alibi za prikrivanje svoga
udela u dosada{njoj katastrofi i za pobolj{anje svoga politi~kog rejtinga,
koji je danas znatno vi{i nego neposredno posle oktobarskih promena.
U atmosferi permanentne politi~ke borbe iluzorno je pri`eljkivati stabilizaciju
dru{tvenog sistema i konsolidaciju njegovih institucija, koje bi morale
da odigraju zna~ajniju ulogu u preobra`aju iz autoritarnog u demokratsko
dru{tvo.
Treba zvoniti na uzbunu, jer }e usled neodgovornih postupaka sada{nja
vlast sve vi{e gubiti kredibilitet i ostavljati prostor za razne konzervativne
snage da ga popune, {to stvara neizvesnom sudbinu srbijanskog dru{tva.
Da se to ne bi dogodilo i da se ne bismo vratili na ta~ku za koju smo
mislili da smo je prevazi{li 5. oktobra, neophodno je u~initi mnogo
ve}i napor da nove institucije - a jedna od njih je i Socijalno ekonomski
savet - postanu stvarne i delatne, a ne prividne i jalove. Tako }e se
ohrabriti gra|ani da mogu o~ekivati, u odre|enom roku, normalizaciju
`ivotnih uslova.
Svet i mi:
Odgovorni
pesimista
Zbivanja: (De)mistifikacija
vojne sile
|
