Utopija? Utopistika? Da li je to samo igra reci? Ne mislim tako. Kao sto znamo, utopija je rec koju je izmislio ser Tomas Mor i u bukvalnom prevodu znaci »nigde«. Osnovni problem kod svih utopija koje znam nije samo u tome sto one do sada nisu nigde postojale, nego u tome sto mi izgledaju, i ne samo meni, kao snovi o raju koji nikada ne bi mogao postojati na zemlji.¹ Utopije imaju religioznu ulogu, a ponekad mogu biti i mehanizmi politicke mobilizacije. Politicki gledano, utopije imaju tendenciju da traze podrsku i odobravanje, jer one su rasadnik iluzija, pa stoga neizbezno i razocarenja. Utopije se mogu iskoristiti, i koristile su se, kao opravdanje za velike nepravde. Poslednje sto nam treba je neka nova utopisticka vizija.
Ono sto podrazumevam pod utopistikom, alternativnim terminom koji sam sâm smislio, nesto je sasvim drugo. Utopistika je ozbiljna procena istorijskih alternativa, primena nasih sudova u smislu sustinske racionalnosti moguceg alternativnog istorijskog sistema. To je svesna, racionalna i realisticna procena ljudskih drustvenih sistema, njihovih mogucih ogranicenja i zona otvorenih za ljudsku kreativnost. To nije slika savrsene (i neizbezne) buducnosti, vec slika alternativne i svakako bolje i istorijski verovatnije (ali jos daleko od izvesne) buducnosti. Stoga je istovremeno primenljiva u nauci, politici i u moralu. Ako nam se cini da bliska veza izmedju nauke, politike i moralnosti ne prati duh moderne nauke, pozivacu se na ono sto je Dirkem rekao o nauci: »Ako nauka sada ne moze da nam pomogne pri izboru najboljih ciljeva, kako nam moze ukazati na najbolji put kojim se do tog cilja stize? Zasto nam preporucuje najbrzi put a ne najekonomicniji, najsigurniji a ne najjednostavniji, ili obrnuto? Ako ne moze da nas usmeri pri nasem odredjivanju najvisih ciljeva, nije sposobna ni da odredi one sporedne i podredjene ciljeve koje mi nazivamo sredstvima«.²
Nasa moralna nacela takodje imaju smelosti da nam ponude smernice ka najboljim ciljevima. Ali, u politici je vazno zemaljsko ostvarenje tih ciljeva ili se makar tako tvrdi. Za utopistiku je vazno da pomirimo znanja iz nauke, morala i politike o tome sta nasi ciljevi treba da budu – nasi sveobuhvatni ciljevi, a ne sekundarni i podredjeni koje nazivamo sredstvima. Nisu ni oni zanemarljivi, ali oni cine globalni problem normalnog zivota jednog istorijskog sistema. Obicno imamo dosta poteskoca sa utvrdjivanjem nasih globalnih ciljeva. Samo u trenucima sistemskog racvanja, u vreme istorijske tranzicije, ta mogucnost postaje stvarna. U tim trenucima, koje ja nazivam transformacioni Prostor Vreme,³ utopistika postaje ne samo vazna, vec i nasa primarna briga. Sada se nalazimo u takvom trenutku.
Diskusija se obavezno okrece oko koncepta sustinske racionalnosti, koncepta koji je osmislio Maks Veber kao suprotnost formalnoj racionalnosti. On je pod tim podrazumevao izbor ciljeva po kriterijumu »konacnih vrednosti« (wertende postulate). Veber kaze da je koncept »pun dvosmislica« i da »sadrzi beskonacan broj mogucih merila vrednosti za taj tip racionalnosti«. U tom smislu, dodaje on, »sustinski koncept... je apstraktan, genericki koncept«.⁴ Ove vrednosti su, kao sto nam i Veberov originalni nemacki izraz kaze, »postulati« i moguce je da se po pitanju postulata necemo sloziti. Uistinu, veoma je izvesno da se necemo sloziti. Na taj nacin nasi moralni prioriteti vode nas direktno do politickih borbi.
Gde je onda tu nauka? Kako drustveno znanje moze da nam pomogne da donesemo ove moralne i politicke odluke? U politickoj areni, u najsirem smislu te reci, niko se ne bavi samo afirmisanjem politickih izbora. U savremenom svetu svi moramo traziti podrsku za svoje argumente od mnogo vece grupe ljudi nego sto je ona koju cine ljudi sa istim neposrednim interesima i prioritetima kao sto su nasi. To opravdava legitimitet. Legitimitet je rezultat dugorocnog procesa koji obuhvata centralnu komponentu ubedjivanja posebne vrste: ubedjivanje onih koji u kratkorocnom periodu stoje lose, da ce im, u nekom dugorocnom periodu, biti bolje, cak mnogo bolje, i to bas zbog strukture sistema, te da zbog toga treba da podrze kontinuirano funkcionisanje sistema i njegov proces odlucivanja. Gubitak takvog legitimiteta je, prema mom misljenju, glavni faktor krize sistema u kojoj se sada nalazimo. Ponovno uspostavljanje neke vrste drustvenog reda nije samo pitanje stvaranja alternativnog sistema nego, u velikoj meri, i ozakonjenja tog novostvorenog sistema. 
Sistem je moguce ozakoniti – to se jos uvek donekle radi – pozivanjem na vlast ili misticne istine. Medjutim, u danasnje vreme sistemi se najcesce ozakonjuju takozvanim racionalnim argumentima. Ovi argumenti se iznose na naucnim predavanjima i afirmisu svoju opravdanost na osnovu prihvacenih naucnih znanja. Naravno, sve sto naucnici tvrde nije uvek i tacno. Dokazano je da se jos vise sumnja u punovaznost zakljucaka koje ljudi iz politicke arene izvlace iz onoga u sta veruju ili smatraju da veruju. Zato je valjanost naseg kolektivnog znanja, i posebno zakljucaka koje izvlacimo iz njega u vezi sa nasim istorijskim sistemom, centralno pitanje u raspravi o tome sta cini sustinsku racionalnost. Stoga, utopistika pazljivo ponovo razmatra strukture znanja i onoga sto zaista znamo o tome kako funkcionise drustveni svet.
Otkad smo poceli da sanjamo – velike, politicke snove – izgleda da dozivljavamo i razocarenja. Francuska revolucija je podigla milione i zadivila sve one koji su u njoj ucestvovali. Izgledalo je kao da svice novo doba. Ubrzo potom, jedan od njenih najranijih obozavalaca, Vilijam Vordsvorti, napisao je svoju gorku zalopojku, Preludij, zbog ogromne stete koju je za sobom ostavila. Ruska revolucija, koja je pocela kao Deset dana koji su potresli svet, za mnoge je, jednu generaciju kasnije, postala Bog koji nije uspeo. Ova prica, tako jasna predvodnicima Francuske i Ruske revolucije, beskrajno je ponavljana prilikom nekih drugih politickih dogadjaja koje smo nazivali »revolucijama« savremenog sveta.
Za konzervativne mislioce, jos od Berka i De Mestra, ovo je odraz onoga sto se neizbezno javlja kao rezultat drustvenog planiranja. Sto je veca ambicija, veca je i steta, kazu oni. Dusa konzervativizma kao moderne ideologije je ubedjenje da je rizik od svesnog kolektivnog upadanja u postojece drustvene strukture, koje su istorijski i polako evoluirale, sve veci. U najboljem slucaju, tvrde oni, moze se odigrati nekoliko promena, pod uslovom da su one procenjene s velikom obazrivoscu i da se smatraju apsolutno neophodnima. Pa cak i tada, moraju se uvesti veoma oprezno i u najmanjoj mogucoj meri. Ova konzervativna doktrina sadrzi mesavinu teoloskih sumnji u ljudsko mesanje u Bozji svet i skepticizma vezanog za sposobnost coveka da bude mudar, ili tacnije za sposobnost coveka da donosi razlozne, mudre kolektivne odluke.
Bez sumnje, postoje dobri istorijski razlozi za takav skepticizam. Potpuno je jasno kako inteligentni i brizni ljudi mogu da zakljuce da je, opste gledano, najbolje ici polako sa politickim promenama, kako stvari ne bi postale jos gore nego sto trenutno jesu. Problem sa takvim iskrenim konzervativizmom je u tome sto on predstavlja stav (i interese) onih kojima je u ovom trenutku bolje u smislu ekonomskog i drustvenog polozaja, kao i svega drugog sto se odnosi na kvalitet zivota. Takav stav nudi onima kojima nije tako dobro, a posebno onima kojima je veoma lose, samo savet o strpljenju, pomesan sa nesto neposrednog milosrdja. Ali posto je, na osnovu konzervativne doktrine, to zahtevano strpljenje u nekom smislu bez vremenskog ogranicenja (konzervativci su cesto naviknuti da pricaju o neizbeznosti drustvene hijerarhije a stoga i stalne drustvene nejednakosti), ono nudi veoma malo konkretnog poboljsanja za zivota vecine ljudi na svetu, a malo toga je konkretno cak i za zivota njihove dece.
Poreklo takozvanih revolucionarnih preokreta u savremenom svetu je tesko i sporno pitanje, i ja sam prvi spreman da priznam da ti preokreti uglavnom ne predstavljaju spontane pobune potlacenih masa koje traze promenu sveta, vec priliku – makar u pocetku – koju su ugrabile posebne grupe u trenucima sloma drzavnog poretka (kojem su ponekad i same doprinele). Kako god da su ove revolucije zapocete, trajale su samo one koje su privukle znacajnu narodnu podrsku. Verujem da je objasnjenje za takvu post hoc podrsku veoma jednostavno. Strpljenje koje su konzervativni mislioci preporucili onima kojima nije tako dobro, nikada nije bilo siroko prihvaceno i vera koju takve podgrupe imaju u mudrost tradicionalnih struktura i njihovih vodja prilicno je ogranicena. To jest, podgrupe trpe zbog vlasti, s tendencijom da na nju gledaju u najgorem slucaju kao na neizbeznu ili u najboljem slucaju kao na nesto na sta se ne moze uticati, a kamoli smeniti. Ono sto revolucionarni preokreti nude stanovnistvu koje navodno predstavljaju, i ciju moralnu i politicku podrsku traze, jeste remecenje drustvenih ocekivanja i iznenadan nadolazak nade (cak velike nade) koja se u potpunosti (ili makar u velikom delu) moze zaista transformisati, i to brzo, u pravcu vece jednakosti ljudi i demokratizacije. Ukoliko ne shvatimo da je bas ta nada, za njih same i njihovu decu, ono sto tera gdje Lafarz ovoga sveta da strikaju dok aristokrati odlaze na giljotinu, ne mozemo ni poceti da shvatamo politicku istoriju savremenog svetskog sistema u poslednjih dve stotine godina.
To ne znaci da je obican narod pozdravljao teror u gulazima. Neki jesu, ali mnogi nisu. Neki su davali svoju podrsku znajuci za teror. Neki su davali podrsku revolucijama uprkos teroru. Mnogi su ubedili sami sebe da ne znaju za postojanje terora. Ali, oni su zaista podrzavali revolucije, barem jedno duze vreme, zato sto su revolucije ulivale nadu u situacijama koje su im izgledale beznadezne, ne samo u vremenu pre revolucije, vec potencijalno beznadezne i posle neke kontrarevolucije.
Svakako, revolucije svih vrsta propadaju, kako zbog spoljasnjih tako i zbog unutrasnjih razloga. Spolja, protiv njih se vodi ostra borba. Iznutra, sve su se degenerisale. Oni koji imaju moc postaju opasno nejedinstveni, delom oko taktike, ali vecim delom zbog rivalstva. Revolucija pocinje da jede svoju decu, pocinje da pokazuje svoje lose strane, pa tako pocinje da gubi veliki deo podrske koju je do tada stekla.
Danas je, siroko, iako ne i univerzalno, prihvaceno da Francuska revolucija nije bila burzoaska, a da Ruska revolucija nije bila proleterska. Kakve su onda bile? Da li su to uopste bile revolucije? Naravno, to zavisi od onoga sto podrazumevamo pod terminom (politicka i/ili drustvena) revolucija. Sam koncept moderne revolucije kao pretpostavku za svoje analize i delovanje uzima centralnost drzavnih granica i njenu relativnu autonomiju tokom evolucije. Pretpostavlja se da drzave u savremenom svetu mogu biti okarakterisane kao feudalne, ili kapitalisticke, ili socijalisticke, ili na neki drugi nacin. Sledi da mozemo pricati o odvajanju koje oznacava transformaciju svake pojedinacne drzavne strukture i da mozemo to odvajanje nazvati revolucijom. Kasnije se moze desiti da mozemo namerno izazivati (ili se truditi da izazovemo) takvo odvajanje.
To je u sustini ono sto podrazumevamo pod revolucijom i revolucionarnom aktivnoscu. Svakako, postoje velika neslaganja oko kriterijuma na osnovu kojeg se razlikuju takozvana obicna politicka promena (cak i kad je izvedena uz pomoc nasilja) i takozvana prava revolucionarna promena. Ali, ova neslaganja ne uticu na osnovni model koji se koristi na obe strane u tom smislu sto se osnovne transformacije mogu pojaviti na drzavnom nivou i da zapravo (a prema mnogim analiticarima, ako ne i prema vecini) do takvih promena moze doci iskljucivo na drzavnom nivou. Ja cu predloziti drugaciji model, koji tvrdi da u drzavama ukljucenim u savremeni svetski sistem nije bilo revolucija i da one zapravo nisu bile ni moguce, ako pod revolucijama podrazumevamo promene koje transformisu fundamentalnu drustvenu strukturu i nacin funkcionisanja drzave za koju se pretpostavlja da je dozivela revoluciju. Dokazacu da su te takozvane revolucije ipak bile veoma vazni elementi u razvoju istorije savremenog svetskog sistema zato sto su zaista promenile vazne parametre nacina na koji se svetski sistem razvijao kao celina. Na kraju cu pokazati da kao posledica ovog pomeranja na drugi fokus, ni iluzije ni razocarenja nisu bili opravdani i zato ne predstavljaju prihvatljive stavove koje treba zauzeti u odnosu na te politicke dogadjaje.
Savremeni svetski sistem, a to je kapitalisticka svetska ekonomija, postoji jos od 16. veka. U pocetku je stvoren samo u jednom delu sveta, prvenstveno u Evropi i nekim delovima zapadne hemisfere. Na kraju se prosirio, sopstvenom unutrasnjom dinamikom, postepeno uvlaceci i druge regione zemaljske kugle u svoju strukturu. Savremeni svetski sistem postao je geografski globalan tek krajem 19. veka, a neki udaljeniji regioni sveta s uspehom su integrisani tek u drugoj polovini 20. veka.
Kriterijum drzavne strukture (takozvanih suverenih drzava koje funkcionisu u okviru ogranicenja medjudrzavnog sistema) bio je neodvojiv od stvaranja kapitalisticke svetske ekonomije, a takodje i neophodan element njenog strukturiranja. Razvoj drzavnih struktura, njihova sposobnost da dobijaju na snazi kako iznutra tako i u odnosu na druge drzave u svetskom sistemu, odrazava razvoj savremenog svetskog sistema kao integralne celine. Drzave nikada nisu bile nezavisni entiteti, vec glavne institucionalne karakteristike svetskog sistema. Imale su moc, ali ne neogranicenu, i, naravno, neke drzave su imale vecu moc od drugih. Za svetski sistem kao celinu moze se reci da ga karakterise postojanje proizvodnog modaliteta. Savremeni svetski sistem bio je, i jos uvek jeste, kapitalisticki sistem, to jest sistem koji funkcionise na osnovu davanja prioriteta neprekidnoj akumulaciji kapitala putem pretvaranja svega u neku vrstu robe (komodifikacija).
Drzave u okviru ovog sistema su institucije sistema, tako da bez obzira na njihovu formu one na neki nacin reaguju na davanje primata tom kapitalistickom nagonu. Zato, ako pod revolucijom neko podrazumeva prelazak feudalne drzave u kapitalisticku, ili prelazak kapitalisticke drzave u socijalisticku, to nema nikakvog operativnog znacaja i zapravo je iskrivljena slika stvarnosti. Svakako, postoje mnoge moguce vrste politickih rezima i priroda tih rezima bez sumnje puno znaci za ljude koji zive u tim drzavama. Ali, ove razlike nisu promenile osnovnu cinjenicu, a to je da su svi ti rezimi funkcionalni elementi modernog svetskog sistema, to jest kapitalisticke svetske ekonomije i da do sada nisu mogli da dovedu do nekih promena.
Vec cujem prituzbe. Cuo sam ih puno puta do sada. Kako neko moze da kaze da su bivse socijalisticke drzave (ili one u kojima jos uvek vladaju marksisticko-lenjinisticke partije) bile (ili su jos uvek) kapitalisticke? Kako neko moze da kaze da su drzave u kojima vladaju tradicionalne hijerarhije kapitalisticke? Ja to i ne tvrdim, jer ne mislim da drzave mogu imati takve atribute. Tvrdim da se te drzave nalaze u okviru svetskog sistema koji funkcionise na osnovu kapitalisticke logike i da ce, ukoliko drzavne politicke strukture, ili drzavna preduzeca, ili drzavna birokratija pokusaju da donose odluke sluzeci se nekom drugom logikom (sto, naravno, cesto i cine) morati da plate veliku cenu. Posledica toga bice ili promena nacina funkcionisanja, ili gubitak moci ili sposobnosti da se utice na sistem. Rekao bih da je to jasna lekcija koju mozemo da naucimo iz takozvanog sloma komunizma, iako ne prihvatam da je primat zakona vrednosti u tim oblastima poceo delotvorno da funkcionise tek posto su komunisticke partije izgubile vlast. Verujem da su te drzave vec dugo pre toga funkcionisale na tim osnovama.
Cest argument protiv ovakve karakterizacije takozvanih socijalistickih rezima je taj da ona moze, ali ne mora biti tacna. Ovaj stav tvrdi da su ti rezimi bili necisti, nedovoljno socijalisticki, cak i izdajnici ideala. Ja ne prihvatam ni ovaj stav. Vecina revolucionara na pocetku svoje borbe ima nameru da bude revolucionar. Vecina revolucionarnih rezima zaista namerava da promeni svet. Oni ne izdaju svoje ideale. Oni otkrivaju da su, kao pojedinci i kao rezimi, strukturama svetskog sistema prinudjeni da se ponasaju na odredjen nacin i u okvirima odredjenih parametara, jer u suprotnom gube sposobnost da budu vazni akteri u svetskom sistemu. I tako oni, pre ili kasnije, menjaju svoje namere u odnosu na stvarnost.
Sve se svodi na shvatanje toga kako sistemi bilo koje vrste funkcionisu. Sistemi imaju granice, cak i kad su promenljivi. Sistemi imaju pravila, cak i kad su evolutivni. Sistemi imaju ugradjene mehanizme koji ih vracaju u ravnotezu, takve da relativno velika odstupanja – namerna ili slucajna – od ocekivanog sablona, obicno zavrsavaju relativno malim srednjorocnim promenama. Daleko od toga da su sistemi staticni. Oni imaju ugradjene protivrecnosti i kao rezultat pokusaja da se s njima izadje na kraj, sistemi pokazuju sekularne trendove. A tokom duzeg vremena, sistemi se postepeno udaljuju od ravnoteze i tada kao takvi ne mogu da opstanu. Dolaze do tacke racvanja i pretvaraju se ili bivaju zamenjeni drugim sistemima.
Sustinsko pitanje je kako napraviti razliku izmedju normalnog, tekuceg zivota sistema, i njegova dva momenta transformacije: na pocetku i na kraju. Francuska i Ruska revolucija, kao i sve druge o kojima pricamo, dogodile su se tokom normalnog, tekuceg zivota kapitalisticke svetske ekonomije. Iako su predstavljale relativno velika odstupanja od ocekivanog sablona, ipak su dovele do relativno malih srednjorocnih promena. Entuzijazam koji su neki pokazali za revolucije i ogromno neprijateljstvo koje su pokazali drugi, bili su deo mehanizama sistema. Cinjenica da su entuzijazmi bili kumulativni je jedan mehanizam; cinjenica da su entuzijazmi ustupili mesto razocarenjima je drugi mehanizam. Revolucije nikada nisu delovale onako kako su njihovi nosioci to ocekivali ili cega su se njihovi protivnici plasili. To ne znaci da su bile irelevantne. Zapravo, ponavljani sablon takvih preokreta bio je glavni element u uspostavljanju odredjenih sekularnih trendova u sistemu, sekularnih trendova ciji uticaj osecamo i danas, od 1945, i jos vise od 1989.
Vecina iluzija i razocarenja vezanih za Francusku i Rusku revoluciju (kao i vecina pisanog materijala o njima) ticu se njihovog uticaja na Francusku i Rusiju, a rasprave o dobrim stranama tih dogadjaja vode se u tonu zestoko sukobljenih misljenja. Ja zastupam stav longue durée po pitanju unutrasnjeg uticaja, stav slican Tokvilovom. Ako poredimo ove zemlje u vremenu od dvadeset godina pre revolucije i dvadeset godina posle revolucije, nije nam jasno da li su promene koje zapazamo vece od onih koje se mogu primetiti u komparativnim zemljama koje nisu prezivele takozvanu revoluciju. Medjutim, to ocigledno ne bi bilo tacno kada bismo posmatrali svetski sistem kao celinu. Mogu se otkriti velike promene u geokulturi svetskog sistema, koje su posledica ovih dveju revolucija, promene koje su se odrazile u sekularnim trendovima svetskog sistema kao celine. I to je istina, cak i ako se za revolucije kaze da su »propale« – u smislu da su revolucionarne vlade (i vlade koje su dosle odmah za njima, a koje su tvrdile da su, ili su vidjene kao njihovi naslednici) bile srusene kontrarevolucijom.
Svi znamo osnovne zahteve francuskih revolucionara. Bili su protiv naslednih privilegija. Trazili su moralnu i pravnu jednakost svih ljudi. Insistirali su na centralnosti koncepta drzavljanstva, to jest clanstva u zajednici koja se zove nacija, koje, u principu, nudi jednaka prava svim ucesnicima u politickoj areni (ili makar svim odraslim muskarcima). Ovi zahtevi su, bez sumnje, bili izraz mnogo veceg pritiska, a ne samo pritiska ljudi koji su izvrsili Francusku revoluciju. Ali, Francuska revolucija – samim svojim nasiljem, entuzijazmom i dometom, dovela je do toga da izgleda kao da su se ovi zahtevi pojavili odnekud iz marginalnog kraljevstva divljih ideja i dosli u arenu normalnih, pa cak i ocitih, elemenata svakog politickog sistema. Cinjenica da su se ti zahtevi rasprostranili, bez sumnje sasvim neobjasnjivo, Napoleonovim pokusajima osvajanja, ne igra malu ulogu u njihovom ukorenjivanju u narodni mentalitet.
Znacaj transformacije moze se videti posle 1815, posle Obnavljanja Francuske. Jer su izmedju 1815. i 1848. osnovni koncepti Francuske revolucije nastavili da se probijaju u sferu rasprostranjenih pretpostavki o onome sta je prihvaceno kao legitimna premisa politickog delovanja. Postojala su tri koncepta koja su dobila takvu vrstu legitimiteta. Prvi koncept je taj da je politicka promena trajna i normalna, a ne izuzetna i sustinski nelegitimna. Drugi, da suverenitet lezi u ljudima, a ne u vladaru ili aristokratiji. Treci, da ljudi koji zive u drzavi cine naciju, ciji su drzavljani.
Svakako, nijedan od ova tri koncepta nije bio prihvacen kao legitiman od strane drzavnih vlasti u periodu posle Napoleona, ili makar ne u pocetku. Zaista, ideologija Svetog saveza bila je u ociglednoj suprotnosti sa ovim konceptima koji su jasno i energicno govorili o njenoj nelegitimnosti, pa cak i nemoralnosti. Koncepti su, medjutim, bili dovoljno mocni da zahtevaju otvorenu i argumentovanu osudu, a ne samo brutalno gusenje koje je vec postalo znak raspoznavanja njihove moci. Stoga je konzervativna ideologija, formulisana u znak odbacivanja Francuske revolucije, naizmenicno stimulisala razvoj liberalne ideologije koja je, iako je bila ambivalentna prema pojedinim segmentima Francuske revolucije, u sustini prihvatala njen osnovni koncept.
U stvarnosti, Francuska revolucija je otvorila Pandorinu kutiju i pokrenula teznje naroda, njihova ocekivanja i nade, koje ustanovljene vlasti – i konzervativne i liberalne – nisu mogle da zaustave. U sustini, konzervativci i liberali su se razlikovali po svojim osnovnim strategijama kako zadrzati potencijalnu pobunu naroda. Konzervativci su racunali na davanje vece vlasti tradicionalnim institucijama i simbolicnim vodjama, primecujuci stetu koju bi zakonodavna promena mogla da nanese drustvenom poretku. Zato su monarhija, crkva, lokalne ugledne licnosti i patrijarhalne familije bile moguce tacke ujedinjenja. 
Liberali su u sustini tvrdili da je istorijski gledano bilo kasno da te institucije pocnu da funkcionisu kako treba, bilo u vladanju bilo u smirivanju narodnog nezadovoljstva. Zalagali su se za popustanje pred teoretskim principima za koje su se zalagale narodne snage – normalnost promene, narodni suverenitet i drzavljanstvo – ali rukovodeci promenama koje bi se mogle dogoditi pod njihovim okriljem. Njihov program za takvu vrstu rukovodjenja zasnivao se na postepenoj primeni tih principa pod kontrolom strucnjaka koji bi racionalno analizirali neophodan tempo i tehniku koji bi omogucili da promena bude postepena i da ne potiskuje vladajuce familije i grupacije. Ukratko, liberali su zeleli promenu koja je bila kontrolisana i oni su nacinili taman toliki ustupak da mogu da zadrze vecinu onoga sto su imali. Liberali su smatrali da su neke promene neophodne sto pre, dok su konzervativci imali tendenciju da njihov oprez nadjaca njihovu sposobnost da procene nemire ili da racunaju na represivne akcije za zaustavljanje nemira. 
Do borbe izmedju konzervativaca i liberala u vladajucoj manjini doslo je u svim vecim drzavama svetskog sistema izmedju 1815. i 1848. godine. Prica o tim godinama je prica o stabilnom podgrevanju narodnih nemira u raznim vidovima i na raznim mestima. Ipak, ono sto mozemo nazvati svetskom revolucijom (ili revolucijom svetskog sistema) 1848. godine, bilo je neocekivano i veliki sok za sve na vlasti. Kao prvo, pokazalo se da su dve narodne grupe sposobne da se mnogo ozbiljnije mobilisu nego sto je iko verovao da je to moguce. To su, s jedne strane, bili urbani/industrijski radnici, i, sa druge strane, ugnjetene nacionalnosti/nacije. Ustanak je zapoceo u Francuskoj kao socijalni revolt i brzo se prosirio na druge zemlje, cesto kao nacionalni revolt. Izgledalo je kao da ponovo pocinje Francuska revolucija, ali ovoga puta ne samo protiv konzervativaca (to jest, predstavnika starog rezima), vec i protiv liberalnih ideologa. Revolucije iz 1848. stvorile su zato trenutak u kojem se pojavila treca ideologija, levicarska ideologija koja je izbila iz onoga za sta se danas smatra da je centristicki liberalizam, i stavila se nasuprot kako pomenutom liberalizmu tako i desnicarskom konzervativizmu. Ova levicarska ideologija je nazivana razlicitim imenima, ali je postala opstepoznata kao socijalizam.
Svetsku revoluciju iz 1848. trebalo bi da razmatramo u dva vremenska okvira: neposredni dogadjaji i posledice i dugorocni efekti. Ako je posmatramo samo kao niz dogadjaja koji su se odigrali tokom visegodisnjeg perioda, za nju se moze se reci da je bila kao feniks. Brzo se razgorela i skoro istom brzinom i sagorela. Primera radi, najradikalnije vreme u Francuskoj trajalo je samo cetiri meseca. Ovi ustanci (pa cak i oni manje radikalni) svuda su uguseni silom kojoj radikalni elementi nisu mogli da se odupru. Ipak, jasno je da su oni na vlasti bili uplaseni tim ustancima i posledica njihovog straha bila je udruzivanje konzervativnih i liberalnih snaga u odbrani etabliranog poretka. Retrospektivno gledano, cini se kao da je postojao precutni dogovor izmedju konzervativaca i liberala. Kratkorocno gledano, bilo bi po volji konzervativaca: ponovno uspostavljanje represivne vlasti, a posebno stavljanje van zakona svih radikalnih elemenata. Medjutim, srednjorocno gledano, bilo bi po volji liberala: uvodjenje niza racionalnih, postepenih reformi i to ne samo uz konzervativnu podrsku vec i sa konzervativcima koji se trude da nadmase liberale u njihovoj igri.
Na socijaliste, nosioce trece ideologije, 1848. godina je uticala koliko i na konzervativce i liberale. Dok su proto-socijalisti iz perioda pre 1848. najvise bili ili za konspirativne ustanke (karbonari, blanki) ili za stratesko utopijsko povlacenje (Oven, Kabe i mnogi drugi), propast 1848. (cinjenica da spontani ustanci nisu imali znacajne politicke rezultate) predstavljala je hladan tus politickom realizmu levice. Oni su se okrenuli organizovanju, strategiji koja je na kraju mogla jedino da uzme oblik etapne teorije politicke akcije. Poznata nam je jedna teorija koju su socijalisti osmislili u drugoj polovini 19. veka. U prvoj etapi pokusali bi da osvoje vlast u svakoj suverenoj drzavi; u drugoj etapi transformisali bi nacionalno drustvo upotrebom drzavne moci. Ipak, socijalisticki tabor se kasnije podelio oko taktike za prvu etapu – da li osvajati vlast putem izbora ili putem planirane pobune (sto ce postati teorijska razlika izmedju Druge i Trece internacionale).
Ono sto treba istaci u vezi sa socijalistickom strategijom organizovane potrage za drzavnom moci je to da, dugorocno gledano, ona nije bila nista drugacija od liberalne strategije racionalne promene kojom rukovode strucnjaci. Samo, ovde su strucnjaci bili locirani u partijskoj strukturi, a ne u birokratiji. U periodu posle 1848. pojavila su se dva jasna sablona. S jedne strane, imali smo trijadu ideologija – konzervativce, liberale i socijaliste – koji se skoro svuda politicki takmice. S druge strane, centristicki liberalizam je postao dominantna ideologija na svetskom nivou, bas zbog toga sto su programi konzervativaca i socijalista tezili tome da postanu tek varijacije na postojecu liberalnu temu kontrolisane reforme. Oba sablona smatrana su ispravnima ne samo do 1917, nego do 1968. godine.
Zbog toga mozemo da tvrdimo da je dugorocni rezultat Francuske revolucije bio taj sto je, putem ozakonjenja odredjenog skupa koncepata koji su do tada bili marginalni, ona izdigla tri ideologije koje su se bavile time kako da zadrze sada vec legitimne narodne zahteve za promenama. Ovaj politicki konflikt izmedju tih ideologija doveo je do toga da jedna od njih – centristicki liberalizam – postane dominantna i sposobna da se nametne kao geokultura svetskog sistema i da na taj nacin uspostavi parametre u okviru kojih se odvijala svaka drustvena akcija tokom narednih sto godina.
Citava evolucija moze se posmatrati kao dijalektika procesa. Oslobadjanje strasti naroda, i posebno ozakonjenje narodnih ciljeva, nateralo je vladajuce grupe da putem programa liberalizma nacine znacajne ustupke u srednjorocnom smislu, od kojih su najvazniji pravo glasa (na kraju univerzalno) i delimicna ekonomska redistribucija (drzava sa socijalnim osiguranjem za sve gradjane). Ovi ustupci bili su posledica pritisaka naroda koji su bili podstaknuti nadom i ocekivanjima, ali i sami ustupci su ojacali nadu i ocekivanja. Cinilo se da na kraju liberalne duge stoji vizija demokratskog drustva. Ali, sama ta nada, i sama ta ocekivanja, ucinila su narodni sloj mnogo strpljivijim i manje buntovnim. Ukratko, liberalni ustupci doveli su do znacajne demokratizacije drustveno-politickih struktura (za sta se i pretpostavlja da je bio cilj Francuske revolucije), ali istovremeno i do smanjenja pritiska za mnogo fundamentalnije promene (za sta se pretpostavlja da je bila zelja onih koji su bili protiv Francuske revolucije). U tom smislu, liberalizam kao ideologija bio je izuzetno uspesan u odrzavanju postojeceg politickog poretka kapitalisticke svetske ekonomije. Ali u istom smislu, Francuska revolucija je ostavila traga na strukturiranju sekularnih trendova modernog svetskog sistema. 
Devetnaesti vek nije bio samo vek narodnih zahteva za demokratizacijom i pojave liberalne ideologije kao najefikasnijeg nacina da se ti zahtevi obuzdaju. Bilo je to doba pojave nacionalizma/etnistva, rasizma i seksizma kao osnovnih podtema geokulture. Strast i obicaji koji su karakteristicni za ove teme ne javljaju se prvi put u ovom veku, ali tek tada postaju eksplicitni, proucavani delovi geokulture i kao takvi poprimaju nova i mnogo opasnija znacenja.
Na prvi pogled, svaka od te tri teme je u direktnoj suprotnosti sa liberalizmom, pa bi stoga bilo logicno i da negiraju dominaciju liberalne ideologije. Medjutim, ispostavilo se da su zapravo u skrivenom simbiotickom odnosu sa liberalizmom. Nacionalizam u sustini ima dva Janusova lika. To je protest potlacenih protiv tlacitelja, ali je, takodje, i instrument tlacitelja protiv potlacenih. Tako je bilo svuda. Sta omogucava nacionalizmu da bude takav? U sustini, to je njegova veza sa drzavljanstvom. Drzavljanstvo je osmisljeno kao koncept ukljucivanja ljudi u politicke procese. Ali, ono sto ukljucuje moze i da iskljucuje. Drzavljanstvo daje privilegije, a privilegije se stite tako sto se ne daju svima. Drzavljanstvo je prebacilo iskljucivanje sa otvorene klasne barijere na nacionalnu, skrivenu, klasnu barijeru.
Ova dvostruka karakteristika nacionalizma – ukljucivanje i iskljucivanje – od velikog je znacaja za liberalne ciljeve upravljanja drustvenim promenama, nudjenja ustupaka koji umiruju, ali ne ponistavaju osnovni kapitalisticki sistem. Ukljucivanje svakoga, zaista svakoga, onemogucilo bi kontrolisanje neprekidne akumulacije kapitala, zato sto bi doslo do prevelike distribucije viska vrednosti. Totalno neukljucivanje, istinsko odrzavanje drevnog rezima, onemogucilo bi odrzavanje neprekidne akumulacije kapitala, zato sto bi dovelo do narodnog besa i unistenja politickog stita sistema. Institucija drzavljanstva – ukljucivanje nekih i iskljucivanje ostalih – posluzila je upravo da umiri najopasnije slojeve iz drzava centralne zone, radnicke klase, istovremeno iskljucujuci veliku vecinu svetskog stanovnistva iz raspodele viska vrednosti i procesa donosenja odluka.
Stoga je nacionalizam mocnih nacija (kao sto su Engleska/Velika Britanija i Francuska) pomogao da se odrzi globalni status quo. Ali isto to je cinio i nacionalizam ugnjetavanih nacija, sto se u 19. veku prvenstveno odnosi na nacionalizam ugnjetavanih takozvanih evropskih istorijskih nacija i njihovu transformaciju iz etnistva u drzave. U njihovom slucaju, nacionalizam je znacio ukljucivanje srednjeg staleza i donekle urbane radnicke klase u globalnu podelu kolaca. Pod uslovom da je po nekoliko nacija istovremeno dobijalo politicki suverenitet, njihovo ukljucivanje nije izazvalo nista vece probleme nego sto je to, na primer, bio slucaj sa prosirenjem prava glasa u suverenim mocnim nacijama i bilo je savrseno u skladu sa globalnim programom liberalizma. Naravno, nacionalizam je koncept koji sam po sebi nema geografska ogranicenja, sto ce kasnije, kao sto cemo videti, izazvati probleme.
Nacionalizam/etnistvo i rasizam su se na smenu preplitali. Rasizam, eksplicitno zagovaranje superiornosti bele rase, ili Arijevaca, doziveo je procvat tokom 19. veka u severnoj i zapadnoj Evropi, kao i u drugim zemljama koje su naseljavali evropski doseljenici. Sta je bila osnovna poruka? Da ukljucivanje u liberalno drzavno uredjenje podrazumeva neku vrstu nad-drzavljanstva, kolektivnog drzavljanstva mocnih drzava, iskljucivanjem ljudi iz ostatka sveta, cak i onih koji su poreklom iz ostatka sveta a borave u mocnim drzavama, i domorodaca u zemljama sa belim doseljenicima. Nacionalizam uz rasizam daje ideolosko opravdanje za imperijalizam i niko se nije stideo da takve stavove javno iznosi.
Seksizam je takodje deo ove slike. Ono sto seksizam kao eksplicitna ideologija podrazumeva je stvaranje i osvestanje koncepta domacice. Zene su oduvek radile i vecina domacinstava je, istorijski gledano, bila patrijarhalna. Ali, ono sto se dogodilo u 19. veku bilo je nesto sasvim novo. Bio je to niz pokusaja da se zene iskljuce iz necega sto bi se proizvoljno moglo definisati kao »rad koji stvara prihod«. Domacica je stavljena u tandem sa muskim hraniocem porodice koja ima samo jednu platu. Rezultat nije bio samo to sto je zena radila vise i teze, nego je i njen rad sistematski obezvredjen.
Koja je moguca svrha svega toga? Treba da imamo u vidu da se to desavalo u vreme kada su narodni zahtevi za ukljucivanjem – politickim, ekonomskim i drustvenim – bili jaki, kao i napori vladajuce klase da ove zahteve umanje time sto su ponudili ograniceno ukljucivanje, dok su u isto vreme zadrzali vecinu privilegija ogranicavanjem obima ukljucenja. Stvaranje koncepta zene domacice posluzilo je tom cilju na tri razlicita nacina.
Prvi je bio taj sto je postalo nejasno koliko se viska vrednosti dodeljuje radnickoj klasi. Cinilo se da muskarac koji zaradjuje samo jednu platu dobija povecanje prihoda time sto su zene i deca iskljuceni kao takmaci na trzistu rada, ali je zapravo deo tih plata bio subvencionisan za porodicni prihod od strane domacice, pa tako ukupni porodicni prihodi mozda i nisu odrzavali korak sa svim povecanjima na nivou akumulacije kapitala. Tako je, materijalno govoreci, rezultat bio opsenarski – jednom rukom je ponistavao sve ono sto je opasnim slojevima nudjeno iz druge ruke.
Drugi efekat je bio drustveno-psiholoski. Vrednost ukljucivanja je porasla zbog realnosti velike grupe iskljucenih. Bele zene su jednostavno dodate ne-belom svetu kao iskljucenoj grupi i to je bez sumnje davalo veci znacaj muskom pravu glasa i pravu na rad za platu ili je makar status muske radne klase cinio manje ponizavajucim (pa tako i njihov potencijalni revolucionarni zanos manje aktivnim).
I, na kraju, ne treba zaboraviti jednu od kljucnih odlika liberalne drzave koja je stvorena u 19. veku – sluzenje vojske bilo je posledica drzavljanstva (u nekim zemljama stalno, a u drugim samo u vreme rata). Ogranicena atraktivnost ove sluzbe bila je jasno pojacana time sto je ona imenovana kao sustinski atribut muskog drzavljanina, patriotski macizam. Sumnjam da bi velike armije regrutovane na svim stranama tokom Prvog i Drugog svetskog rata mogle da se mobilisu tako lako bez ovog ideoloskog elementa.
Pretpostavlja se da liberalna ideologija nudi zastitu osnovnih ljudskih prava, ali u praksi to se odnosilo samo na manjinu svetskog stanovnistva. U drevnom rezimu povlasceni sloj bio je veoma mala grupa. Liberalne drzave tvrde da ce, sledeci ideale Francuske revolucije, sve privilegije biti ukinute. A to je zapravo znacilo da ce privilegije (ili bar neke od njih) sada biti prosirene na veliku grupu koja se zove drzavljani, ali to je i dalje bila grupa koja obuhvata manjinu. Kombinacija nacionalizma, rasizma i seksizma posluzila je da se definisu granice izmedju onih ukljucenih i onih iskljucenih.
Ruska revolucija oznacila je jos jednu prekretnicu u ovoj prici. To nije prekretnica kakvu zagovaraju njene pristalice, a ni protivnici. Boljsevizam je u pocetku bio osuda socijalistickih pokreta zbog toga sto su postali otelotvorenje liberalne ideologije. Resenje koje on nudi lezi u ponovnoj potvrdi socijalisticke vere putem stvaranja partijskog kadra iskreno posvecenog antisistemskoj revoluciji. Ruska revolucija, kao sto znamo, nije bila proizvod planske pobune boljsevika nego cinjenice da su boljsevici bili bolje organizovani da iskoriste potpuni slom politickog poretka u Rusiji, koji je izazvan kombinacijom teskih vojnih poraza i opste gladi koja je vladala u narodu. Takodje znamo i da su boljsevici odmah po dolasku na vlast ocekivali izbijanje revolucije u Nemackoj, na sta ih je navelo njihovo teorijsko stanoviste i za sta su smatrali da je neophodno za njihovu sopstvenu sposobnost da sprovedu svoju nacionalnu revoluciju.
Do revolucije u Nemackoj nikada nije doslo i boljsevici su morali da se prilagode tom stanju stvari. Rezultat je bio socijalizam u jednoj zemlji – staljinizam, gulazi, kasnije Hruscov i Gorbacov i na kraju slom SSSR-a i Komunisticke partije Sovjetskog Saveza 1991. godine. U tom smislu, cini nam se da Ruska revolucija, kao i Francuska revolucija, nije bila uspesna, jer, buduci da smo u prilici da uporedimo Rusiju od pre 20 godina pre revolucije sa onom iz perioda 20 godina posle revolucije, ne moze se bez sumnje reci da li bi se dogodilo vise promena nego u komparativnim zemljama koje nisu imale revolucionarno iskustvo. Ipak, zelim da istaknem da je Ruska revolucija imala dubok uticaj na geokulturu, ali na nacin drasticno drugaciji od onog koji istice boljsevicka teorija.
Poruka Ruske revolucije imala je drugaciji uticaj na svet mocnih nacija, onaj koji skraceno mozemo nazvati panevropskim svetom, nego na vanevropski svet. Retrospektivno gledano, nema sumnje da je opasnost od militantnijeg stava radnicke klase u mocnim nacijama, opasnost koju simbolise svetski komunisticki pokret, galvanizovala akutni odgovor vladajucih klasa ovih zemalja. Postigla je rezultate znacajnog podizanja uloga sto ce biti neophodno u liberalnom paketu za smirivanje radnickih klasa u panevropskim zemljama. Posebno je dovela do velikog prosirenja komponenata koje se odnose na drzavu sa socijalnim osiguranjem za sve gradjane, narocito posle 1945, kada je sovjetska vojna i politicka snaga izgledala jako velika. Svet bez Ruske revolucije tesko da bi mogao da dozivi takvu vrstu panevropskog kejnsijanizma kakvu smo mi iskusili.
Ali koliko god da je taj rezultat vazan, a ja verujem da je veoma vazan, on bledi pod uticajem Ruske revolucije na vanevropski svet. Vanevropski svet nije bio deo originalne boljsevicke vizije, i kada je Sultan Gajev pokusao da ga u nju ukljuci bio je odstranjen. Ipak, pocev od kongresa u Bakuu 1920. godine, boljsevici su postali refleksivni po pitanju neocekivane popularnosti Ruske revolucije u vanevropskom svetu i pokusali su da kanalisu politicku energiju koja je poticala odatle – mada, moramo dodati, bezuspesno.
Ono sto se zaista dogodilo bilo je to da su napori boljsevika dosli prekasno za evropski svet. Panevropske opasne klase su u velikoj meri bile pripitomljene liberalnim kompromisima, a boljsevicka pretnja je samo pojacala taj proces time sto je poboljsala pregovaracki polozaj panevropskih radnickih klasa. U medjuvremenu, virus nacionalizma prosirio se i van granica panevropskih »istorijskih nacija«. Pocetkom 20. veka imali smo nacionalisticke pokrete i pobune ne samo u tri preostale imperijalne strukture u okviru evropskih granica – Austro-Ugarskoj, Rusiji i Otomanskom carstvu – vec smo imali i pocetak serije nacionalistickih pokreta u Aziji (npr. u Kini, Indiji, na Filipinima), Africi (juznoafricki crnci) i Latinskoj Americi (npr. u Meksiku).
Lekcija Ruske revolucije za sve ove pokrete bila je ta da vanevropske zemlje (kako je i Rusija bila definisana od strane svih ovih pokreta) mogu postici oslobadjanje od evropske kontrole i mogu postici industrijalizaciju i vojnu snagu (posebno jasnu posle Drugog svetskog rata). Dok je Francuska revolucija ulivala nadu i ocekivanja, i povecavala teznje opasnih klasa u panevropskom svetu, Ruska revolucija je ulivala nadu i ocekivanja, i podizala je teznje opasnih klasa vanevropskog sveta.
Ovaj pokret u 20. veku imao je isti nejasan uticaj kao i analogni pokreti iz 19. veka. Mobilizacija necega sto je kasnije nazvano nacionalnim pokretima oslobodjenja Azije, Afrike i Latinske Amerike znacila je da je liberalna ideologija morala da postane globalna u primeni i da se njenim ustupcima morao dati globalni sadrzaj. Globalni liberalizam uzeo je oblik samoopredeljenja nacija (dekolonizacija) i projekta ekonomskog razvoja nerazvijenih nacija (jedan oblik globalne socijalne brige za stanovnistvo). Na neki nacin, ovaj program je bio znacajan i uspesan kao i panevropski program u 19. veku. Kao sto je i opste pravo glasa postalo norma, tako je bilo i sa zavrsetkom formalne kolonizacije sirom sveta. I kao sto se cinilo da se panevropske radnicke klase definitivno odricu i same pomisli na pobunu, tako je izgledalo i da vanevropske drzave ne razmisljaju o globalnom gradjanskom ratu. Ukratko, cinilo se da je ostvaren liberalni cilj uredjivanja politickog poretka ogranicenim ustupcima bez zrtvovanja osnovnih prioriteta neprekidne akumulacije kapitala. 
Tako je izgledalo sve do svetske revolucije 1968. godine, koja je u smislu njenog uticaja na geokulturu odigrala ulogu slicnu kao revolucija 1848. Svetska revolucija iz 1968. godine predstavljala je dramaticnu kombinaciju apoteoze i mutacije duha Ruske revolucije, kao sto je revolucija 1848. godine predstavljala apoteozu i mutaciju duha Francuske revolucije. Ali, to je bila mutacija u suprotnom pravcu. Jer, dok je svetska revolucija 1848. godine vodila uvodjenju liberalizma kao podupiraca geokulture svetskog sistema, svetska revolucija 1968. dovela je do rusenja liberalizma s tog polozaja.
Ako nista drugo, ucesnici pobuna 1968. kritikovali su lenjiniste zato sto su postali otelotvorenje liberalizma, kao sto su lenjinisti kritikovali socijaldemokrate. Osim toga, za svoju metu uzeli su dominantnu ulogu liberalizma u geokulturi i pokusali su na svaki nacin da sruse liberalizam s tog polozaja. Revolucija 1968, kao i ona iz 1848, trebalo bi da bude analizirana u dva vremenska okvira: neposredni dogadjaji i posledice, i dugorocni efekti. Ako sve posmatramo kao niz dogadjaja koji su se odvijali tokom visegodisnjeg perioda, i u ovom slucaju mozemo reci da je to bilo poput feniksa. Sve se brzo razgorelo (naravno, mnogo globalnije nego sto je to bilo 1848) i sagorelo skoro jednakom brzinom. Ali, dugorocno gledano, efekti su bili pogubni po sistem.
Skidanje liberalizma sa polozaja ociglednog metajezika svetskog sistema dovelo je do odvajanja konzervativaca i radikala od liberalne ideologije. Svet se vratio istinskoj trimodalnoj ideoloskoj podeli. Ozivljena politicka desnica, ponekad etiketirana kao neokonzervativci, a nekad (sto je veoma zbunjujuce) kao neoliberali, simbolizovala je veoma tradicionalan socijalni konzervativizam – centralnu drustveno-moralnu ulogu crkve, lokalnih uglednih licnosti i zajednice, i patrijarhalnog domacinstva – plus ekstremno protivljenje socijalnoj brizi za stanovnike (sto je sve karakteristicno za konzervativce iz perioda pre 1848) neugodno kombinovano sa naivnom retorikom o nemesanju drzave u ekonomska pitanja (lese fer) sto je mozda sokiralo njihove konzervativne pretke. Ulogu liberalnog centra velikim delom su preuzele partije koje jos uvek sebe nazivaju socijaldemokratskim, a koje su se u najvecem delu odrekle svih preostalih tragova svog istorijskog suprotstavljanja kapitalizmu kao sistemu, i koje su oberucke prihvatile bentamovsko-milsovsku tradiciju reforme kojom rukovode eksperti, uz blago »socijalnu« ekonomiju.
A radikali? Tri decenije koje su usledile posle svetske revolucije 1968. bile su decenije sve veceg nereda. Iako su razne maoisticke sekte s pocetka 70-ih naglasile 1968. vise kao apoteozu 1917. nego kao mutaciju, ipak su se ubrzo ugasile. Takozvani novi levicarski pokreti vise su se zanimali za mutaciju. Kao pokreti, medjutim, svi su se ubrzo upetljali u snazne unutrasnje borbe, podeljeni izmedju onih koji su trazili novu apokalipticnu transformaciju i onih koje je primarno zanimala revizija reformistickog programa rada drzavne politike. Ovi drugi su pre ili kasnije prevladali.
Koncentrisati se samo na unutrasnju politiku »novih« postsezdesetosmaskih pokreta znaci ne videti sumu od drveca. Najvaznije sto se desavalo tokom tri decenije posle 1968. bilo je skretanje narodne podrske sa tradicionalnih antisistemskih pokreta (takozvane stare levice) u svim delovima sveta gde su bili na vlasti, sto je zapravo bio veliki deo sveta 70-ih. U Aziji i Africi drzavama su vecinom vladali nacionalni pokreti oslobodjenja. U Latinskoj Americi vecinom su vladale populisticke vlade. U tzv. socijalistickom bloku vladale su marksisticko-lenjinisticke partije, a u zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i Australiji, najvecim delom su vladale partije sa socijaldemokratskom tradicijom (ako demokrate novog kursa u SAD shvatimo kao jednu verziju ove tradicije).
Sustinski element tog narodnog okretanja od ovih partija bilo je razocarenje, osecaj da su te partije imale svoju istorijsku sansu, da su dobile podrsku na osnovu dvostepene strategije za transformaciju sveta (dobiti drzavnu moc, pa onda izvrsiti transformaciju) i da nisu ispunile svoje istorijsko obecanje. U velikim delovima sveta javilo se akutno osecanje da se jaz izmedju bogatih i siromasnih, dobrostojecih i ugrozenih, nije nimalo smanjio, nego da se cak i povecao. I to sve posle jednog do dva veka stalne borbe. Bilo je to vise od privremenog razocarenja ucinkom odredjenih vladajucih timova. Bio je to gubitak vere i nade. Kulminacija je bila spektakularno (i bukvalno bez kapi krvi) rusenje komunizma u istocnoj i centralnoj Evropi i u nekadasnjem Sovjetskom Savezu.
Gubitak nade odrazavao je osecaj ozbiljne sumnje u to da polarizacija postojeceg svetskog sistema na bilo koji nacin sama sebe koriguje ili da joj se moze efikasno suprotstaviti drzavnom reformistickom akcijom. To je zato bilo gubitak vere u sposobnost drzavnih struktura da postignu taj primarni cilj poboljsanja opsteg dobra. Rezultat je bio rasireno i amorfno protivljenje drzavnom centralizmu, i to vrste koja je bila potpuno nepoznata u dugom periodu izmedju 1789. i 1968. Bilo je iscrpljujuce, i budilo je strah i nesigurnost.
Narodno protivljenje drzavnom centralizmu bilo je ambivalentno. S jedne strane, ono je podrazumevalo opstu delegitimizaciju drzavnih struktura i okret ka vandrzavnim institucijama moralne solidarnosti i pragmaticne samozastite. Ponovo ozivljeni konzervativni pokret pokusao je da iskoristi ta osecanja za ukidanje odredbi o socijalnom osiguranju za sve zitelje, pri cemu je naisao na otpor narodnog sloja koji je tezio da zadrzi stecene beneficije i koji se protivio merama koje bi, u stvarnosti, jos vise umanjile njihove realne prihode. Kad god su neoliberalni programi sprovodjeni previse intenzivno dolazilo je do izbornih reakcija, ponekad i veoma dramaticnih, u svim delovima sveta. Ali, takve izborne reakcije prvenstveno su bile medjuvremene odbrambene mere, a ne momenti trijumfa obnovljene drustvene transformacije. Nije bilo entuzijazma. Odsustvo nade i vere ostaje prozimajuce i korozivno.
Daleko od toga da predstavlja pobedu liberalizma i jos manje pobedu obnovljenog konzervativizma, ovo prozimajuce protivljenje drzavnom centralizmu delegitimizacijom drzavnih struktura potkopalo je sustinski stub savremenog svetskog sistema, drzavni sistem, stub bez kojeg je nemoguca neprekidna akumulacija kapitala. Ideolosko slavljenje tzv. globalizacije je u stvarnosti bila labudova pesma naseg istorijskog sistema. Usli smo u krizu ovog sistema. Gubitak nade i prateci strah delovi su uzroka i glavni simptom ove krize.
Era nacionalnog razvoja kao verodostojnog cilja se zavrsila. Ocekivanja da mozemo ostvariti ciljeve bilo Francuske bilo Ruske revolucije nekom vrstom promene u tome ko kontrolise drzavne strukture, sada nailazi na rasprostranjen skepticizam koji se istorijski pokazao opravdanim. Ali, cinjenica da ljudi vecinom vise nisu optimisti po pitanju buducnosti, pa tako ni sustinski strpljivi u vezi sa sadasnjoscu, ne znaci da su ti isti ljudi napustili svoje teznje ka boljem drustvu, boljem svetu od onog koji poznaju. Zelja je jaca nego ikad, sto gubitak nade i vere cini jos beznadeznijim. To zasigurno dovodi do toga da ce sve poprimiti izgled problematicnog vremena, crnog perioda koji ce trajati sve dok traje tranzicija.
 

¹ Analizirao sam drustvenu funkciju i ogranicenja utopija u: »Marksizmi kao utopije: evolutivne ideologije«, (Marxisms as Utopias: Evolving Ideologies), u: Dekonceptualizovanje drustvene nauke: granice paradigmi 19. veka (Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-Century Paradigms, Cambridge: Polity Press, 1991), 170–184. Ovaj clanak uporedjuje koncepte utopija Mora, Engelsa i Manhajma.
² Emile Durkheim, The Rules of Sociological Method (New York: Free Press, 1982), 86.
³ Videti moju diskusiju u: »Izum Vreme–Prostor realnosti: Prema razumevanju naseg istorijskog sistema« (The Invention of Time-Space Realities: Towards an Understanding of our Historical Systems), u Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-Century Paradigms (Cambridge: Polity Press, 1991), 135–148.
⁴ Max Weber, Economy and Society, New York: Bedminster Press, 1968, I, 85–86. Videti dalje moju diskusiju o ovom konceptu u: »Social Science and Contemporary Society: The Vanishing Guaranties of Rationality«, International Sociology, XI, 1. mart 1996, 7–26.