Utopistika  

   III
Sustinski racionalan svet ili moze li se 
ponovo stvoriti raj?

Ako se, kao sto sam do sada tvrdio, zaista nalazimo u dugotrajnoj i teskoj tranziciji iz naseg postojeceg svetskog sistema u neki ili neke druge, i ako je ishod neizvestan, pred nama se nalaze dva velika pitanja: kakav svet mi zapravo zelimo i kojim sredstvima, ili putevima, cemo do njega najlakse stici? Ovo su stara pitanja koja su mnogi odavno postavljali, a posebno u poslednjih 200 godina. Ali, prvo pitanje je obicno postavljano u kontekstu utopije, a ja zelim da ga prikazem u kontekstu utopistike, to jest ozbiljne procene istorijskih alternativa, primena nasih sudova vezanih za sustinsku racionalnost mogucih alternativnih istorijskih sistema. Drugo pitanje je postavljano u kontekstu neizbeznosti progresa, a ja zelim da ga prikazem u kontekstu kraja izvesnosti, u kontekstu mogucnosti ali ne i neizbeznosti progresa.
Svima su nam poznati osnovni zahtevi vezani za postojeci istorijski sistem. Oni koji tvrde da on predstavlja najbolji od svih mogucih svetova imaju tendenciju da isticu tri vrline: materijalno izobilje i udobnost; postojanje liberalne politicke strukture; produzenje prosecnog zivotnog veka. Svaka od navedene tri vrline razmatrana je u poredjenju sa svim drugim poznatim prethodnim istorijskim sistemima. S druge strane, slucaj protiv zasluga naseg postojeceg istorijskog sistema zasniva se bukvalno na suprotnim tvrdnjama. Gde zagovornici vide materijalno blagostanje i udobnost, kriticari vide akutnu nejednakost i polarizaciju, tvrdeci da materijalno blagostanje i udobnost postoje samo za mali broj ljudi. Gde zagovornici vide liberalnu politicku strukturu, kriticari vide nedostatak znacajnog narodnog ucesca u procesu donosenja odluka. Tamo gde zagovornici vide duzi zivotni vek, kriticari naglasavaju ozbiljno narusavanje kvaliteta zivota.
Ovo su zaista prastare debate, ali mogu biti korisne za pregled kritika u svetlu pozitivne procene, kako bi se videlo kakvi se zakljucci mogu izvesti o tome sta mora biti ispunjeno u bilo kom alternativnom sistemu koji bismo pokusali da napravimo, sada kada se taj problem nalazi pred nama. Iz onoga sto sam do sada rekao trebalo bi da je ocigledno da ja spadam medju kriticare i ne smatram trenutni svetski sistem najboljim od svih mogucih svetova. Cak nisam ni siguran da je najbolji od svih svetova koje smo do sad videli. Ipak, zeleo bih da jos jednom obrazlozim svoj stav.1 Rekao sam da dovoljan broj ljudi smatra da postojeci sistem ima tolika ogranicenja da kao takav nece moci da opstane. Pravo pitanje je cime zelimo da ga zamenimo.
Medjutim, pre nego sto se posvetim tom pitanju, moram da upokojim jednog duha. Rec je o nedelima »istorijskog socijalizma«, sto se pre svega odnosi na grupu marksisticko-lenjinistickih drzava nekada znanih kao »socijalisticki blok«. Ali, po analogiji, ovaj termin je cesto koriscen za mnoge pokrete nacionalnog oslobodjenja pa cak i socijaldemokratske partije u panevropskom svetu. Razmotrimo ukratko ovu pricu zato sto je ona koriscena da nas navede na misao da nijedna alternativa nasem postojecem sistemu nije realna pa cak ni priblizno pozeljna. Tri osnovne optuzbe na racun istorijskog socijalizma su: (1) arbitrarna upotreba drzavne (i partijske) vlasti: u najgorem slucaju drzavni teror; (2) prosirivanje privilegija na nomenklaturu; i (3) velika ekonomska neefikasnost koja potice od umesanosti drzave u ekonomiju i koja mnogo vise dovodi do sputavanja nego do potpomaganja povecanja drustvene vrednosti.
Pocecu time sto cu da priznam da su te optuzbe umnogome ispravne, osobito prve dve, u smislu istorijske procene drzavnih rezima koji su postojali pod okriljem tih partija. Medjutim, ono sto se odmah moze reci je da je tacno i to da se za veliki broj rezima koji nisu pod okriljem ovih partija takodje moze reci da su arbitrarno (proizvoljno) koristili drzavnu vlast pa cak i drzavni teror, da su davali velike privilegije grupama bliskim drzavnoj vlasti i da su bili veoma neefikasni, cime su bez sumnje sputavali povecanje drustvene vrednosti. Primedba da su ove odlike bile normalna pojava u vecini drzavnih rezima tokom istorijske putanje savremenog svetskog sistema ne opravdava vlasti u tzv. socijalistickim drzavama. U stvari, ova praksa je bila toliko prosirena da se mozemo zapitati zasto njihovi poroci nisu ponudjeni samom sistemu, vec institucijama (rezimima) u sastavu sistema. Nije li mozda moguce da je sistem kao celina bio taj koji je uzgajao takve rezime i kojem su takvi rezimi bili potrebni za glatko funkcionisanje?
Neko ce reci da svakako nisu svi drzavni rezimi bili takvi. Ali, cak i najbolji rezimi, u svojim najboljim trenucima, nisu bili sasvim nevini u pogledu tih raznih poroka. Sto je jos vaznije, ako su neki rezimi bili (ili su izgledali) bolji, to su bili rezimi tzv. liberalnih drzava. Sve te liberalne drzave nasle su se u tesnacu svetskog sistema, locirane u bogatim oblastima i poznate tek odskora. Nije tesko objasniti razloge za to. Oni su vec odavno poznati: veoma veliki srednji sloj koji zivi u okviru granica tih zemalja; relativno zadovoljstvo ove grupe njihovim udelom u podeli globalnog kolaca; dosledna institucionalizacija »vladavine zakona«, koja stiti taj srednji stalez, iako takodje sluzi da donekle zastiti i druge. Ali, sve ove odlike zavisile su od realnosti polarizacije postojeceg svetskog sistema. Zakljuciti da su koreni liberalnih rezima unutrasnji i »kulturalni« znaci pogresno tumaciti istoriju i ignorisati relativnu snagu raznih doprinosecih faktora u postizanju globalnih rezultata. U svakom slucaju, kao sto smo cesto imali prilike da vidimo, liberalizam u liberalnim drzavama uvek je bio mnogo nesigurniji nego sto mi zelimo da priznamo.
Kakvo god da je objasnjenje za ogranicenja tzv. socijalistickih drzava, treba zapamtiti da one nikada nisu bile autonomni entiteti i da su uvek delovale u okviru kapitalisticke svetske ekonomije, ogranicene delovanjem medjudrzavnih sistema, i da nisu predstavljale nisu mogle da predstavljaju mehanizme alternativnog istorijskog sistema. Time, medjutim, ne zelimo da kazemo da se u nasoj teznji za primenom utopistike ne mozemo uciti iz tih iskustava. Dobili smo korisne lekcije na temu posledica odredjenih mehanizama, koje su, u najmanju ruku, hrana za nase misli.
Ako pravimo fundamentalni istorijski izbor u narednih 50 godina, sta se nalazi izmedju? Jasno, nas izbor je izmedju sistema (analognog sadasnjem u nekim osnovnim pojedinostima) u kojem pojedinci imaju znacajno vece privilegije od drugih, i onog koji je relativno demokratski i egalitaran. Svi poznati istorijski sistemi su do sada bili poput onog prvonavedenog, iako su neki bili gori od drugih. Zapravo, mogao bih da kazem da je nas postojeci sistem bio najverovatnije najgori, po tome sto je prikazao najvecu polarizaciju upravo zbog svoje pretpostavljene vrline, neverovatne ekspanzije proizvodnje bogatstva. Sa mnogo vise proizvedenog bogatstva razlika izmedju najviseg sloja i ostalih slojeva moze biti i bila je mnogo veca nego u drugim istorijskim sistemima, cak i ako je tacno da je najvisi sloj sadasnjeg sistema obuhvatio veci procenat celokupnog stanovnistva sistema nego sto su to cinili prethodni istorijski sistemi.
Ipak, sama cinjenica da su svi prethodni istorijski sistemi bili nedemokratski i bazirani na nejednakosti, nije opravdanje za neosmisljavanje sistema koji je relativno vise demokratski i egalitaran. Naposletku, vec dugo pricamo o ovoj mogucnosti i ona je ocito privlacna velikom broju ljudi. U nasem sadasnjem sistemu, ono sto garantuje nejednakosti pa tako neminovno i odsustvo stvarnog demokratskog ucesca u kolektivnom procesu donosenja odluka je primat neprekidne akumulacije kapitala. Ono cega se ljudi plase je da bi za eliminaciju tog primata bilo potrebno zrtvovati bilo relativnu proizvodnu efikasnost, bilo slobodno i otvoreno drustvo. Ispitajmo da li je bilo koja od ovih posledica obavezno povezana sa eliminisanjem primata neprekidne akumulacije kapitala. Moze li se osmisliti struktura koja ce dati primat podizanju opsteg kvaliteta zivota na najvisu tacku (prvobitni bentamovski liberalni ideal) dok ce u isto vreme ogranicavati i kontrolisati sredstva kolektivnog nasilja tako da se svi osecaju relativno i jednako bezbednima i uzivaju najsiri spektar individualnih mogucnosti bez ugrozavanja tudjeg opstanka ili jednakih prava (prvobitni ideal Dzona Stjuarta Mila)? Ovo se moze nazvati shvatanjem liberalnih ideala na svetskom nivou u kontekstu egalitarnog sistema, ili demokratije kako je ona teorijski postavljena, kao suprotnosti modifikovanim i prikrivenim autokratijama koje smo pogresno etiketirali kao demokratske rezime.
To samo po sebi ne bi ispunilo ciljeve demokratskog, egalitarnog sistema. Moralo bi da dodje do toga da su svi u mogucnosti da rade na zadovoljavajucim radnim mestima i da je, u slucaju posebnih kao i neocekivanih potreba, drustvena pomoc na raspolaganju. I, na kraju, morali bismo da znamo da se resursi biosfere adekvatno stite, tako da ne dolazi do medjugeneracijskih gubitaka pa tako i medjugeneracijske eksploatacije.
Cime bi se to moglo postici? Da pocnemo s problemom novcane nadoknade. Opsteuzev, tvrdi se da je novcana nagrada podstrek za kvalitetan rad. Pretpostavljam da je to generalno ponekad tacno. Ali, jedno je nagraditi majstora za kvalitetan proizvod, a nesto sasvim drugo nagraditi direktora za postizanje izuzetnog profita za korporaciju. Razlike izmedju njih su dvostruke. Jasno je da je dobar zanatski proizvod rezultat kvalitetnog rada. Ali, postizanje izuzetnog profita je kvalitetan rad samo ako prihvatamo prioritet neprekidne akumulacije kapitala. To je tesko opravdati na bilo kojoj drugoj osnovi. Druga razlika je velicina nagrade. Povecanje prihoda majstora za 10 ili cak 25 posto zbog kvalitetnog rada je sasvim drugacije od povecanja direktorovih prihoda za 100 pa cak i 1000 odsto.
Da li je zaista tacno da ce industrijski menadzer raditi dobro samo ako prima takve bonuse kakve moze da prima u sadasnjem sistemu? Mislim da je to apsurd. Imamo jasan primer mnogih profesionalaca (kao sto su univerzitetski profesori) koji su stimulisani da rade dobro ne zbog relativno malog povecanja materijalne nagrade vec kombinacijom ugleda i povecane kontrole nad sopstvenim radnim vremenom. Ljudi obicno ne dobijaju Nobelovu nagradu zato sto su podstaknuti neprekidnom akumulacijom kapitala. Postoji izuzetan broj osoba u nasem sadasnjem sistemu kojima podstrek nije prvenstveno monetaran. Da se ugled i povecana kontrola nad sopstvenim radnim vremenom cesce koriste kao nagrade, zar to ne bi bilo sasvim zadovoljavajuce za mnogo veci broj ljudi?
Kada tom donekle izmenjenom nizu drustvenih prioriteta dodamo dosta poboljsan sistem izbora zanimanja, takav u kojem mnogo vise ljudi moze da radi posao za koji, iz bilo kog razloga, smatra da je dobar, mozda bi doslo do smanjenja rasula. Kada bismo dozvolili, ohrabrili i organizovali visestruke profesionalne uloge, tokom jedne godine i/ili uzastopno tokom vremena, ko zna kakvim aranzmanima bismo mogli povecati opste zadovoljstvo? To bi, pored ostalog, ucinilo mogucom jednakost porodicnih duznosti, o kojima smo u poslednje vreme toliko puno pricali a moram reci, relativno malo radili.
Pohlepa je razarajuce osecanje, a nas sadasnji sistem je ohrabruje, bukvalno je hvali, time sto je nagradjuje. Zar zaista tvrdimo da nijedno drustvo ne moze biti slobodno ako je pohlepa na neki nacin moralno obuzdana i u kojem su kontravrednosti inkorporirane u nas superego? Neki misle da milosrdje moze da izbalansira pohlepu. Ali, milosrdje ne demonstrira odsustvo, pa cak ni umanjenje pohlepe. Ono moze biti jednostavno iskupljenje savesti pohlepnih. Dobrotvorne donacije predstavljaju iskreno milosrdje to jest naklonjenost i postovanje, kao sto se moze videti iz etimologije kada se vrsi kao duznost koja potice iz zahteva za pravdom, a ne kada je zrtva ispastanja bogovima.
Efikasnost je pozeljan fenomen, ali je takodje i sredstvo za neki cilj. Koji je to cilj u koji ulazemo efikasnost? Mozemo li ga ulagati u druge ciljeve? Na primer, ako povecamo proizvodnju celika, ili kompjutera, ili zitarica to jest, ako pokazemo da oni mogu biti proizvedeni na istom nivou kvaliteta uz manja ulaganja zasto to cinimo? Da za povecanje akumulacije kapitala nema nagrade, nego samo za ispunjavanje stvarnih potreba ili za prosirenje distribucije, da li je moguce da oni koji izvode operacije ne bi radili efikasno? To sigurno ne moze biti tako, inace ne bismo mogli da opravdamo citav opseg aktivnosti koje nazivamo profesionalnim aktivnostima. Da li je tacno da su, u proseku, veliki biznismeni danasnjice efikasniji od nekog arhitekte iz male varosi ili nekog automehanicara? Nikada nisam video dokaze za tu tvrdnju i to se kosi sa mojom pocetnom opservacijom drustvene scene. Ako je akumulacija kapitala jedino o cemu treba da vodimo racuna, zar se u tom slucaju svetskim narko-lordovima ne bi moglo odati priznanje zbog kapaciteta pohlepe kojom se stimulise produktivnost?
Da li su velike organizacije efikasnije od malih? Opet, to zavisi od kriterijuma. Svakako da velicina utice na troskove, ali ne uvek u striktno linearnom smeru. U svakom slucaju, u nasem sadasnjem sistemu velicina proizvodnog procesa nije u vezi samo sa proizvodnom efikasnoscu. Ima veze sa optimizacijom utaje poreza i izbegavanja propisa, ili sa koriscu od relativnog monopola nasuprot koristi od smanjenja koordinacionih troskova, ili koristi od premestanja tereta rizika u vreme svetske ekonomske ekspanzije nasuprot vremenu svetske ekonomske kontrakcije. Briga o svemu ovom nestaje onoga casa kad se eliminise prioritet neprekidne akumulacije kapitala. Ostavljeni sami sebi svi ti obziri prema efikasnosti najverovatnije bi doveli do velike raznovrsnosti u smislu velicina ekonomske aktivnosti. Bez sumnje, bilo bi manje dzinovskih struktura, i veci broj srednjih struktura, umesto nemilosrdne sile koja povecava velicinu svetske koncentracije kapitala, pa tako i imovine i organizovanih struktura koja postoji u sadasnjem sistemu.
Pretpostavimo da su sve ekonomske strukture definisane kao neprofitne strukture, ali da je nedrzavna kontrola otvorena, pa cak i rasprostranjena opcija. Poznajemo ovaj sistem vec vekovima u tzv. neprofitnim bolnicama. Da li su one zloglasno manje efikasne, i medicinski manje kompetentne, od privatnih ili drzavnih bolnica? Koliko znam, ne. Verovatno je cak suprotno. Zasto to mora biti ograniceno samo na bolnice? Zar neko ne moze posedovati neprofitnu elektrodistribuciju po modelu neprofitne bolnice? Svakako, moze se reci da je danasnji trend, cak i u bolnicama, priblizavanje modelu privatnih-profitnih struktura. Bez sumnje, to je rezultat upravo pretvaranja svega u robu, procesa koji se nalazi u osnovi naseg sadasnjeg sistema. Da li to poboljsava efikasnost? Da li poboljsava zdravstvenu negu? Glavni argument njegovih zagovornika je taj da se tako smanjuju troskovi za zdravstvo. Licno, sumnjam da je to tako. Ono sto je mnogo verovatnije je da dolazi do relokalizacije novca, koji je ranije trosen na zdravstvenu zastitu, na akumulaciju kapitala. Da li je to zaista pozeljno? Ko to zeli?
Prvi strukturni element koji nudim kao mogucu osnovu za alternativni sistem je podizanje neprofitnih decentralizovanih jedinica kao osnovnog vida proizvodnje u okviru sistema. On moze da nudi iste podstreke za efikasnost mozda cak i vece od naseg sadasnjeg sistema. On bi izbegao strah od toga da centralizacija, posebno kroz drzavne mehanizme, onemogucava eksperimente i raznolikost, i vremenom vodi do autoritarnog procesa odlucivanja i birokratske tromosti. Ali, ipak ostaje pitanje kako bi te jedinice mogle da budu u vezi jedna s drugom i na kojim osnovama. Takodje, on ne resava pitanje unutrasnje organizacije tih proizvodnih jedinica, sto mozemo nazvati demokratijom na radnom mestu.
Kako bi se medjusobno mogla uklopiti visestruka neprofitna proizvodna preduzeca? Mozda upravo na nacin teoretskog modela nemesanja drzave u ekonomska pitanja (lese fer): preko trzista, stvarnog trzista, a ne monopolisticki kontrolisanog svetskog trzista koje imamo u sadasnjem sistemu. Da li bi nam bio potreban neki vid propisa? Bez sumnje da bi, verovatno neki slican semaforima na putevima s gustim saobracajem. Ne bi bilo potrebe za agencijama koje se bave planiranjem proizvodnje. Propisi mogu biti ograniceni na to da deluju protiv malverzacija, da poboljsavaju protok informacija i da salju upozoravajuce signale o hiperprodukciji ili podbacivanju proizvodnje.
Takodje nije neophodno da te neprofitne proizvodne jedinice u svom unutrasnjem uredjenju budu autokratske. Interesi radnika jos uvek se razlikuju od interesa menadzera. Neki vid pregovora i dalje bi bio sustinski, sa sindikatima, ili slicnim institucijama, koji bi predstavljali zajednicke interese radnika. Morao bi biti uveden neki oblik ucesca radnika u procesu donosenja odluka na najvisem vrhu. Morao bi biti uspostavljen model slobode radnika da se krecu izmedju organizacija koje ih zaposljavaju, bez gubljenja penzije. (To jest penzije bi trebalo da budu poverene nekoj strukturi van same proizvodne organizacije.) Takodje bi trebalo da se razvije metoda za prilagodjavanje velicine radne snage potrebama proizvodnje, zajedno sa nekom vrstom mehanizma koji bi omogucavao radnicima da nadju alternativna, zadovoljavajuca zaposlenja. I, na kraju, morao bi biti formiran sistem kaznjavanja lenjosti i nesposobnosti. Mogli bismo dugo i detaljno pricati o tome kako zadovoljiti svaku od ovih potreba. Cak bi i eventualna finalna odluka konstantno bila predmet rasprave. Sustina je u tome da nijedno resenje ne predstavlja nesavladivu prepreku koju ljudi dobre volje ne bi manje-vise mogli da prevazidju, u okviru svetskog sistema koji nije rukovodjen neprekidnom akumulacijom kapitala.
Sta, onda, biva sa pitanjima o kojima se poslednjih godina cesto i zucno raspravlja: nejednakosti rasa, polova i nacija. Svaki svetski sistem koji u tom pogledu ne donosi neko poboljsanje u odnosu na postojeci, nije vredan borbe. Necu reci da oduzimanjem prioriteta koji je dat neprekidnoj akumulaciji kapitala automatski dolazi do jednakosti izmedju rasa, polova i nacija. Ono sto cu reci je da bi to eliminisalo jedan od najsnaznijih razloga za nejednakost. Posle toga, pocinje pravi posao, neopterecen tim teskim ogranicenjima. Mozda ce sa eliminacijom ili makar smanjenjem ekonomskog straha, taj ubistveni element u najmanju ruku nestati.
Jedno od centralnih pitanja o kojem se cesto diskutuje jesu rezultati u okviru sadasnjeg sistema u smislu distribucije polozaja i nagrada. U stvarnosti postojeceg sistema rezultati podele posla i kvalitet zivota izrazito su pomereni u smislu rase, pola i nacije. Branitelji sadasnjeg sistema tvrde da je to jednostavno rezultat koriscenja sistema unapredjenja po zasluzi kao kriterijuma (meritokratija), i da taj kriterijum predstavlja nacin distribucije koji je veoma moralan i pun vrlina. Kriticari kazu da meritokratija u sebi krije institucionalizovanu pristrasnost prilikom distribucije, sto utice na sposobnost takmicenja na »testovima« za odrasle cak i pre nego sto takmicar uopste dodje na startnu poziciju.
Zapravo, svi su u pravu. Meritokratija zaista predstavlja demokratizovan pritisak, ali je takodje tacno i to da se u nasem sadasnjem sistemu igra sa namestenim spilom karata. Hajde, ipak, da analiziramo sta sve podrazumeva meritokratija. Pretpostavimo da treba grupi od 100 ljudi da damo neki test i da dobijemo kvantifikovane rezultate. Da li je osoba rangirana na 38. mestu zaista znacajno vise kvalifikovana od osobe na 39. mestu? Sama ideja je apsurdna. Ono sto verovatno mozemo reci, ukoliko je rec o testu sposobnosti, to je da su prvih desetoro na listi veoma dobri, da su poslednjih desetoro prilicno losi, a da su preostalih osamdesetoro negde izmedju. Pretpostavimo sada da smo dobili zadatak da dodelimo 50 polozaja na osnovu takvog testa. Da li da ih dodelimo prvoj pedesetorici? Druga mogucnost je da deset mesta damo prvoj desetorici, poslednjih desetoro da ne uzimamo u obzir, a da preostalih 40 mesta dodelimo zrebanjem. Ovo naravno nisu egzaktni procenti, ali testiranje bilo koje vrste je ogranicen mehanizam za odredjivanje sposobnosti i svakako ne moze verodostojno da rangira ljude. Pa ipak, tacno je da uvek postoji manjina koja je izuzetno kvalifikovana i druga manjina koja je izuzetno nekvalifikovana. Dokle god to imamo u vidu, kao i cinjenicu da su obe pomenute kategorije relativno male, mozemo da napredujemo ka nasumicnoj distribuciji polozaja u preostaloj grupi koja se nalazi izmedju dve pomenute krajnosti. Samim tim drasticno se smanjuje institucionalizacija rasizma i seksizma.
Zapamtite, ja ne zagovaram utopiju. Ja predlazem puteve ka vecoj sustinskoj racionalnosti. Ozbiljno smanjenje ovih nejednakosti zahteva dosta kolektivnog rada. Ipak, trebalo bi da je sustinski moguce zamisliti socijalni svet u kojem su diskriminacije minorne, umesto sto nastavljaju da budu fundamentalne za funkcionisanje istorijskog sistema kakav je danas slucaj. Danas, one truju drustveni zivot, svuda. Dominiraju nasim mentalitetima. Izazivaju nevidjenu pustos, fizicku i psihicku, ne samo medju onima koji pripadaju potlacenim grupama, vec i medju onima koji pripadaju dominantnim grupama. Zli rezultati se nikako ne popravljaju, samo se pogorsavaju. Ove nejednakosti su moralno neprihvatljive i neresive u okviru naseg postojeceg svetskog sistema. Na srecu, ovaj sistem je u odlasku. Pitanje je sta dolazi.
Da li cemo imati besklasno drustvo? Ja i u to sumnjam, u tom smislu sto prestanak polarizacije ne znaci prestanak promena, pa tako i promena u klasnom polozaju. Kao i sa rasom, polom i nacijom, to znaci transformaciju distinkcije od one koja je duboko ukorenjena i razorna u jednu koja bi mogla biti relativno minorna i ogranicenog uticaja. Nema nijednog fundamentalnog razloga zbog kojeg ne bismo mogli da prevazidjemo tri najvece posledice klasne diferencijacije: nejednaku dostupnost obrazovanju, zdravstvenim uslugama i zagarantovanim pristojnim primanjima tokom citavog zivota. Ne bi trebalo da bude tesko smestiti sve te potrebe van sistema pretvaranja svega u robu (komodifikacije), tako da budu stavljene pod staranje neprofitnih organizacija i da se za njih placa zbirno. To vec cinimo sa snabdevanjem vodom, a u mnogim zemljama i sa bibliotekama. Neki kazu da bi se tako troskovi na svetskom nivou otrgli kontroli. Mozda je to i tacno, ali za pitanje dodele zbirnih troskova postoje brojna resenja osim komodifikacije. To je drustveno pitanje koje ne mozemo i ne smemo da izbegavamo.
Mozemo li spreciti stvaranje nomenklatura? Posto drzavna sluzba vise nece biti jedina garancija za laksi pristup obrazovanju, zdravstvenoj nezi i dozivotnom minimalnom dohotku (jer ce oni postati univerzalni), i posto vise nece biti izlaza za profitne ekonomske strukture, koja bi bila svrha nomenklatura? Mi bismo zapravo mogli da postignemo, prvi put, Veberovski ideal, neinteresnu drzavnu sluzbu kojoj se pristupa zbog zadovoljstva poslom, a ne zbog svih drugih razloga zbog kojih joj se pristupa danas. Naravno, sustinski element u izbegavanju nomenklatura bile bi prave demokratske institucije. Tu bi ideja ogranicenog mandata sluzbe, tako bliska konzervativnim snagama u sadasnje vreme, mogla biti prilicno korisna. Ali, nista nece uspeti ako vecina stanovnistva ne oseti da zaista ima znacajan uticaj na politicko donosenje odluka, uticaj koji ide i dalje od jednostavne moci veta koja im dopusta da jednom u nekoliko godina glasaju protiv »institucija«.
Ovde dolazimo do pitanja kako se dolazi do sirokog ucesca, i osecaja ucesca, takvog koje se ne moze kanalisati pa stoga ni izvitoperiti velikim novcanim ulaganjima u medijske kampanje. Ponovo tezak problem, ali ne i neresiv. Prvo, odakle bi dolazile ogromne svote novca ukoliko nema neprekidne akumulacije kapitala? S obzirom na tehnoloski napredak u protoku informacija, zar se to pitanje ne bi moglo organizovati tako da nema finansijskog nesklada izmedju suprotstavljenih gledista? Ponovo, to tehnicki nije neizvodljivo. To mozda ne bi bilo dovoljno da zagarantuje osecaj prave demokratije, ali bi bio dobar pocetak. Takodje, uspostavljanjem ove vrste istorijskog sistema pravi posao bi tek zapoceo.
Sto se tice ocuvanja biosfere, postoji jedan jednostavan, zivotan i neophodan element da bi se ono i ostvarilo. Moramo zahtevati od svih proizvodnih organizacija da internalizuju sve troskove, ukljucujuci i sve troskove koji su potrebni da bi se obezbedilo da proizvodne aktivnosti ne dovode do zagadjenja i ne koriste resurse biosfere. To znaci da bi neposredni troskovi za obnavljanje i/ili ciscenje postali sastavni deo proizvodnog procesa pa tako i proizvodnih troskova. To svakako samo po sebi ne bi bilo dovoljno, ali bi makar sprecilo nemarno ophodjenje prema otpadu. I dalje bi postojale razlike u gledistima po pitanju posledica koje odredjene proizvodne aktivnosti ostavljaju na biosferu. Ne postoje definitivni naucni odgovori. Na kraju se ova pitanja svode na politicki izbor. Da li je X zaista vazniji od Y? Cesto je to izbor izmedju sadasnje i buduce potrosnje, izmedju generacija koje zive sada i onih koje ce tek da dodju, izmedju rizika procenjenih u jednoj oblasti univerzuma nasuprot rizika procenjenih u drugoj oblasti. To su drustveni sudovi i trebalo bi da budu doneti na demokratski nacin, ukljucujuci sve one na koje te odluke mogu uticati.
Osnovno pitanje je procena drustvenih troskova i problem je kako takvu procenu uciniti istinski kolektivnom. To nije pitanje ograniceno samo na ekoloske probleme. Kada razmatramo troskove lecenja, da li treba da potrosimo vise na decu ili na stare? Da li stvarni dohodak zdravije, sredovecne radne populacije treba smanjiti, i koliko, da bi se pokrili marginalni troskovi za mlade, stare i one kojima je potrebna posebna nega? U nasem sadasnjem sistemu, ovo su mogucnosti zasnovane na individualnom egotizmu, ublazene mozda nekim kolektivnim intervencijama. Kako troskovi rastu i kako raste drustvena potraznja za demokratijom i jednakoscu, rezultati naseg sadasnjeg sistema izgledaju sve vise apsurdni i nerazumni. Ali, kako se to moze kolektivno proceniti? Sta je sustinski racionalno u smislu dodele nasih »ne bas neogranicenih« resursa? Svakako, to ne mozemo znati bez otvorene rasprostranjene diskusije koja bi ukljucila sto je moguce vise ljudi. Ali, kako to najbolje mozemo institucionalizovati i to na svetskom nivou, a da ne uklonimo arenu odlucivanja od uticaja i kontrole obicnih ljudi?
U toj potrazi za sustinskom racionalnoscu, za dobrim drustvom (ili makar boljim drustvom) ono sto nam ide u prilog je ljudska kreativnost. Tu je potencijal neogranicen. Ono sto znamo o kompleksnim sistemima je to da su oni samoorganizujuci i da stalno iznova smisljaju nove formule, nova resenja za postojece probleme. Ja, medjutim, ne zelim da krisom uvedem koncept neizbeznog progresa, jer kreativnost ne mora uvek biti pozitivna. Ono sto deluje ne mora uvek biti i moralno ispravno. Ono sto je moralno ispravno ne postize se pukim propovedanjem. Kao sto nam skoro sve svetske religije kazu, Bog nam je dao slobodnu volju, pa tako i unutrasnju mogucnost i za dobro i za zlo. Tako dolazimo do politickog pitanja, kako do toga doci, ili sta mozemo uciniti u narednih 25 do 50 godina sto ce nas pomeriti ka sustinski racionalnijem istorijskom drustvenom sistemu?
To nas vraca natrag na period tranzicije, na period pakla na zemlji. Necemo prisustvovati jednostavnoj, opustenoj politickoj debati, prijateljskoj diskusiji medju momcima iz hora. To ce biti borba na zivot ili smrt. Jer mi govorimo o postavljanju temelja za istorijski sistem koji ce postojati narednih 500 godina. Mi raspravljamo o tome da li zelimo da jednostavno usvojimo jos jednu vrstu istorijskog sistema u kojem dominiraju privilegije, u kojem su demokratija i jednakost minimalizovane, ili zelimo da prvi put u istoriji covecanstva krenemo u suprotnom pravcu.
Prvo sto treba da vidimo jeste to kako ce oni koji trenutno uzivaju privilegije reagovati. Ne mozemo ocekivati da ce se znacajan deo onih koji imaju privilegije odreci svojih privilegija bez borbe, tako sto ce odgovoriti na apele na sopstvenu eticku odgovornost ili cak na istorijsku viziju. Moramo pretpostaviti da ce pokusati da sacuvaju privilegije. Svaka druga pretpostavka bila bi neverodostojna i nerealna. I pored toga, mi ne znamo kakva ce biti njihova strategija.
Optimalna strategija kojom se brane privilegije ona koja ce najverovatnije biti efikasna vec dugo je predmet debate onih koji imaju privilegije, i sve do sada nije bilo pitanje za koje su nam drustvene nauke ponudile bilo kakve definitivne dokaze. Da pocnemo od jednostavnijeg, postoji podela u misljenjima izmedju onih koji veruju da je kljuc represija (ili makar razumna represija), i onih koji veruju da je tajna u ustupcima kojima se, davanjem malog dela kolaca, cuva ostatak. Moze se, naravno, probati i sa kombinacijom ove dve formule, ali tad se postavlja pitanje u kojoj proporciji to ciniti i kojim redom.
Cinjenica da su istorijski gledano oba metoda vec koriscena nije sama po sebi dokaz da su oba metoda podjednako delotvorna, ili da ce bilo koji od njih koji je bio delotvoran u proslosti biti takav i u sadasnjosti, ili da ce onaj koji je bio delotvoran tokom tekuce normalne putanje naseg sadasnjeg istorijskog sistema biti delotvoran u periodu racvanja i tranzicije. Ono sto mozemo reci je to da ce nam, tokom ove istorijske tranzicije, akumulirano znanje o svetskoj istoriji i znacajno poboljsana sredstva svetske komunikacije osigurati inteligentnije razmisljanje i svesnije donosenje odluka od strane privilegovanih nego sto je to bilo tokom prethodnih. Privilegovani su neizbezno bolje informisani pa tako i drustveno pametniji nego sto su bili ranije. Oni su takodje mnogo bogatiji i imaju znacajno snaznija i mnogo efikasnija sredstva unistenja i represije nego sto su imali ikada pre.
Moglo bi se pomisliti da su u prilici da se dobro snadju. Svakako, imali bi standardne probleme. Oni nisu organizovana, disciplinovana sektaska grupa. Oni su amorfna, sasvim raznolika grupa naslednika postojeceg stanja stvari. Neki su mocniji i bogatiji od ostalih, i to znatno. Neki su inteligentniji i prefinjeniji od ostalih. Neki su zaista i organizovani u omanje grupe, dok su drugi prepusteni stihiji. I, naravno, oni su u medjusobnoj konkurenciji, ali isto tako imaju i zajednicki klasni interes za odredjene rezultate.
Ipak, kolektivno se nalaze u strukturalnim teskocama, kao sto sam i dosad govorio. To znaci da moraju nesto da urade. Medjutim, pitanje nije samo sta, nego i kad. Da li da sada jednostavno idu za kratkorocnim prednostima dok sistem ne pocne ociglednije da puca? Ili da pretrpe odmah svoje gubitke, nadajuci se da brzom akcijom mogu da sprece eventualne kasnije probleme? Ovo pitanje je jos komplikovanije u zavisnosti od toga da li pricamo o supermocnima ili tek obicnim privilegovanim ljudima. Ovim prvima je lakse da pretrpe kratkorocne gubitke, kako bi sacuvali svoje dugorocne privilegije.
Najveci problem za one sa privilegijama dolazi sa svescu o krizi u sistemu, kada i ako je zaista shvate, i kada do kraja integrisu to ocekivanje u sopstvene procedure funkcionisanja. U tom trenutku, veoma je verovatno da ce pokusati da primene princip »Di Lampedusa«* da promene sve (ili da se prave da to cine) kako bi sve ostalo isto (iako tako ne izgleda). To nije lako postici. Prvi problem je izmisliti promenu (mnogo teze i manje ocigledno, nego sto nam se mozda cini). Drugi je da zavaraju veliki deo sopstvenih trupa. Treci problem je da zavaraju protivnike.
Kakvu alternativu mogu da smisle? Nisam siguran. Da li je neko mogao predskazati u 15. veku u Evropi kakvu alternativu ce osmisliti dezintegrisani feudalni sloj da bi se spasao? Pa cak i da je neko to predskazao, koja je verovatnoca da je predvideo nas sadasnji kapitalisticki sistem svetske ekonomije, koji je imao upravo rezultat »Di Lampedusa«: kapitalisticki sistem koji je u vecini stvari razlicit od feudalnog sistema osim u sustinskom ishodu obezbedjivanja neegalitarskih rezultata, i to najcesce u okviru istog tog sloja, makar u prvih nekoliko vekova. Ja svakako necu pokusati da smisljam u njihovo ime. Medjutim, pretpostavljam da metod koji ima najvise sanse za uspeh moze biti onaj koji inkorporise veliki deo terminologije nezadovoljnika. Pre dvadeset godina rekao bih da ce program biti u vidu marksizma, ali iz dosta razloga to sada ne izgleda tako verovatno. Moze da bude pod izgovorom ekologije, ili multikulturalizma, ili prava zena. Time ne zelim da kazem da sumnjam u sadasnje zagovornike pomenutih ciljeva. Za mene su sva tri cilja neophodni vidovi pobune protiv zloupotreba naseg sadasnjeg svetskog sistema. Ali, retorika se lako preuzima, cak i kad se pokreti opiru preuzimanju. A pokreti, kao sto smo videli, nalaze da je veoma tesko ne povijati se pod vetrom tokom vremena, posebno ako tako mogu da dodju do jednog dela svojih neposrednih ciljeva. Privilegovanima je potrebno mnogo vise od pukog prihvatanja radikalno razlicite retorike. Oni moraju da iskoriste retoriku da bi uspostavili druge institucije. Ovde nailaze na dva nova problema. Jedan se nalazi u njihovom taboru, u dva oblika. Prvi je taj sto ono sto je dobro za grupu kao jednu celinu na svetskom nivou, ne mora da bude dobro za podgrupe medju privilegovanima. Podgrupe koje su na gubitku ce, naravno, biti nevoljne da se sloze, sto moze da poremeti politicku sposobnost za zivot operacije. Nemoguce je cak i pokusati predvideti detalje.
Drugi oblik poteskoca u okviru tabora privilegovanih predstavlja jos vecu dilemu. Pretpostavimo da neka domisljata grupa smisli efektivnu strategiju Di Lampedusa. Mnogi iz tog tabora nece shvatati sta se desava, pa tako nece biti voljni da to pomognu politicki (ili finansijski). Sta se tada moze uraditi? Zagovornici mogu, naravno, da sve objasne do najsitnijeg detalja, ali time se gubi sama sustina strategije Di Lampedusa. Zato ce morati da se zalazu za nju diskretno i indirektno, sto moze, ali i ne mora da mobilise trupe.
To vodi direktno do treceg oblika poteskoca: kako ubediti veliku vecinu da je »ne-promena« zapravo promena, da je transformacija zapravo izvrsena u pravcu sustinski racionalnijeg sveta i da nije doslo samo do promene oblika sustinske iracionalnosti. Kljucni element strategije Di Lampedusa nije otvoreno proglasavanje prave strategije, vec insistiranje na povrsinskoj strategiji. Koliko ja znam, pristup Ejn Rand (Ayn Rand), glorifikacija prava jacih individua da ubiru svoje nejednake prihode, nikada nije bio zaista delotvoran. Jos je manje verovatno da bi bio delotvoran sada, iako trenutna privlacnost neoliberalnog teoretisanja moze delovati kao kontradokaz. Ja tvrdim da je reakcija javnosti vec prisutna i vidljiva i da cemo, sto smo blizi dvadeset prvom veku, cuti sve manje neoliberalnih argumenata. Ipak, tabor privilegovanih mora da prodje hod po uzetu: dovoljno uputiti sopstvenu stranu da bi se mobilisale trupe, ali ne toliko da se drugoj strani daju dokazi i motivi za ostro suprotstavljanje. To nece biti lako. To je jos jedan element koji je nemoguce predvideti do detalja.
Sto se tice onih koji su potlaceni u nasem postojecem sistemu, kako ce oni delovati? Oni imaju isto toliko problema kao i privilegovani. Ako se za privilegovane moze reci da su heterogena, amorfna grupa, to jos vise vazi za potlacene. Ako u taboru privilegovanih postoji sirok spektar neposrednih, pa cak i dugorocnih interesa u okviru samog tabora, tako je i u protivnickom taboru. I, naravno, u poredjenju sa privilegovanima, potlaceni imaju manje aktuelne moci, zastarele organizacije, i raspolazu manjim svotama novca za vodjenje bilo kakve globalne politicke borbe. Posebno za borbu koja ce se odigrati na visestruke nacine otvorenim nasiljem, kvaziugladjenom izbornom i zakonodavnom borbom, teorijskim debatama u okviru struktura znanja i apelima javnosti na cudnu i cesto nemu retoriku.
O ovome ne mogu nista vise da kazem osim da je koncept »dugine koalicije« najverovatnije najsposobniji za opstanak, ali je izuzetno komplikovan za primenu. Taktika zahtevanja da privilegovani ozive svoju liberalnu retoriku svakako bi izazvala propast, ali, opet, tesko ju je primeniti. Ono sto treba da bude jasno jeste da ja ne predlazem program nego samo neke elemente koji treba da udju u diskusiju o programu kako se moze institucionalizovati sustinski racionalniji istorijski sistem i kako prebroditi proces tranzicije koji ce nas do tog sistema na kraju dovesti. O ovim predlozima tek treba diskutovati, treba ih dopuniti ili zameniti boljim. I debata mora da se vodi na svetskom nivou.
Sada se moramo vratiti na pocetne tvrdnje o strukturi sistema. Setite se sablona. Radjaju se, zive duge zivote u skladu sa nekim pravilima, u odredjenom trenutku dolaze u krizu, racvaju se i transformisu u nesto drugo. Poslednja etapa, period tranzicije, posebno je nepredvidiva, ali je takodje osobito podlozna individualnom i grupnom uticaju, sto ja nazivam povecanjem faktora slobodne volje. Ako zelimo da ugrabimo svoju priliku, za sta smatram da je nasa moralna i politicka obaveza, prvo moramo u potpunosti prouciti tu priliku, videti kakva je i od cega se sastoji. To zahteva rekonstrukciju okvira znanja tako da mozemo da razumemo prirodu nase strukturne krize, pa tako i nasih istorijskih izbora za dvadeset prvi vek. Kada shvatimo izbore, moramo biti spremni da se upustimo u borbu bez garancija da cemo izaci kao pobednici. To je od sustinskog znacaja, posto iluzije radjaju samo razocarenja pa su zato depolitizirajuce. Na kraju, nasa takticka akcija nasi intelektualni, moralni i politicki sudovi moraju biti u isto vreme iskreni i jasni, ali ipak suptilni i srednjorocni. Receno nam je da budemo oprezni u odnosu na obmanljivog neprijatelja i da verujemo u fundamentalnu dobru volju nasih saveznika koji ne dele nase poreklo, potrebe, predispozicije, pa ni interese. Ovo nam se moze ciniti kao formula za superosobu. Verujem da je to formula za one koji se nadaju da ce ostvariti sustinski racionalniji, bolji svet od ovog u kojem sada zivimo.
Moram odgovoriti na jos jedno, poslednje pitanje. Da li ce ljudi na vlasti prepustiti svoje privilegije? Naravno da nece. Nikada to i nisu cinili. Ponekad ustupe delove privilegija, ali samo da bi zadrzali vecinu za sebe. Ljudi na vlasti nikada do sada nisu bili tako mocni i tako bogati kao u savremenom svetu. Ljudima koji nemaju moc (ili makar velikoj vecini njih) nikada nije bilo ovako lose. Polarizacija je izrazenija nego ikada do sada, sto znaci da je plemenito odricanje privilegija najneverovatniji ishod.
To je za moju tezu irelevantno. Dokazao sam da postoje strukturna ogranicenja procesa neprekidne akumulacije kapitala koji vlada nasim postojecim svetom i da se ta ogranicenja isticu u poslednje vreme kao kocnice za funkcionisanje sistema. Dokazao sam da ta strukturna ogranicenja koja sam ja nazvao asimptotama operativnih mehanizama stvaraju strukturno haoticnu situaciji u kojoj ce biti veoma neprijatno ziveti i cija ce putanja biti sasvim nepredvidiva. Na kraju, dokazao sam da ce se iz tog haosa tokom pedesetogodisnjeg perioda pojaviti novi poredak koji ce biti oblikovan kao funkcija svega sto ce biti ucinjeno u tom intervalu bilo od strane onih koji imaju moc u sadasnjem sistemu, bilo od strane onih koji je nemaju. Ova analiza nije ni optimisticna ni pesimisticna, u tom smislu sto ja ne umem i ne zelim da predvidjam da li ce ishod biti bolji ili gori. Medjutim, ona je realna u pokusaju da stimulise diskusiju na temu vrsta struktura koje zaista mogu bolje da nam posluze, i vrsta strategija koje mogu da nas pomere u tom pravcu. Pa, kao sto bi rekli u istocnoj Africi: harambee!

1 Vec sam to ucinio 1992. na predavanjima Wei Luna na Kineskom univerzitetu u Hong Kongu, pod naslovom »Kapitalisticka civilizacija«, koja je reprintno objavljena kao drugi deo dela Historical Capitalism, with Capitalist Civilisation (London: Verso, 1995).
* Di Lampedusa (Di Lampeduza), italijanski knjizevnik, romanopisac, napisao poznatu knjigu o Risorgimento u Italiji, posebno o uticaju ovoga na oblast latifundija, velikih, kvazifeudalnih zemljisnih poseda na jugu Italije. U Italiji, knjiga je objavljena pod nazivom Il Gattopardo, na engleskom The Leopard, 1958/1960. Dva glavna lika ove knjige su jedan stariji, ultrakonzervativni izdanak i predstavnik jedne aristokratske porodice, i njegov unuk koji se bori na strani Garibaldija. Upitan od strane dede zasto se bori na strani revolucionara, unuk je u odredjenom momentu dedi odgovorio: deda, sve se mora promeniti da se nista ne bi promenilo. Ovo je Di Lampedusa princip ili strategija. (Prim. M. P.)
 
 

I
II

Sadrzaj
Beleska o piscu
Iz recenzije
Ranija izdanja

 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar