Utopistika  

   II
Teska tranzicija ili pakao na zemlji?

Zivimo u doba tranzicije iz naseg postojeceg svetskog sistema, kapitalisticke svetske ekonomije, u neki drugi svetski sistem ili sisteme. Ne znamo da li ce to biti promena nabolje ili nagore. Necemo znati sve dok ne stignemo tamo, a to se nece dogoditi za jos 50 godina. Znamo da ce period tranzicije biti veoma tezak za sve koji ga prezivljavaju. Bice tezak za mocne. Bice tezak za obicne ljude. To ce biti period konflikata i intenzivnijih nemira, i necega sto ce svi videti kao propast moralnog sistema. Zvuci paradoksalno, ali to ce takodje biti period u kojem ce faktor »slobodne volje« dostici svoj maksimum, sto znaci da ce individualne i kolektivne akcije imati veci uticaj na buduce strukturiranje sveta nego sto bi takve akcije imale u »normalna« vremena, to jest tokom tekuceg zivota istorijskog sistema. Iznecu po redu teskoce sa kojima se suocavaju mocni i teskoce sa kojima se suocava obican narod.
Pocecu sa necim sto nam se danas cini najjacim elementom, ali je u sustini najslabija karika savremenog svetskog sistema: neprekidna sposobnost za zivot kapitalistickog nacina proizvodnje. Kapitalizam je sistem koji dozvoljava i potvrdjuje neprekidnu akumulaciju kapitala. U tome je bio cudesno uspesan cak vise od 400 do 500 godina. Naravno, da bi odrzali takav sistem, kapitalisti (ili neki od njih) moraju da ostvaruju veliki profit od svojih ulaganja. Ostvarivanje velikog profita nije tako lako kao sto mislimo. Prvo, konkurencija skodi ostvarivanju velikog profita, posto konkurenti smanjuju cene, pa tako i marzu profita.
Troskovi proizvodnje nekog proizvoda su X, a on se prodaje po ceni od Y. Y X je profit. Sledi da je, sto je Y vece i sto je X manje, profit veci. Do koje mere bilo koji kapitalista moze da kontrolise bilo X bilo Y? Odgovor je: do neke mere, ali ne u potpunosti. Ova delimicna kontrola stvara osnovne dileme kapitalista, bilo da oni deluju individualno ili kolektivno. Drugim recima, »ruka« koja odredjuje ponudu i potraznju, troskove i cene, nije ni nevidljiva niti potpuno vidljiva, vec je smestena u senoviti svet koji se nalazi izmedju, koji Fernand Brodel naziva »neprozirnom zonom« kapitalizma.
Ono sto prvenstveno utice na cene, prema tvrdjenju kapitalisticke teorije, jeste jacina konkurencije. Prema tome, sto je stvarno trziste koje je dostupno proizvodjacima vise monopolizovano, prodavci mogu odredjivati vise cene, u okviru granica koje im postavlja elasticnost potraznje. Ocito je, onda, da svaki individualni kapitalista radije povecava svoj deo trzista, ne samo zbog toga sto time povecava i ukupni profit (i trenutnu stopu profita) vec i zbog toga sto povecava buducu stopu profita. Takodje je ocigledno da stepen do kojeg individualni kapitalista moze da ima monopol na trzistu zavisi u velikoj meri od drzavnih akcija, koje mogu da daju legitimitet monopolu time sto ga zahtevaju ili time sto nude licence i patente koji stite monopol. Ove drzavne akcije mogu biti direktne (pa tako i definisane kao politicke), kao i dugorocne i indirektne. Primer za ove druge bio bi napor da se nametne upotreba odredjenog jezika ili valute na svetskom trzistu. Takve akcije analiticari ponekad nazivaju kulturnim efektima ili nevidljivom rukom svetskog trzista, ali se, uz malo truda, drzave koje ih podupiru mogu lako pronaci.
Ukratko, cene su velikim delom politicke tvorevine u okviru nekih ogranicenja koja poticu od cinjenice da nijedna pojedinacna drzava ne moze u potpunosti da kontrolise svetsko trziste, sto znaci da postoji drustveno stvoren ekonomski opseg (iako veoma sirok) u kojem cene moraju da padaju. Drzave su zato vazne kapitalistima koji teze da povecaju Y, njihove prodajne cene. Medjutim, nije rec o bilo kojoj drzavi, vec o jakim drzavama u kojima imaju dobar polozaj i dobre veze. Japanski kapitalisti prvenstveno zavise od japanske drzave, ali ne samo od nje. Oni, na primer, mogu da zavise (obicno u manjoj meri) od Indonezije i od SAD. Poenta je dvostruka. Svim kapitalistima potrebna je neka drzava ili vise drzava. A njihovi konkurenti mogu da zavise od nekih drugih drzava. Geopolitika nije minoran element u odredjivanju stepena do kojeg pojedini proizvodjaci mogu ili ne mogu da znacajno povecaju svoje prodajne cene.
Tradicionalno, kapitalisticki teoreticari posle Adama Smita osudili su »mesanje« drzave u trziste i smatraju da ovo mesanje negativno utice na stopu profita. Posto kapitalisticki preduzetnici prakticno ne obracaju paznju na ovu teoriju u svojoj praksi (osim kada smatraju da ova teorija moze negativno da utice na njihove direktne konkurente), verujem da se moze sa sigurnoscu reci da je tvrdnja o tome da je neograniceni lese fer stub kapitalizma, samo bacanje prasine u nase oci.
Prodajne cene su, medjutim, funkcija dveju stvari: ne samo stepena monopolizacije moguceg trzista, nego i efektivne potraznje na tom trzistu. A to stvara dodatnu dilemu za kapitaliste prenapregnutost izmedju plata koje isplacuju, sto povecava potrosnju na svetskom nivou, i plata koje ne isplacuju, sto povecava njihovu ustedjevinu/investicije. Sto je veca potrosnja to je veca i trenutna efektivna potraznja. Sto su vece ustede/investicije veca je akumulacija kapitala. Delimicno, to je nesuglasica u vremenskom rasponu ciljeva. Delimicno, to su interesi jedne grupe kapitalista nasuprot druge u bilo kojem datom trenutku. Bez sumnje, ovo je dugotrajan problem, ali danas je postao posebno akutan zbog nacina na koji deluje na troskove proizvodnje. Efektivna potraznja je funkcija totalnih troskova koji odlaze na plate i nadnice, posto se na svakom kraju lanca robe mora naci individualni potrosac. Sledi da je to istovremeno i paradoksalno tacno da sto je veci ukupni trosak za plate, veci je potencijalni profit, i sto su manji ukupni troskovi za plate, veci je neposredni profit. Prva tvrdnja tacna je za svetsku ekonomiju kao celinu, a druga za individualne firme.
Vratimo se na X, troskove proizvodnje. Ove troskove mozemo grubo podeliti u tri vrste: troskove za plate, troskove za porez i troskove za kupovinu opreme i ulaganje. Troskovi za opremu i ulaganja, naravno, teraju proizvodjace da traze tehnologije koje ce da dovedu do umanjenja tih troskova. Ali, to dovodi do suprotstavljanja date grupe kapitalistickih proizvodjaca svim ostalim proizvodjacima. Sto je nizi Y kod ostalih proizvodjaca, nizi je i X kod date grupe proizvodjaca. To objasnjava deo politickih aktivnosti bilo koje date grupe proizvodjaca, koji pokusavaju da deluju protiv onih drzavnih akcija koje dovode do povecanja prodajnih cena ostalih grupa proizvodjaca. Smanjenje troskova ulaganja, medjutim, ne mora da dovede do veceg profita, posto, putem konkurencije na trzistu, to moze samo da smanji prodajne cene, ostavljajuci marzu profita stalnom ili skoro konstantnom.
Zato kapitalisticki proizvodjaci trose mnogo energije pokusavajuci da smanje troskove za plate i poreze. Ovo jos jednom moramo videti kao dilemu. Ako su troskovi za plate blizu nule, neposredna marza profita bi se bez sumnje podigla, ali srednjorocni uticaj na efektivnu potraznju bio bi katastrofalan. Isto vazi i za troskove za porez. Porezi su isplata za usluge koje su proizvodjacima potrebne, ukljucujuci i napore drzava da osiguraju delimicnu monopolizaciju trzista za datu grupu proizvodjaca. Zato bi i preniska poreska stopa davala jednako negativne rezultate. S druge strane, svako povecanje troskova za plate i poreze zaseca koeficijent profita. To je Scila i Haribda, i svaki proizvodjac mora da se snalazi najbolje sto moze. Ovo je pravi probni poligon za uspesnost medju proizvodjacima, igra u kojoj pobedjuju najlukaviji i/ili oni sa najboljim politickim vezama.
Ono sto je za nas interesantno nisu mehanizmi putem kojih dati kapitalisti manevrisu kako bi bili uspesniji od ostalih u ovoj teskoj igri, vec kakvi su bili globalni istorijski trendovi. U poslednjih 1020 godina, videli smo masivne ideoloske jurise usmerene na opste smanjenje troskova za plate i poreze, i posto su ovi jurisi delovali uspesno, ne primecujemo da je u stvarnosti skorasnje opadanje plata i poreza bilo kratkorocno i minorno usred njihovog dugorocnog, stalnog istorijskog globalnog rasta, sto se desava zbog strukturalnih razloga.
Deo viska vrednosti, koji se prebacuje individualnim radnicima u obliku plata i nadnica iznad drustveno definisanih troskova umnozavanja, rezultat je klasne borbe, vodjene na radnim mestima i u politickoj areni. Sematski gledano, evo kako to funkcionise. Lokalna grupa radnika se organizuje, bilo na radnom mestu, bilo u politickoj areni, ili najcesce na oba mesta, i ucini da troskovi proizvodjaca za odbijanje stvarnih plata porastu vise od troskova za njihovo prihvatanje, bar kratkorocno gledano. Svakako, povecanje u troskovima za plate je i povecanje u efektivnoj potraznji i zato je samo plus za odredjenu grupu proizvodjaca, ali ne obavezno i za grupu koja obezbedjuje te povecane plate. Kada takvo povecanje pocinje da izgleda tegobno datoj grupi proizvodjaca i kad oni ne mogu s tim da se bore politicki u lokalnoj areni, moze se desiti da potraze resenje tako sto ce premestiti deo ili citavu svoju proizvodnju u oblasti gde su istorijske plate radnika manje, sto znaci da su tamosnji radnici politicki slabiji.
Cena rada u tim oblastima u koje se proizvodnja premesta mora biti znacajno niza, posto proizvodjac ne placa samo troskove preseljenja na novo podrucje (jednokratni trosak) vec i skoro sigurno vise transakcijske troskove (stalni troskovi). Zato se ovakvo premestanje koje se desava posebno u vreme ciklicnog opadanja, obicno vrsi na najblize oblasti u kojima su radnici politicki slabi, da bi se na kraju doslo do oblasti u kojima su radnici najslabiji. Istorijski gledano, najslabije grupe radnika su one koje su prvi put dovedene u urbane proizvodne zone (ili makar potpuno monetizovane proizvodne zone), van zona koje su bile ruralne i manje monetizovane. Razlozi za inicijalnu politicku slabost su kulturni i ekonomski. S kulturne strane dolazi do odredjene dezorijentacije i dezorganizacije usled fizicke migracije radne snage, uz odredjen stepen njihovog neiskustva sa raspolozivim lokalnim politikama ili nedostatak lokalnog politickog uticaja. S ekonomske strane, plate u urbanim proizvodnim zonama, koje su izuzetno niske u odnosu na svetske standarde, cesto u toj lokalnoj areni predstavljaju prihod koji je veci od onog koji je bio dostupan u prethodnom ruralnom okruzenju, ili je makar bio politicki dostupan. Nijedan od tih uslova za politicku slabost (kulturni i ekonomski) nije obavezno dugotrajan. Moze se reci da je bilo koja odredjena grupa radnika u takvoj situaciji bila sposobna da prevazidje te slabosti tokom 3050 godina, a danas se to moze i za krace vreme. To znaci da, s tacke gledista proizvodjaca koji se premestaju, prednost ove selidbe je prilicno privremena, i da, ako zele da zadrze takvu prednost, moraju da razmisljaju o ponovljenim srednjorocnim selidbama. Ovo je u sustini bio jedan od osnovnih scenarija u kapitalistickom svetskom sistemu citavih 500 godina. Ali kriva koja prikazuje procenat zemaljske kugle gde postoje zone za preseljenje dostize asimptotu, kao i mnoge druge krive nacrtane da predstavljaju trendove u sistemu. Na planeti je ostalo malo takvih zona. To se naziva deruralizacijom sveta, koja se odvija vrtoglavim tempom. Kako se broj takvih zona smanjuje pregovaracke pozicije radnika u citavom svetu postaju sve bolje. To je dovelo do globalnog trenda povecanja troskova za plate. Da su cene proizvodnje beskrajno rastegljive to ne bi bio razlog za brigu. Ali, zbog ogranicenja koja namecu konkurencija i sposobnost drzava da nametnu monopolizaciju, to nije tako.
O ceni rada se cesto razmislja u okvirima necega sto se naziva efikasnost proizvodnje. Ali, sta je zaista efikasnost? Delom, to je bolja tehnologija, ali u istoj meri to je i volja radnika da izvrsavaju valjano svoje zadatke u sto kracem roku. Koja je ta optimalna brzina? Tejlorizam je bio doktrina o tome da brzina treba da bude onolika koliko je to fizioloski moguce. To podrazumeva da ta najveca brzina ne skodi organizmu. Jer ako skodi, mi kupujemo kratkorocnu brzinu sa dugorocnim trosenjem kapaciteta organizma za prezivljavanje. Cak i kao striktno kratkorocni ekonomski trosak s tacke gledista poslodavca, maksimalna brzina u jednom satu ne mora uopste da bude optimalna brzina tokom jedne nedelje ili meseca. U tom trenutku, medjutim, nastupa konflikt vrednosti: na primer, vrednost psihickih zadovoljstava »dokolice« za radnika, nasuprot potreba poslodavaca. Poslodavac se tada moze nadati da moze da prizove psihicke uzitke iz »radnog zadovoljstva« i tako podstakne radnika, ali to podrazumeva da je poslodavac voljan da stvara takvu radnu situaciju u kojoj postoji »zadovoljstvo« zbog obavljenog posla. Tada pitanje postaje politicko, a resava se pregovarackom moci. Stoga nas definisanje efikasnosti vraca na pocetak na politicku snagu rada.
Isti problem asimptote koja ogranicava trend primetan je i kod poreskih troskova. Osnovni uzrok istorijskog trenda povecanja poreskih troskova je zajednicki uticaj dvaju pritisaka: zahteva kapitalistickih proizvodjaca za sve vise i vise usluga od drzave i finansijske redistribucije, s jedne strane, i zahteva ostatka populacije, koje mozemo svesti pod termin i pokretacku silu »demokratizacije«. Ovo se, izmedju ostalog, pretvara u zahteve da drzava pruza sve vise i vise usluga i finansijskih redistribucija. Ukratko, svi zele da drzave trose vise, ne samo radnici vec i kapitalisti, a ako ce drzave trositi vise, moraju naplacivati vece poreze. To dovodi do ocigledne kontradikcije: kao potrosaci drzavnih izdataka, poreski obveznici traze vise; kao subjekti stvaranja drzavnog prihoda, poreski obveznici prirodno zele da placaju manje, i to osecanje narasta sa rastom procenta poreza na njihove prihode. Pritisci na drzave da trose vise novca a istovremeno smanje poreze, ono je sto mi podrazumevamo pod »fiskalnom krizom drzave«.
Postoji i treca kriva koja dostize svoju asimptotu. To je kriva iscrpljivanja uslova opstanka. Zahtev za staranjem o ekoloskoj steti biosfere postao je veoma snazan u poslednjim decenijama. To nije samo zbog toga sto je moderni svetski sistem postao na neki nacin destruktivniji prema ekosistemu, vec zato sto ta destrukcija prvi put dostize dve asimptote: tacku ozbiljne u nekim slucajevima nepopravljive stete, i tacku apsolutnog umanjenja ne ekonomskih nego drustvenih dobara. Treba da proucimo ovu drugu asimptotu. Kada bi sve drvece na svetu bilo poseceno, bilo bi moguce izumeti vestacku zamenu za upotrebu drvenih proizvoda kao delova drugih proizvoda, ali bi njihova vrednost kao estetskog elementa u nasoj sredini, odnosno drustvenog dobra, ipak nestala.
Glavni razlog za to sto je kapitalizam kao sistem bio tako neverovatno destruktivan prema biosferi je taj sto vecina proizvodjaca koji profitiraju od destrukcije ne belezi tu destrukciju kao trosak za proizvodnju, vec sasvim suprotno, kao smanjenje troskova. Npr. ako proizvodjac odlaze otpad u potok i tako ga zagadjuje, taj proizvodjac stedi na troskovima za neki bezbedniji, ali i mnogo skuplji nacin odlaganja otpada. Proizvodjaci to rade vec 500 godina i, sto je vise napredovao razvoj svetske ekonomije, njihov broj je postajao sve veci. To se u neoklasicnoj ekonomiji zove eksternalizacija troskova. To se obicno opravdava time sto se proizvode javna dobra, ali je mnogo cesci slucaj da se stvara javno zlo. Eksternalizacija troskova je samo prebacivanje troskova sa proizvodjaca na drzavu ili »drustvo« u celini, cime se znacajno povecava stopa profita proizvodjaca.
Sada kada je ovaj proces postao centralno politicko pitanje, drzave su pod pritiskom da razmotre nacine za zastitu zivotne sredine. Sustinska ekonomska realnost je to da bilo koja mera kojom se ovaj problem resava mora da poveca troskove proizvodjaca, bilo direktno, primoravajuci ga da internalizuje troskove koji su nekada bili eksternalizovani, bilo indirektno, povecavanjem njegovih poreza da bi se popunili fondovi iz kojih drzava moze da preduzme radove na popravci, a najverovatnije na oba nacina. Da je trosak za takve popravke i prevenciju dalje stete mali, mogli bismo reci da je taj napor samo jedan mali trosak za opste dobro, koji je nametnut kapitalistickim proizvodjacima. Ali, trosak nije mali; on je monumentalan i svakodnevno raste. Vec je poceo da povecava i pritisak profita na proizvodjace i fiskalnu krizu drzava, iako je zapravo fer reci da su ekoloski problemi tek poceli i ne mogu odmah biti reseni. Kada bi mnogo urgentnija kriza, kao npr. povecanje ozonske rupe, koja zahteva mnogo veci nivo troskova, skrenula paznju javnosti na sebe, mogli bismo da ocekujemo ozbiljan porast pritiska profita na svetskom nivou i fiskalnu krizu drzava.
Da ponovimo, postoji dugorocni svetski trend povecanja proizvodjackih troskova za plate, koji je nastao iz dugorocnog poboljsavanja pregovarackog polozaja radnika sirom sveta (sto je primarna posledica deruralizacije sveta). Sirom sveta prisutan je trend povecanja drzavnih troskova koji je nastao usled zahteva kapitalistickih proizvodjaca i radnika, sto je povecalo poreske troskove proizvodjaca. Sirom sveta prisutan je trend sve vecih zahteva za placanjem popravke globalne ekologije i adekvatnih preventivnih mera za buducnost, koji prete da povecaju poreske i druge troskove proizvodnih aktivnosti proizvodjaca. Ono sto je u ovom trenutku kapitalistima potrebno ocigledno je pritisak da se oslabi pregovaracka pozicija radnika, smanjenje njihovih poreskih stopa bez umanjenja usluga koje im drzava pruza (direktno i indirektno) i ostra ogranicenja internalizacije troskova. To je, naravno, program neoliberalizma, koji je bio veoma uspesan u protekloj deceniji.
On, medjutim, pati od dva nerazdvojiva ogranicenja. Poboljsan pregovaracki polozaj radnika je dugorocan i strukturalan i mora dovesti i vec vodi do ozbiljnog okretanja protiv neoliberalnog programa na nivou politicke aktivnosti drzava. Ali, ono sto je mnogo vaznije, kapitalistickim proizvodjacima je drzava mnogo potrebnija nego radnicima i njihov osnovni dugorocni problem nece biti to sto su drzavne strukture previse jake, vec to sto su, prvi put za 500 godina, u procesu opadanja. Bez snaznih drzava ne moze biti relativnih monopola i kapitalisti ce morati da trpe negativne strane konkurentskog trzista. Bez snaznih drzava proizvodjaci ne mogu vrsiti finansijske transfere posredstvom drzave i nema eksternalizacije troskova odobrenog od strane drzave.
Ali, zasto drzave postaju sve slabije? Do sada su analiticari govoreci o tome obicno tvrdili da je to zato sto su transnacionalne korporacije sada zaista toliko globalne da mogu da zaobidju drzave. Transnacionalni karakter firmi nije nista novo, medjutim, o njemu se sada vise govori. Osim toga, taj argument pretpostavlja da transnacionalne korporacije zele slabe drzave, sto jednostavno nije tacno. One ne mogu da prezive bez jake drzavne strukture, a posebno jake drzavne strukture u sredisnjim zonama. Jake drzave su njihova garancija, zivotna snaga, i sustinski element u stvaranju velikog profita. Drzave postaju sve slabije ne zbog apoteoze ove ideologije liberalizma i snage transnacionalnih kompanija, vec zbog sve veceg kolapsa ideologije liberalizma i ranjivosti korporacija usled ranije navedenih razloga. Ideologija liberalizma je bila globalna geokultura od sredine 19. veka. Tek je u poslednjih 20 godina pretrpela veliki gubitak sposobnosti da obezbedi legitimitet drzavnim strukturama, a upravo je ta sposobnost vise od jednog veka sputavala pritisak radnika. Ono sto je globalni liberalizam obecao bile su reforme, poboljsanja, i sve vece suzavanje drustvene i ekonomske polarizacije kapitalistickog svetskog sistema. On je izgubio svoju draz zbog sve veceg shvatanja u poslednjih 20 godina da ne samo sto nije doslo do smanjenja polarizacije, nego se za poslednjih 125, pa cak 500 godina, moze reci da su godine stalne i sve vece polarizacije na globalnom nivou. A ta polarizacija se i danas veoma brzo nastavlja.1
Posledice globalnog pritiska profita mozda mogu biti umanjene intervencijom jakih drzava, a njihovi efekti odlozeni. Ali, kapitalisticki proizvodjaci nemaju cak ni tu utehu, zato sto moc (pa tako i volja) drzava opada. Svuda oko nas cujemo glasove protiv drzavnog centralizma. Tvrdio sam da su neoliberalni glasovi protiv drzavnog centralizma delimicno licemerni, a delimicno samoporazavajuci. Konzervativno protivljenje drzavnom centralizmu usmereno je na slabljenje pregovarackih pozicija svetske radne snage. Medjutim, najznacajniji glasovi protiv drzavnog centralizma dolaze iz same svetske radnicke snage i oni su proizvod razocarenja reformistickim planom liberalnih drzava bilo u modifikovanom zapadnjackom modelu »drustvene ekonomije«, bilo u sada vec diskreditovanom sovjetskom modelu ili »razvojnom« modelu treceg sveta.
Sve veca ranjivost transnacionalnih korporacija potice od povecane demokratizacije sveta i delegitimizacije drzava koje su s njima povezane. Svetska radnicka snaga ce, naravno, i dalje da se bori da zadrzi stecene povlastice koje se odnose na drzavnu raspodelu. Ali, ona vise ne daje legitimitet drzavama i vise ne ocekuje da ce reforme zaista dovesti do zavrsetka polarizacije na globalnom nivou. Zato smo zakoracili u teska vremena, ili period tranzicije postojeceg svetskog sistema.
Pored neoliberalizma postoji i drugi program koji moze da odgovori na pritisak profita: sirenje principa mafije. Mafija nije izum 20. veka. Ona je oduvek bila sastavni element savremenog svetskog sistema. Pod mafijom podrazumevam sve one koji zele da ostvare izuzetan profit bilo izbegavanjem zakonskih ogranicenja i poreza, bilo prisiljavanjem na placanje zastite, i one koji su spremni da koriste privatnu snagu, izuzetnu podmitljivost i korumpiranost formalnih drzavnih struktura kako bi osigurali opstanak ovog nacina akumulacije kapitala. Razlika izmedju mafije i necega sto se u 19. veku zvalo »lopovski baroni« je dosta nejasna. Ono sto mozemo reci je da su mafije medju najznacajnijim ostvarivacima profita velikih razmera, i da vrhunski ostvarivaci profita, bilo da su mafijasi, bilo da su tehnicki legalni, uvek aktivno traze legitimitet za svoje bogatstvo, narocito u drugoj generaciji.
Jake drzave su svakako ogranicenje za mafiju, kao sto i mafije postoje da podriju jacinu drzavnog mehanizma. Vremenom se obicno postize odredjen stepen ravnoteze, gde mafije u globalnom procesu akumulacije kapitala ostaju donekle marginalne, pa i samounistavajuce putem procesa licne asimilacije uspesnih mafijasa (ili njihovih naslednika) na polozaje legitimnog bogatstva i moci. Ali koliko su samounistavajuce, toliko se, s druge strane, u nekom drugom delu svetske ekonomije, stalno obnavljaju.
Situacija se danas promenila, i to je razlog zasto je svetska stampa preplavljena raspravama o mafiji. Birokratije i politicari slabih drzava (pa cak i onih snaznijih) koji postaju jos slabiji i gube legitimitet kod naroda (pa samim tim i kontrolu nad narodom), pokusali su u mnogo slucajeva da povezu svoje interese sa interesima vandrzavnih mafija. U nekim slucajevima ne mora biti ni korisno ni znacajno razlikovati te dve grupe. Ovo zamucivanje uloga moze trenutno da odgovori na pitanje kako delovati protiv globalnog pritiska profita, ali samo jos vise delegitimizuje drzave.
Do sada sam tek jedva naceo analizu problema mocnih. Sta je s obicnim ljudima? Treba zabeleziti na pocetku da su »obicni ljudi« veoma heterogena kategorija. Oni dolaze sa svih kontinenata i iz svih kultura i predstavljaju visestruke slojeve nivoa realnih prihoda. Oni nisu ni u kakvom smislu grupa. Jedna, moguce i jedina, zajednicka osobina im je to da niko od njih nije individualno mocan. Tacnije receno, oni nisu u polozaju da pobede mocne ljude, bilo u vaznim ili nevaznim sporovima, koristeci neki uticaj izvan oka javnosti, neku kombinaciju dugova koje im drugi duguju i sopstvene moci da u sadasnjosti ili bliskoj buducnosti predstavljaju pravu pretnju drugima, sto bi te druge nateralo da promene ispravne odluke u njihovu korist. Mocni imaju misice. To ih cini mocnima.
Ono na sta se obicni ljudi obicno oslanjaju je ili kolektivni uticaj putem drzavnih mehanizama, ili individualni pristup mocnima u svojstvu klijenata, ili stvaranje kolektivne vandrzavne samoodbrambene strukture okretanjem protiv drzave. Okretanjem protiv drzave, sto je posledica njihovog razocarenja u mogucnost efikasne drzavne akcije koja bi mogla da posluzi njihovim interesima, oni su oslabili sposobnost drzave da odgovori na njihove zahteve. Ovo je strmoglavi zacarani krug u koji smo vec zakoracili. To neizbezno znaci da ce, umesto da se oslanjaju na promenu drzavnih odluka, obicni ljudi morati da stave akcenat na individualni klijentelizam i na vandrzavnu samozastitu ili na kombinaciju ta dva. Dozvolite mi da istaknem da je to preokret sekularnog trenda savremenog sveta koji je skoro 500 godina bio prica o umanjenju uloge klijentelizma i vandrzavne samoodbrane kao nacina na koji obicni ljudi mogu da zastite svoje interese. Ideolozi savremenog sveta hvalisali su se bas ovim opadanjem i cesto su odmeravali delotvornost pojedinih drzava stepenom do kojeg su bile sposobne da u sopstvenim granicama umanje mehanizme klijentelizma i vandrzavnu samozastitu. Danas to hvalisanje zvuci suplje, posto se trend menja.
Za obicne ljude najveci i najneposredniji rezultat opadanja drzavnog legitimiteta je strah strah za njihov opstanak, strah za njihovu licnu bezbednost, strah za njihovu buducnost i buducnost njihove dece. Kao sto znamo, strah nije najmudriji savetnik. Izraz ovog straha mozemo videti u dve ocigledne realnosti o kojima nas mediji stalno obavestavaju: kriminalu i tzv. etnickim konfliktima. Hajde da ih ponaosob proucimo.
Danas su, koliko sam ja mogao da primetim, bukvalno svuda u svetu, prituzbe na povecanje stope kriminala, kao i na njegovu sve vecu brutalnost, svakodnevna pojava. To je delimicno verovatno ispravna empirijska opservacija, ali je zasigurno veoma rasireno misljenje. Kao sto je Tomases (Thomases) rekao pre mnogo godina: »Ako covek neku situaciju dozivljava kao stvarnu, onda je ona stvarna po svojim posledicama«. Cim ljudi primecuju povecanje stope kriminala, oni deluju protiv njegovih posledica, sto obicno znaci sledece: izbegavaju oblasti sa visokom stopom kriminala, cime ih, zbog smanjene ucestalosti upotrebe, cine zapravo jos otvorenijim za kriminalna dela. Vrse pritisak na drzavu da poveca represivne i kaznene strukture, sto na kraju dovodi do preopterecenja sistema porezom, kako u smislu zakonitosti tako i u smislu fiskalnih izvora, i verovatno dugorocno gledano postaje pre faktor povecanja nego smanjenja stope kriminala. Pocinju da obezbedjuje sopstvenu policijsku zastitu. Kupuju oruzje; organizuju lokalne patrole; podizu ograde. Ovi poslednji navedeni cinovi, i pored toga sto donekle smanjuju neposrednu opasnost od napada, menjaju kvalitet svacijeg zivota i smanjuju osecaj morala zajednice.
Sve to se dogadja i u bogatim i u siromasnim zemljama. Mozda postoje neki izuzeci, ali ovo je jedan od centralnih scenarija u poslednje tri dekade. Dozvolite jos jednom da primetim kako sve to menja trend. Stvaranje samog koncepta policijskih snaga datira od pocetka 19. veka. Citava ideja bila je da se spreci sirenje straha koje je dovelo do individualne policijske zastite i uzimanja zakona u svoje ruke. Koncept se prosirio citavim svetom i bio je verovatno na vrhu svoje efikasnosti tokom 25 godina posle Drugog svetskog rata. Sada trend jasno ide u drugom pravcu.
Sirenje kriminala, krupnog i sitnog, oslabljuje drzave, vise zbog reakcije naroda na kriminal, nego zbog samih kriminalnih aktivnosti. Te reakcije su npr. velika nestrpljivost naroda u odnosu na ociglednu nesposobnost drzava da se bore protiv kriminala. Osim toga, kada ljudi pocnu da ulazu novac u vandrzavnu samozastitu, vise ne vide razloga za placanje poreza koji bi trebalo da im obezbedi individualnu bezbednost zagarantovanu od strane drzave. Jos jedan zacarani krug.
Ali, postoji jos jedan problem. Kako raste stopa kriminala i samozastite, policijske snage reaguju sa sve vecom i manje obuzdanom silom. Linija izmedju nelegitimne kriminalne aktivnosti i nelegitimne policijske aktivnosti je sve tanja, kako u stvarnosti tako i prema misljenju naroda. Sto je vise ljudi kaznjeno i pod represijom, policijske akcije pocinju da uticu na sve veci broj porodica. Ono sto je nekad bila kriminalizovana mala manjina sada je postala prilicno velika manjina. Grupe koje su nekada legitimizovale policijske akcije sada pocinju da bivaju skepticne, ako ne cak i potpuno neprijateljski nastrojene. Ono za sta su mnogi nekada mislili da je prijateljski nastrojen policajac zastitnik, sada mnogima pocinje da izgleda kao prilicno opasan, a cesto i arbitraran policajac.
Dobar primer je Federalni istrazni biro (FBI) u SAD. Nekada obozavan kao herojski progonitelj gangstera, a kasnije smatran od strane vecine Amerikanaca sustinskim elementom u odbrani od komunizma, FBI je u skorasnje vreme postao struktura oklevetana zbog svog bezakonja i nesposobnosti, i ova kleveta je najverovatnije potekla od politicke desnice, pre nego od levice. FBI se ne ponasa drugacije, nego se njegove radnje gledaju na drugi nacin.
Problem upotrebe droga, koji se takodje nasiroko diskutuje, stvaran je, ako pod tim podrazumevamo veliki broj ljudi sirom sveta koji konzumiraju razne droge koje nisu legalne. Naravno, neko proizvodi i prodaje tu drogu. Nije pitanje da li treba okriviti konzumente ili prodavce. Upotreba je ocigledno jedan dodatni znak rasula i drustvenog sloma, ili pobune, ili delegitimizacije postojeceg istorijskog sistema. Narko-industrija je jedna od najprofitabilnijih. Obavezno je pod upravom mafije, koja se obavezno upusta u korupciju velikog broja drzavnih zvanicnika. Cinjenica je da je posle nekih 30 godina ocigledne brige svih vlada, nivo profita i nivo upotrebe droga verovatno veci nego ikada.
Ali, kriminal, pa i narko-kriminal, deluje bledo u poredjenju sa tzv. etnickim konfliktom, koji je ponovo otkriven kao centralna realnost savremenog sveta. Kazem ponovo otkriven jer je opsti diskurs do pre otprilike 10 godina bio da je etnicki konflikt arhaizam, ostatak iz starih vremena, pa tako i izumiruci fenomen. Danas je sasvim jasno da je to daleko od istine, da je to fenomen stvoren u savremenom svetskom sistemu i da je verovatno da ce u narednim decenijama radikalno da se povecava.
Kada dve ili vise grupa koje sebe definisu i koje su od strane drugih definisane na osnovu nekih odredjenih specificnosti (religija, jezik, poreklo ili nesto slicno tome) vode medjusobni ubilacki rat kao sto se nedavno desilo u Libanu, Bosni, Afganistanu, Somaliji, Ruandi i naravno Alsteru (da pomenemo samo neke od sukoba koji su dobijali najvecu medijsku paznju) uobicajena analiza je da su to primordijalne svadje. Ali to, naravno, ne objasnjava nista. U prvom redu, drevne svadje su cesto izum savremene maste. Pa cak i kad to nije slucaj, ono sto treba objasniti su periodi u kojima se takva neprijateljstva nisu ispoljavala, a ne neprijateljstvo koje trenutno vlada. Nije bilo tako davno kada su i Somalija i bivsa SFRJ bile predstavljane kao uzor odsustva medjuetnickog razdora. Naravno, postoje druge zone sa mesovitim stanovnistvom koje trenutno ne pokazuju znake takvih razdora.
Moramo poceti da primecujemo da »etnicki« identitet nije nesto sto vazi zauvek. To je identitet koji je afirmisan u okviru drzavne strukture, strukture savremene drzave. To je identitet koji se stalno nanovo formira, kako u ocima grupe koja tvrdi da mu pripada, tako i kroz priznavanje takvog identiteta od strane drugih. Sama imena imaju istorijske zivote. Ona dele, spajaju, a cesto i jednostavno nestaju. Istorija etniciteta je tesno povezana sa evoluirajucom snagom i klasnom strukturom individualnih drzava, i sa linijama razdvajanja u savremenom svetskom sistemu kao celini. Pokusaj da se rekonstruisu nekadasnji sukobi kao objasnjenje za one sadasnje je potpuno irelevantan. Takve rekonstrukcije su mnogo cesce elementi u procesu etnicke mobilizacije i stvaranja mitova, nego sto su oblik akademske ili politicke analize.
Etnicki identiteti, u njihovom akutnom borbenom obliku, najpre i prevashodno su vidovi politicke akcije, i postaju akutni i borbeni upravo kada postojece drzavne strukture postanu nelegitimne zato sto su nesposobne da garantuju minimalni nivo fer-pleja, i kada druge linije pretpostavimo ideoloski mnogo prihvatljivije politicke linije razdvajanja pocinju da bivaju politicki irelevantne. Porast etnickih sukoba je glavni indikator drzavne delegitimizacije. Nije bitno to sto veoma cesto dolazi do zahteva za novom drzavnom strukturom, sa etnicki cistim ili cistijim granicama, jer cak i novouspostavljene etnicki ciste drzavne vlasti imaju poteskoca da uspostave svoj legitimitet u smislu drzavnih vodja.
Vrsta etnickog razdora koju smo imali prilike da gledamo tokom poslednje dve decenije uopste nije uporediva sa talasom nacionalizma u svetskom sistemu koji je bio poznat na pocetku 19. veka, pa sve do sredine 20. veka. Ti nacionalizmi bili su u najvecoj meri drzavno orijentisani, teritorijalni i »etnicki« samo po tonu jer su imali potrebu da se razlikuju od imperijalistickih vrhovnih gospodara. Ali, iznad svega, bili su sekularni, optimisticki i samosvesno modernisticki po orijentaciji. Takvi nacionalizmi pozivali su se na tradicije Francuske i Ruske revolucije. Trenutni zagovornici etnickog prociscenja deluju upravo suprotno tim tradicijama. Nisu optimisti, vec ocajnici. Ne gledaju napred, u slavnu sutrasnjicu, vec gledaju natrag u slavnu proslost koja mozda nikada nece moci da se vrati. Zbog toga ti konflikti ne samo sto su krvavi nego ih je i nemoguce prekinuti.
Takodje, ovo nije fenomen koji se javlja u siromasnim nacijama, kao sto se nekada smatralo, sa podtekstom da je to fenomen koji se javlja kod zaostalih ljudi, primitivnih naroda. Sasvim je jasno da smo svedoci pojave ove vrste ocajnickih razdora u bogatijim nacijama, koje tvrde da su civilizovane. Dokaz za to je ocigledni slom posrednickih struktura i zakonodavstva, pojava otvorenog rasizma koncentrisanog oko tvrdnje da je doslo do invazije varvara koji se zovu doseljenici, koji sa sobom donose kriminal i degeneraciju. Ova bolest nam je odavno poznata, ali svetski sistem je reagovao na to tesko oboljenje, iako dosta kasno, i izvrsio operaciju na fasizmu. Ali, ova operacija je izvedena kao deo borbe izmedju Nemacke i SAD za hegemoniju nad svetskim sistemom i uz neophodnu pomoc SSSR-a. Ko sada moze da izvede takvu operaciju ako se nove doktrine o rasnoj cistoti, koje se propagiraju sirom Severne Amerike, zapadne Evrope i Australije i Azije, premestaju sa margina politickog zivota u njen glavni tok?
Postoji jos jedan element koji moramo da ukljucimo u ovu sliku. Dok se svet krece ka 21. veku, bez sumnje ce doci do Kondratjevljevog* prevrata, obnovljene ekspanzije proizvodnje i zaposljavanja u svetskoj ekonomiji, pa stoga i obnovljenih mogucnosti za ulaganja i akumulaciju kapitala. To bi trebalo da pocne kao intenzivna konkurencija izmedju SAD, Evropske unije i Japana, koji ce izmedju sebe zeleti da odluce o tome ko ce biti vodeci naslednik prevrata, i sluziti kao primarno mesto akumulacije kapitala. Ova vrsta takmicenja nece biti nista novo, a borba ce se voditi skoro na istovetan nacin kao i prethodne slicne borbe. Medjutim, postojace jedna vazna razlika. Ne samo sto je polarizacija sveta na nivou koji do sad nikad nije postignut, vec ce i sledeca Kondratjevljeva A-faza produbiti jaz jos vise. S obzirom na vec postojecu razocaranost, i odsustvo starih antisistemskih pokreta koji su kanalisali nezadovoljstvo i reformisticke nagone, ovaj period ce biti, kao sto sam i rekao, posebno eksplozivan.
Ova erupcija ce imati najmanje tri oblika, od kojih nijedan nece biti sasvim nov, ali svi ce preci prag znacaja u postojecem zivotu sistema i angazovace centrifugalne sile nerazdvojive od strukturalne krize period racvanja. Jedan element je delegitimizacija ideologije neizbeznog progresa koja je najmanje dva veka bila osnovni stub svetske stabilnosti. Videcemo veoma snazne pokrete vec vidimo veoma snazne pokrete posebno u ne-centralnim zonama (koje obuhvataju ne samo nekadasnji Treci svet vec i drzave nekadasnjeg socijalistickog bloka), koji proglasavaju njihovo potpuno odbacivanje fundamentalne premise kapitalisticke svetske ekonomije, neprekidne akumulacije kapitala kao vladajuceg principa drustvene organizacije.
To je u izvesnom smislu mnogo snaznije nego dugovecno marksisticko odbacivanje kapitalizma, koje je koristilo argument da je kapitalizam istorijska faza koja neizbezno vodi ka komunizmu, pa je stoga istorijski progresivan, i da u svakom slucaju njegove tehnoloske prednosti predstavljaju njegovu osnovnu vrlinu. Argumenti koje sada slusamo odbacuju mogucnost da postojeci sistem ima bilo kakvu crtu progresivnosti, pa tako odbacuju i bilo koji modalitet intelektualnog sporazuma s njim. Veliki broj pokreta, koje tako nemarno nazivamo »fundamentalistickim«, oslikavaju ovakav stav, cesto u argumentaciji koristeci religioznu retoriku.
Treba primetiti jos nesto vezano za ovaj fenomen. On definitivno nije ogranicen samo na islamski svet. Postoje jevrejski, hriscanski, hindu, budisticki i drugi varijeteti ove vrste. Ono sto im je zajednicko je teorijsko odbacivanje zapadnjacke savremenosti i kapitalistickog etosa. Izvor njihove siroke narodne podrske lezi u razocaranosti u klasicne antisistemske pokrete i drzavne strukture koje su stvorili zbog njihove nesposobnosti da prevazidju polarizaciju koja je nerazdvojiva od postojeceg svetskog sistema. Njima je zajednicki naglasen antagonizam prema samom konceptu sekularne drzave, pa zato izrazito propagiraju protiv drzavnog centralizma. Ovakvi pokreti nemaju interesa da pomazu strukturama svetskog sistema da prevazidju poteskoce u koje su zapale. Oni cine snagu za unistenje. Svakako, pojedini pokreti su konstantno asimilirani, ali bi oni sami po sebi ionako izazvali malo fundamentalnih promena. Ali, u kontekstu faktora van njihovog delovanja globalnog pritiska profita i globalne razocaranosti reformistickim liberalizmom oni nanose veliku stetu strukturi.
Jos veca snaga za unistenje je demokratizacija svetskog naoruzanja. Citava istorija naoruzanja, tokom nekoliko hiljada godina, sluzila je da mocni putem skupih inovacija ostanu u prednosti, cim bi slabi dobili pristup prethodnoj generaciji oruzja. Iako se to zapravo nije promenilo, promenio se prag sposobnosti da se nanese steta. Mala kolicina prilicno zastarelog atomskog naoruzanja moze da pricini izuzetnu stetu; bakterioloski rat tehnicki nije veoma komplikovan. Prema mom misljenju, nuklearno razmnozavanje je nezaustavljivo. SAD su naporno radile da bi ga usporile, s delimicnim uspehom, ali danas postoji verovatno dvanaestak zemalja, pored zvanicnih sest, koje imaju ili bi brzo mogle da proizvedu nuklearno naoruzanje, a kladim se da ce u sledecoj deceniji to moci jos dvadesetak drzava. Osim toga, neko oruzje vec moze da bude (ili ce uskoro biti) u rukama nedrzavnih grupa. To isto verovatno vazi i za bakteriolosko i hemijsko oruzje. »Aum sinrjiko« je pokazao kakvu stetu moze nedrzavna grupa da nanese hemijskim naoruzanjem. Bez sumnje, snazne zemlje su i dalje jace od slabih, ali slabe zemlje, ili one srednje jacine, sada su cesto dovoljno snazne da nanesu stvarnu stetu jakim zemljama.
Zakljucak koji se iz ovoga moze izvesti je veoma jednostavan. Za nacije srednje snage locirane u vancentralnim zonama bice moguce da vojno izazovu mocne drzave, pojedinacno ili kolektivno. Sadam Husein im je pokazao kako. Iako je izgubio prvu rundu, Sjedinjenim Drzavama je bilo potrebno da izvedu napornu politicku mobilizaciju da bi u tome uspele, sto mozda nece biti ponovo izvodljivo i sto je mozda i nemoguce izvesti ukoliko bi se istovremeno pojavilo nekoliko slicnih izazivaca. Mislim da cemo u narednih 25 do 50 godina videti mnogo takvih izazova.
I, na kraju, najveci izazov ce se bez sumnje naci u najmanje nasilnom i najteze zadrzivom aktu individualne emigracije iz siromasnih drzava u one bogatije. To se dogadja vec 500 godina, a sa poboljsanjem saobracaja u poslednjih 50 godina odvija se jos brzim tempom. Strukturna realnost je ta da je svet polarizovan ne samo ekonomski i drustveno vec takodje i demografski. Centralnim zonama je potrebna imigracija, ali one ne zele da prihvate onoliko ljudi koliko njih zeli da dodje, posebno prilikom Kondratjevljevih padova. Zato, kako vreme odmice postavljaju sve vece barijere. Ali, barijere su uglavnom neefikasne. One u malom procentu smanjuju priliv.
Stoga, beli panevropski svet postaje de facto mnogo manje beo. Naravno, nisu svi doseljenici ne-belci, ali su tako drustveno definisani. Panevropski blok zemalja verovatno ne moze da zaustavi stvarni priliv doseljenika i njihov brzi demografski napredak u okviru panevropskog sveta, ali moze tako da montira politicku strukturu da doseljenici nemaju (ili imaju manje) politickih i socijalnih prava u odnosu na »drzavljane«, i svakako moze to da montira tako da doseljenici imaju najslabije placene poslove. Takvi zakoni se donose u sve vecem broju drzava.
Ova vrsta manipulacije ne mora da utice na unutrasnju politicku stabilnost ukoliko su grupe koje se definisu terminom doseljenici (cesto definisane na nacin koji uzima u obzir drugu, trecu, pa cak i cetvrtu generaciju potomaka stvarnih doseljenika) relativno male. Ali, kada tako definisana grupa dosegne znacajan procenat dobijamo formulu za civilni razdor. Osim toga, doseljenici (ili oni koji su socijalno definisani kao takvi), koji ce cesto biti lako prepoznatljivi i verovatno ce imati jak osecaj etnickog identiteta, suprotstavice se rasistima, desnicarskim nativistima koji traze etnicko prociscenje. Posto je takodje verovatno da postoji lokalna kvazisegregacija, nece biti tesko da se obe strane organizuju. A posto bukvalno sve posebne drzave imaju svoje »bure baruta«, svako neprijateljstvo ili napad lako moze da predje preko granica i da se prosiri kao sumski pozar.
U tom trenutku vise nije rec o fundamentalistima u zonama udaljenim od bogatih zemalja, ili tzv. nestasnim drzavama spremnim da se okusaju u ratu, vec o dubokoj nestabilnosti u srcu kapitalisticke svetske ekonomije. Kapitalisticki preduzetnici ne samo sto ce morati da brinu o pritisku profita, vec i o sopstvenoj bezbednosti. Licna nesigurnost koju su vec osetili npr. u Kolumbiji da ne pricamo o visokom faktoru rizika za bankare u danasnjoj Rusiji moze da se prosiri i na, recimo, Kanadu ili Dansku.
Slika koju pokusavam da vam docaram nije mnogo lepa. To je scenario velikih nereda i licnih neizvesnosti i nesigurnosti. To je slika fundamentalnih strukturalnih problema za koje ne samo sto nema jednostavnih resenja vec mozda nema ni izgleda da se oni umanje. To je slika istorijskog sistema u velikoj krizi. Neki ce reci da je ovo pesimisticki stav. Ja smatram da je realisticki i ne obavezno pesimisticki. Naravno, ako ste sigurni u to da smo ziveli u najboljem mogucem svetu, necete biti srecni kad cujete da mu je dosao kraj. Ali, ako iole u to sumnjate, suocicete se s buducnoscu s nesto vise hladnokrvnosti.
Tri stvari treba naglasiti u vezi sa trenutnim i buducim periodom nereda, haosa i dezintegracije. Iako ce biti tesko ziveti u tom periodu, on nece trajati zauvek. Znamo da haoticna stvarnost sama po sebi stvara nove mirne sisteme. To mozda i nije neka uteha ako dodam da je za takav proces mozda potrebno i 50 godina. Druga stvar koju moramo imati na umu je ta da nas nauka o kompleksnosti uci da je u takvim haoticnim situacijama koje su proizvod racvanja, ishod nepredvidiv. Ne znamo ne mozemo znati kako ce se sve zavrsiti. Ono sto znamo je da sadasnji sistem ne moze da opstane. Doci ce drugi sistem ili drugi sistemi koji ce ga naslediti. Oni mogu biti bolji, a mogu biti i gori. Mozda po moralnim kvalitetima nece biti nista drugaciji.
Treca stvar vezana za ovakve haoticne situacije nudi nam ruzicastu stranu price. U postojecem istorijskom sistemu cak i velike fluktuacije imaju relativno male efekte. Sistem ima mehanizme koji pokusavaju da uspostave ravnotezu u cemu do odredjene mere i uspevaju. Zato se dugorocno gledano Francuska i Ruska revolucija mogu smatrati »promasajima«. One su u smislu drustvene transformacije svakako postigle manje od onoga sta su njihovi zagovornici ocekivali i cemu su se nadali. Ali, kada su sistemi daleko od ravnoteze, kada se racvaju, male fluktuacije mogu imati velike efekte. To je jedan od glavnih razloga sto je ishod tako nepredvidiv. Ne mozemo cak ni poceti da zamisljamo mnostvo malih komponenata koje ce imati sustinski znacaj.
Prevodim ovaj konceptualni okvir na drevni jezik grcke filozofije. Kazem da kada sistemi funkcionisu normalno, strukturni determinizam odnosi prevagu nad individualnom i grupnom slobodnom voljom. Ali, u vreme kriza i tranzicije, faktor slobodne volje postaje centralni. Svet u 2050. godini bice onakav kakvim ga sami napravimo. To nam ostavlja odresene ruke za nase delovanje, nasu posvecenost i za nas moralni sud. To takodje znaci da ce ovaj period biti vreme strasne politicke borbe, zato sto je ulog mnogo veci nego u tzv. normalna vremena. Zato cu se sada posvetiti pitanjima prirode i predmeta ove borbe.

1 Diskusija o istorijskoj ulozi liberalizma i trenutnoj situaciji detaljno je objasnjena u After Liberalism (New York: New Press, 1995).
* Prema teoriji svetskog sistema Imanuela Volerstina, savremeni svetski sistem ili svetski kapitalisticki sistem je istorijski sistem, rodjen u tzv. dugom 16. veku (14501650), u strukturalnu krizu usao je sa izbijanjem Prvog svetskog rata, a u neki novi, bolji ili losiji istorijski sistem preci ce negde oko 2050. Dve osnovne dimenzije svakog istorijskog sistema, pa i savremenog svetskog sistema, jesu prostor i vreme. Prostor je u ovom istorijskom sistemu organizovan u obliku tri zone (centar, poluperiferija, periferija), a vreme u obliku dve vrste kretanja i promena, to jest u obliku sekularnih trendova i ciklickih ritmova. Sekularni trendovi (ekspanzije, komodifikacije, kontraaktualizacije, proletarizacije itd.) predstavljaju promene postojanog visevekovnog rasta, odnosno pada (matematicki graficki prikaz u obliku linearne funkcije). Ciklicki ritmovi predstavljaju promene pravilnog ponavljanja A-faza ekspanzije i B-faza kontrakcije razlicite duzine, od nekoliko meseci (sezonski ciklusi) do nekoliko vekova (logisticki ciklusi), matematicki graficki prikaz u obliku sinusoide. Medju ciklickim ritmovima, verovatno najpoznatiji su takozvani dugi talasi u ekonomiji, A-faze od oko 2030 i B-faze od oko takodje 2030 godina. Zovu se jos i Kondratjevljevi, po Nikolaju Kondratjevu, ruskom ekonomisti koji ih je pocetkom 1920-ih prvi empirijski, odnosno statisticki otkrio i opisao. Do danasnjeg dana, Kondratjevljevi talasi ostali su predmet veoma razlicitih i cesto kontradiktornih interpretacija. Ne ulazeci u slozena pitanja ovih interpretacija, valja napomenuti jos samo to da je teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina, i pre toga istorija dugog trajanja Fernana Brodela, koja je ovoj bila izvor i prethodnica, Kondratjevljevim talasima dala relativno novo, istorijsko i svetsko-sistemsko osvetljenje. 
(Prim. M. P.)
 
 

I
III

Sadrzaj
Beleska o piscu
Iz recenzije
Ranija izdanja

 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar