Dogadjanja

Exit 2002.

Pokusaj urbane rekonstrukcije ili san letnje noci

Najveci regionalni festival muzicke industrije u jugoistocnoj Evropi, Exit 2002, sa sloganom Are you ready for the future, trajao je devet dana u Novom Sadu. Posetilo ga je 300 000 ljudi, nastupilo je preko 150 izvodjaca iz citave Evrope, kostao je oko 1,5 milona evra, a zaradio je 1,2 miliona evra. Samo cetiri nedelje ranije, 15. juna, u Beogradu, na prepunom fudbalskom stadionu, odrzan je spektakularni koncert srpske kraljice turbo-folka Cece Raznatovic, sa nevidjenom medijskom podrskom i direktnim TV prenosom u realizaciji najgledanije srpske, mega turbo-folk stanice, televizije Pink.
Poredjenje ova dva dogadjaja i "odjeci i reagovanja" u javnosti na njih prosto se namecu kao nuzni u sagledavanju danasnje kulturne scene i borbe masovnih kulturnih koncepcija u Srbiji kao posledica svega onoga sto se ovde dogadjalo u poslednjih 15 godina.
Omladinske potkulture, devedesetih u Srbiji, obelezio je turbo-folk, muzicki pravac, kao nakaradna simbioza popularne novokomponovane kulture, urbane vizuelizacije i medijske promocije ratnickog, nasilnickog populizma milosevicevskog rezima. Stvoren je kulturni mutant - oblik masovne kulture i proizvod domace kulturne muzicke industrije - koji je propovedao nasilje, grabez, ratnicki patrijarhat i socijalnu promociju bez rada. Simbioza nacionalnog patriotizma i najgorih oblika potrosacke kulture kao slika organizovanog haosa. Autenticne urbane potkulture, generisane iz kontrakulturnih projekata i rokenrol kulture sedamdesetih, proterane su 90-ih na drusvenu marginu i stvoren je arhipelag "unutrasnjih emigranata" koji su se kretali kao hriscani za vreme Nerona, u podzemnom carstvu nocnih klubova D. J. kulture i alternativne scene, odrzavajuci vezu sa svetom i globalnim mas-medijskim trendovima preko piratskih, digitalnih proizvoda masovne kulture.
Ogromna medijska kampanja i naklonjeno pisanje svih medija, cak i listova kao sto su Politika i NIN, inaugurisali su Cecu Raznatovic, juna 2002, skoro dve godine nakon 5. oktobra, u aktuelnu paradigmu urbanog zivota, dok je njen koncert postao zastitni znak Beograda, kao poprista nove urbanosti. Ceca, kao glorifikovani i od svih podrzavani i uvazavani reprezent dosljaka u grad, koji je urbanizujuci sebe i sam grad urbanizovao, po meri nove, srpske novokomponovane elite o tom i svom Beogradu u pesmi "Beograd", da ironija bude potpuna, peva: "Znam, za jedan grad, zove se Beograd...", grad u koji ce ona doci i u kojem ce, i u postmilosevicevskom periodu, figurirati kao njegov najurbaniji simbol?! Nije, stoga, ni cudo da se Exit, festival koji treba da rekonstruise jednu drugu vrstu muzike, kao simbol urbane kulture i drugacije kulturne politike, okrenute interkulturnom prozimanju, vec drugi put zaredom, dogodio negde drugde - na neutralnom, urbanijem terenu, u Novom Sadu. Jer, Beograd je, ocigledno, bio i ostao popriste bolnih protivrecnosti i simbolickih borbi izmedju starih i novih, dosljaka i starosedelaca, jednih i drugih ideologija, populistickih i urbanih, u kojima nazalost i po svemu sudeci prevlast i institucionalnu premoc (makar u medijima) imaju novokomponovane elite Milosevicevog vremena.
Deo beogradske bulevarske i dnevne stampe pratio je Exit, za razliku od glorifikacije milenijumskog koncerta Cece, sa skandaloznim naslovima: Narkomanija na tvrdjavi, Policija ima pune ruke posla, Hiljadu kubika djubreta... i zgrazajucim saopstenjima nacionalnih stranaka koje su festival proglasile festivalom narkomanije i narkomana i belosvetskog djubreta. Doduse, turbo-folk kultura sa svojom "estetikom vasara i buvljaka" preselila se na Exitu uz infrastrukturnu podrsku i "logistiku" tipa: pljeskavice, 'ladno pivo, kuvani kukuruz, tezge, automobili-tezge (nazvani ironicno od posetilaca folk stage). Jedna od najvecih primedbi festivalu bila je upravo predimenzioniranost ove divlje, pijacne groznice usluga kao nuzan, prateci izraz borbe i energije golog opstanka gradjana-privrednika, iz zone sive ekonomije, koja ce jos dugo pratiti Srbiju i njen put ka Evropi.
Ako istrazivanja kulturne situacije u Srbiji pokazuju da drzava nema jasnu kulturnu strategiju niti politiku i da se posle izgubljenog rata borba za njegove neostvarene ciljeve ponovo vraca i ponovo ogranicava na polje kulture kao izolovanog, autohtonog prostora da bi se zastitila nacija a ne kao autenticni prostor ljudske slobode i zajednistva (Ivan Colovic), onda je slika ovogodisnjeg Exita i medijskih reakcija na sam festival slika jednog duboko podeljenog drustva u kojem se arhipelag proteranih urbanih kultura i humanistickih senzibiliteta tek nazire u jos gustoj pomrcini milosevicevske noci i nacionalnih »kulturnih politika« na delu sa, nazalost, svim posledicama koje one nose i ostavljaju.

Dragan Jovanov

Dogadjanja: Monarhija na »ceki« «

» Dogadjanja: Panem et circenses