Dogadjanja

Crkveno-politicke igre bez granica

Hristos odavno kuca na vratima Evrope i sveta ocekujuci hriscansko jedinstvo koje je - jedino je tako moguce - jedinstvo u razlicitosti i obavezno udaljeno dovoljno od paganskog cudovista represivne drzavne moci

I oni koji se ne zanimaju mnogo za zbivanja u Crkvi i oko Crkve - a takvih je sve manje - bili su iznenadjeni poplavom izvestaja o burnim zbivanjima, posebno od maja do najnovijih dana. Spor izmedju SPC i kanonski nepriznate MPC traje jos od daleke 1967. i odnosi su sve nego sestrinski i podsecaju na arhetip o surevnjivim jetrvama. To uveliko opterecuje odnose medju narodima i posebno medju drzavama, koji su - umesto poboljsanja - obelezeni dramaticnim sukobima, cak i incidentima na granici. Cinilo se upravo negde pocetkom maja da je usledio znacajan pomak usvajanjem "niskog dokumenta", ali se o tom dokumentu sasvim malo zna, bez obzira na to sto su ga neki komentatori vec analizirali.
Da MPC trazi autokefalnost i da SPC zahteva strogo postovanje kanonskog reda nudeci - za sada - samo autonomiju, to nije nepoznato - kao sto nije nepoznato da i SPC i MPC shvataju autokefalnost ne kao princip organizacije vec kao nesto sakralno. Nevolja je jos, i ne mala, sto istorijska praksa na pravoslavnom Istoku vekovima negira kanonski red, ali se o tome sve manje vodi racuna. Naime, svi su zadobijali autokefalnost po principu "svoja drzava - svoja crkva" sto je potvrdio i sv. Sava u Nikeji 1219. kada je vestom diplomatskom igrom postigao autokefalnost SPC. Tu je jos i famozna neprelezana bolest etnofiletizma u istocnom pravoslavlju, koji SPC jos nije prebolela a ciji se opaki simptomi vec opazaju u jos kanonski nepriznatoj MPC, vec sada, na pocetku. Ako se tome dodaju politicke kombinacije i na jednoj i na drugoj strani, jasniji ce biti najnoviji uistinu dramaticni zaplet koji dobija balkanske - pa i sire - dimenzije.
Crkveno-politicke igre postaju sve vise i crkveno-policijske i to je ono sto nece pomoci da se problemi ako ne rese ono barem valjano rasprave. Neki potezi - a i komentari - kao da svesno dolivaju ulje na vec zapaljenu vatru u ovom sporu.
Ima komentara - Vecernje novosti 26. 05. 2002. - koji su upravo tako intonirani.
Kaze se, i naglasava, recimo, kako velikodostojnici MPC vec dugo godina odlaze u Rim i to svakog 24. maja u godini na poklonjenje grobu K. Kirila i da je to navodno dokaz kako se u celi spor mesaju katolici i kako se i u ovom sporu sada vide nekakvi "prsti" Vatikana. Ne treba se cuditi sto velikodostojnici MPC to cine jer slovenska braca su bila u jos nerazdeljenoj Crkvi, ali se treba cuditi sto to ne cine - sto u Rim ne odlaze - i predstavnici SPC koja bastini delo slovenskih svetitelja i prosvetitelja od kojih je jedan - sv. Metodije - zastitnik Evrope. Sve ovo sada na relaciji SPC-MPC je cisto pravoslavna stvar i katolici s tim nikakve veze nemaju jer se problem oseca na najsirem prostoru savremenog pravoslavlja.

Crkve u zagrljaju drzave

I, kada se ucinilo - posle "niskog dokumenta" - da ce se nastaviti pregovori, situacija se iskomplikovala na najdramaticniji nacin. U Skoplju su izbile velike demonstracije, osetio se naboj filetizma i crkvenog populizma koji nije nesto nepoznato. "Narod ne da MPC", glasile su parole, narod se pita i u crkvenim stvarima - Utrinski dnevnik 5. 05. 2002. - a i drugi listovi isticu - Vecer 7. 05. 2002. - da je najvaznija "volja naroda" i da narod "ima pravo da izrazi nezadovoljstvo". Ubrzo je postalo jasno da je pominjani "niski dokument" samo radni papir i da nista nije konacno odluceno, odnosno da se sve vraca na onaj daleki pocetak iz 1967. kada se problem i bio otvorio. Upravo tih dana je patrijarh srpski g. Pavle povukao neke poteze koji su probudili izvesne nade, ali i iskomplikovali mnogo toga. Prvi put je srpski patrijarh tih dana biranim recima izrazio zahvalnost rimskom papi, sto je doskora bilo nezamislivo. Srpski patrijarh je uputio i poseban Apel narodu i crkvi u Makedoniji - Politika 25. 05. 2002. - u kojem je pozvao na jedinstvo pravoslavlja i ukazao na opasnosti od raskola. Patrijarh je hrabro naglasio i nesto sto je i trebalo naglasiti. "Nemamo nikakvih nacionalnih ni teritorijalnih pretenzija" - rekao je srpski patrijarh - naglasivsi da je etnofiletizam "s pravom osudjen kao jeres". Svi su ovi akcenti vredni paznje, ali iza njih je usledilo nesto na sta se izgleda nije ni pomisljalo, a to je dovelo do eskalacije spora koji se zaista pretvorio u crkveno-politicku - ali i policijsku - igru prepoznatljivog balkanskog stila. Ispalo je - a to se smetnulo s uma u patrijarhovoj okolini - da se srpski patrijarh obraca nekakvim "zdravim snagama" u MPC u koje polaze nadu.
Efekat je bio drugaciji od ocekivanog, jer je Apel podstakao otpor i probudio duh filetizma koji zivi u pravoslavnim crkvama. Umesto vise - cak i trojice vladika - odgovorio je mitropolit velesko-povardarski g. Jovan koji je izjavio da ne prihvata "raskol" i da ostaje u kanonsko-liturgijskom jedinstvu sa SPC. Podigla se prava bura, Sinod MPC je optuzio mitropolita da je svoju mitropoliju "prikljucio" SPC od cega se on, naravno, brani. U sve se umesala policija; specijalne policijske jedinice su, po naredjenju premijera Georgijevskog, stigle da uklone nepocudnog jerarha. "Ovo je gore nego 1945." izjavljuje g. Jovan koji je manu armata udaljen iz mitropolije; on pominje i "revolver na slepoocnici". Mitropolitu su nalozene stroge epitimije, prebacen je u manastir na pokajanje, pominje se da je negde u Grckoj ili u nekoj drugoj zemlji ali se nista pouzdano ne zna sta ce biti i s njim i sa sporom oko autokefalnosti. Boji se mitropolit g. Jovan "raskola" ali raskol se nadnosi i nad MPC ako se stvari budu ovako odvijale.
Sam poglavar MPC g. Stefan, do sada mudro uzdrzan, sada otvoreno trazi zastitu od drzave jer bez toga nema izlaza i tako se MPC nasla izmedju Crkve Hristove i drzave u onom istorijskom konstantinovskom zagrljaju koji nije muka samo MPC.
Problem je i ovoga puta opstepravoslavni i rano je govoriti kako ce se on resiti - pravoslavne Crkve ostaju uz svoju drzavu i nadaju se u nju. Takvih slucajeva u pravoslavnom svetu ima mnogo i jos niko nije ponudio formulu za njihovo prevazilazenje.

Sestrinska ruska ruka

Kada je ipak postalo jasno da je u pozadini ovog sukoba borba za "kanonske teritorije" videlo se da ce svadja medju jetrvama prerasti u rat za teritorije koji se podstice od strane drzava i njihovih organa.
Pojavili su se i novi igraci u igri i teren je postao siri i od makedonskog i od balkanskog terena. Sada znamo da je podrsku mitropolitu g. Jovanu poslao ne samo patrijarh Pavle nego i sveruski patrijarh g. Aleksej II koji se nimalo neocekivano pojavio na Balkanu sa svojim idejama. To je u prvi mah zbunilo cak i dobro obavestene komentatore koji su ipak zapazili da bi sve to vise odgovaralo Moskvi nego Carigradu ciji vaseljenski patrijarh svjatjejsi g. Vartolomej I odavno nastoji da nadidje autokefalisticki balkanski partikularizam jednom vizijom hriscanskog jedinstva koje je imperativ naseg vremena. Tako bi se navodno Beograd i Moskva - a ne Carigrad - pojavili u ulozi novog centra pravoslavlja. Umesto neuspelog politickog saveza sa Rusijom i Belorusijom iz Milosevicevog vremena, gradio bi se neki duhovni savez na istim relacijama. Kako se stvari odvijaju u svemu nece izostati pruzena vec sestrinska ruka Ruske crkve, sto se odvija na nacin koji ne obecava neki razumniji rasplet ove crkveno-politicke balkanske drame. Tu su jos neke nepoznanice. Nista na Balkanu ne ide bez istorijskog trougla i svi se vec pitaju kako ce reagovati Sofija, odnosno Bugarska crkva. Ona za sada cuti. Stari bugarski patrijarh g. Maksim cuti - BPC je podeljena iznutra - trenutno mu nije do "igre" jer vec odavno vernici i sira javnost traze za njega "lustraciju" zbog njegovog drzanja u vreme rezima T. Zivkova. U svakom slucaju, BPC nece ostati ravnodusna jer to nikada nije bila kada se nesto dogadjalo u Makedoniji, posebno ne sada kada se karta Balkana tek crta i kada nema samo istorijski poznatih aktera u igri. Jedino resenje bi se moglo traziti u dijalogu - svepravoslavnom dijalogu - koji nijedna strana, svaka iz svojih razloga, nikako nece. Dijalog nece ni drzave kojima vise odgovara da Crkvom manipulisu zarad svojih ciljeva.
Hristos odavno kuca na vratima Evrope i sveta ocekujuci hriscansko jedinstvo koje je - jedino je tako moguce - jedinstvo u razlicitosti i obavezno udaljeno dovoljno od paganskog cudovista represivne drzavne moci.

Mirko Djordjevic

Dogadjanja: Besudno stanje «

» Dogadjanja: Nespokoj mosti Lazareve