Svakida{njica

[ta bi Hercen danas rekao

O odlasku i povratku, definicija pojma

Sedim u Italiji ve} devet godina i za sve ovo vreme tema odlaska i povratka bila je moja stalna pratilja. Odnosno, kada malo bolje razmislim, najlak{i od svega je bio odlazak. Tu nije bilo dileme ni spora. Znao sam bez dvoumljenja da moram oti}i ali tada jo{ nisam znao kako: ro|aka u inostranstvu nisam imao, nisam se mogao nadati ni~ijoj potpori ili pomo}i, valjalo mi je za`muriti i sko~iti u maticu, pa gde se ispliva. I sad se zapanjim spoznajom koliko mi je za tu odluku bilo potrebno malo vremena - meni koji nikada do tada nisam ni pomi{ljao da `ivim izvan sopstvene zemlje, meni koji osim nekoliko turisti~kih putovanja po isto~noj Evropi nisam imao nikakvog direktnog kontakta sa svetom izvan granica moje zemlje.

O odlasku

Odluku sam doneo ~uvenog ve} marta 1990, dana osmog kada sam u kuhinji tek useljene ku}e bu{io zid zarad ka~enja kuhinjskih elemenata. Stajao sam na stolici, bu{ilica je prijatno vibrirala u rukama prskaju}i po sne`no belom zidu crveni prah probu{ene cigle, dok se na TV ekranu, u dnevnoj sobi, odmotavala najavna {pica istorijskog televizijskog dnevnika. Ne, zaista se ne se}am {ta je ~ovek prosede kose i okruglog lica ta~no rekao. Znam samo da je bilo tako {okantno gadno da sam u trenu zamahnuo bu{ilicom spreman da je bacim ka televizoru. Bio je to divlji, sna`an pokret koji mi i danas kao kakav stroboskopski efekat promi~e se}anjem. Uspeo sam da se zaustavim, da se povratim od prvog napada jarosti i dok mi je nema ali te{ka psovka lebdela na usnama, kroz glavu mi je kao pucanj odjeknula misao: odavde treba oti}i. I ma kako se moj racio kasnije tome suprotstavljao postavljaju}i mi gomile pitanja na koja nisam znao odgovor, ta misao je bezglasno tinjala svih narednih godina. Na gadosti sam ve} bio oguglao, sa~ekao sam i prve vesti sa fronta, muvao se pred kasarnama me|u usplahirenim ljudima koji su ispra}ali svoje sinove u rat, otrpeo prvo izbacivanje sa posla, preturio 1993. sa inflacijom, na ivici gladi, ure|uju}i novine koje su u to vreme bile okupljali{te slobodne misli u mom gradu, vodio taj unapred izgubljeni rat sa ludilom i prostaklukom, veoma svestan pri tom da je pobeda veoma daleko, ali je ta inicijalna misao, taj pucanj koji se prolomio glavom dok sam bu{io rupu na zidu moje kuhinje, i dalje tinjala kao `mirava svetiljka na peronu neke izgubljene `elezni~ke stanice. Napajala se bezna|em i sve dubljim moralnim i materijalnim glibom u koje je zapadalo na{e destrukcijom zahva}eno dru{tvo. Javnom scenom su gospodarili poreme}eni umovi, besprizornici i pokvarenjaci, licemerje je progla{eno za vrlinu, a provincijska manguparija - za moralne uzore i nacionalne uzdanice. ^ak i jednostavna ra~unica koja je polazila od spoznaje dubine do koje se dru{tvo zagadilo razli~itim patogenim materijalom, stepena pogubljenosti u istorijskom vremenu i, na kraju, razmerama materijalne bede, pokazivala je da }e preporod ~ak i kada bi otpo~eo istog tog dana 1993. trajati veoma dugo. Osnovni refleks, nagon za opstanak nalagao je - be`ati.

Bele{ka o autoru

@ivoslav Miloradovi}, emigrant, u svom prvom `ivotu je bio novinar. Ovom profesijom je po~eo da se bavi u Pan~evu gde je radio kao saradnik, potom urednik rubrike, a zatim i glavni urednik lista Pan~evac odakle je otpu{ten u oktobru 1992. Iste godine sa grupom najvernijih saradnika ure|uje Novi Pan~evac, ali je dve godine kasnije primoran da ga napusti. Tada odlazi u Italiju gde prvo radi kao bera~ jabuka na planta`ama u okolini Verone, potom radnik u hemijskoj industriji i na kraju kao magacioner u trgovinskoj firmi. Tokom svog emigrantskog `ivota objavljivao je tekstove u reviji Kolubara iz Valjeva, te listovima Pan~evac, Vreme, Danas, Omolji~ke novine. Koautor je knjige Subject: Rat. @ivi u veronskoj provinciji u podno`ju planine Monte Baldo.

 

O povratku

Postoji jo{ jedna veoma va`na stvar koju treba re}i. Neposredno pre tog skoka u reku ~ije obale ni naslu}ivao jo{ nisam, sveo sam sve svoje ra~une. Rezultat je bio pozitivan: u godinama srama, nijedan poklek, nijedan kompromis, nijedan pristanak na be{~a{}e. Znao sam i tada da u nekoj daljoj budu}nosti taj moj mali kapital ne}e biti od neke posebne upotrebne vrednosti, ali za mene li~no ovaj saldo je bio izvor neslu}ene snage. Hirovita voda re~ne matice mogla je mirno da mi se zaklopi nad glavom. Bio sam siguran - ispliva}u.
Prvi put sam o povratku po~eo da razmi{ljam nakon Velike [etnje u zimu 1996/97. Bio sam tada nekoliko dana u Srbiji i zajedno sa porodicom u~estvovao u {etnjama i zvi`danjima, bio na Trgu dok je trajala maklja`a u Kolar~evoj... To je bio preporod, ose}aj da se ne{to zaljuljalo, da ima nade, da nije ba{ sve izgubljeno. U prole}e '97, ba{ na katoli~ki Uskrs, pozvali su me iz pan~eva~ke op{tine i rekli da bi im bilo veoma drago ako bih mogao da se, ve} koliko za par dana, vratim i preuzmem mesto urednika lokalnog lista. Odgovorio sam - razmisli}u. Ali, to {to je usledilo - nije bilo puko prerazmi{ljanje. Bila je to groznica. Te ve~eri sam sedeo na uskr{njoj misi u lokalnoj crkvi. Nisam vernik, ali za velike praznike smo sve troje odlazili na bogoslu`enja smatraju}i to nekakvim dugom prema ljudima iz mesta, koji su nas prihvatili i pomogli. I dok se oko mene slavila nastupaju}a pobeda @ivota nad Smr}u, ja sam grozni~avo ra~unao i prera~unavao se. Kasnije sam utvrdio da sam tokom te mise ravno jedanaest puta doneo ~vrstu odluku da se vratim ku}i i isto toliko puta neopozivo odlu~io da ostanem. To je bila borba argumenata i kontraargumenata, kalkulacija na temu {ta se gubi a {ta se dobija. Ovoga puta sam poslu{ao razum, ostao sam.

Porodica uli~nih akrobata, 1954.

sebe. To bi onda zna~ilo da je i ovo ovde bila muka uzalud, ne{to {to ni~emu ne slu`i. U mojoj kolekciji se tokom proteklih godina nakupilo i suvi{e uzaludnih stvari da bih sebi mogao da dozvolim luksuz nabavke jo{ jedne. Zna~i, ostanak se nametao sam po sebi.
Posle su se dogodile mnoge stra{ne stvari. Kolaps re`ima manifestovao se tim u`asnim besmislenim ratom koji me je uverio, po stoti put ve}, da je odluka o ostanku bila ispravna. Me|utim, kada je nastupilo vreme borbe i Otpora, crv nedoumice mi se ponovo uvukao u glavu. Borba me je neodoljivo privla~ila. Hteo sam da se bacim u sve to, da zalo`im celog sebe da zadovoljim nekako tu `e| za slobodom koja me je iznurivala tolike godine. Nisam oti{ao. Da bih to u~inio, trebalo je da napustim posao. To bi zna~ilo da bi moj sin morao da napusti {kolovanje, to je tako|e zna~ilo da bismo se u garavoj, izranjavljenoj Srbiji na{li bez igde i~ega. Moja radni~ka plata koju sam ovde zara|ivao nije otvarala mogu}nost nekih ve}ih u{teda. A vratiti se u Srbiju bez novca i uticaja bio bi rizik na koji bi te{ko pristao iole razuman ~ovek. S druge strane, `ivotno iskustvo me je upozoravalo na staru, ve} dobrano izlizanu frazu o tome da sve revolucije obi~no na kraju pojedu svoju decu i to pre svega onu najzaneseniju, onu koja od sveg kapitala raspola`u jedino idealima. Iako je Srbija oktobra 2000. gorela plamenom optimizma i vere u brzi preokret, mene ta vatra nije zaka~ila. Odli~no sam znao da je gradnja i te`a i mukotrpnija od ru{enja ~ak i kada je ku}a u pitanju, a kamoli ne{to tako suptilno kao {to je kolektivni duh, kultura `ivljenja i opho|enja. Ludake sam uvek mogao da podnesem, prostake - nikada.
Ova, poslednja moja preispitivanja dovela su me do jednog novog otkri}a: povratka u stvari ni nema. Ne mogu se vratiti u Srbiju, nego jedino oti}i tamo. Jer, moja je ku}a ovde, posao mi je ovde, neki dragi ljudi su ovde, ljudi koji su me ne~im zadu`ili i koje sam i sam ne~im zadu`io. Dakle, tokom proteklih devet godina ja ovde gde sam nisam samo boravio nego sam i `iveo, uspostavile su se nekakve veze, navike, nekakav na~in postojanja i to na nivou koji je u Srbiji jo{ uvek nezamisliv. Stoga bi, siguran sam, odlazak odavde za mene bio isto tako traumati~an kao nekada odlazak iz Srbije. I jo{ ne{to, za odlazak je potreban motiv. Isto tako jak, isto tako mo}an kao onaj koji me je gurnuo me|u zasrane koloseke temi{varske stanice.
A gde na}i taj motiv?
I kako uz to nastaviti `ivot ovde kada `iveti u inostranstvu zna~i biti i ostati stranac?
Ovim pitanjima pozabavi}emo se u narednim brojevima.

@ivoslav Miloradovi}

Doga|anja: Badnjaci mr`njom uga{eni

Prevod: Talas ogor~enosti