Odnos ovdasnje vlasti prema medjunarodnim sastancima je promenljiv. Pre pedeset godina (1948) odbili su da idu u Bukurest, a ko je mislio drukcije zaglavio je u apsu. Mnogih godina potom »samite« je pratilo slavlje. Svecani ispracaji i doceci. Zatim, slede snebivanja oko odlaska u Hag, Brisel, London, Pariz...
Onomad je drzavna delegacija Srbije ispracena u Rambuje, s pomesanim osecanjima. S patriotskom pompom prate ih stranacki lideri, ratni veterani, privrednici, okruzni nacelnici, ideoloska i propagandna masinerija. Radikali su protiv odlaska, ali nece da ga sprecavaju, i opominju na strog docek. Iz opozicionih redova porucuju da ce oni koji putuju ubrzo »otputovati« i sa vlasti. Mnogima je laknulo, jos jednom je izbegnuto bombardovanje. Laknulo jeste, ali kamen sa srca nije pao.
A sta ce se u Rambujeu desiti? Uz nade u rasplet ostaju i strepnje.
Videcemo kakav ce biti ishod toga sastanka. I kakav ce biti docek drzavne delegacije. Tada ce stosta biti jasnije. I pitanje sta sve mi sami, a ne samo neko umesto nas, mozemo da uradimo i stvorimo. Bez odgovora na to pitanje nema pravog raspleta ovdasnje drame.
N. P.