O nama se cesto govori u krajnostima. Dugo smo slusali o komunistickom raju. Potom je raj proglasen za pakao. A pricu o »nebeskom narodu« prate grozomorne slike podzemlja. Proglaseni smo i za »moralnu pustinju«, bez oaze.
Tesko je, i uzaludno, polemisati s mitovima, ideologijama i stereotipima. Istine radi, valja se podsetiti da su crno-bele slike daleko od stvarnog zivota. Zasto previdjamo, recimo, da u Srbiji ima ljudi koji vec dugo kriticki govore o zlocinima, suprotstavljaju se ratnoj politici rezima i njegovim poraznim rezultatima u privredi i kulturi? I sve to nisu samo prazne reci. Postoje i deluju, uprkos svemu, i nacelne opozicione stranke, nezavisni mediji, nevladine organizacije... Zar novembra 1996. nije pobedila demokratska opozicija u preko 30 najvecih gradova Srbije, gde i danas postoji nova lokalna vlast? Zasto se previdja, potcenjuje ili skriva ono sto je deo zivota?
Svakako, malo je dobra u zlu koje nas je snaslo. Ali, zlo ne mozemo ni razumeti a kamoli mu se suprotstaviti bez oslonca na dobro. I to u vlastitom iskustvu. Malo ipak nije nista. Veca je razlika izmedju malo i nista nego izmedju malo i mnogo. A bez malo nikada ne moze biti vise i mnogo. Ako zaboravimo ili ne postujemo to konkretno malo i ponesemo se geslom »sve ili nista«, vazda cemo polaziti od nista.