I kad ne pomislimo da spadamo u muze, koje »cute dok topovi grme«, toliko nas spopadne muka od sile i njenih zrtava, da nam se smuci bezmalo svaka rec. Muk izgleda kao pravi odgovor na grozomorni huk. Tada cak i prinudno oduzimanje reci izgleda spasonosno.
Muka je, pak, toliko golema da je ne moze prekriti muk. Jece krici ocaja i prkosne reci, poput pevanja usamljenika u sumi. Ali, ni najbucnija larma ne moze da zatre reci razuma i mudrosti, recimo Hane Arent i Isidore Sekulic, koje prenosimo u ovom broju naseg lista.
Bez razuma i mudrosti ne mozemo naci ni otvor u zatvaranju krugova oruzane i ideoloske sile. I u najtezim okolnostima postoji mogucnost izbora, i nacina misljenja, i oblika delanja. Da nije tako, uvek bi nam bilo naopako.