Izvesno je da razaranje drustva i drzave donosi haos. Logicno je da tada vlada ideologija nekrofilije. Neobicno je pak to sto je sumorna stvarnost prosarana ponekad i veoma upadljivom zivahnoscu, kao da sam haos donosi izvesne cari.
Razni predsednici, generali, ministri, direktori i ostali zvanicnici cesto izgledaju veoma zadovoljno i zivahno. Neskriveno se raduju onome sto im je zapalo i ne haju za sve ono sto je druge zadesilo. Neobicno je da i mnogi njihovi oponenti ne izgledaju bas potisteno. Govore o onim prvima sve najgore, grabe od moci i imetka ono sto im ovi dopustaju i merkaju da zgrabe sve najbolje. Kao da im je otvoren put od manjih ka sve vecim carima. Ako je logicno da je car srazmerna caru, sasvim je neobicno da i oni koji su ostali bez posla i redovnih prihoda takodje pokazuju nista manje neobicnu zivahnost. Svako o svakome moze da larma sto ga je volja, kao da je osvojena apsolutna sloboda. A i slobodno se s reci prelazi na dela, pa i »glave lete«. Izgleda da se oslobadjanje od stega radnog mesta i uopste od bilo kako uredjenog poretka dozivljava kao rastuca sloboda. Ako nista drugo, vec sama okolnost sto nisi ubijen ili osakacen, prebijen ili uhapsen, proteran ili dotucen, donosi izvesne cari.
Haos je i izazov za uspostavljanje poretka. I poretka slobode. Ali, tome se opire poduze iskustvo raznih uzivalaca cari haosa. Cak bi i sam haos da ozakone kao trajan poredak.